Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povjest – Željko Mirković (2010)

Sudeći po prepunoj Kinoteci i velikom broju novinara, TV ekipa i kritičara, Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest je zicer tekućeg Beldocsa. Prethodne projekcije na kojima sam bila uglavnom su bile poluprazne, čak i kada su filmovi, i po temi, i po kvalitetu, poput Centra za pranje filmova zasluživali veći odziv.
Ali, razumem jagmu. I meni je Dugo putovanje... bio negde u vrhu želja kad je reč o smotri dokumentaraca. Prosto su svi elementi – roud muvi, jugo 45, Vidojković i Jergović „se smenjuju“ za volanom duž nekadašnjeg Autoputa Bratstva i jedinstva – zvučali kao nekakva maturska ekskurzija. Pa, iako ti se sva simbolika te mature gadi, nadaš se da će tokom putovanja, u autobusu, biti ekstra zanimljivih stvari, koje će potom činiti istoriju unutar institucionalno istesanog rama. A, utisak je da za ovako uštogljen filmić omladinci nisu ni morali da se akaju da izgrade taj izvikani put (kad već ničem, u "realnosti" boljem nije poslužio). Bila je samo ekskurzija za fotografije koje treba da vide roditelji i da se ove ubace u nekakav školski godišnji album.
Za ovakvo traćenje benzina najpre treba pisati reditelju/scenaristi koji se od početnog koncepa nije odmakao ni za kilometar tokom "dugog putovanja". Postoje, doduše, obrisi nekekvog razvoja i nekakvih dešavanja – npr. da je Vidojković, shodno svojoj rude boy reputaciji Sančo Panso za volanom (popravlja kola, postavlja iz neba pa u rebra pitanja, igra ulogu "politički nekorektnog" glasnogovornika ulice), a Jergović je donkihotovska figura zagledana u daljine, koja "produbljuje" stvari, podjebava svog saputnika zbog brzopletosti, ali spreman da ga uputi – dakle, postoje elementi dramske karakterizacije ove dvojice likova koji su zapravo odjeci očekivanja koja od ova dva pisca (i njihovih medijskih profila) ima javnost. Problem je što oni upravo glume ta očekivanja, mesto da budu šta jesu, pošto je već dokumentarac u pitanju, pa rediteljske beleške treba da ostanu nevidljive na marginama papira, a da vidimo put i živu ljudsku misao.
Drugi problem je protok vremena. Iako junaci proputuju sve ukupno četiri zemlje imate utiska kao da smo još ne u staroj Jugi, nego u muzeju o toj zemlji, jer nemate utisak ni pređene kilometraže, ni probijanja nekakvih mentalnih i iskustvenih barijera. Akteri prelaze iz jedne u drugu odaju tog ex-sfrj mauzoleja, zastanu po malo ispred svake memorabilije, prozbore po koju, ko u RTS naučno-obrazovnom programu kad se nema para za pošten scenario i glumce i kostime, pa je sve jedan dugačak monolog. Za jedan roud muvi, makar on bio i dokumentarni, ovaj film ostavlja utisak hroma ki panoa.
Poseban paradoks javlja se u sudaru sa namerom reditelja – da isprovocira istoriju (il njene različite zvanične verzije) i krajnje udžbeničkog, bubalačkog čekiranja stranica kao što su Kumorovec, Vukovar i Jasenovac, kao i dijalozi/intervjui koje dvojica pisaca vode sa rendom odabranim sagovornicima, među kojima čak i Stipe Mesić i Vuk Drašković izgledaju kao krš holivudski glumci. I nemoguće je oteti se utisku da je Stpe Mesić, recimo, nekakva endivorholovska konzerva koju reditelj pošto poto mora da zarotira u filmu iako je uopšte ne iskoristi ni u kom smislu. Čisto traćenje verovatno jednog od boljih glumaca. Drašković se za makac više potrudio da izrecituje šta ima. Reditelj, naime, nije raščistio pravi li parodiju početne ideje ili je dakle sledi doslovno uz povremene humorističke epizode koje potiču od karaktera. Čak i tamo gde biste se nasmejali koči vas utisak da je neko to seo, napisao i natempirao da se baš vi tu nasmejete ili zapanjite, pa ništa ne bude od svega. Staromodni pristup karakterističan za naučno-obrazovni TV program u kom, da bi se neke informaije saopštile, postoje krokiji likova i situacija kao neki izgovor za esej i monolog pisca u direktnoj su disproporciji sa svesnom namerom reditelja da „podrije“, „prozove“, „probudi“ i sve nas na noge digne od „pretresanja“ moljaca iz biblioteke.
Čini se da je dvojici pisaca preterano predočen (unapred otkriven) koncept filma i ciljevi (ideje) tog koncepta na intelektualnom i idejnom nivou pa oni u svakoj sceni igraju ideju mesto radnju, što je greška igranih, a nekmoli dokumentarnih filmova u kojima o toj vrsti greške ne sme biti ni reči. Stiče se utisak da je u montaži ostavljen samo „tačan rezultat“ golemog matematičkog proračuna.
Metiljava režija koja se posebno ogleda u nedovoljnom korišćenju tolikih kilometara od kojih preostaju samo skečevi na benzinskoj pumpi i suvi onelineri lišeni prirodnog razgovornog konteksta koji jedan dokumentarac mora da ima doprinose samo da zažalite što sve nije daleko bolje iskorišćeno.
Treba ipak reći da su Jergović i Vidojković pristupili celoj ideji sa očiglednom željom il verom u zamišljeno, al je problem što je više zamišljenog nego urađenog. Šteta je što su više glumili sami sebe, svoje medijske i spisateljske persone, kao da im stalno neko visi nad glavom i govori kuda da se denu, nego što su prosto ušli u štos sa putovanjem, sa tom celom ekskurzijom. Kao da im je neko drugi napisao zadatak, zadaću i štagod.