Bicikleto – početak sezone

Ovih dana planiram da ponovo krenem u svoju amatersku biciklističku avanturu, pa ću da obnovim sad šta sve pruža biciklizam jednom običnom čoveku kao što sam ja.

To je zapravo radost na točkovima. Ne znam kako bi drugačije opisala one dobre delove puta. A, ima i loših, onda kad me sramota jer imam utisak da samo ja smetam u celom saobraćaju u kom inače svi jedni drugima zagorčavaju život, al nekako deluje da su svi ti automobili i kamioni i pešaci tu morali da budu a jedino biciklista izvodi besne gliste i nakalemljuje se na celu gungulu. Osećaj da smetam se pojača ponekad, jer, ruku na srce, ja sam sezonac, ko oni rođaci na selu koji kad im krene penzija odu u rodno selo pa odluče da naprasno postanu domaćini i povrate ponos predaka pa iz najbolje namere pobiju više pilića i zagade više izvora nego svi penzioneri koji su ostali da čame u gradu. Opet, ne spadam ni u one skroz jadne bicikliste koji voze samo trotoarom i silaze s bajsa čim naiđu na najmanju prepreku. Verovatno spadam u onu najgoru vrstu biciklista koji se uključuju u saobraćaj kurčeći se, na rizik svih koji moraju da se snađu i spasu i njima i sebi život.

I tako na radost i štetu mene i ostalih učesnika u saobraćaju te se faze nesigurnosti prebrode.

Brine me sada najviše stanje bicikla, jer ga nisam dobro sačuvala preko zime, nisam nabavila tu plastičnu ciradu, pa je uglavnom kisnuo na terasi, a s druge strane posao će se odseliti još dalje nego što mi je sad, pa je pitanje kolko ću ispuniti taj san da idem biciklom do tamo. I to što sam negde našla da će da kažnjavaju ako te uhvate bez kacige, pa ću čim pre da gledam da kupim jednu, iako mi se čini da se ispod toga samo znoji.

U stvari, zašto vredi prebroditi sve te strahove pred prvu vožnju polubickliste. Prvo, zato što je to najjeftiniji i najslobodniji vid izlaska iz kuće i po mojoj dosadašnjoj proceni, najplastičniji oblik apsolutne slobode. Drugo je što ti da bi izašao biciklom nekud ne treba nikakav povod, ni cilj, jer su i jedno i drugo već postignuti samom vožnjom koja je opet zabavnija i nekako jednostavnija od obične šetnje. Za šetnju ti ipak treba neki izgovor il ga tokom te šetnje stalno tražiš. Zveraš u izloge, odeš do bioskopa, sretneš nekog itd. Generalno postoji gomila stvari koja te odvrati od običnog hodanja koje na kraju postane ceo cirkus.

Drugo je što ti ne treba niko da bi krenuo. Da bi išao bilo kuda drugde, moraš da se izdogovaraš sa ljudima hiljadu puta dok se svi ne uklope, a za ovo ti treba samo bicikl, malo raspoloženja i malo više sreće.

I tako i ove godine, nema veze u kom smeru, samo ću da se zakotrljam pa šta mi bog da.