Prti Bee Gee feat. 93 Fu Kru - Gde god da krenem
Sveobuhvatna priroda nasilja je takva da ono nikada neće biti iskorenjeno. Život bez nasilja ne postoji. Ne samo ovde. Ne postoji nijedna država u kojoj ga nema. Zbog toga zakoni i postoje, a u korenu svakog zakona je takođe pretnja nasiljem. Problem nasilja je i teorijski nerešiv, problem poštovanja zakona nije, kada bi većina u sebi odbacila ukorenjene relikte prošlosti, iz vremena za koje svi tvrde da je prošlo i od kojeg se svi ograđuju, na ovaj ili onaj način.
Dakle, ako jedino nasiljem možemo preduprediti nasilje, to znači da ne možemo bez nasilja kao takvog. Eto, nekad se čak i neke države okupe, pa vrše nasilje nad jednom državom, a onda to posle nazivaju civilizacijom. Doduše, da nije bilo prolivanja krvi, ne bi je ni bilo. Kao što kosmopolitizam predstavlja logičnu ekstenziju nacionalizama, iz kojih izvire, tako nema ni kulture bez varvarstva. A ni života bez nasilja.
Hladno pivo - Zakaj se tak oblačiš
U nasilju se rađamo, nanoseći bol majci svojoj koja nas rađa uz neopisive muke. U nasilju odrastamo, kada majka batinama otplaćuje malo pre pomenuti kredit porodiljskog čemera. Nasilje nas okružuje, u kući, komšiluku, školi, uvek i svuda se prikrada na prstima pre nego što započne svoj ritualni ples. To što će država okačiti nekoliko plakata protiv nasilja sigurno neće zaustaviti ustanovljeni perpetuum mobile.
I eto, okruženi nasiljem odmalena, naviknuti na njega, mestimično hrleći mu u zagrljaj, upotrebljavajući ga protiv nekog, a ponekad i bivajući njegove žrtve, saznajemo iz sredstava javnog informisanja da je nasilje u porastu. I to ne bilo kakvo nasilje, već nasilje prema strancima. Greška. Nasilje je oduvek postojalo, samo su tek sada odlučili da na nj obrate pažnju.
Statler & Waldorf Noise Erection - Znam što me čeka
Na radost svih onih koji jedva čekaju da se nešto ružno desi pa da uskliknu "Znao sam!" sa slavodobitnim smeškom mudraca na usnama, na oduševljenje svih vajnih NATO pacifista, dani protiču u perverznoj nasladi nad zlosrećnom sudbinom nekog nesrećenika koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što je fatum koji se može dogoditi bilo gde, bilo kome, a ne samo u ovom mračnom kutku planete. I događa se, ali se na to ne obraća pažnja. Ne preteruje se u dušebrižništvu, simulaciji savesti estradnih ambicija.
Čovek bi, prateći sve te mračnjikave napise, pomislio da ulicama haraju horde violentne omladine željne da praktično izraze svoju ksenofobiju. Greška. Od toga nema ni traga. Pravo je čudo, što nakon svega, takvih formacija nema. Ali pošto beležimo deficit, onda ih treba izmisliti i forsirati. Marginalnim grupama davati maksimalan značaj. U suprotnom, mnogi će ostati bez izvora prihoda ili zavežljaja neophodne sentimentalne perverzije i fascinacije zlom, koje nikad nije ni jenjavalo. Nisu ni obraćali pažnju dok nisu upalili reflektore. Sad se prišivaju i ideologije duboko strane ovom podneblju, koje čak ni u ona najgora vremena (uzrokovana, treba li pominjati, civilizacijskim potresima) nisu bila ljubljena u većoj meri. A te ideologije, kad smo već kod toga, su stigle... odakle?
Robin Hood feat. Cya - Manija
U svakom slučaju ne možeš očekivati naklonost prema civilizaciji koja ti iznova prikazuje svoj varvarski, lešinarski lik. Dobro, ta je ideja suviše napredna/jeretička (suštinski progres je uvek jeres), ali telo i nesvesno često imaju više racionalnog u sebi od predela osvešćenih razumom. Ovde je bitnija druga stvar, a to je koren naše nedaće, koja se svakim umnožava jer se iznova besomučno forsira. Radi se o percepciji istine. Ovde se više ceni "kako nešto izgleda" nego "kako zaista jeste". Krivi uglovi se proglašavaju za 90°, farbaju se fasade a sve se providi. Insistiranje na zabludama je posebno efikasan oblik auto-nasilja, ali na taj način se nećemo izbaviti iz pakla do kog smo stigli putem popločanim dobrim namerama.
Dakle, ako jedino nasiljem možemo preduprediti nasilje, to znači da ne možemo bez nasilja kao takvog. Eto, nekad se čak i neke države okupe, pa vrše nasilje nad jednom državom, a onda to posle nazivaju civilizacijom. Doduše, da nije bilo prolivanja krvi, ne bi je ni bilo. Kao što kosmopolitizam predstavlja logičnu ekstenziju nacionalizama, iz kojih izvire, tako nema ni kulture bez varvarstva. A ni života bez nasilja.
Hladno pivo - Zakaj se tak oblačiš
U nasilju se rađamo, nanoseći bol majci svojoj koja nas rađa uz neopisive muke. U nasilju odrastamo, kada majka batinama otplaćuje malo pre pomenuti kredit porodiljskog čemera. Nasilje nas okružuje, u kući, komšiluku, školi, uvek i svuda se prikrada na prstima pre nego što započne svoj ritualni ples. To što će država okačiti nekoliko plakata protiv nasilja sigurno neće zaustaviti ustanovljeni perpetuum mobile.
I eto, okruženi nasiljem odmalena, naviknuti na njega, mestimično hrleći mu u zagrljaj, upotrebljavajući ga protiv nekog, a ponekad i bivajući njegove žrtve, saznajemo iz sredstava javnog informisanja da je nasilje u porastu. I to ne bilo kakvo nasilje, već nasilje prema strancima. Greška. Nasilje je oduvek postojalo, samo su tek sada odlučili da na nj obrate pažnju.
Statler & Waldorf Noise Erection - Znam što me čeka
Na radost svih onih koji jedva čekaju da se nešto ružno desi pa da uskliknu "Znao sam!" sa slavodobitnim smeškom mudraca na usnama, na oduševljenje svih vajnih NATO pacifista, dani protiču u perverznoj nasladi nad zlosrećnom sudbinom nekog nesrećenika koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što je fatum koji se može dogoditi bilo gde, bilo kome, a ne samo u ovom mračnom kutku planete. I događa se, ali se na to ne obraća pažnja. Ne preteruje se u dušebrižništvu, simulaciji savesti estradnih ambicija.
Čovek bi, prateći sve te mračnjikave napise, pomislio da ulicama haraju horde violentne omladine željne da praktično izraze svoju ksenofobiju. Greška. Od toga nema ni traga. Pravo je čudo, što nakon svega, takvih formacija nema. Ali pošto beležimo deficit, onda ih treba izmisliti i forsirati. Marginalnim grupama davati maksimalan značaj. U suprotnom, mnogi će ostati bez izvora prihoda ili zavežljaja neophodne sentimentalne perverzije i fascinacije zlom, koje nikad nije ni jenjavalo. Nisu ni obraćali pažnju dok nisu upalili reflektore. Sad se prišivaju i ideologije duboko strane ovom podneblju, koje čak ni u ona najgora vremena (uzrokovana, treba li pominjati, civilizacijskim potresima) nisu bila ljubljena u većoj meri. A te ideologije, kad smo već kod toga, su stigle... odakle?
Robin Hood feat. Cya - Manija
U svakom slučaju ne možeš očekivati naklonost prema civilizaciji koja ti iznova prikazuje svoj varvarski, lešinarski lik. Dobro, ta je ideja suviše napredna/jeretička (suštinski progres je uvek jeres), ali telo i nesvesno često imaju više racionalnog u sebi od predela osvešćenih razumom. Ovde je bitnija druga stvar, a to je koren naše nedaće, koja se svakim umnožava jer se iznova besomučno forsira. Radi se o percepciji istine. Ovde se više ceni "kako nešto izgleda" nego "kako zaista jeste". Krivi uglovi se proglašavaju za 90°, farbaju se fasade a sve se providi. Insistiranje na zabludama je posebno efikasan oblik auto-nasilja, ali na taj način se nećemo izbaviti iz pakla do kog smo stigli putem popločanim dobrim namerama.
Zato ćemo nastaviti da se valjamo u blatu grča, da foliramo bunt i pravimo se da nešto, kao, mislimo, drhteći od ideje da nas nevidljiva ruka može zviznuti svaki čas.
.png)
Постови
5 коментара:
Meni uvek para uši kad čujem složenicu "kultura nasilja". Ono kultura mi tu nekako visi, iako se upornim ponavljanjem, dovelo do toga da ono nasilje bez tog kultura više ne može ni da se izgovori.
Jbg, sa "civilizacijskim progresom" uporno "oglupljuješ" insana, pa mu onda serviraš to o porastu nasilja. On tako osakaćen, nemoćan da se kreće retroaktivno i kritički, prihvata ko andol, vodu, ko nagon da se ide u wc.
Da li je namesnki smišljeno, ili je "slučaj" odigrao svoje...pitanje je. Sklona sam da mislim da ima i jednog i drugog.
mene u celoj priči najviše nervira što same pojave nasilja uopšte nisu bitne, inače paralelno ne bi mogle da postoje crna hronika kao nekakav vašar zločina, žanr za sebe, i priča o toj kulturi nasilja, potpuno odvojena od konkretnog života, koja se samo povremeno ispali ko raketa za uzbunu kad nekom zatreba. a crna hronika od kad znam za sebe punija je priča o tome kako je sin ubio oca, majka dete, otac celu porodicu itd. nego što je puna prebijanja stranaca. i iako je to u crnoj hronici od kad čitam novine, nikad nigde nisam čula da je pokrenuta kampanja te vrste il da je neko izašao i rekao da je porastao broj komšijskih ubistava na srpskom selu ili nasilja u stanovima u kojima žive višečlane porodice sa malom platom, problemima narkomanije, psihičke bolesti i čega sve ne. to u stvari i nije nasilje, nego neka svakodnevica. i zanimljivo je da nikad ni jedan slučaj iz crne hronike nije izolovan, nikad nije izdvojen kao neki parametar, svi se slivaju u istu septičku jamu i svaki put imaš utisak da je reč o jednoj te istoj kući, istoj tragediji koja se samo nastavlja u vremenu. time se bave neki tihi socijalni radnici, psihijatri i eventualno statističari daleko od očiju javnosti.
hm, mislim da je kampanja bacanje para, kao što je davanja publiciteta slučajevima nasilja nad strancima bacanje prašine u oči. u oba slučaja nastaviće se sa istom praksom. moguće je uraditi nešto dugoročno, ali pljačkaška tranzicija ne poznaje taj pojam ili ga smatra retrogradnim. taj "sad & odmah" imperativ postizanja zapaženih rezultata ništa dobro nije doneo, a u pravo u tu matricu se uklapaju i zamišljene kampanje i realni publicitet, ostvarujući svoju jedinu funkciju - zabašurivanje javašluka.
Da ja vama nešto ispripovedam.
1990. godine ja prvi put u Londonu i naravno kakvog me Bog dao, zapnem da obilazim one četvrti po IstEndu (najviše ponukan romanom "Ljudi sa ponora" Džek Londona).
I idem tako, vidi se neki radnički, sirotinjski kraj, i u jednoj ulici ekipa, cirka vopi na stepenicama, onako kratko ošišani, tetovirani u atlet majicama. Krene dobacivanje, ja kudću štaću, ni da im odgovoriš ni da kažeš nešto, sve može biti protumačeno kao provokacija...na kraju prozborim nešto, oni provale da sam stranac, jedan veliki me pita odakle sam (u pozadini čujem nešto kao "saćemo se najebemo keve ovom farncuščetu", valjda i zbog izgovora a i fizionomije). I ja šta ću, promucam: "Jugoslavija..." (tada je ta država još postojala).
Kad sa svih strana krene
"Oh my comrade!", "Yes, communists!!!" i sve u tom fazonu. Ovaj veliki me zagrli, odjednom se tu stvori pivo i tako...zaglavih ja sa njima nekoliko sati cirkajući :)
Eto, ponekad se i može izbeči "nasilje nad strancima" ako stranac daje prave odgovore na postavljena mu pitanja :)
hahaha, super.
Постави коментар