среда, 14. април 2010.

Sluđivanje sluđenih


Zamolila me bolja & lepša polovina nasdvoje da dam izjavu njenoj (a i mojoj, al' prvenstveno njenoj) prijateljici iz Rima povodom ukidanja viza građanima Srbije isključujući Kosovo i Metohiju za potrebe putovanja u zemlje Evropske Unije. Na prvu loptu bih dao jednu izjavu, na drugu bih izrekao nešto sasvim drugačije, a već na treću ko zna šta bi ispalo. Zato bi bilo najbolje da sve to zajedno objedinim u jednu celinu.
Počeću od sociocentrične perspektive. Posmatrano iz tog ugla, ukidanje viza predstavlja samorazumljivi civilizacijski čin odstranjivanja čudovišne senke ostrakizma koja se nadvila nad Srbijom krajem prošlog veka. Vučena po blatu, sankcijama izmučena, ponižavana i spolja i iznutra s ciljem potpune devastacije koja je u glavnim crtama uspešno sprovedena, Srbija, uprkos svemu, nije bila neprijatelj Zapada, u meri u kojoj je Zapad bio neprijatelj njoj. U to doba monstruozno temeljne izolacije, koja nije bila dobrovoljna, već nametnuta, uvedena usled tendencioznog čitanja uzroka izbijanja ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, nije se izgubilo interesovanje za sve ono zanimljivo što se dešavalo tamo negde daleko, gde Sunce zalazi a pale se blještavi reflektori posuti zvezdanom prašinom.
Generacije odrastale pod zapadnom kulturnom hegemonijom nisu našle način da prekinu razgovor sa vitalnim delom svog bića, već su ga dalje forsirale pod otežanim okolnostima. Kao kad na nekom društvenom okupljanju sretneš nekog tebi zanimljivog poznanika, kome ti nisi dovoljno zanimljiv pa ti je stalno okrenut leđima, a ti smišljaš izgovor da ga cimneš za rukav i pitaš ga šta ima novo. Predano gajiš iluziju da si i ti zanimljiviji na taj način, provodeći intrigantno vreme u društvu interesantnog objekta znatiželje pa se kiselo smeškaš, glupe fore su ti neviđeno duhovite i tome slična prokletstva društvene etikecije. I posle se hvališ da ga poznaješ.
Vremenom, iz osećaja beznađa u kome unutrašnji i spoljašnji činioci predano rade na izvrtanju već iskonski trošnog sistema vrednosti, koji nikako ne odgovara duhu vremena pa se shodno tome sam od sebe urušava, (pa se u aksiološkom transferu predani komunisti presvlače u patriote pa u Evropejce, pioniri u kriminalce a kriminalci u biznismene, uvek jedne te iste njuške), dolazi do kontra-akcije u kojoj se idealizuje sve inostrano (posebno zapadno) do stadijuma nekritičkog fetišizma, što se sve ove godine takođe uspešno događa. Kompleks niže vrednosti dovodi do saobražavanja sa globalnim idealnim tipovima koji nemaju veze sa realnim činjenicama već sa njihovom do neukusa romantizovanom projekcijom. Kreacija se svodi na preslikavanje, a originalni izraz u lično poništavanje, direktnu negaciju sebe koja bi trebalo verodostojno da predstavlja to sopstvo. "Čini mi se" tako postaje superiorno u odnosu na "smatram", "mislim" i "znam" jer je poželjno da se najglasnije čuje.
To je samo jedan čin sluđivanja sluđenih, ponižavanih, pljuvanih i svih ostalih kojima je na pameti samo miran san i život dostojan čoveka. Permanentni mentalni presing je očigledno dao rezultate i doneo sa sobom pojačanu otupelost. Iznošenje kritičkih stavova zamenjeno je osmesima u pravom trenutku. Prostorija se nasilno provetrava, tenzija se spušta na mišiće., žalost je usiljena, a radost iskarikirana i lažna. Samo se ne menja ono što bi trebalo da bude promenjeno - korupcija, nepotizam, idealizovanje, javašluk, kampanjski rad. Jedno zlo zamenjeno drugim, sveobuhvatnijim. Više ništa ne misliš, i sa svime izrečenim se slažeš, jer ne mož' da škodi za karijeru. A karijera plaća račune.
Kada polazim od teze da su sve društvene promene kojima sam svedočio odreda bile kozmetičke prirode i da ne mogu biti nazvane "promenama" u pravom smislu te reči, onda u tu jednačinu nužno upada i pitanje ukidanja viza. Nesumnjivo da mi je drago što će mnogobrojni srpski bendovi sa određenim potencijalom za uspeh na globalnom tržištu sada imati izgovor manje da okušaju svoju sreću na izvorištima muzičke industrije od čijih su mnogobrojnih pulena nesumnjivo bolji. To važi i za sve ostale dimenzije bivstvovanja, mada se ne mogu otrgnuti utisku da oni koji su putovali i sa vizama predstavljaju sloj koji je najviše profitirao iz čitave priče. Manje-više, reč je o ljudima koji su se najbolje snašli u vakuumu nastalom nakon uvođenja viza i sankcija. Sluđivanje sluđenih se sastoji i u činjenici da oni kojima je išlo na ruku spoljašnje zatvaranje Srbije su u dlaku isti oni koji, shodno svojim naraslim materijalnim mogućnostima akumuliranim u toku najgorih trenutaka novije istorije ove zemlje, su sada u prilici da tu istu zemlju reprezentuju kada napuste njen granice. Pošteno. Oni koji su je očerupali i jesu oni koji treba da se kite njenim perjem, kada je to perje ionako kod njih. Moralni Zapad se ne buni, a i zašto bi - on je te i takve ostvarene i uspešne ljude stvorio, što na posredan, što na neposredan način, svojim ispravnim akcijama i pravilnim odlukama zbog kojih mi je u najvećoj meri i postalo svejedno šta oni misle o meni i mom životu koji su na svaki mogući način sputavali u poslednjih nekoliko decenija. Hteli su da patim i patio sam, sada bi hteli da se smejem, ali šta da radim kad nisam Pavlovljev pas.
I pogađate, ne pripadam ni pomenutom sloju ljudi, ambasadorima Srbije u belom svetu na lepom plavom Dunavu. Na tu činjenicu iz svoje biografije gledam sa neskrivenim ponosom, pa sam vest o ukidanju viza propratio sa sentimentalnim ekvivalentom praznine - krajnje ravnodušno. Kao neko kome je prošle godine istekla validnost pasoša, nisam ni u mogućnosti da putujem, a da ne pričam o finansijskom aspektu čitave priče koji dodatno umanjuje ionako nikakve šanse za takav poduhvat u skorijoj budućnosti. Vrata su bila mnogo zanimljivija za otvaranje kada su bila čvrsto zamandaljena. Sada kada su širom otvorena, više uopšte nisu interesantna. A činjenica da su upravo iz tog pravca svojevremeno stizale mirotvorne bombe nikada neće biti zaboravljena. Jer ne sme.


Walking these dirty streets
With hate in my mind
Feeling the scorn of the world
I won't follow your rules

Blame and lies, Contradictions arise
Blame and lies, Contradictions arise
Nonconformity in my inner self
Only I guide my inner self

I won't change my way
It has to be this way
I live my life for myself
Forget your filthy ways

Nobody will change my way
Life betrays, but I keep going
There's no light, but there's hope
Crushing oppression, I win

Betraying and playing dirty, you think You'll win
But someday you'll fall, and I'll be waiting
Laughs of an insane man, you'll hear
Personality is my weapon against your envy

8 коментара:

nasdvoje је рекао...

ja se samo nadam da je sa "kolektivnom katarzom" putovanja u Budimpeštu nakon što su vize ukinute završena i iscrpena simbolika putovanja i turizma u Srbiji pošto su se na glavu popeli sa tim. tako da smo sad u principu slobodni da ne putujemo

etotako је рекао...

Kreacija se svodi na preslikavanje


Hm.
Zanimljivo i ispravno viđenje stvari. Nema šta. Ali.

Fakat je da većina ljudi koji nisu imali love da putuju i sa vizama, neće ići nigde ni bez viza. Čista logika. (Osim ako se eto neko ne uputi peške :))

Ali, postoji u čoveku jedno osećanje koje bi se moglo opisati kao "svesnost o mogućnosti". Neće ti ljudi nikad mrdnuti negde, ali saznanje da to "mogu", "samo kad bi imali s čim" ih čini bar za jedan nivo slobodnijim bićima. Makar u imaginaciji. A to je što se mene tiče, ok.


Kreacija se svodi na preslikavanje

Pa tako se ubija ista. A to je cilj.

etotako је рекао...

ona prva rečenica, ostala tu slučajno :)

Ciritaan je na kraju, a

Zanimljivo i ispravno viđenje stvari. Nema šta.

se odnosi na ceo post.

Čisto da ne bude zabune.

etotako је рекао...

I još nešto.
Mati je zaboravna.


Što se tiče putovanja (kao neke vrste simbola slobode kretanja), i ona su postala reper "imetka". Nije više dovoljno da možeš da otputuješ jednom, dvaput... Kao što nije fora ni da imaš jednom lovu za skupe i brandirane cipe.

Mora NON STOP da se ima mogućnost kupovine/putovanja/imanja.

I tako nastaje isfrustrirani mali čovek.


Dalje se zna. Tu stupa na snagu farmaceutska industrija :)


Velik pozdrav za vas celinu!

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

U našem jeziku postoji izreka „da mu dupe vidi put" i koliko god ona bila korišćena ponajviše u negativnom kontekstu, meni je super. Očigledno je da tu spadam. Da li je reč o nekoj vrsti klaustofobije pa se osećam zatočeno i skučeno kad sam na jednom mestu i nikud se ne pomeram, ne znam, ali znam da MORAM da se krećem i da putujem. Ponekad je taj poriv toliko jak da mi je bitno samo putovanje radi putovanja - tek da gledam kako bilo koje prevozno sredstvo guta onu belu crtu po sredini puta pa da mi duši bude lakše.
Zahvaljujući radu u nekadašnjem Jugotursu obišla sam skoro celu Evropu i dobar deo Azije, ali sve imam utisak kao da se nisam pomakla s mesta. Želim u Peru (o tome sanjam od 13. godine) i u Indiju (od punoletstva), tako bih volela da vidim Japan, Brazil...
Očigledno je da se ne nalazim u ovom tekstu izuzev u naknadnom komentaru. A ona „putovanja" u Trst nekada davno, pa zatim u Budimpeštu i Temišvar u sindikalnoj varijanti kad se išlo po koka-kolu... sasvim su druga kategorija, pored onih tragikomičnih gastarbajterskih varijanti.
Volim da putujem, a ne da me vode kao mečku na lancu. Ako će da me vodaju, moj izbor je da sedim i ne pomeram se. Lični izbor. Stvar moje volje.
Najslikovitije mi je bilo koliko smo bedni kad su objavljivali podatke kako je tek desetina maturanata imala pasoš, a nešto malo više od te polovine stvarno je i bilo u inostranstvu.
Zar putovanje nije upoznavanje sveta na pravi način? Može i iz knjiga, ali kad pomislim na Sarajevo prva asocijacija mi je miris ćevapa sa Baš čaršije, druga zvuk mujezinovog glasa koji poziva sa minareta na molitvu... a takve stvari mogu da se dožive tek ako je čovek na tom mestu prisutan.
Ili sedmodnevni boravak u Buhari i Samarkandu! Poimanje istorije mi se sasvim poremetilo kad sam videla njihovu opservatoriju iz 6. veka!
Pored roditeljstva, iskustva sa putovanja najdragocenija su koja imam - i niko ne može da mi ih ukrade, poništi ih ili obezvredi. Kad malo bolje razmislim, ja sam bogata žena.

Đorđe Kalijadis је рекао...

Skidam kapu! Sjajan tekst! Pogodak u čelo!

nasdvoje је рекао...

fala đole legendo. moram da priznam da baš i nisam siguran da sam uspeo da do kraja izrazim ono što mi je bilo na pameti.

miljo, nismo se razumeli. nije reč o ličnom uživanju koja putovanja pružaju, već o instrumentalizaciji tog osećanja u svrhu kolektivnog iznuđivanja radosti & guranja činjenica nasilne pacifikacije pod tepih.

hej, mati, zahvaljujem se i tebi na kontribuciji. nikad dosta povratnih sprega xD

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Razumeli smo se - ne prihvatam ono što mi nude, da me vodaju kao mečku po vašaru, da vidim sveta. Zato se i ne osvrćem na "njihovo" ima vize-nema vize, već putujem, putujem... kako ja hoću, i ne po Beču i Budimpešti. Nema vodanja jer je ovo što nude vodanje. A nasdvoje je pisao o putovanjima.
Uostalom, nema veze.
Tekst je sjajan i nagoni na razmišljanje, ali je na ivici da bude protumačen drugačije. Zato je i intrigantan.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.