Novi čovek

Mada je u mnogo čemu grešio, a ponajviše u svom materijalizmu, Marks je ostao upamćen u istoriji kao tvorac čuvene formulacije po kojoj klasna svest određuje biće, a ne obrnuto. U uslovima opšteg kapitalističkog dikatata ova stara mudrost iznova se ukazuje pred očima u (ob)liku starešina, agenata sistema, ili jednostavno rečeno, nadređenih.
Svaka ideologija polazi iz neke suve apstrakcije ka konkretnosti, sa željom da po svojoj želji i nahođenju izmeni realnost. U tom naumu potrebni su joj ljudi koji su spremni da založe sebe zarad ideja. Posebno prefrigani i zloćudni tip srpskog kapitalizma koga u preovlađujućoj meri karakteriše javašluk, lenjost, nerad i nestručnost u ovom segmentu beleži vanredne uspehe: on je u rekordnom roku uspeo da stvori tip novog čoveka koji svet oko sebe gleda očima para-sistema.
Nadmorska visina koja dušu uzdiše sa prašnjavog tla ka položaju ima okrepljujući uticaj na istu: statusno osećanje ispunjenosti, neslućeni rast samopouzdanja, pogled na musavu okolinu kroz ružičaste naočare. Pošto kapitalizam počiva na pretpostavci postojanja linearnosti i dokazanog nedostatka osećaja mere, slično se dešava i sa karakterima koji su pristali da služe tiraninu., pošto mu se u svoj svojoj zakržljalosti duha dive, ma šta vam oni buntovno pričali. Ispunjenost smenjuje nadobudnost, samopouzdanje prerasta u oholost, želja za komforom povlači za sobom neutemeljenu narcisoidnost i razmaženost. Podmuklim mehanizmima dolazi se do krajnjeg cilja sistema: sterilizacije i pacifikacije jedinki čije bi nezadovoljstvo moglo biti potencijalno opasno po njegove temelje. I tako se vrtimo u krug, dok nam mafijaši sisaju krv.
Krhka i, budimo otvoreni, nepostojeća građa srpskog sistema otvara neslućeni prostor za improvizaciju. Kraljevi improvizacije uglavnom poziraju u foteljama, a ono malo časnih koji su do svojih pozicija došli svojim radnim kvalitetima služe kao ukras, kuriozitet, šara na koži pohlepnog tigra. Zahvaljujući svim ovim predispozicijama, krajnji proizvodi su nekurentni na tržištu, što povlači za sobom manjak novca, a to u krajnjoj liniji dovodi do povećanja ionako velikog nezadovoljstva.
Prihvatajući kapitalističku linearnost, i šefovi, novi ljudi, nošeni ambicijom ostvarenja statusnog uspeha koji je ništa drugo nego mutacija nekadašnje viteške časti uzimaju učešća u horu nezadovoljnika. Do juče manji od makovog zrna, oni sada o svemu imaju mišljenje, ne prezajući ni od njegovog agresivnog ispoljavanja po principu "ako ja mislim da je tako, mora da je tako". For the record, uglavnom nije tako. U sveopštoj igri mimikrije, najbolje drugarice carice Improvizacije, krivi toranj para-sistema u njihovoj osi simetrije izgleda pravo da pravlji ne može biti. A kako i ne bi, kada su oni u njegovom centru i imaju od njega koristi. Interes je sveto pismo ove religije bez Boga.
Pošto nema nikoga iznad njih, a sami sebi ne mogu dozvoliti uvredu da nateraju sami sebe da išta smisleno rade, budući da za tako nešto ni nemaju materijala, njihovo šefovanje se pervertira do neslućenih visina. Umesto rukovođenja, naši samopouzdani junaci upadaju u revolucionarnu zamku traženja tuđih grešaka i njihovom ekspresnom otklanjanju, "kako posao ne bi trpeo", iako isti taj posao ispašta zbog mutacije polažaja na kome su oni zaseli.
Nakon što su se probudili i umili i u ogledalo nekoliko desetina puta izgovorili "ja sam super", spremni su za dnevnu rutinu tiranije koja nikada ne traži grešku u sebi, već u drugima. Nedorasli um sve shvata na ličnom nivou, pa što bi ovaj bio izuzetak, on sebe vidi kroz radno mesto sa kojim se saobražava i pretvara u prevrtljivog monstruma koji ima jedne aršine za sebe, a drugi, pogađate hiljadu puta strožiji, za sve ostale. Umesto proizvodnje, stvaranja dobara ili kakve druge društveno-korisne aktivnosti, posao rukovodioca svodi se na permanentno peglanje sopstvenog imidža. U tu svrhu, on će, operisan od života, ukrasti sve ono što mu se čini da je kul sa ulice, koje se inače gadi, ali samo malo grebanje po površini njegove vizuelne kreacije će otkriti nedopustive pukotine - neproživljenost, njegovu Ahilovu petu.
Stepen razvijenosti jednog sistema može se proceniti i na osnovu nivoa izbrušenosti nivoa moći. Na domaćem podneblju, nalazi su katastrofalni i otkrivaju svu svoju malograđansku raskoš. Uspešan u svojim očima mora tu viziju na svaki način preneti i u zenice svih svojih podređenih kako bi on mogao da se posveti bogougodnostima kao što su paradiranje, završavanje privatnih poslova i gajenje raskalašno opuštene atmosfere dozvoljene dozvoljene samo odabranima... njima.
Kada stvari ne idu poželjnim tokom, sledi uterivanje discipline, beskrajna proizvodnja tenzije kao zgodni priručni surogat istinskog rada, za koji su inače nesposobni, jer do položaja na kome su se našli retko kad mogu da zahvale svojim sposobnostima, koje nikad neće propustiti da ih ne spomenu.
Preuzimajući sistemsko čulo vida, šefovi pacifikuju svoje zaposlene, mršte se na bilo kakav znak neraspoloženja, jer im nije jasno kako neko može da bude nesrećan u sistemu u kome su oni uspešni, iako će vam oni prvi održati lekciju da stvari ovde baš i nisu kakve bi trebalo da budu. U sveopštoj obnovi, njima ne pada na pamet da pođu od sebe, jer znate, nije dobro za imidž. A imidž je sve - u realnom nedostatku prave moći dobro je oponašati ga kao da ga ima u izobilju.
Posle dugog i teškog tabananja kroz nepristupačne terene besa, gneva, osećanja niže vrednosti i očaja, podređeni i nije toliko bespomoćan u susretu sa ovim tranzicionim čudom prirode kako bi se dalo pomisliti u prvi mah. Pre svega, takvi ljudi ne zaslužuju ništa osim podsmeha. Da se poslužimo Sertoovom terminologijom, oni imaju strategiju, vi imate taktiku. U ovoj borbi vi ste gerila, a dobra vest je da gerila nikada ne može biti potpuno poražena. To je snaga slabih.
Komunikaciju sa njima treba postaviti tako da kao da se vi nalazite u automobilu i sedite na zadnjem mestu, a "šef" je van vozila. Između vas je prozorsko staklo. U tom smislu, vi vidite da vam se on obraća ali ga ne čujete jer ste shvatili da nemate šta da čujete. To je fora koju sam video u jednom filmu u kome igra Madona i vraški je zgodan mehanizam za skidanje korporativnog sala. Vaše je da radite, a ne da se družite, bolje je da vi postavite tu granicu nego da gajite štetne iluzije o ljudskosti novog čoveka. Kako god on želeo da se predstavi, njegov cilj je uvek isti, i vas u njemu nema osim kao sredstva za njegovo, uvek privremeno, ispunjenje. I kao što svaki narkoman misli da su i svi ostali ljudi narkomani, tako i potkupljivi bosovi misle da su svi potkupljivi. U želji da vas fasciniraju, vodiće vas na hranu, činiće vam sitne usluge, obećavaće vam razne tehničke ugodnosti na radnom mestu poput korišćenja službenog vozila ili službenog telefona, kao poruku da ako budete dobri (radite posao umesto njih) možda jednog dana budete kao oni, cenjeni i uspešni. Idioti.
Zato nikada, ni u kom slučaju i ni pod kakvim uslovima ne budite nalik njima. To je ćorsokak moći u kome nema istinskog prodora, samo naslada (ne)učinjenim delima. Kao što neko na netu napisa: "Oduvek sam smatrao da je prostakluk uspeti u životu." Uostalom, i Marksov učitelj Hegel je odavno napisao onu priču o robu i gospodaru koja i dalje ima univerzalno važenje. Ničija nije gorela do zore, pa neće ni njihova, rasipnika lažne moći. Kao što reče Ruso: "Strpljenje je gorko, ali su njegovi plodovi slatki."

Their idea of success is all I detest I say forget it.
All the value today soon gets taken away. Don't they get it?
They think that happiness can be purchased,
I don't buy it anymore.

The people run to have some fun.
But their frowns give them away.
Give up the chase for a higher taste.
We found a better way.

They give me advice, But it won't suffice because they're blind men.
They're sophisticated, educated - still frustrated. I don't want to be like them.
An invitation to follow in your footsteps?
I don't buy it anymore.

A simple way to live your life, without worry or strife and no misgivings.
In harmony with all that be. It's plain to see that's how we should be living.
I heard your promises for the future.
I don't buy it anymore.