-Dok sam je čitao, često mi se dešavalo da pomislim na tebe. Odlepićeš, bio je siguran u svoju procenu moj pouzdani prijatelj sa kojim često razmenjujem knjige. Kvalitet dela koja mi stižu putem ovog kanala retko kad pada ispod vanserijskog. Da je neko imao priliku da provede određeno vreme u prijateljevoj sobi, video bi samo gomile i gomile diskova i kartonske kutije pune knjiga. Kriterijum koji se po samo njemu znanom planu i programu brusio tokom prethodnih decenija, pouzdano je merilo umetničkih dometa.
Tako beše i ovaj put. Bilo mi je pomalo čudno da mi čovek od kojeg dobijam časopis R. E. Č. i dela postmodernističkih autora, dobacuje Danojlića, koga pamtim kao prgavog Srbina iz inostranstva, koji se znoji pred TV kamerama pokušavajući da objasni zbog čega se nalazi u nekom komitetu koji podržava Radovana Karadžića. Dugačko je to putešestvije bilo za pisca koji je 1989. bio jedan od osnivača DS. S druge strane, njegovi novinski članci su uvek bili praznik za čitanje
Iako najviše poznat kao pesnik, Dragi moj Petroviću prikazuje Danojlića u proznom svetlu. Taj sjaj je toliko jak na pojedinim stranicama da se od njega može oslepeti. U epistolarnoj formi, glavni junak Mihailo Putnik, povratnik u srpsku provinciju iz SAD, izveštava svog prijatelja Petrovića koji je nakon oslobođenja od fašista (=) komunističke okupacije izbegao u Ameriku, ali ga nostalgija zove nazad. Gorkim, realističnim tonom, koji nikada ne prelazi u puko kritizerstvo, Putnik dugačkim, bogato nakićenim pismima kojima ponire u dušu svog naroda odvraća svog prijatelja od tog nauma.
Reperskim žargonom rečeno, Danojlić u ovoj knjizi konstantno isporučuje. Deli teške lekcije, prosipajući po papiru čaše pune mudrosti, što "Petrovića" u smislu čitalačkog užitka svrstava tik do Dučićevog "Blaga cara Radovana". Kao rođeni, pravi poeta, Danojlić neprestano vodi ljubav sa rečima, pedantno odmeravajući svaki zarez. Čitalačke oči gutaju ispisana slova, dok se ruke mašaju olovki kako bi ispunile teftere predviđene za očuvanje citata od zaborava.
Oštra kritika srpskog nacionalnog korpusa, i njegova fundamentalna nedoraslost u poređenju sa razvijenim svetom u Putnikovim očima bila je vidljiva još za vreme Titove vlasti, kada je sprovedena površna modernizacija ovog društva, sa, kako smo u međuvremenu na teži način doznali, nesagledivim posledicama, za koje smo, naposletku, sami najviše krivi. Opet, književnost koja je u stanju da iznedri ovakve oštre, autokritičko-polemičke tonove teško bi se mogla nazvati nedoraslom. Dragi moj Petroviću na najbolji način govori o njenoj savremenosti.
Slike i prilike bezobrzirno nesposobne birokratije, osuđenosti na nerad, živo slikanje osećanja nemoći i nemogućnosti uspostavljanja merila preduzimljivosti u ovoj sredini, samo su neke od tema koje se na ovom mestu detaljno obrađuju. Posebna pažnja posvećena je komunističkoj praksi u Srbiji, koja na mog prijatelja koji mi je ovu knjigu pozajmio nije ostavila naročit utisak, dok je za mene jednako vredna kao i svi ostali delovi ove knjige, možda i zbog tužne činjenice da je komunistička praksa i dalje itekako živa, uprkos nedavnom odlasku komunizma sa istorijske scene na ovim prostorima.
Ko uzme Petrovića u šake i prostudira njegov sadržaj, neće tek tako prevaliti preko usana rečenicu u kojoj se Danojlić otpisuje kao nacionalista u etiketirajućem značenju te reči. Sam autor je o promeni u svom odnosu prema nacionu kome pripada rekao da "o sebi ima pravo da kaže šta mu je volja, ali da drugi takvo pravo nemaju". U ovoj knjizi je vala baš sve rekao.
Tako beše i ovaj put. Bilo mi je pomalo čudno da mi čovek od kojeg dobijam časopis R. E. Č. i dela postmodernističkih autora, dobacuje Danojlića, koga pamtim kao prgavog Srbina iz inostranstva, koji se znoji pred TV kamerama pokušavajući da objasni zbog čega se nalazi u nekom komitetu koji podržava Radovana Karadžića. Dugačko je to putešestvije bilo za pisca koji je 1989. bio jedan od osnivača DS. S druge strane, njegovi novinski članci su uvek bili praznik za čitanje
Iako najviše poznat kao pesnik, Dragi moj Petroviću prikazuje Danojlića u proznom svetlu. Taj sjaj je toliko jak na pojedinim stranicama da se od njega može oslepeti. U epistolarnoj formi, glavni junak Mihailo Putnik, povratnik u srpsku provinciju iz SAD, izveštava svog prijatelja Petrovića koji je nakon oslobođenja od fašista (=) komunističke okupacije izbegao u Ameriku, ali ga nostalgija zove nazad. Gorkim, realističnim tonom, koji nikada ne prelazi u puko kritizerstvo, Putnik dugačkim, bogato nakićenim pismima kojima ponire u dušu svog naroda odvraća svog prijatelja od tog nauma.
Reperskim žargonom rečeno, Danojlić u ovoj knjizi konstantno isporučuje. Deli teške lekcije, prosipajući po papiru čaše pune mudrosti, što "Petrovića" u smislu čitalačkog užitka svrstava tik do Dučićevog "Blaga cara Radovana". Kao rođeni, pravi poeta, Danojlić neprestano vodi ljubav sa rečima, pedantno odmeravajući svaki zarez. Čitalačke oči gutaju ispisana slova, dok se ruke mašaju olovki kako bi ispunile teftere predviđene za očuvanje citata od zaborava.
Oštra kritika srpskog nacionalnog korpusa, i njegova fundamentalna nedoraslost u poređenju sa razvijenim svetom u Putnikovim očima bila je vidljiva još za vreme Titove vlasti, kada je sprovedena površna modernizacija ovog društva, sa, kako smo u međuvremenu na teži način doznali, nesagledivim posledicama, za koje smo, naposletku, sami najviše krivi. Opet, književnost koja je u stanju da iznedri ovakve oštre, autokritičko-polemičke tonove teško bi se mogla nazvati nedoraslom. Dragi moj Petroviću na najbolji način govori o njenoj savremenosti.
Slike i prilike bezobrzirno nesposobne birokratije, osuđenosti na nerad, živo slikanje osećanja nemoći i nemogućnosti uspostavljanja merila preduzimljivosti u ovoj sredini, samo su neke od tema koje se na ovom mestu detaljno obrađuju. Posebna pažnja posvećena je komunističkoj praksi u Srbiji, koja na mog prijatelja koji mi je ovu knjigu pozajmio nije ostavila naročit utisak, dok je za mene jednako vredna kao i svi ostali delovi ove knjige, možda i zbog tužne činjenice da je komunistička praksa i dalje itekako živa, uprkos nedavnom odlasku komunizma sa istorijske scene na ovim prostorima.
Ko uzme Petrovića u šake i prostudira njegov sadržaj, neće tek tako prevaliti preko usana rečenicu u kojoj se Danojlić otpisuje kao nacionalista u etiketirajućem značenju te reči. Sam autor je o promeni u svom odnosu prema nacionu kome pripada rekao da "o sebi ima pravo da kaže šta mu je volja, ali da drugi takvo pravo nemaju". U ovoj knjizi je vala baš sve rekao.
7 коментара:
Hvala na preporuci..Iskreno, nista nisam citao od njega, pogotovo zbog toga sto sam smatrao da je odabrao pogresnu stranu tokom devedesetih..I danas tako mislim. Ali neki njegovi novinski tekstovi su jako dobri..Na primer, poslednji o sahrani patrijarha Pavla..dirljivo.
strane se menjaju iz časa u čas. sve su ispravne i pogrešne u isti mah :)
prijatno ćeš biti iznenađen.
"sve su ispravne i pogresne u isti mah.."
lepo receno :)
Nista nije crno- belo i super je sto je tako...Nama koji tako gledamo na život, mnogo toga može da bude konfuzno, ali je zato veći izazov... :)
e sad si me baš zaintrigirao.
iako sam odavno prestao da obraćam pažnju na drugosrbijanske etikete pored njegovih tekstova još uvek prolazim kao pored turskog groblja.
vrapče, da napravimo mali eksperiment i nekome upućenom u domaće kulturno-političke prilike damo ovaj rukopis bez korica i imena autora, taj bi sa 90 % izvesnosti rekao da je ova knjiga "drugosrbijanska".
ipak, to nije skroz tačno - dragi moj petroviću svojim sadržajem transcendira obe kukavne srbije. a protiv predrasuda se ne možemo boriti novim predrasudama.
palo mi na pamet bato, ovo vezano za strane o kojima smo juče pričali - ima itekako veze sa knjigom i njena dva majstorski portretisana junaka. videćeš uostalom...
мислим да је време да оформимо нови термин за све вас/нас који смо - нигде. другови (и другарице) предлажем да се сврстамо под - 3ћу србију. молио бих вас, да у стилу данојлића, мало мекше само изговарате ово ћ.
ебига, и кнут хамсон је био za хитлера - а тешко да неко може да каже да није добар (генијалан) писац.
:) ma i dve su previše za ovu kukavnu srbiju koja tek ponegde daje znake života. dovoljno je stajati sa strane i posmatrati, već se da napraviti nova teza kao sinteza prve teze i druge antiteze ;)
kanim se da krenem sa hamsunom, dobacila mi je druga polovina "pana". padaju mi na pamet i selin i paund, kao imena koja su odstranjena iz društvenog života zbog svojih političkih uverenja iako im niko ne može osporiti literarnu klasu. ne može ni milovanu - koliko god se meni ne sviđali njegovi stavovi, nije moje da mu branim da ih ima...
Постави коментар