понедељак, 05. април 2010.

The Savages (2007)


Da je ovaj film pravljen holivudski, reče antiholivudska polovina nasdvoje, glavni junak bi u stvari bio starac koji svuda gde se pojavi pravi sranja - gegove najprizemnijeg humora.
Mene je zapravo više od toga obradovalo što Sevidžovi ne pretrčavaju u drugi "inteligentniji" tabor čitavog karavana indi filmova o disfunkcionalnim porodicama na čelu sa Malom mis Sanšajn, a kojih je u poslednje vreme bilo ihaj. Iako sve - od neveštog postera preko kralja indi filmova Filipa Sejmora Hofmana u jednoj od glavnih uloga do Lore Lini koja specijalno za ovu srednjeklasnu američku priču nosi smeđu periku koja zagušuje njen blondi sjaj vraća vodu na tu neumornu vodenicu.
Reč je o malom filmu dovoljno velike produkcije da uposli ove glumci, a dovoljno male da nije moralo da se juri sa scenarijem, pa delo rediteljke i scenaristkinje Tamare Dženkins spada u onu skoro pa iščezlu vrstu filmova koje kad pogledate imate utisak da ste pročitali roman. Padaju mi na pamet Slučajni turista i Ničija budala (ili od skorijih Rejčel se udaje) koji se u velikoj meri oslanjaju na klasični Holivud – čvrsti, romaneskni likovi sa bogatom predistorijom koju ne žure da izdeklamuju u foršpici i žilava, postojana priča čije korenje ostaje duboko ispod onoga što nam se predočava tako da preostaje dosta prostora da se u tako dobro utemeljenoj stvarnosti barata sitnicama i sa dostojanstvom i humorom pristupi i najtežim temama.
U ovom slučaju, iako po formi zaista spada u drame o disfunkcionalnim porodicama, Sevidžovi tematski više podsećaju na japanski film Odlasci gde se autor isto bavi smrću (i suočavanjem sa njom) unutar jedne kulture. U Odlascima su to japanske ceremonije pripreme pokojnika za onaj svet, a u Sevidžovim se u priči o dementnom ocu koji pada na pleća svojoj odrasloj deci fokus stavlja na staračke domove i sve moguće načine zapadnog društva da se kamuflira i olakša konačni odlazak bližnjeg. Sevidžovi se upravo izdvajaju po ovakvom lokalizovanju teme unutar već poznate i popularne vrste filma, umesto da samo profitiraju nizanjem scena "savremene porodične drame ni o čemu".
Pošto brat i sestra apsolutno nemaju pojma ko je njihov otac jer je očigledno rano napustio porodicu, a pošto je on do te mere senilan da u jednom trenutku Vendi zameni za spremačicu u staračkom domu, ne postoji potreba kao u većini sličnih priča da se u jednom trenutku otvore srca, članovi međusobno izjadaju i spoje ili raziđu. Otuda figura oca postaje predstava o sasvim nepoznatoj, a neumitnoj i po prirodi bliskoj smrti sa kojom brat i sestra pokušavaju da se nose i prilagode joj svoje naizgled razrađene životne koncepte i ideje. Maestralno je šta rediteljka čini sa ovom prilično ogoljenom podelom, a da sve ne ode u potpuni apsurd i začudnost.
Dok se otac postepeno kravi i iz demencije grči oko „stvari od smisla“ – filmova koje mu donosi sin, profesor drame i jeftinih lava lampi, crvenih jastučića, mačaka i ostalih stvari na rasprodaji porodične topline kojim ga ušuškava ćerka, Džon i Vendi su primorani da se kroz izbor staračkog doma – od onih koji sasvim liče na bolničku sterilizaciju pred konačni odlazak do onih koji izgledom toplih odmarališta sa pogledom na dolinu zataškavaju neumitno, preispitaju i oslobode laži i samoobmana u sopstvenom životu.
Glavni junaci, brat koji se bavi Brehtom, i posebno sestra koja bezuspešno pokušava da dođe do stipendije za svoj „poluautobiografski subverzivni roman o odrastanju“ vuku na junake Čarlija Kaufmana i po svojoj preintelektualnoj potrebi da sve doživljaje osveste, dok im se životne "slučajnosti" i apsurdni smeše u lice - na junake Vudija Alena, pa iluziju najemotivnijih scena svaki put razbijaju pitanjima tipa – "ne misliš da je to rezultat srednjeklasnog oplakivanja sopstvenog detinjstva?"
Kao kontrast njihovoj potrebi da se, i tako nesređeni u sopstvenim životima odrede prema ocu koga jedva da poznaju a koga treba da isprate na onaj svet najbolje što mogu, postavlja se lik oca, Lenija Sevidža kao mrzovoljnog džangrizala koji apsolutno svakoj ideji, smislu ili mogućem sastavljanju neke priče o pomirenju i upoznavanju upućuje defanzivni, začuđen i dementni pogled kao tupi, ali i oslobađajući pogled života koji se odvija svojom neumitnošću kako god ga mi rastumačili i čime god ga ušuškali.
Umesto da postane izvor gegova, lik starca postaje dirljivo središte filma - iako nigde ne saznajemo zašto je i kako napustio porodicu, niti mu je dato da negde saopšti više od gunđanja i robusnih odogovora na formalna pitanja iz upitnika po socijalnim ustanovama, nalik junaku iz filma Smrt gospodina Lazareskua, starac sam po sebi postaje nemi prekor svetu i društvu koje napušta pretvarajući se postepeno u brojku, neku vrstu tehnološkog viška na životnom spisku. Scena u kojoj, glave uvučene u ogromnu pernatu kapuljaču isključuje slušni aparat govori više od svakog dobro napisanog dijaloga, a njegovi poslednji pokušaji da očuva dostojanstvo spram humanosti društva koje ga razmešta po sobama staračkih domova na momente pleni duhovitošću poput odgovora na pitanje socijalne radnice "Koje je sada godišnje doba" kojim proverava stepen njegove senilnosti, a na koje starac odgovara - "Hladno".

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.