Miomir Petrović - Staklena prašina (Laguna, 2006)

Iako je bibliografija Miomira Petrovića respektabilno puna referenci, iščitavanje romana Staklena prašina je moj prvi čitalački susret sa piščevim opusom. Pomalo tužno, jer Petrović vaistinu zna da piše, ali ništa iznenađujuće. Na ovim prostorima nikako da se piscima nađe pravo mesto u društvu, pa ili rade sve što nije njihov posao, ili ih nema nigde čak i kada zaslužuju pažnju (a oni koji je zadobijaju mogu za to da zahvale prevashodno svojim neliterarnim zahvatima i, posebno, određenim stavovima naspram realnosti u kojoj obitavaju). Nije lako društvu koje se traži tamo gde ga nema.
Bolja polovina nasdvoje, koja mi je odavno spakovala ovu knjigu na vidno mesto, bila je puna reči hvale za autorov prethodni roman "Lisičje ludilo", dok se o "Staklenoj prašini" nije preterano hvalospevno izjašnjavala. Što se mene tiče, na početku je sve bilo kao u onim situacijama kada čujete deseti album nekog odličnog benda za koji ranije niste znali, pa se potpuno oduševite, iako je znalcima "onako", pošto su od ranije upoznati sa stvaralaštvom benda. Prvih sto strana, i još tačnije, prva polovina "Staklene prašine" me je potpuno oborila s nogu.
Suvereno vođenje radnje, spretno žongliranje rečima, drugim rečima, literarni spokoj kao izraz samouverenosti se razliva na početku Petrovićeve pripovesti. Pisana u prvom licu, autor oslikava svoju mentalnu mapu kroz lik Matije Latinovića, od matice otuđenog srpskog arheologa, koji se poslom našao na Rodosu, gde istražuje lokalitet na kome je po predanju, sv. Pavle prvi put stao na tlo Evrope. Međunarodnoj ekipi istraživača pomaže i ekipa lokalnih monaha, iz koje se izdvaja Simeon, dečko za koga se veoma brzo ispostavlja da je naše gore list. Razapet između verovatnog naučnog uspeha, Simeonove krvave pripovesti iz domovine i romanse sa Grkinjom Efi, Matija se na stranicama ovog romana našao u onim brzometnim situacijama u životu, kada se događaji smenjuju kao na filmskoj traci.
Nažalost, Petrović ne uspeva da odmota visprenu simboličku radnju na himalajskom nivou koji je uspostavio na početku svog dela. To je posebno uočljivo u Simeonovom rukavcu priče, koji prosto nije niti dovoljno ubedljiv niti dovoljno motivisan da bi doveo čitaoca do željene katarze, iako poseduje potencijal za taj blagorodni pothvat. Jasan je naum pisca da književnim sredstvima pošalje poruku o svom kompleksnom stavu vezanom za rat na prostorima nekadašnje Jugoslavije, ali nekad simboli sami po sebi nisu dovoljni - presudna je veština da se oni umetnu na prava mesta.
Dakako, veštine Petroviću ne manjka. Čvrsto izgrađeni, proživljeni likovi podsetili su me na vajldovski princip u kome svaki junak kao da predstavlja delić piščevog bića (ovo je veliki kompliment), i večitog rata kontradikcije koji se unutar njega odvija. Pojedini pasusi, i naoko uzgredne natuknice predstavljaju svetli primer poezije u prozi, ispisane na ležeran, urbani način, bez prevelikih umetničarskih pretenzija. Limunadni završetak na tragu Ane Karenjine je predvidljiv, ali ne bode oči preterano. U globalu, Staklena prašina predstavlja solidan spisateljski poduhvat, koji bi, da je bilo malo više spretnosti u baratanju neospornim talentom, bio čeoni udarac slovima, fatalistički strahovito iznad proseka.