четвртак, 30. септембар 2010.

Mi Ami - Steal Your Face (Thrill Jockey)



Latin Lover

Iz dana u dan nam zvani i nezvani uvrću ruke i uvrću vratove, branimo se s uspehom tako što slušamo uvrnutu muziku. Garantovano nema boljeg opisa za ono što je zapisano na drugom albumu trija (sada već dua) Mi Ami iz San Franciska po imenu Steal Your Face.
Iako stacionirani u "najevropskijem" američkom gradu, istorijat benda vodi nazad u Vašington, prestonicu Imperije. Tamo je pre nekoliko godina mlađani Daniel Martin-McCormick imao bend pod nazivom Black Eyes, koja se raspala dva meseca pre objavljivanja svog drugog albuma za prestižnu etiketu Dischord. Ta činjenica je od izuzetne važnosti za razumevanje zvuka koji nam dolazi sa Zapadne obale, pošto je ova izdavačka kuća u svom katalogu imala bar nekoliko važnih imena (Fugazi, The Make-Up, Beefeater) koja je svoju post-punkersku viziju začinila masnom optikom crne braće.
Raniji primeri svedoče o uspešnom mešanju punk sentimenta sa funk i gospel tradicijama. U slučaju Mi Ami, radi se o apsolutnom garage dub noise ludilu, mestimično prošaranog  zvučnim ornamentima iz video igara, ambisa iz kojeg kulja primalna ali i nežna, gotovo fragilna energija tenzične nesigurnosti, nezadovoljstva, straha i paranoje. Groove koji proizvodi ova zaposednuta trojka u pojedinim blistavim momentima podseća na one koji se mogu naći u određenim segmentima opusa Neočekivane sile ili ostrvske inkarnacije Discipline kičme.


Dreamers

U haotičnoj zvučnoj slici, u kojoj se na prvo slušanje čini da se ne zna ko šta radi, da bi naknadni susreti učvrstili dijametralno suprotan utisak retke elegancije, izdvaja se sugestivni glas pomenutog Martina-McCormicka. On predstavlja onu garnituru vokalnih solista koji nit' pevaju nit' šapuću nit' vrište, već cvile i jauču dajući svom neljudskom izražaju posve ljudski, krajnje ludistički oblik intimističkog vapaja potpune otuđenosti, pomalo nalik na jedinstveni glas Davida Thomasa iz (proto)post-punkerske elitne jedinice Pere Ubu. Ekstremni fanatizam ovog tipa ne trpi pozu i glumu, već traži potpuno prepuštanje duše i tela potentnom, hipnotičkom ritmu.
Kada se na ovaj dragoceni kamenčić, relikt muzikoarheologije, pridoda i omot koji krasi izobličeni portret najvećeg sina Jamajke, dobijamo još jedan važan skriveni kutak na kome je zabeleženo postojanje istinskog života, mesto na kome, usred neprestanog rada mišića, sporo sagorevaju telesne izlučevine. U žaru ove vatre leži jedna čulna istina - ona koja transformiše početno skretanje s pameti u postojanu mudrost za sve one nesvrstane jedinke koji pop muziku (i kulturu) ne shvataju kao povod za postrojavanje, razvrstavanje i mahanje dopadljivim zastavicama.

Secrets

2 коментара:

Đorđe Kalijadis је рекао...

Odličan tekst. Majstorski! Ovo jeste uvrnuto ali i dobro. Dopada mi se i tvoj pogled na Pere Ubu.:)

nasdvoje је рекао...

hvala majstore!(najraniji) opus pere ubu je stvoren isključivo za obožavanje! držimo fige caliChetniku da za nekoliko sati savata bend u akciji u sf chinatownu!

do poželjnog ishoda, evo još jednog zanimljivog prikaza ploče: http://hombrezone.com/?p=5327&cpage=1

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.