Left Lane Cruiser - All You Can Eat!! (Alive)

Zaslepljeni glamuroznim svetlima američke hegemonije, po pravilu smo u nedostatku valjanih informacija šta rade i čime se bave Amerikanci koji žive van dometa medijski/lažno nametnutog sjaja. Slično Srbima i ostalim radnim narodima, i oni se od jutra do sutra bore za opstanak u pokušaja da pokrpe odajuće "krompire" svog ponosa, rvajući se sa u paramparčad razbijenom srčom sopstvenog dostojanstva. Ipak, fabrike danonoćno rade i imaju još rezervi kristala, oblikovanog žuljavim rukama. Jedan od takvih, grubih a neodljivo autentičnih ornamenata narodne radinosti predstavlja Left Lane Cruiser, duet iz Fort Vejna, Indijana.
All You Can Eat!! je treći studijski album sastava koji stiže nakon odličnog prošlogodišnjeg Bring Yo Ass To The Table (istini za volju, ubija i debi Gettin' Down On It (Hillbilly Bluegrass, 2006)), furiozno promovisanog pre dvanaestak meseci i u srpskoj prestonici. I bez predznanja o muzici koju LLC prezentuju, slično ruskim realistima u literaturi pre nešto jače od jednog veka, njihov radničko-lumpenproletarijatski pedigre otkriva fiksacija na hranu/institut obeda u naslovima njihovih albuma. Kada to prenesemo na estetsko-stilski plan, već po uvodnim taktovima pesme Crackalacka, šljakeri iz Indijane u okrilju svog muzičkog menija imaju soničnu gozbu u ponudi.
Nepojamno energični, furiozni, glasni i svedeni, Left Lane Cruiser nas u teško odoljivim truckanjima rasklimatanim kamionetom vode kroz prašnjave bogaze američke muzičke tradicije, skupljene u riznicu narodnog pamćenja kroz vekove, vapajima poniženih i uvređenih koji u muci znoja svog grče i povijaju svoja Suncem opaljena tela po nepreglednim plantažama pamuka i čađavim fabričkim haustorima, koristeći muziku u svrhu transformacije svog neuglednog socijalnog položaja u autentični kvalitet. Left Lane Cruiser svojim "glasnim bluzom" pevaju ode u slavu pročišćavajuće životne prljavštine koja ja na "ti" sa "moram" životnog diktata.
Shodno svemu već rečenom a i u skladu sa svojim imenom, ovaj bend je nedvosmisleno odmetnički po svom usmerenju, prepoznatljivog moćnog zvuka koji ga momentalno razdvaja od buljuka ishajpovanih grupa slične provinijencije (naravno da mislim i na miljenike miliona White Stripes) istovremeno ga približavajući besmrtnom legatu najvećeg kontrakulturnog muzičkog sintetičara u (post)modernoj povesti Amerike Džefrija Lija Pirsa. I dok bolji poznavaci prilika na globalnoj muzičkoj sceni ushićeno lupaju glavu u pokušajima da odgonetnu kako je moguće da samo dva čoveka, pevač i gitarista Fredrik Džo Evens IV i bubnjar Bren "Sausage Paw" Bek, stvaraju buku ovolike razornosti, grupa se za potrebe novog izdanja udružila sa producentom Džimom Dajmondom, nekadašnjim producentom pominjanih The White Stripes i ex-basistom voljenih Dirtbombs, uspevši da naskroz izbrusi svoj neulepšavajući pogled na svet, koji je možda preglasan za konvencionalne bluzere, ali itekako primamljiv za zvučne desperadose najrazličitijih fela.
Kotrljajući se kroz harakirije slide-gitarskih rolerkostera i maltene korovskih brejkova koji evociraju otrovni zapah urbanih zvečarki sklupčanih na svakom ćošku i kanceroznu dimnu zavesu mekopakovanih cigareta, slušalac se sa flašom plemenite žestine u žuljavim šakama beznadežno prepušta nezaustavljivom ringišpilu poročnih salta mortale poput "Black Lung", jednom od naslova godine "Poop Deflex", nimalo slučajna dva "teškaša" "Hard Workin' Man" i "Hard Luck" , represent-jadikovke "Broke Ass Blues" i završnog, nemilosrdnog kucača "Waynedale". Pomenuh skoro sve pesme, a ništa manje valjane su i one koje nisam. Osmeh kakav samo potpuno prepuštanje grehu može iscrtati na licu logičan je epilog ove storije u kojoj životno deklasirani sa gasom u dušniku i dušom ispod pupka do daske pronose slavu večnosti margine. Malo li je na ovu glad?

Black Lung Live@Fort Wayne,IN 08/29/09