Beli beli svet (Oleg Novković, 2010)

Sećate li se "muzičkog intermeca"? Svojevremeno to je bio flaster za popunjavanje televizijskog programa, neka vrsta audio-vizualne razglednice koju su TV glavešine puštale u iščekivanju početka prenosa, recimo, neke važne utakmice - a tehnika nije u to vreme bila na tom nivou da se taj transfer aktualnosti dešavao tako lako i bezbolno kao danas. I pošto reklame još nisu bile uzele toliko maha, onda baja iz režije pusti prigodan muzički intermeco da zapuši rupu u programu - savršeni obrazac TV smaračine, ako mene pitate.

Setio sam se ovog relikta prošlosti u trenutku dok sam gledao novo ostvarenje Olega Novkovića koji je na svom početku krcat ne baš sadržajnim i inspirativnim songovima kojima je zamišljeno da glavni likovi objašnjavaju svoju poziciju unutar radnje. Priznajem, ti isečci su mi pomogli da shvatim da u stvari nemam ništa protiv tragikomičnog učešća zaboravljenog ekskluzivca PGP RTS Bojana Milanovića u Srećnim ljudima ili one raspevane bande iz oba dela Balkan ekspresa, čiji mi muzički segment sigurno ne predstavlja omiljeno sećanje. Palo mi je na pamet i umetničarenje poznog  Mladomira Puriše Đorđevića u, čini mi se, onom filmu koji svojim briljantnim naslovom nalazi vezu između tanga, tuge i misli, ali to je bar bilo potpuno trešersko iskustvo koje ima svoje lakrdijaško pokriće pri alkoholom i lakim drogama izmenjenom stanju svesti. Operetski deo Belog belog sveta nema ni taj potencijal, on je sasvim ozbiljan u svom karasevdaškom umetničarenju.  Delom se to može reći i za režiju, a delom i za, bar za moj ukus, mestimično povišen nivo teatralnosti u scenariju.

Onda mi je dramaturški pismenija polovina nasdvoje objasnila da sve to u pozorišnoj teoriji ima pokriće sa Brehtovim potpisom, kako bi se izbegla identifikacija gledaoca sa glumcem ili čak glumca sa likom kojeg igra, sad više ne mogu da se setim. Ono što je važnije je da je moj tutor procenio da to nije urađeno dobro. Ono za šta sam ja kvalifikovan, kad smo već kod Brehta - za koga znam da je bio veliki levičar, je da je levičarski angažman kojim Novković zaogrće svoje filmsko čedo sasvim suvišan unutar njegovog tkiva - sam film ga odbacuje kao strano, umetnuto telo (kao pozitivan primer takvog zaleđa važi, recimo, britansko remek delo Bili Eliot). Tu se posebno misli na insistiranje na Boru - ni Novković ni scenaristkinja Milena Marković nisu uspeli da nam pojasne ili dočaraju zbog čega se film koji potpisuju dešava baš u rudarskoj prestonici države u pokušaju - njegova univerzalnost bazirana na antičkoj tragičnosti ne bi izgubila ništa od svoje relevantnosti ni da je preseljena u Belegiš, Krivu Palanku ili Tutin. Al' eto, Bor je, uzdignuvši se na nivo poraznog simbola aktulnog gubitništva, iz nekog razloga privlačna destinacija.

Čak i sa ovim, ne baš malim zamerkama, Beli beli svet je film koji me lično pogodio, što ne bih mogao da kažem ni za jedan domaći film još od ideološki sahranjivanog Miloša Brankovića. Za razliku od uveliko ishajpovanog i dobrano mitologizovanog Novog srpskog filma (i dalje bez jače autoreferentne supstance) koji svoju inspiraciju (i manjak iste) mahom pronalazi u američkim instant rešenjima preteranosti, Novković pre predstavlja autora koji se oslanja na poetiku derta i delinkventske marginalnosti iz stare jugoslovenske škole - od mitologizovanog crnog talasa preko Specijalnog vaspitanja do Male, a posebno rabljenu u TVB serijalima Sivi dom i Zaboravljeni (koji nas je počastio za sva vremena još jednim muzičkim sumrakom domaće proizvodnje). Razbijene porodice, nasilje u njima (motiv koji je Novković apostrofirao i u svojim, ne baš uverljivim "Normalnim ljudima"), promašeni životi te njihov stepen sjebanosti  - sve su to kulise koje u ovom ostvarenju dobijaju svoju uverljivu dubinu i preko potrebnu poetsku dimenziju.  Drugim rečima, sve ono što su neki skoriji domaći naslovi pokušali da predoče, ne uspevši u tome usled manjka hrabrosti i talenta, Novkoviću polazi za rukom da istera na čistac do krajnjih granica - a evo i zbog čega: ovaj film ne prezire svoje junake, ne sprda se sa njima, ne ponižava ih više nego što je to potrebno, pokušavajući da ih razume u neprepatetičnom vidu elementarne saosećajnosti čime podešava mehanizam svoje tragičnosti koja lekovito udara na gledaoca poput malja sudbine. U ovom smislu, kinematografsko jugoslovenstvo je nesumnjivo superioran obrazac u odnosu na sve ono što danas gaji samoreklamerske pretenzije da bude shvaćeno kao adekvatan filmski ram ovog neslavnog trenutka.

Dobrog saveznika u tom naumu Novković nalazi u Markovićevoj pošto je ona očigledno pila vodice sa proverenih klasičnih izvora pa čak i verbalna preteranost i jednoobraznost koju je zamerila Milja u svom prikazu ima svoje pokriće u nameravanoj želji da se jedno slomljeno, alkoholisano i narkotizovano društvo prikaže u svem sjaju sopstvene surovosti. Možda bi ovaj povoljan utisak bio manje impresivan da glumačka podela nije dosledno sprovedena - Uliks Fehmiu ima u sebi nešto od ležerne veličanstvenosti svog oca, Jasna Đuričić je prilično uverljiva, što se može reći i za mladu Hanu Selimović, ime koje će posle ovog naslova (na sreću) popravljati neveseo filmski prosek novih naraštaja srpskog glumišta. Na visini zadatka su i epizodisti: srpski Tom Henks kome od milja tepamo Glogi opovrgava ovom rolom sve zle jezike da uvek tumači jednog te istog lika (to bi se pre moglo reći za navalentne, samozvane urbane ikone poput Đurička i Kičića), Milica Mihajlović još jednom potvrđuje da je strašna glumica, a i Marko Isaković bezostatno zaslužuje posebno pominjanje. O klasi Mire Banjac ne bih trošio mnogo reči, slično se može reći i za Meta Jovanovskog (očigledno predstavnika respektabilne, meni nepoznate makedonske manjine u Boru), dok mlađe snage imaju svog sasvim solidnog predstavnika u Marku Janketiću (prezime nije slučajnost).

Beli beli svet je umetnički (u prevodu: pošten) film sa težinom koji bi, da nije već opisanih megalomanskih manjkavosti, u ovim očima bio percipiran kao remek delo (ili bar opasno blizu te očaravajuće kvalifikacije). Da cena karte nije bezobraznih 350 dinara (pa se posle dokoni kulturnjački dušebrižnici pitaju što bioskopi zvrje prazni (ha(!), glagol zvrjati se upotrebljava jedino u paketu sa prazninom)) trijumfalno bih preporučio trk u bioskop, ovako moram da kažem da gledanje na ne baš velikom platnu najmanje sale Doma sindikata vredi sigurno 250, možda čak i 300 kinti (ako ste zaposleni). Ruku na srce, filmovi poput ovog i nisu pravljeni za masovne posete zaboravljenim mračnim odajama, ali s druge strane podsećaju na poetsku magiju i katarzičnu funkciju ove umetnosti.