среда, 14. април 2010.

Kao da je bilo nekad (2008) – Dušan Vesić


Dokumentarac o nastanku i radu EKV-a prilično je hrabar i nezahvalan poduhvat. Sa obzirom da je reč o legendarnom bendu, a da je većina članova tragično i prerano završila svoje živote, trebalo je izaći na kraj sa pijetetom, patosom (budući da je većina sagovornika u filmu na ovaj ili onaj način bila u prijateljskim i bliskim odnosima sa članovima benda) i na kraju krajeva sa simbolikom budući da su bolesti, narkomanija i čitavo jedno vreme sabijeni u par junaka, pa je nemoguće odvojiti činjenice od mišljenja i tumačenja.

Dušan Vesić otuda pametno razbija priču na poglavlja u kojima se bavi svakim od članova koji su činili okosnicu ovog benda, postižući na taj način neku vrstu delegendarizacije, jer je u svakom od ovih delova pre svega reč o pojedincima i životnim pričama, dok se istorija benda i razna tumačenja polako i pažljivo slažu sa strane tako da priče o ovim ljudima mogu da dišu.

Umesto mit busters principa koji se često iz nemoći primenjuje spram priča koje narastu do pucanja usled velike medijske pompe i prosto podesnosti za raznorazna tumačenja, Vesić primenjuje uravnotežen pristup u kom ta tumačenja i svedočenja brojnih aktera filma deluju kao obična ljudska prisećanja, a u nekim slučajevima i samopreispitivanja. Otuda oni ne izgledaju kao tipični talking heads koji u sličnim dokumentarcima sklapaju slagalicu i navode vodu na vodenicu koju je autor filma već pripremio, već kao nekakav poetsko-životni hor čije je pokušavanje da ispriča priču dobilo primat nad bilo kakvom zvaničnom istinom. Akcenat je na okupljanju ljudi i na prikupljanju sećanja unutar pošteno određenih poglavlja.

Podeljen po čoveku, EKV se razbija iz svoje dragocene kulturološke rokenrol ljuske i postaje prava zagonetka.

Osnovna tema filma –otkuda takva (auto)destrukcija na jednom mestu – ječi tokom celog filma, i postaje potpitanje svakog pitanja, kao da celo jedno društvo ne sme i ne usuđuje se da ga naglas izgovori i njime se pozabavi. Strah od toga šta život može da učini čoveku, zaprepašćenje, tuga i seta na licima sagovornika mešaju se sa divljenjem, dosetkama i gotovo naučnim odrednicama, pa se ova kakofonija svedočenja i prisećanja spušta kao neki pokrov na istinu koja nikad neće biti sasvim rastumačena. O tome zašto se sve završilo tako kako se završilo.

Autor, svestan činjenice da sa tim brojnim delićima kao reditelj, može da čini šta želi – budući da je reč o retroaktivnom pričanju priče gde skoro detektivski treba povezati stvari u prostu dijagnozu, te da je samo dovoljno da dobijene deliće rasporedi u određenom smeru i ispriča jednu verziju priče, svesno ostavlja nelogičnosti i tako samo potencira začudnost ovih života i otkriva strah od neispričanog vremena, od sakrivenih, danas gotovo potisnutih otkrića, tamnih (kao i svetlih) strana rokenrola. Jer, zaista, šta je bilo sa svim tim muzičarima kad su krenule 90-e? Kao da svako novo vreme samo kompresuje prethodno, sažme ga u nekakve simbole ko u veštačke zube kojim premosti rupe u vremenu i tako stvori saundtrek za zaborav celog jednog društva. Vesić pokušava da ispita upravo ove kratere u našim brojnim istorijama, da od praznina napravi priču, umesto da kroz priču traži izlaz preko keči definicija o nekakvom starom dobrom rokenrolu kad se davalo.

Film je u stvari lišen mantri o polaganju duše i tela na oltar muzike, umetnosti itd. i budi kod gledaoca nekakav strah od toga šta se koji đavo desilo tim ljudima. Oslobađa ih od zagrljaja tog univerzalnog lepka o nekakvoj mladosti, o nekakvom rokenrolu, o nekakvom pradavnom vremenu i oživljava ih toliko blizu da gledalac pretrne kao pred bolničkim krevetom u kom leži prijatelj i mrtvim očima govori da u nečemu nije uspeo, da ono o čemu će se posle njegove smrti govoriti, da su to samo govori i parole, samo glupa laž za one kojima ideja o muzici treba više od muzike, a ideja o životu više od života. I ništa od toga ne liči na rokenrol, nego na neku gadnu nepredvidivost života.

Kao da je bilo nekad u stvari je više katarza za ljude koji su u stvaranju filma učestvovali i prisećali se, dok će gledaocu pružiti samo fragmente, doduše dragocene. Ali će ih, na neki način, lišiti spasonosnih okvira, bilo ideoloških ili umetničkih, filozofskih itd. u koje mogu da ih stave. Neki od njih su zlata vredni po iskrenosti, poput priče Sonje Savić koja konstatacijom da joj je nejasno zašto ljudi danas misle da su „oni“ tada bili srećni, kada su se međusobno prepoznavali po nesreći koju proživljavaju (il misle da proživljavaju, što mu dođe na isto).

Pravi vruć krompir s kojim posle ne znate šta biste, jer je neko pred vama proživeo tolikim intenzitetom jednu priču upravo u trenutku kada shvatite da vi sa njom nemate baš nikakve veze, a mislili ste da imate i da tu priču znate. U tom razdvajanju ova naša dva sveta, ovaj film je uspeo. Ta vrsta oslobađanja iz kaveza možda je i najveći doprinos i cilj koji je autor ovog filma imao na umu.


7 коментара:

nasdvoje је рекао...

odličan, potresan i temeljan film. osim demitologizacije osamdesetih kao nekog zlatnog doba (evo, ja ih se prvi sećam po sivilu, hroničnoj besparici i gladi), najveći plus je što nema samo superlativa na račun ekv, već i drugačijih, kritičkijih tonova sjajnih sagovornika, koji doprinose verodostojnosti filma i veličini benda kojim se film bavi.
ekv mi je vazda bio odbojan bend, ali gledajući ovaj film, postaje jasno kao dan da je reč o grupi koja je imala pregršt jakih pesama i stihova umesto doskočica i fraza koje danas preovlađuju. grupu su činile stamene autorske ličnosti koje je krasila za današnje prilike naučno-fantastična umetnička beskompromisnost. to su fakti koji se moraju poštovati.

sava_savanovic је рекао...

Ovo se mora gledati. I u pravo vreme chitam ovaj tekst s obzirom da sam krenuo u cheprkanje po domacoj rok muzici poslednjih par nedelja. Medju chekiranim albumima je i prvi album EKV koji ne mogu da prestanem da slusham. Bash me je prijatno iznenadio.

nasdvoje је рекао...

imaš na jutjubu, doduše iz desetominutnih delova, a sam film je podeljen u čini mi se četiri epizode od po čini mi se pola čuke. vredi svaki sekund.

nasdvoje је рекао...

ako nadješ, na tu temu, pogledaj i Oči u magli, meni je taj jedan od omiljenih

sava_savanovic је рекао...

Pogledao sam sad. Stvarno dobro odradjen dokumentarac/serija. Dobar izbor sagovornika. Najintirasntniji i najrealniji u proceni po meni Aleksandar Zhikic i Momchilo Rajin. Koja kao i uvek seronja/kralj u isto vreme, Srdjana Dragojevic dobar, Djule tu radi humora:)
Prvi album mi je odlichan, a i drugi je ok mada ga nisam neshto preslushao. Medjutim sad kad sam ponovo chuo sve ove njihove hitove ne slushaju mi se ti kasniji albumi. Dosadnjikavo mi to sve nekako. Mozhda eventualno taj Angels Breath projekat.

nasdvoje је рекао...

papić je meni najdraža pojava u čitavom serijalu. i onaj bubnjar što je bio na "buuzu i vutri, dok su svi ostali bili na ko zna čemu".
a od albuma, hm, jedino me intrigira dum dum. ali slušaću ga kad budem morao da ga preslušam.

sava_savanovic је рекао...

Taj 'Dum Dum' je muzika moje mladosti:) Bash sam gotivio te pesme u osnovnoj. Chekiraj pesmu Geto s prvog albuma (kachio sam na fejs). Skroz drugachije od svega shto su posle radili.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.