четвртак, 23. децембар 2010.

Ernst Jinger - Vatra i krv (Ukronija, 2006)

O Jingeru sam čuo dosta toga lepog, bio mi je preporučivan od ljudi koji se međusobno ne poznaju (niti ja neke od njih poznajem), što je odlično sredstvo verifikacije vrednosti sa kojima još niste dolazili u susret. Čim mi se ukazala prilika za čitanje, nisam mnogo oklevao.
Vatra i krv je nevelika knjižica po obimu. Predstavlja izveštaj pisca o njegovom učešću u Prvom svetskom ratu, još tačnije, kako sam podnaslov kaže to zaista jeste "mali odlomak iz velike bitke". Borba se događa na području današnje Francuske, a Jinger kao nemački dobrovoljac juriša na britanske (škotske) trupe. Ovaj pisac je inače živeo pune 103 godine (umro 1998.), bio je blizak raznim desničarskim grupacijama između dva rata, a u dva rata je ranjen ukupno 14 puta. Odlikovan je  ordenom "za zasluge" Kajzera Fridriha II. Adolfu Hitleru je poklonio potpisani primerak upravo ove knjige (Firer mu je zauzvrat poklonio Mein Kampf), ali je odbacio svaki totalitarizam knjigom "Na mermernim liticama" zbog koje su određeni krugovi unutar nacističkih snaga zahtevali njegovo hapšenje, do kojeg nije došlo zauzećem samog Hitlera.
Vatra i krv je nesumnjivo delo literarnog majstora. Jingerove rečenice su kratke, ali toliko promišljene da retko ostaju pročitane bez estetskog momenta unutarnje produhovljene luče koja sija maltene sa svake od strana ove knjige čime obezbeđuje sebi romantičarski nesputanu auru. Pisano iz prvog lica, ova delo na detaljan način odvodi čitaoca na front, među tranšeje sukobljenih strana. Mehanizam jedne bitke je iscrpno obrađen: od njene grozničave pripreme i iščekivanja do konačnog ratnog manevra.
Ono što posebno upada u oči je autorov fatalizam i samopouzdanje da u datom trenutku odigravanja bitke on biva potpuno uveren da ne postoji nijedan drugi kutak na Zemljinoj kugli na kojoj bi tada trebalo da se nalazi. Reč je o duhovnom stanju koje ne traži razumevanje i simpatiju od čitaoca već ih sama za sebe pribavlja čime postiže upravo te efekte pri čitalačkom iskustvu. Jinger je u borbi za otadžbinu koordinisao svoje ratne delatnosti čvrstim viteškim kodeksom o koji se ne ogrešuje ni po cenu života. Njegova je osnovna poruka da misao koja nije u stalnom dosluhu sa životom, misao koja se ne odnosi na življenje ovde i sada i nije misao koja vredi živeti, jer je sve ostalo promišljanje jalovo u svojoj suštini (sigurno poznajete bar jednog mudraca koji je teorijski do tančina "spoznao život" a retko promoli nos van gajbe da proveri svoje saznanje). Jinger je jedan od onih koji nalazi respektabilno životno ispunjenje insistiranjem na ovom principu. I to je sloboda, a ne koliko love imaš u džepu jer ako polaziš od toga, onda si zarobljenik novčanika, a onaj ko je zarobljenik taj nije slobodan.
Današnje doba teško da, zatrpano kalkulacijama i računima, ima razumevanja za ovakav životni credo, za ovaj stepen posvećenosti za ideju, duhovnu čistotu i ogromnu dozu poštenja, što je sve simptomatično za časno vojevanje. Vatra i krv predstavlja jedno od onih remek dela koje ne oduzimaju dah brojem ispisanih strana već sadržinom koja je na njima otisnuta (u komparativnom smislu prva mi na pamet  pada Markesova bravura Pukovniku nema ko da piše).

12 коментара:

Milja Lukić је рекао...

Može li ova knjiga da se dobije na čitanje?

nasdvoje је рекао...

može ako je pročitaš do ponedeljka, moram da je vratim. ostavio sam je na stolu.

Retka Zverka је рекао...

Hvala ti na prikazu i ukazivanju na ovu knjigu. Pročitaću je. Inače, koga zanima, ima da se kupi u Delfiju i košta 486 dinara. A može i da se skine sa neta.

Milja Lukić је рекао...

Preuzela!

Анониман је рекао...

Jeste citali mozda Good-Bye to All That Roberta Grejvza?

nasdvoje је рекао...

@gas

ne, ja bar nisam

@zverka

nema na chemu

Анониман је рекао...

Preporucujem je toplo. Vatru i krv nisam citao, ali sudeci po ovom tekstu Grejvz je manje filozofski i introspektivno nastrojen; vise je onako straightforward pomalo stoicki opis sranja koja su zadesila prosecnog britanskog upper middle class mladica. Verovatno bi bilo zanimljivo citati jedno posle drugog, gde bi Gravesov bio uvid sa 'pobednicke' strane.

nasdvoje је рекао...

s obzirom da je posle tog rata britanija rapidno zalazila sa imperijalnog horizonta, pitanje je ko je tu bio pobednik...

Анониман је рекао...

Pa da, zato i stavih navodnike. :) Mada je teritorijalno gledano dostigla vrhunac tek nakon rata, tj. Versajskog sporazuma.

nasdvoje је рекао...

šta su tad dobili a da ranije nisu imali? (osim dugova :))

Анониман је рекао...

Evo, frisko s Vikipedije:

Under the terms of the concluding Treaty of Versailles signed in 1919, the Empire reached its greatest extent with the addition of 1,800,000 square miles (4,662,000 km2) and 13 million new subjects.
Britain gained control of Palestine, Transjordan, Iraq, parts of Cameroon and Togo, and Tanganyika.


U svakom slucaju, nakon citanja knjige stice se utiska da je cetvrta sezona Crne Guje bila previse blaga.

nasdvoje је рекао...

banda.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.