Invictus (Clint Eastwood, 2009)

U iščekivanju jednog od brojnih prenosa zgusnute sportske ponude na TV kanalima, uhvatio sam delić skupštinske rasprave. Došli su skoro svi članovi Vlade, orni da odgovaraju na pitanja poslanika koji su ovu priliku (zlo)upotrebili da udare jedni na druge. Predsednik LDP Čedomir Jovanović pozabavio se radom prethodne vlasti poslovično ne birajući reči , "slučajno" zaboravljajući na dane kada je i sam činio tu vlast, a kojih se, izgleda šačica nas, itekako dobro seća. U klasičnom demagoškom maniru, opozicioni (ne znam da li ovde da idu znakovi navoda) prvak je opet profitirao na već postojećim podelama uvećavajući ih (što je conditio sine qua non njegovog političkog postojanja), tobože utemeljenim na civilizacijskim razlozima, da vajnom ministru Šutanovcu nije preostalo ništa do da "tužno" konstatuje kako su ministri džabe dolazili u Skupštinu.
Sudeći po poslednjem ostvarenju Klinta Istvuda, koji nastavlja uočeni trend filmofilske južnoafrikanštine začete sa Distrikt 9, Nelson Mandela je dane svog predsednikovanja oplemenio drugačijom vizijom izgradnje nacije kao pretpostavke njenog boljitka (o kome toliko naglas mašta Jovanović iz svoje uskogrude bellum omnium contra omnes vizure, predlažući u svakoj prilici prekokolenašku metodologiju). Najkraće rečeno, umesto noža u leđa - pružena ruka; umesto upiranja prstom - tapšanje po ramenu; umesto prošlosti - budućnost; umesto osvete - oprost; umesto politikantstva - ljudskost; umesto demagogije - realan plan.
Nedavno na stub demokratskog, nezavisnog i pravovernog srama zakucana, inače sjajna profesorka Zorica Tomić nam je svojevremeno na jednom predavanju otkrila da je ključ demokratije u poštovanju prava manjina. Mandela je u aparthejdu ophrvanoj JAR proveo 27 godina iza brave kao najistaknutiji borac protiv rasizma. Nakon puštanja iz zatvora, dobija izbore. Obojeno stanovništvo je željno osvete za brojne zločine učinjene prema njemu iz civilizatorskih pobuda.
Mandela ima drugačiji ugao gledanja na stvari te koristi svoju moć da belu manjinu približi crnoj većini, stapajući ih sve skupa u jednu naciju. Preuzimajući dužnost, na zaprepašćenje svih, ne otpušta bele činovnike. Pojačava ekipu telohranitelja belcima. Ipak, rasna provalija je i dalje ogromna. Iz tog razloga raste njegovo interesovanje za ragbi, a 1995. je održano svetsko prvenstvo u tom sportu upravo u Mandelinoj zemlji. Predsednik odlučuje da iskoristi sport u političke svrhe, te poziva kapitena ekipe Fransou Pijenara na čaj. Mic po mic, ragbi postaje kohezivni faktor u integraciji duboko podeljene nacije.
Istvud koristi žanrovsko telo sportskog filma kako bi kroz njega prelomio goruća društveno-politička pitanja. Invictus po sadržini više naginje Gran Torinu, ali mu je forma prevlađujuće Changeling nastrojena što naposletku kvalifikuje ovaj film kao klasično holivudsko ostvarenje sa tezom, lišenog većih obrta i iznenađenja, u kome se od prvog minuta zna šta će biti na kraju, ali, ruku na srce, korektne zanatske izrade. Morgan Frimen je prirodan izbor za rolu Mandele u kojoj se dobro snalazi, dok je Met Dejmon "sportski" neubedljiv u ulozi Pijenara.
Verovatno najsvetlija tačka scenarija je oštroumno uočena razlika između ragbija, sportske svetinje belaca, i fudbala, koji iz istorijskih razloga više vole crnci. Fudbal je "gospodska igra koju igraju huligani", dok je ragbi "huliganska igra koju igraju gospoda". Mi elementarnih osnova za takve domišljatosti nemamo, jer je u našem društvu za huligane predviđen kratak postupak, samo za vrlu gospodu ostaje mesta pod suncem, te na kraju naš nacionalni stadion ostaje zjapeće prazan, osim kad treba da se popuni u marketinške svrhe.

Abadroza - No Effects (Àsino Elettronico)

Zanimljiv primer muzičke arheologije stigao nam je ovog meseca sa proverenog domaćeg net labela Àsino Elettronico. Kuća koja nas je tokom prošle godine već dovoljno puta obradovala svojim osvežavajućim i nepretencioznim izdanjima nastavlja da u širokom luku znalački opisuje pun krug diverziteta domaće elektronske ponude, koja je iz dana u dan sve veća za one malobrojnike koji su orni da kopaju po mreži (npr. etikete Svetlana Industries i Norbu).
Iako na globalnom planu elektro muzičari po pitanju svog identiteta više vole okrilje senki i veo anonimnosti, o Abadrozi smo uspeli ponešto da iščeprkamo. Ime mu je Predrag Savić, rođen je pre nešto jače od četvrt veka u srcu Šumadije, Kragujevcu, i ima neobične muzičke sklonosti za vreme u kome obitava. Sudeći po ovom izdanju, Abadroza je fatalni zaljubljenik u muzičku opremu i u muzičke svrhe odbija da uključi kompjuter, već pronalazi svoju nirvanu okružen uređajima koji crpu svoju inspiraciju postojanja iz legata instrumentarijuma marke Roland ("tristatrojka", legendarni sinti sa sekvencerom te ritam mašine "osamstoosmica" i "devetstodevetka") koji je za elektro muziku bitan bar onoliko koliko Biblija znači hrišćanima ili EU čedistima.
Dakle, imamo posla sa neobičnim, za srpske prilike unikatnim tradicionalistom koji zna kako da uključi spejs šatl i povede znatiželjne putnike u više sfere, sve do dimenzije u kojoj pokret i mišljenje zadobijaju isti pojavni oblik. Zadojen 80's acidom (direktna preteča onoga što znamo kao techno (Aphex Twin, Richie Hawtin aka Plastikman), proboj u mejnstrim krajem prošlog veka ostvario zahvaljujući radovima grupa Shamen i KLF i, nešto kasnije, Crystal Method), Abadroza sve vreme drži konzolu sigurno u svojim rukama, ne dozvoljavajući svojim brižljivo stvorenim kompozicijama da ni na tren skliznu u puku egzibiciju, inače najistanačaniju odliku onih vrsta elektro muzike koje služe tek kao povod za raskalašno ponašanje. Nalik kineskom doprinosu svetskoj kuhinji, i No Effects svedoči o umetnosti mešanja ukusa: brižljivo dozirana kiselina je osnova na koju se slažu ambijentalniji i pulsirajući topli dodiri, sa povremenim uplivima u ritmičke hip hop strukture koje istinski rokaju. Slatko, nema šta.
Slušajući No Effects u retkim gradskim šetnjama, nisam mogao a da se na zapitam kada će domaće reklame početi da se ozvučavaju biserima poput ovog izdanja, neprskanim plodovima koji neotkriveni čame u našem dvorištu ispred noseva napirlitanih & samozadovoljnih PR menadžera, smrtno zaljubljenih u saharinsko žbunje koje orno kultivišu likovi poput Kristine Kovač, Mićka i njima sličnih prepevatora izanđale nostalgije. Sa Abadrozinim "arhaičnim" futurizmom u bubnim opnama, spremni ćemo iščekivati idući eon da se dogodi takav kopernikanski preokret, svojevrsni prelazak s reči na dela na neumitnom putu ka boljoj budućnosti.

NoEffects

Dylan Dog

Godinama je fenomen stripova u najvećoj meri prolazio mimo mene. Dobro, krajem osamdesetih sam kupovao Alana Forda i obične sveske i one ludačke trobroje, i nikad nisam saznao kako se njegova luda družina obračunala sa onom moćnom silom koja se zvala na M, više se ni ne sećam, svejedno, počela je kriza, para je bilo sve manje, moji su se razvodili, a usput se i zemlja raspadala. Alana Forda više nisam viđao na kioscima.
Čitao sam pomalo i Zagora i Martija Misteriju, imao sam kod kuće ukoričene primerke Fantoma i Fleša Gordona, sviđao mi se dosta i Nik Rajder, ali tu simpatiju nikada nisam pretočio u nešto opipljivije, jer mi se, eto tako, u životu dešavaju brojne platonske ljubavi, a dobijete nešto više samo ako insistirate. Da ne dužim, takvih nije bilo previše do sad, ali mi se čini da u toj odabranoj grupi nema nezadovoljnih. Šta su tražili, to su i dobili.
Poznajem dosta ljudi koji se kunu u Dilana Doga, i meni je odvajkada bio simpatičan, iako je moja antipatija prema hororu dobro poznata. Kao i većinu drugih stripovanih stvari, čitao sam ga sporadično, kako naleti koja sveska. A onda sam u poslednjem duugačkom napadu prokrastinacije kome se nikako ne vidi kraj, otkrio štek vrednije polovine nasdvoje u kojima se krilo dosta epizoda sa lepuškastim agentom u glavnoj ulozi. Ona je već poznata kao veliki strip fan, posebno kao zaljubljenik u Kalvina i Hobsa i vlasnica velike strip kolekcije, pa sam, sa retkom metodičnošću koja uvek prati, gledano sa funkcionalne tačke gledišta, upitne radnje , za samo nekoliko dana progutao oko tridesetak svezaka koje su mi bile pri ruci. Ovaj tekst, u iščekivanju novih epizoda iz drugih izvora, može da se tumači kao znak krize što trenutno nema svežeg materijala za čitanje.
U čemu se sastoji šarm Dilana Doga? Zbog čega ga vole ljudi koji se u drugim dimenzijama svog života uglavnom gromko rugaju pri pomenu na onostrano, okultno i tome slično? Na najelementarnijem nivou, Dilan Dog je zaokružen koncept, blistavi pasus lepo raspoređenih citata skupljenih sa raznih strana. Iako kao detektivu za istraživanje noćnih mora, horor stoji u fokusu njegovih storija, to je samo naoko tačno, pošto se u njima žanrovi mešaju, stapaju i poništavaju.
Njegov verni pomoćnik Gručo Marks je zadužen za komediju, još jedan pouzdani saradnik i nekadašnji kolega iz Skotland Jarda inspektor Bloch pokriva pandursko-špijunski sloj fabule. Ljubavi se menjaju od epizode do epizode, ali ih u svakoj ima, i uvek je reč o zgodnim primercima lepšeg pola koji ili ginu ili nestaju pre poslednje strane. Ovaj zapaljivi koktel postaje dodatno pitak zahvaljući brojnim omažima velikim delima iz sveta literature i pop kulture (najčešće filma).
Na temeljima ovih konstanti, uvek preostaje dovoljno prostora za neku novu sagu u kojoj se poništavaju dimenzije prostora, vremena i tokova svesti u jednu brižljivo isprepletanu celinu. Jedna od tajni uspeha ovog serijala sastoji se u činjenici da su polazne tačke storija savršeno realne i logične, još tačnije rečeno imaju čvrsto utemeljenje u stvarnom životu. Upravo u ovoj tački otkriva se i brižljivo iznivelirana ali nipošto kompromisno nastrojena kritička crta stripa, koja nikad ne prelazi u parolašenje ili isprazno kritizerstvo, već preciznošću akupunkturnih iglica subverzije uvek ubada u pravo mesto, demaskirajući neku od bolnih tačaka savremene civilizacije poput pohlepe, nasilja i otuđenosti.
Upravno na ovom mestu analitičkog obrazlaganja postaje jasno zbog čega Dilan Dog tako trijumfalno slavi umetnost u svom punom a osobenom vidu i zbog čega ga Umberto Eko pominje kao jedinu literaturu koju, uz Bibliju i Homera, može da čita po nekoliko dana a da mu ne dosadi. Naime, kao i svako vrhunsko stvaralaštvo, ovaj italijanski strip serijal , koji iduće godine slavi četvrt veka izlaženja, ne samo što postavlja prava pitanja već istovremeno i edukuje i zabavlja.

No comment

Povratkom televizora u moj život, vratila se i opsesija sportskim komentatorima, neverica, gunđanje i zaprepašćenost njihovom preovlađujućom nestručnošću. Kao što ste već verovatno primetili, pomenuti uređaj se u našoj hacijendi u 99 % slučajeva pali zbog nekog sportskog dešavanja, a takve prilike su postale svakodnevne, što penzionisanom omladincu poput mene predstavlja bogougodnu obavezu daljeg zanemarivanja zaostalih životnih obaveza i prepuštanje stihiji učaurenog života.
Odmah da se razumemo, iako ni o fanovima sporta ni o sportskim novinarima nemam previsoko mišljenje, pala mi je na pamet misao da ljudi koji opsesivno prate sport (a među kojim sam i ja) uopšte nisu glupi kao što se na prvi pogled čini, a uzimajući u obzir ostatak televizijske ponude koja se pretežno sastoji od kiča, smeća, šljokica i sličnog zapakovanog đubreta. U ovom smislenom nastojanju može se otići čak i do zaključka da sportski prenosi predstavljaju jedini preostali delić istinske realnosti na koji se može nabasati putem malih ekrana.
Bilo kako bilo, sport je najjeftinija zabava za siromašne i leglo svakojakih kriminalaca zbog kojih sam pre nekoliko godina u svojoj ideološkoj zaslepljenosti prestao da pratim ovaj životni aspekt u meri u kojoj sam to činio ranije. A to je bila potreba da se zna sve. Suočen sa količinom informacija, shvatam da je to nemoguća misija čak i kada bi ljudi imali po tri glave na ramenima. Ali kao što svaki prijatelj sporta za sebe smatra da bi bio odličan selektor, velika većina posmatrača sportskih manifestacija koja u oblinim količinama gubi vid i živce pred šarenom kutijom živi u uverenju da bi odlično obavljalo posao sportskog komentatora.
Nekada je monopol u ovoj oblasti držao RTS, danas smo svedoci pravog cunamija kanala sa isključivo sportskim sadržajima, a svoje mesto pod suncem traže i drugi programi sa nacionalnom frekvencijom. U ovoj kratkoj rekapitulaciji, bolje da krenemo od pozitivnih primera obavljanja komentatorskog posla, pošto ih je značajno manje u odnosu na ove druge.

Što se tiče fudbala, meni se uvek najviše sviđalo kako ga prenosi Gojko Andrijašević, čiji glas nisam čuo još od mitske utakmice sa Dinamom iz Tbilisija, izgleda da je zauvek sklonjen sa Javnog servisa evropske Srbije. Koliko sam imao prilike da vidim po netu, mnogo ljudi ga izrazito ne gotivi iz najraznoraznijih razloga, ja ću pružiti svoje argumente zbog čega ga simpatišem. Pod jedan, nisam siguran da je ova priča sto posto verodostojna, ali sam čuo da je Gojko radio na TV Palmi kao tehničar i da je na mesto komentatora uleteo slučajno kada se pokojni Vladanko Stojaković razboleo, i posledično bio sprečen da obavi svoj posao. Andrijašević se odlično snašao u novonastaloj ulozi, što može da posvedoči svako ko je gledao prenose na Palmi tokom prethodne decenije - ovaj komentator bi satima prenosio mečeve sa podjednakim žarom. Drugi i najvažniji razlog moje simpatije prema Gojku je što za vreme njegovih prenosa isprekidanih mestimičnim škljocanjem zippo upaljača nisam osetio tzv. transfer neprijatnosti kojim me obilato čašćava većina njegovih kolega.

Što se tiče košarke, neprikosnoven je Ilija Kovačić, kao pravi maestro prenosa kraljice igara, a opasno mu se kvalitetom približava i Srđan Radojević (?) sa Sport kluba koji nešto slabiju dikciju nadomešćuje fantastičnom pripremom prenosa i obiljem podataka koje nosi u glavi. Što se tiče odbojkaških duela, ubedljivo najbolji je bio novosadski komentator Jergić koji je praktično opismenio TV auditorijum što se tiče ovog sporta.
I to bi bilo manje-više to što se tiče dobrih medijskih "poslenika" (kakva tragična reč!).
Loši su svi ostali, neki manje, neki više. Kao velikom navijaču Zvezde strašno mi smeta što su svi košarkaški komentatori neopevani Grobari - kako ona dva mutavca-deklamatora na Košavi koji će uvek primetiti "Zvezda izgubila loptu", dok će u istoj situaciji na meču Partizana reći da je "sudija dodelio loptu Partizanovom protivniku", podsvesno ubacujući rovca sumnje u ispravnost takve odluke.
Ništa bolje nije ni na RTS. Jaki Petar Denda prenosima pristupa kao pogubljenju i osim probijanja kroz dve-tri prepoznatljive loše fraze nema šta da ponudi, ali zato je njegovo srce pravoverno crno-belo. Potpunog debakla spasava ga stručni konsultant, čini mi se da se zove Miroslav, zaboravio sam mu prezime, ali mu je svaka na mestu. O Slobodanu Šarencu da ne pričamo - statistički podaci po kojima Vranešu fali još samo pet blokada kako bi postao 15. bloker u istoriji Evrolige ili kako je Rašić imao "niz od 16, pardon 18 ubačenih bacanja" ponavljaju se iz nedelje u nedelju i defintivno su me udaljili od njega iako mi je nekad davno bio interesantna. Živo se sećam jednog pregleda sa Olimpijade u Atlanti koji je radio u tandemu sa Memedovićem i to je zaista bilo vrcavo i sjajno, ali se taj Šarenac utopio u trivijalne statističke podatke kojima iskazuje neizmernu ljubav prema klubu Titove Armije. (Slično se priča i za Vladana Tegeltiju sa SOS-a, ali ja godinama ne pratim taj "kanal iz video kluba", kako ga je nazvao jedan moj bivši prijatelj, referišući na prepoznatljiv kvalitet slike ovog programa)
RTS nema čime da se pohvali ni što se tiče fudbala. Aca Stojanović je Perica Ognjenović sportskog novinarstva u Srba - dok je radio na BK bio je zanimljiv, danas guši glupostima tipa "Dida je boksovao loptu iako to ne voli", a primećuje se i da voli da se kladi na mečeve koje prenosi, što rade i mnoge druge njegove kolege. Kovinjalo nije jedan od njih, ali on iskazuje drugu, još goru boljku: iako imamo prijem slike koja prati dešavanja na terenu, on svoj stil bazira na prepričavanju viđenog. Slično se primećuje i za Strajnića koji se specijalizovao u disciplini "kako da ne kažem ništa sa što više reči".
Kao odgovor na staru gardu RTS, pojavila se i plejada komentatora B92, ali je oduševljenje kratko trajalo, budući da su oni još dosadniji od ertesovskih vedeta. "Zanimljivi" Šaranović i "gromoglasni", retko netalentovani Lončarević brzo su postali božija kazna za sve ljubitelje fudbala, koji su sa uzdahom olakšanja propratili vest da je RTS pred početak ove sezone ponovo otkupio prava za Ligu šampiona. Ponovo smo mogli da uključimo ton.
Na Areni sport i Sport klubu pomalja se nova generacija komentatora - Živkoviću, starom znancu sa SOS kanala se mora čestitati na velikoj izdržljivosti u fudbalskim maratonima tokom vikenda ali i zameriti na slaboj moći animiranja publike. Razaznajem na ovim kanalima još nekoliko glasova ljudi čija imena ne znam, samo ću istaći da dečko koji radi argentinsku ligu na Sport klubu nema veze sa mozgom, a opasno živcira i onaj blago alkoholizirani glas sa više kanala koji se iz petnih žila trudi da bude zabavan i smešan, a samo je dosadan, kao i ona dva "duhovita" nesrećnika sa Foxa koja "komentarišu" Ninja ratnike i njihove bliže i dalje rođake. Nakon poslednjeg derbija i gomile oPsajda u njemu, situacija je što se tiče ova dva najnovija TV bisera postala mnogo jasnija.
Nije previše ugodno ni kada gledamo odbojku - "paljevina" stil Predraga Milinkovića upadljivo štrči, baš kao i onaj Duška Koraća, mada njemu priznajem da ume da me nasmeje neočekivanim naletima sulude inspiracije. Ni u ženskoj odbojci situacija nije bolja - Rešad Šehović je manje komentator, a više motivator naših reprezentativki, neretko u "sugar daddy" ključu. Kad nabasam na male sportove, koje ipak slabije pratim, uvek se "oduševim" Duškom Milanovićem i njegovu nemogućnost da pravilno pročita bar jedno prezime koje je ispisano latinicom. Sećamo ga se još sa RTS-a kada je Šols davao golove za Mančester, a Duško se pridružio triju fantastiko koji osim njega čine Zvonko Mihajlovski i Dobrosav Gajić, svaki ponaosob sa registrovanim ozbiljnim nedostacima koji ih ometaju da kvalitetno obavljaju posao za koji su plaćeni.
Ništa bolja situacija nije ni što se tiče osoblja sa Trećeg kanala. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj ljudi poput Igora Miklje dobijaju priliku da rade na televiziji, Pešikan je oduvek živcirao svojim izraženim gubitničkim mentalitetom svrstavanja uz pobednike. Tenis nikada posebno nisam previše pratio, ali fudbalski prenosi koje radi Višković često gube na kvalitetu u neodmerenim egzaltacijama u slavu ostrvskog načina igre... Da ne spominjemo Lazu Bakmaza, koji više vodi računa o svom preterano naprilitanom izražavanju nego što obraća pažnju na teren. Njegovi prenosi uvek zahtevaju dodatne atome energije jer formom podsećaju na suvoparne predloške za scenarija događanja tipa "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", gde se svi tope od izveštačene ljubavi prema jeziku.
Vaterpolo vodama uglavnom osrednje dominira Saša Mikić, ponekad mu se pridruži i već pomenuti Aca Stojanović koji je tokom prošlogodišnjih prenosa sa SP u Rimu prečesto upadao u stanja isforsirane histerije, ali je srećom pored sebe imao stručnog konsultanta Igora Gočanina, od koga smo, za promenu, i imali šta da čujemo.
Na samom kraju, ovo je samo štura skica mojih tv impresija, o kojima bi moglo naširoko da se piše, plus što besmrtne stare snage tipa Milojko Pantić, Vladanko Stojaković, Srđan Knežević i Jordan Ivanović nisu ni pomenute ovom prilikom. Na kraju kada se sve sabere, čekamo sa nestrpljenjem dan kada ćemo pritiskom na dugme na daljincu biti u prilici da isključimo glas a da zajedno sa njim ne iščili i ton sa poprišta.

Maler

Tek mi je danas rekla žena da nije trebalo da idem kod nećaka, da mu čestitam na prvorođenčetu i da darujem dete. Kaže, snajka se naljutila, a nećak se posvađao sa svojom majkom zbog mene.

Znao sam da je snajka na svoju ruku, da se, još od kad je došla da živi s mojim nećakom zabarakadirala u prizemlju njihove kuće i da neće da ima nikakav kontakt sa njegovom rodbinom. Bokte pitaj zašto. Neki kažu, namćor, moja žena misli da je snajka, kao i cela njena porodica u sekti. Mene nije bilo briga, nisam ulazio u to, samo sam pomislio: rodilo se dete, volim da ga vidim, a red je da ga darujem. I tako sam i pošao.

Kad sam rekao zašto sam došao, oni se uzmuvaše, te čekaj da je pitamo dal sme, pa zvoni na ona vrata sa stražnje strane kuće. Snajka ne otvara, a unutra gori svetlo. Pa, ajd nazad u kuću, da je zovu telefonom. Nešto su ona i moja tetka pričale, tetka je nešto ubeđuje, a onda mi manu rukom i kaže, ajde, može.

Snajka nam je otvorila vrata. Izuo sam se i dao joj kafu, a detetu do glavice spustio 10 evra (nisam imao više, a i za to me posle žena grdila, kaže na ovu krizu i nemaštinu daruješ dete i to te posle grde što si uopšte išao). Seo sam kratko, ona ničim ni da me ponudi, ma ni ne gleda me. Meni neprijatno, a utom joj zazvoni telefon. Ona se nešto izdra i baci onaj telefon na krevet. Ustao sam, pozdravio se, nazuo cipele i s vrata još jednom pogledao prvorođenče.

Kod kuće me sačekala žena, besna ko ris. Te što si išao kad je namćor, snajka nagrdila mog nećaka, nećak svoju majku što me odvela da vidim dete, a moja majka zvala moju ženu da je grdi što je mene poslala. Neko od njih se valjda i rasplakao.

Kad mi je žena to rekla, bilo mi je krivo i na um mi pade taj događaj koji sam već bio zaboravio.

Imao sam pet godina kad se u kućici do naše, mom stricu rodi treće detence – devojčica. Baba je grdila, htela da je nazovu Mrzana, jer je niko nije želeo – stric je već imao dva dečačića, Vidosava i Dragana, sa kojima sam se ja najbolje družio jer smo bili maltene vrsnici. Povazdan smo vijali oko kuće i vodenice podno bašte. Vidosav, najstariji već je krao duvan od mog strica, i pokazivao nam kako se pućka. A, stric me voleo jer sam bio jedino dete njegovog rođenog brata. Nikom nije bilo pravo što se mala rodila, a ja i moja braća smo je odma zavoleli. Velike oke, lepa kao sa slike. Bio sam ko naprstak, žgoljav, a mama mi je još šila suknjice, jer nije umela da napravi nogavice za pantalone, ali sam tad bio srećan, ma puno mi srce što su baš mene odabrali da tražim stricu muštuluk.

To celo popodne, od kad je sestrica zakmečala sedeo sam u travi kod tarabe i čekao strica, iako sam znao da on dolazi kad kokoši poležu, s prvim mrakom s posla. Čim sam čuo njegov zvižduk kojim se oglašavao s ćuprije pojurio sam vičući: muštuluku, muštuluk! Stric se obradovao i pružio mi novčanicu – tada je to bilo pet hiljada. Velika para! Najveća koju sam ikad video. Bio sam ponosan i odma pojurio nazad, u kuću. Ne znam ko je sedeo, mama i baba, a posle se nekako i tata stvorio. Mahao sam novčanicom ponosan na tako veliku nagradu. Ali, umesto da me pohvale kako sam se nadao baba je prva nadigla dreku i dovukla strica grdeći ga: jel ti tolko zarađuješ da možeš ovako da se razbacuješ parama. Mama joj se priključila, pa spopade na mene da pare smesta vratim stricu. Ja pare nisam dao, strpao sam ih u džep i pobegao između njihovih nogu. Otac me pojurio, ščepa me za košulju straga, prebi me ko mačku nasred dvorišta, ote one pare i ode u kuću. Ostao sam da plačem i da ih grdim što su mi oteli mojih pet hiljada.

Nije prošlo tri dana, svanu jutro, bebi udarila pena na usta. Prvo ko skrama, ko kajmak neki. Ono ludo vreme, selo u planini, niko da se seti da ode po lekara. Ostaviše je onako malu, kažu, vraća mleko. Dan, dva posle mala umre.

Bila je kruška na vrh livade. Tu su je, podno te kruške sahranili. Nismo je ni krstili.

Eto, taj mi moj muštuluk, pade sad na um. Mislio sam da je maler što su naterali strica da uzme pare, što su mi ih oteli, što su radost pretvorili u žalost i čamotinju.

I sad su me, pedeset godina kasnije opet grdili. Ali, sad mi nije krivo što sam otišao. Rodilo se, nek mu je sa srećom. Pare sam ostavio, male, i ako sam preko reda ušao što im se ne mili, obradovao sam mu se. I razbio maler.

Ilegalno, Milosave

Za termin ilegalna kafana prvi put sam čula pre par godina kada su me dvojica drugara povela u taj Klub Svetskih putnika (il tako nekako). U dnu stambene zgrade u centru grada, oblepljen razglednicama i suvenirima sa raznih destinacija ovaj kafić je na mene ostavio priličan utisak. Sedeli smo u nekakvoj staklenoj bašti, a oko nas se kretala mačka, kako ću posle shvatiti - neizbežni dekor svih korporativnih prostora koji pokušavaju da vam poruče da treba da se osećate kao kod kuće. Bio je skroz šaren i natrpan, ali kafa je koštala sasvim isto i muzika nije bila nešto posebno, pa sam posle nekog vremena sasvim zaboravila da smo tu ilegalno. Osim što me na to podsetila konobarica koja isprva nije htela da nas pusti u jednu od odaja tvrdeći da je rezervisana. Kako rezervisana, ako je ilegano? Razočarala sam se kad sam videla da nisam baš jedini stvor koji zna za to ekstra mesto kad sam u dnevnim, prilično tiražnim novinama videla intervju sa vlasnicima kafane koji su glavama i bradama razvezli neku patetičnu žvaku kako je osnivanje ilegalne kafane bio jedini način da prežive bombardovanje.
Od tada mi ilegalnije deluje Maxi čiji vlasnik uglavnom krije svoje aktivnosti i ne daje puno intervjua, pa se doima ezoterično. Pogotovu od kad je počeo da na rafove iznosi replikantske, krajnje misteriozne proizvode koji se, pod drugim, poznatijim brendovima, za nešto više para mogu kupiti u istoj radnji. Kao neki agenti koji se bude sa amnezijom i žive paralelne živote: ljute papričice, indijski orasi, praškovi i zejtini niču potpuno nesvesni da već postoje.
Tako sam Svetske putnike zaboravila, apropo toga što sam se na tom mestu osetila ko nevernik u crkvi pošto mi putovanja u tom trenutku nisu delovala kao nešto što treba da se krije, već kad se desi da se razglasi i sa svima utisci podele.
Nedavno sam imala priliku da posmatram rađanje sasvim nove ilegalne kafane pri čemu me je ova pojava ponukala da se zapitam čemu ilegalno mesto koje pruža uslove daleko gore nego legalna mesta za izlaske – ako je svirka, ništa se ne čuje, i ako zasviraju brže nemaš de da igraš, a kako je antiburžoaski koncept shvaćen krajnje obavezno nemaš gde ni da staneš, pa se tako brojne ilegalne face takmiče ko može duže da stoji na jednoj nozi uz dosadni prigradski kantautorski bluz. Valjda maštaju da su James Bondovi noćnog života i da će na ovakvim mestima da se njihov inače štreberski identitet u toj ilegalnoj maglini pobrka za nešto sasvim drugo i namakne im na mačetu kakvu jednako ilegalnu cicu. Jedino što je tu tajno je to ko su oni zapravo, a adresa je savršeno poznata "onome kome treba da je poznata". Posle malko razmišljanja shvatiš da je nemoguće da su tamo zbog muzike, loših (najjeftinijih) čajeva iz obližnjeg i tako ilegalnog Maxija koji se naplaćuju ko u bilo kojoj drugoj kafani na danjem svetlu. Tamo su da bi pokazali da znaju za ilegalno i da bi prepoznali one druge. U njihovom međusobnom prepoznavanju svaka ilegala postaje obesmišljena. Niko drugi im inače ne bi ni došao. Ovako barem mogu da misle: zato što za nas ne znadu.
Dakle, stoji ta priča o ilegalnim mestima kakvo je primerice BIGZ. Mene u tim slučajevima u stvari začuđuje koliko se javno govori o ilegalnim mestima, a u vezi s tim, posebice, koliko ljudi koji ta mesta pohode, kad dođe stani pani pred zakonom traže prava i pravdu za svoja ilegalna mesta i ista pokušavaju da brane na nekakvoj pravnoj osnovi. Kao da je onaj ilegalni prefiks samo šmek, šminka i šik, dok se u osnovi nadaš da će te tako razmaženog zakon ipak pomilovati. Isto kao što ne možeš u ovoj zemlji biti anarhista ako za tebe pre toga ne zna bar tuce savršeno normalnih ljudi. Ako za tebe znaju samo u policji, ili u kakvoj psihijatrijskoj ustanovi ne možeš zakazati ni kod ginekologa preko reda ko ležeći pacijent, a nekmoli da te neko veliča i u tebe se kune. Ovi u bolnicama nose Misfits majicu, al su ih ilegalci zajebali jer ne samo da ne nose majicu ni sa čijim likom, nego stolice za sedenje (koje ionako odmaknu da može da se stoji na jednoj nozi) presvlače majicom na kojoj piše: Mesto za pevača mog omiljenog benda. Možeš li se izmaći još malo više, o ilegalni čoveče? Ne osećam te, al osećam da ti zdiba iz usta.
Elem, u ovoj aktuelnoj ilegalnoj kafani dešavaju se razne kulturne i ilegalne stvari koje rado preskačem budući da već ilegalno radim, daklem na crno, pa bar oću da se transparentno zabavljam, a te stvari čini mi se odlikuju se dosadnim muzičkim repertoarom što me navodi na misao da je ilegala postala čisto leksički ukras koji treba da nadomesti odsustvo zaista hard core ilegalnog sadržaja. Oni koji pohode ovakva mesta za ilegalu smatraju verovatno i kad se odvoje od svojih u 30-oj godini pa iznajmljuju stan (bez podstanarskog ugovora i mame u blizini da propere veš), dok se veoma potrude da o svim svojim umetničkim akcijama veoma dobro izveste javnost makar po sredi bila izložba akvarela otisaka njihovih mokrih nogu po kupatilu nakon kupanja.
A, da, dekoracija - nemoguće je ući u taj prostor a da te ne sačeka oneobičena bukvalno svaka stvar priručne upotrebe. Kao znak svog opiranja svakodnevnim stvarima kojima inače robuju u svojim stanovima i studentskim sobama, ovde mogu sebi da dozvole da ringla bude siva masa, a pod leteći ćilim za nedojebane gradske umetnice koje se bune zbog mačizma samo onda kad osete da ih dovoljno gradskih smarača nije obišlo i ocvale gradske šmekere koji samo na ovakvim mestima zavređuju poštovanje kulta, dakle krajnje buržoasko poštovanje prema starijoj gospodi s gitarama i vutrom za uvetom.
A, da, u toj sam gunguli srela druga iz osnovne škole koji me blago pogledao preko lenonki očima Dalaj Lame pokušavajući da preusmeri moju pogubnu putanju ka zaleđenoj ulici (valjda u prostor koji je njemu bio sasvim ilegalan, dakle jalov, van epicentra gde se ilegalni poznajemo) i poruči da se smestim tu u toplo gnezdo. „Samo odloži stvari, pridruži nam se“, reče glasom Karpenterovih duhova. Ok, kapiram da sam preko svake mere džangrizava i paranoična ali u tom sam trenutku pomislila na pokret usana moje pokojne babe koja je pred jutro, gledajući u oblake dobrom šlajmarom terala sive oblake nad malinjakom.
Bilo mi je zanimljivo da je baš u tom trenutku kad se taj drugar (klupa ispred moje) sladio maglinama ilegalnog kafića u kom je stajao na jednoj nozi, moja drugarica par iz klupe - koja mu je jednom prilikom, u sred časa matematike, poslala pisamce u kom se kaže: znam da si prdnuo- jadala zbog zajebanog života preko. Da bi je većina tih ljudi gledala možda kao jurišnika na dobre pozicije, bolju platu, i život bez ilegalnih snova. A, ja znam da je ona veći ilegalac od njih i da je do sada učinila više nego što bi većina tih ilegalaca ikad mogla i bila spremna da učini.
Isto kao što se, dok su osnivali klub svetskih putnika, puštajući patetične slike o ilegalnim putovanjima, ona zaista spakovala i zasukala rukave. E, to je prava ilegala.
Čak i ako je u ovim trenucima apsolutne podrške za nju preterano idealizujem, rado ponavljam njene reči izgovorene ilegalno na času mate - znam da si prdnuo.

Multietnička Atrakcija – S/T (Odličan Hrčak, Digimedia, 2010)

Stihovi očigledno nemaju preterani značaj u stvaralaštvu Multietničke Atrakcije. Odnosno, u njima nema pretenzije pesnika da se ispovedi ili da opiše, direktno, mudro i drčno sebe ili svoju okolinu – pravac kojim se kreću gotovo svi bendovi u ediciji Nova srpska Scena.
Njihovi stihovi uglavnom svesno izbegavaju koherenciju, poruku, i dolaze iz malog mozga, tamo gde se skupljaju raznorazne usput viđene slike, ono što se načuje u etru, s radija, s TV-a, ali bez ikakvog gneva. Kao da je sva energija usmerena na svirku preko koje reči same po sebi deluju kao usputna improvizacija, ili prosto čišćenje nekog mentalnog i duhovnog prostora. NLO, UFO, Rolling Stone, Merilin Monro, Holivud... Iako nije nova ova strategija gomilanja slika, znakova, obeležja, na srpskom jeziku stvara začudan, pomalo komičan utisak, parodijsku draž i olakšanje koje donosi obesmišljavanje raznoraznih medijskih kovanica. S druge strane, ove slike nisu potkovane nekom osvešćenom ideologijom, pa se tako pretvaraju u plastične perle kojima se autori poigravaju praveći od njih sasvim novu sliku, otkrivajući stvarnost i melodiju iza lažnih stvari. Ovakav tretman slika jeste autentično slobodarski i gerilski.
Teatralni glas Osmana Ahmeda dodatno stvara distancu spram stihova. U rasponu od glumca koji se previše uživeo u svoju ulogu do one-man show samodovoljnosti njegov glas natkriljuje muziku kao razglas koji često deluje skoro suvišan. Ovo se nekima od nas možda ne svidi, ali se čini da se ovakava nesrazmera svojom grotesknošću uklapa u identitet benda.
Većina ovih mladih bendova kada sviraju i kada slušate njihove albume imaju manje ili više izraženu predstavu o tome kako žele da budu percipirani, postoji težnja ka ispravnosti u bilo kom smislu, ka govorenju istine, suštine, pravljenju što jačih slika savremenog trenutka. Za razliku od njih, Multietnička Atrakcija nema nikakvu predstavu o tome, ili se ona ne vidi jer se na svom prvom albumu bave drugim stvarima. Ovo ih čini veoma šarmantnim i, paradoksalno, uprkos izraženoj teatralnosti vokala i naglašeno dramskom (spram lirskog) raspoloženja koje njihove izvedbe nameću, stvara utisak bezbrižnosti, lekovite zaboravnosti.
Spram uglavnom ravničarske note, koja boji većinu bendova koji trenutno sviraju i koji su izdali albume u proteklih par godina, čak iako se ta ravnica povremeno marljivo pošumljava žbunastim zvukom, bodljikavom žicom malko isiljenog bunta, Atrakcija nudi planinsku, gorštačku, močvarnu zvučnu sliku čime, samom svojom pojavom, razbija monotoniju scene.
U pogledu stihova, zanimljivo je kako Atrakcija daleko iskrenije od većine domaćih bendova pokušava da savlada očiglednu sopstvenu nelagodu zbog odsustva osećaja (čak i zanimanja) kome se to danas, kao, ajd da kažemo, alternativni bend obraća. Kao da ne žele da zdravo za gotovo prihvate iz prethodnih decenija podgrejan kontekst o nekakvoj pobunjenoj i nezadovoljnoj mladeži kojoj su toliko potrebni, oni traže uglove iz kojih ne moraju da se privatizuju sa slušaocem, ili mu se nude kao neki novi grafit u ulici. Umesto toga, oni tragaju za sasvim malim, a neupražnjenim prostorom unutar postojećih slika i melodija da udenu veznik, ili boju koja ne boji toliko zid već ga oslobađa, kao zvučni karijes, suvišnih poruka. Jer, i zid treba da diše.

The Besnard Lakes - ...Are the Roaring Night (Jagjaguwar)

Like the Ocean, Like the Innocent Pt. 1: The Ocean
&
Like the Ocean, Like the Innocent Pt. 2: The Innocent

Susretanje sa montrealskim sastavom The Besnard Lakes datira još od pre tri godine, kada sam negde u ovo doba sezone nabasao na njihov album The Besnard Lakes Are the Dark Horse. Bila je to jedna od onih, na prvo slušanje vrlo zbunjujućih ploča koja vape za većim stepenom posvećenosti koje u to doba nisam imao (a i realno 2007. godina je bila vanredno diskografski plodna). Stoga je znak pitanja organski išao u paru sa imenom ovog sastava.
Upravo ovaj znak interpunkcije je bio primaran motiv novog susreta kada se početkom ove godine u slobodnoj fluktuaciji na mreži pojavio diskografski naslednik koji će osvanuti na rafovima prodavnica 8. (Velika Britanija) odnosnog 9. marta (SAD). Bend koji predvodi bračni par Olga Goreas - Jace Lasek i ovog puta je izbacio delo koje je u svojoj biti kompleksno, no, ovog puta period prilagođavanja je bio em kraći em lakši.
The Besnard Lakes je indie rock bend. No, ovaj izanđali termin, koji ovih dana (godina i decenija) uglavnom referiše na simulaciju nonšalantnosti kao prigodnu masku prihvatljive praznine, Kanađani svojom temeljitošću vraćaju na pravi kolosek, dajući mu dignitet koji dugo nije imao. Sveprisutni duh Beach Boysa je i ovde prisutan, no više u svom čistom vidu, za razliku od mnogih koji se danas sa manje ili više uspeha bave mutacijama njihove zaostavštine. Na tu osnovu, protkanu delikatnim, pretežno falsetiranim muško-ženskim višeglasjem u paru ide i atmosferičnost epskih proporcija koja na sto izbacuje levitirajuće pogubljeni sentiment hodanja po oblacima, dodirujući prstima shoegaze/post-rock teritorije.


Albatross

No, ako ste očekivali muziku pogodnu za puštanje po sterilnim i uredno podšišanim korporativnim zabranima, potpuno niste u pravu. U svojoj preovlađajućoj nehajnosti za konvencionalnu pop strukturu pesme koja je u njihovoj interpretaciji vazda lekovito distorzirana, Kanađani puštaju da ih kroz muziciranje ponesu vanredni tokovi svesti koji se katkad olupaju o čvršće od stena izvajane hridi. Tada se Besnard Lakes uključuju u struju, emitujući kuljajuću energiju u kristalno čistoj nepročišćenoj formi koja je vazda deficitarna sirovina u kurentnim skladištima zvuka. Slagalica čiji delovi svedoče o fantastičnoj posvećenosti detaljima koji ne promiču istreniranijem untarnjem čulu vida biva kompletirana u impresivnu sliku, poništavajući postmoderno poimanje vremena u kome godine prohuje za sekund. U stvari, ako ćemo pravo, ovo remek-delo većim delom trajanja poništava dimenziju vremena namećući se kao posve uspeli pop eksperiment.
U toku snimanja ove ploče korišćena je i konzola za miksovanje stara četiri decenije, naprava korišćena u stvaranju albuma Physical Graffiti grupe Led Zeppelin. Pravoverna fascinacija rokenrol mitomanijom na ovom psych-pop dragulju ne iscrpljuje se sa ovim imenom (recimo... Pink Floyd, pa čak i Velvet Underground), čineći od njega samog vredan prilog antologiji smislene gitarske muzike, u kojoj bi svako ko drži do svog ukusa trebalo da pronađe nešto za sebe.

Knut Hamsun - Pan (Politika/Narodna knjiga, 2004)

Ime Knuta Hamsuna se donedavno u mom malenom svemiru manje vezivalo za književnost, a više kao najzvučnije među plejadom onih čiji je sjaj potamnilo odobravanje nacističkih ideja. Zajedno sa Ezrom Paundom i Selinom, mora se priznati da je Hamsun tu, dakako literarno gledano, u veoma dobrom društvu, još kad se zna da je pretežni smarač i dežurni denacifikator Sartr sa druge strane... Stoga mi je oduvek bilo uživanje da pomenem ovo ime u paketu sa ostalima kako bi u besplodnim raspravama dodatno doveo domaće denacifikatore u stanje apsurdnosti.
Dakle, za ideologiju me boli uvo dok delo valja, a uglavnom valja kada ga nema u delu, što sve brojniji domaći delatnici koji pucaju iz tog praznog pištolja nikako da shvate, čim njime vitlaju umesto da se bave nekim istinskim stvaralaštvom. Eto, u "Panu" ni traga od ideologije, ali poetike zato ima napretek, zbog čega ga valjda i dan-danas čitaju adolescenti. Meni je taj tinejdžerski voz odavno pobegao, ali nikad nije kasno uhvatiti se za šipku poslednjeg vagona.
Hamsun nas u ovom delu seli na krajnji sever, u kožu lovca Glana koji je savladao sve tajne prirode ali mu zato društveni saobraćaj slabo ide od ruke. U njegovoj ulici dešavaju se svakojaki kolapsi kada mu u život uđu žene. Prva je Edvarda, lokalna namiguša, gorda devojka koja pod ljubavlju podrazumeva samo strast u vođenju tipičnih toplo-hladnih muško-ženskih igara. Hamsun u ovom delu dolazi do ispravnog zaključka da je ignorisanje najefikasnije oružje u ovoj borbi približavajući se povremeno u svojim opservacijama i visinama dubokih Kjerkegorovih uvida na ovu temu, zabeleženim u "Dnevniku zavodnika", tim glogovim kocem (površnog) ženskog romantizma.
Kako Edvardina zvezda bledi, u Glanovo sazvežđe, preplavljeno miomirisima trave te ubijenim pticama i ostalom raznorodnom divljači (svojevrsna poezija u prozi, unekoliko sličnog naboja kao Matvejevićev "Mediteranski brevijar"), uplovljava Eva, udata žena. Čini mi se da je to najslabije razrađen važan lik u čitavom romanu, budući da mi njeno bivstvovanje na stranicama koje potpisuje Hamsun umnogome deluje nakalamljeno i neproživljeno. Iako Edvarda ni u kom slučaju nije junakinja za koju biste voleli da vam se u stvarnom životu manta u vidokrugu (ili baš zbog toga biste...), gotovo kao u nekoj američkoj sapunici, dogodovštine sa njom su u slučaju ovog čitaoca bile preovlađujući predmet iščekivanja i najveće pažnje. U odnosu na nju, Eva je bila samo prepreka koju treba preskočiti kako bi se stiglo do željenog cilja.
Još jedna stvar upada u oči a to je činjenica da je "Panov" epilog briljantno razrađen i predstavlja jedan od ubedljivijih nastavaka do kojih u većini literarnih slučajeva ni ne dođe. Čitaoci sa maštom vole da kada zaklope korice neke dobre knjige nastave fabulu u najfantastičnijim pravcima. Na ovom mestu je to Hamsun maestralno učinio za njih, precizno kalibrirajući kontrast toplo-hladno na nekoliko simboličkih ravni na način dostojan najvećih majstora.
Uostalom, čovek nije svojevremeno džabe dobio Nobelovu nagradu za književnost, u vreme kada je ta nagrada još i imala neku težinu. Posle Drugog svetskog rata, ljutiti čitaoci su mu vraćali knjige zbog njegovih gore navedenih političkih simpatija, kojih se Hamsun, ostavši dosledan sebi, nije odrekao ni u svojoj autobiografiji "Po zaraslim stazama". Sudeći po spisateljskoj veštini koju je demonstrirao u "Panu", ona bi takođe trebalo da predstavlja povod za vanredno čitalačko iskustvo.

Rosewood (John Singleton, 1997)

John Singleton je jedan od markantnijih autora (uz Spajka Lija, naravno) za kog se vezuje priča o tzv. crnačkom filmu. Boyz N The Hood (1991) bio je savršena špijunka u svet predgrađa na Zapadnoj obali, uvid u prokletstvo postojanja koje svoje poreklo vuče od boje kože u kojoj si se rodio.
I u svojim narednim ostvarenjima, Singleton je ostao veran rasnim temama, ali nije doživeo veći uspeh kod šireg auditorijuma. Jedno od takvih dela je Rosewood, izbačen u etar pre 12 godina, koji je sa finansijske strane doživeo fijasko, ne uspevši da obrne pozamašan budžet od 40 miliona dolara. Ako je za neku utehu, kritika je toplo primila film.
Vreme dešavanja je prva trećina prošlog veka, još preciznije period nakon Prvog svetskog rata. Singleton nas uvodi u mikrokosmos floridskog sela Rosewood u kome Sunce jače sija te obojeni i beli žive jedni pored drugih i obrađuju zemlju. Prva trećina filma je klasična kostimirana holivudska pitoresknost koja slavi seoski svež vazduh i zadovoljstvo crnaca što su u mogućnosti da žive kao "sav normalan svet".
No, ne lezi vraže, jedna preljuba sa nasilnim epilogom stvara potrebu postojanja opravdanja, izmišlja se fantomski crnac koji siluje i bije čestite bele žene i počinje hajka na obojene u kojoj podjednako stradaju žene, deca i starci. Singleton žanrovski vrluda i od porodične seoske idile ubacuje u petu brzinu akcije i trilera, što je veoma zanimljivo za gledanje ali i pruža ubedljiv argument zbog čega je film slavno propao u bioskopima.
Sam film je holivudizovana adaptacija stvarnih događaja koji su se dogodili 1923. godine. Kao što možete videti, zvanične brojke su veoma umanjene u odnosu na one kojima barata film, ali tako je to kad Ameri ubijaju, pardon lišavaju života. Uvek postoji neki razlog za umanjivanje, i obilato se koristi pravo za opravdanje neopravdanosti (npr. genocid nad Indijancima je, u stvari, posledica epidemija) i što je najvažnije, njima je veoma žao, i evo , neće se ponoviti, daju nam svoju reč.
Singleton, slično Majklu Muru, u svojoj pravedničkoj borbi upada u klasičan američki kliše: crno-belo viđenje sveta. Ako među belcima u njegovoj viziji i ima i ovakvih i onakvih, a najviše pijanih i bradatih spodoba sa puškama u rukama koji čine razularene piromanske horde željne sveže krvi, svi Crnci odreda su fini i uglađeni, dobri i nevini. Iako za ovakav pristup postoje validna istorijska opravdanja, njime se žrtvuje realističnija dimenzija ovog dela mada se mora priznati majstorski izvajana jeza koju proizvodi vladavina gomile vazda raspoložene za linčovanje. Uhvaćen u raskoraku, Singleton uvođenjem obojenog superjunaka pravi kompromis u svojoj beskompromisnosti, potpisavši delo koje ima svojih moralnih i didaktičkih kvaliteta, ali mu nedostaje neophodne dubine da bi se na pravi način uhvatilo u koštac sa avetima koje i dalje (mada nominalno manje) stratifikuju američko društvo po rasnoj osnovi.

Mlad i talentovan čovek

Krajem decembra objavljeni su rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za dodelu sredstava za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova za 2010. godinu. Dugometražni naslov povećava broj karaktera kolumne, pa ćemo ga zarad uštede slova u daljem tekstu oslovljavati bratski sa jvpm.

Od sedam njih koje je odabrala komisija u sastavu Marko Kostić, Oleg Novković i Nenad Dukić, Upravni odbor FCS-a je pustio pet. Jedan koji je predala Maja Miloš odbačen je jer je kao producent potpisan Baš čelik koji se u istom obličju javlja Ispred još jednog projekta. Nije moglo oba. Maja Miloš mora još da čeka ili da se uda. Što se drugog odbačenog tiče, ispostavilo se da je sa predlogom scenarija za koji je član komisije Marko Kostić glasao već ranije konkurisao u svojstvu reditelja. U ovom slučaju, on se, kako sam kaže u intervjuu za e-novine, odrekao pozicije reditelja (konkurisala je Vladislava Vojnović, inače scenaristkinja, sada potpisana kao rediteljka priložene priče). Kako kaže Kostić, u ovom slučaju, on je žrtvovao svoje učešće u tom projektu što mu je teško palo. Na ovo se Upravni odbor prenerazio, a protiv Kostića će, kako tvrde, verovatno podići i tužbu zbog klevete, jer je Kostić u sve dodatno upleo politiku tvrdeći da se konkursi rešavaju po partijskom ključu.

Ovde čovek treba da se odmakne pa da proba da odvoji zlikovce od pozitivaca. U suštini, za jedan državni konkurs reč je o prilično žanrovski nečastivom filmu. Dobrih nema, zlikovci su svi, ali finese postoje. Dakle reč je o tipično umetničkom, festivalskom projektu kakve jvpm inače odobrava I ohrabruje. Sad znamo zašto. Slede spojleri.

Suludo je raspisivati jvpm na koji jednako mogu da se prijave amateri, ljudi iz esnafa koji još nisu imali prilike da daju svoj doprinos domaćoj kinematografiji i prekaljeni profesionalci koji za sobom već imaju za naše uslove opsežne filmografije. Eto šta se desilo 2006. godine, prve i poslednje u kojoj sam ja, sa par prijatelja konkurisala kod države – pobedila je, između ostalih, Tatjana Ilić sa predlogom adaptacije pozorišne drame Biljane Srbljanović. Ovde treba stati – nigde u propozicijama konkursa nije bilo definisano sme li se prijaviti sa predlogom o ideji da se adaptira nečija tuđa, inače realizovana ideja. Da smo znali konkurisali bi sa Šekspirom ili tako neki velikanom. Ne bi rizikovali sa subverzivnom Srbljanovićkom da nas ne odbiju. Dalje, pobedila je Milena Depolo čiji je suprug u tom trenutku gradski sekretar za kulturu, Mladen Matičević, inače u tom trenutku u rodbinskim odnosima sa članom žirija Goranom Terzićem. Takođe, među dobitnicima su bili Srđan Koljević i Srđan Dragojević.

Kako dobitnik dobija pravo na mentora koji mu pomaže u metastazi scenarija, profesionalci tipa Koljević i Dragojević konkurisanjem, tj. primanjem nagrade priznaju da im je mentor potreban i da, kako samo ime jvpm-a kaže, traže pomoć u razvoju scenarija. Ovakva promaja u propisu konkursa omogućava profesorima FDU-a da se već po ko zna koju godinu zaredom prijavljuju za mentora. Iako su, dakle, već na državnoj plati kao nečiji mentori u razvoju scenarija. Zakon ih, za razliku od zdravog razuma, u tome ne sprečava. Razum kaže: ako ti treba mentor znači da priznaješ da nisi kompetentan da budeš nečiji tuđi mentor i za to primaš državnu platu, ali zakon kaže – grabi pare, šta ti ko može.
Tako se desilo da iste, 2006-e, kao i ove godine Srđan Koljević, inače predavač na FDU-u, dobija ovu novčanu pomoć kao i likovi poput Srđana Dragojevića, Lazara Ristovskog itd. koji su inače dokazani kao profesionalci u svom poslu. Ako probate ovo da osporite, kao što je to u jednom trenutku učinila kritičarka Politike Dubravka Lakić, možete da završite prilično napljuvani. Mislim da će taj mentor imati dosta neprilika sa ovako samosvojnim i sujetnim đacima. Ako podrazumemo da ovakvi već profi đaci beže s tih mentorskih časova, ostaje jedina dobit od tog smaračkog jvpm-a – pare. Pare su, naravno, uvek dobrodošle da se čovek prehrani dok mu inspiracija ne dune u znojava leđa.

Dakle, u slučaju najnovijeg konkursa reč je o sukobu dve vrste lopova – starih i novih. Tako je Dinko Tucaković koji Marku Kostiću preti tužbom zgranut što se pojavio neko “tako mlad” ko liči na njih. Zgranut je, kako kaže, što se tako mladi odlučuju da podvaljuju. U ovoj Tucakovićevoj izjavi, podrazumeva se stara bitlsovska, popkulturna misao – ne možeš sa strane da hrupiš po novce ko neki Marko Kraljević. Nije ovo 12. vek. Treba da se dokažeš i stekneš nekog staža da bi mogao da lapaš. Npr. da prvo oficijelno sviraš u vatrogasnom orkestru, dočekuješ zvanice u Kinoteci, poziraš i izjavljuješ da ti je domaća kinematografija jedina briga u životu, dakle pokažeš da znaš šta je rif, šta solaža, a tek onda možeš da budeš poludeli kantautor koji nešto mrndža nad gitarom.
S druge strane, Marko Kostić pokušava da u arenu lopovluka uđe krajnje pragmatično tako što će, na zaprepašćenje svih međ
pređašnjim generacijama lopova tiho saopštavanu prevaru reći glasno.
I poslužiti se zakonskim rupama da progura svoju stvar. Jer, iako mu zakon valjda daje za pravo da glasa za scenario na kom ne stoji njegov potpis jer ga je, kako kaže, žrtvovao, postavlja se pitanje zašto nije žrtvovao svoje učešće u članstvu komisije ovog konkursa a zadržao identitet autora projekta. To je, prema nekom principu slikara Van Goga koji je umro gladan i nepoznat jedini smisao svega. Biti autor svog dela. Odgovor je: zato što onda ne bi bilo para. Marko Kostić ovim postupkom čini isto što i njegovi prethodnici na istim pozicijama – pola šarcu daje.
Tako dolazimo do zaključka da od poštenja generalno nema para, ali opet da i od lopovluka i smicalica nema poštenja, dobrog statusa, pa ni puno kredibiliteta da se drugima soli pamet i o domaćoj kinematografiji priča kao o celini do koje ti je stalo kao do pojave bez ličnih interesa u njoj.

Marku Kostiću, kao uostalom i ostaloj plejadi učesnika u konkursu s ove ili one strane mentorskog stola - Goranu Markoviću, ili Srdanu Goluboviću vazda su u izjavama, na B92 blogovima itd. puna usta “domaće kinematografije”. Time žele da kažu da misle na zajedničku stvar, na to da nam svima bude dobro i da ostavimo potomcima nešto da gledaju domaće. U suštini, svi oni zapravo govore o sebi i o svom filmu.
Ovde sad upada rez sa Dinkom Tucakovićem i onima što će da tuže Marka Kostića. Mesto da se zgražaju što je “mlad i talentovan čovek” krenuo njihovim stopama, trebalo bi da se zapitaju kakav je to konkurs, i kakva je to država u kojoj ne možeš da govoriš o kinematografiji ako u njoj, na ovaj ili onaj način ne učestvuješ. Jer te dve stvari automatski isključuju jedna drugu. Treba da si skroz jadan i bez filma da bi mogao pošteo da govoriš, ili da praviš filmove a onima što pošteno govore pretiš policijom i Dinkićem.
S tim u vezi, u novi zakon o kinematografiji treba zabeležiti poseban član: il te jebu, ili jebeš.

Surfer Blood - Astro Coast (Kanine Records, 2010)

Umesto da se jave na Cuomov konkurs za Weezerovu novu pesmu, koju je ovaj pevač raspisao, Surfer Blood su napravili sopstveni album prekidajući ovu prenemažuću sagu u koju su se impotentno upustili nekadašnji tvorci pesama srcelomki. Tako smo dobili deset sasvim novih pesama koje su Weezeru ispale iz džepa dok su mu se ruke tresle od nekonzumiranja seksa.

Četiri ne baš surferske figure (jedan je debeljuškast što ne krije u spotu za singl Swim trčeći u gaćama) ne bave se ovakvim iščekivanjem inspiracije koju mnogi veliki pop bendovi prekraćuju pevanjem za dobrotvorne a u osnovi evrovizijske kompilacije ili poklanjanjem svojih jakni na dobrotvornim aukcijama. Svi postaju Bono, a samo im fale Kolibri pa da se svi zamonašimo. Surfer Blood u svoja ne baš velika jedra hvataju zalutale daške Beach Boysa i kreću na otvoreno more. Podsećajući, da muzika nije produžena humanitarna Bonoova ruka sa bezbroj dlaka da se nahrani ceo svet nego ruka koja treba da nas draži, mami da uragane podižemo svojim telima i glasovima, da budemo surferi na svojim emotivnim uraganima, jer u tome nema nikog ko bi mogao da nas spasi.

Ovu uzavrelu emociju nose prva Floating Vibes koja pušta gotovo lepljivu gitarsku selotejp traku kojom vas obavija oko struka, ramena, glave, ruku učvršćujući slušaoca u ugodno fiksiranu pop melodiju, ispravljajući plesni korak onako kako se odavno nije desilo. Ovakva nazovi pop teskoba, fiksiranje u surferski korset prija jer u njoj nema izveštačenosti.

Floating Vibes
Forget the second coming
I need you in the here and now
Instead of dreamin' up a way to
Spread your name across the world somehow

When you told me you were leavin'
I wasn't thirsty for revenge
No I wasn't disappointed much at all
Cause you'll be back again

If you're movin' out to the west
Then you'd better learn how to surf
The tide will break in on itself
There are no ghosts to exhume or unearth

If you're gonna do it then do it
Otherwise you just might lose your nerve
I swear that ocean it swallowed me fully
And it might have to follow you home

When you wake up in the morning
And you hear that awful applause
Put it in your f**kin' napkin
And watch it dissolve

You could seal it in an envelope
Tuck it away in your safe
But you can't take it to the bank
And you can't take it back

Pesma Swim je definitivno najmoćniji talas na albumu. Zanimljivo je kako Surfer Blood veoma komično proizvode gotovo stadionsku buku koja je u potpunom kontrastu sa intimnom, samopreispitujućom lirikom. Maglom udaljeni glasovi samo su bačeni u daljinu da bi odande zvučali kao da se dovikuju sa nekim na obali hrabreći ga iz središta bure da sa kopna zapliva u zvučno plavetnilo. Ovaj kontrast buke i slobode, haosa gitara i bubnjeva sa glasom-svetionikom koji vas usmerava ka nekom toplom središtu, plivanje po Astro Coast albumu čini divnim kao nekakvo noćno kupanje u poludivljoj oazi.

Instrumental Neighbour Riffs predstavlja zavučenu lagunu, prijatno osenčenu drvoredom gitarskih nabora. Nije toliko reč o odmorištu za koje bi instrumental na ovakvom albumu mogao da se smatra, koliko o oazi na kojoj se skuplja sam kajmak sa albuma, kao malo rudno nalazište koje po mnogo čemu podseća na nedavno otkrivene Blue Stringrays.


Neighbour Riffs

Iako sam svesna veličine pravog hita Swim, meni intimno najdraža je Fast Jabroni koji paradoksalno stihovima Don't wake me up in the morning, podiže na noge, pa ako ostanemo pri ovoj obalskoj alegoriji, predstavlja mali dečji krug od peska na rubu mora gde se podižu nožice da talasi sami od sebe oblikuju minijaturne tunele i staništa za školjke.

Problem sa albumom Astro Coast je što se Surfer Blood prerano odjavljuju. Već od pesme Slow Jabroni oni kao da u obe preostale pesme napuštaju scenu ili na bis izvode već izveden repertoar. Ovakvo povlačenje sa svog debitantskog albuma i puštanje da se prva ploča tek tako odvrti kao nemarno bačeni frizbi i potone u prethodno divlje uzburkano more ostavlja nas sa tračkom bojazni da će ovi momci još neko vreme morati da skupljaju školjke, talase i još malo preplanu na pravom suncu za naredni album. Ili da se late pravog surfovanja.

Quit hanging over me,
Look at the hair on the back of my neck.
Standing up on the rooftops,
Remembering everything she said.

Swim to reach the end,
But I am steady not to offend,
On whom can you depend?
Swim to reach the end.

Swim to reach the end

Lucid afternoon dream
Cosmopolitan scene.
Look at what's in store for me.
Heads will turn in disbelief.

Relish in your energy.
That's the line of symmetry

Fear Factory - Mechanize (Candlelight)

Powershift
Feared your control and excessive greed
Abuse of your power disgraced me
You want war
You got war
More than you bargained for

I damn you and leave defiantly
Cut you out and take it all with me
You want war
You got war
More than you bargained for

Always question authority, control my own destiny
Forcing change, breaking free
From the gears of the machine

Changing my world so I can live
Execution powershift

I will forge my place in this time
Contention is sharply refined
I will expose you and force your demise
To take control of what is truly mine

Dok su sredinom prethodne decenije kontinentalni tinejdžeri širili poruke ljubavi i mira, mirišući cveće uz britpop, sa druge strane okeana je, faktičkim nestankom grandža, teren bio pripremljen za čvršća pravila igre. Da se razumemo, bilo je tu dosta tapkanja u mestu (Marilyn Manson, s druge strane okeana, uvek ćete me obradovati ako mi pustite remek delo Giant Steps od Boo Radleys) i kajmak su uglavnom kupili oni od čijeg imena uglavnom nije ostalo ništa sem poneke tinejdžerske uspomene (Machine Head, Korn, Limp Bizkit, Life of Agony, Linkin Park), no nema sumnje da nekim bendovima vreme samo podiže cenu. Padaju mi na pamet ključna izdanja Pantere čak i prvi Coal Chamber (šta god vi mislili, ali posebno mesto oduvek je bilo rezervisano za sastav Fear Factory.
O čemu se tu zapravo radi? Najprostije rečeno, metal je sa pojavom svih ovih grupa prestao da bude zabran autističnih isfoliranih mačo tipova koji 30 godina unazad sviraju i lože se na jednu te istu muziku. Drugim rečima, nesrećno kršteni nu-metal (više preferiram izraz 90s metal) pokazao je u svom sjaju sav potencijal ukrštanja "krljanja" (kako su to vispreno krštavale zlonamerno neupućene pop kritičarke s ovih prostora) i svega ostalog, ponajviše hip hopa i elektronske muzike. S toga nije preterana tvrdnja da ako pričamo o devedestim, najšire shvaćen electro i metal su najsvetlije tačke muzičke kreativnosti tog doba.
U neformalnom rodoslovu, bar u prvoj od interpretacija istog, kao direktan predak kalifornijske grupe najozbiljniji kandidati su Britanci Godflesh (čiji je osnivač Justin Broadrick bio član Napalm Death, današnja omladina ga zna po radu u grupi Jesu, a sladokusci po tome što je umešao prste u rad sastava Techno Animal, dok je FF svojevremeno sjajno obradio pesmu Dog Day Sunrise još jednog njegovog sastava Head of David) sa međukarikom u vidu neprežaljenih beogradskih Overdose, što će vam malo koji domaći kritičar servirati kao nepobitnu činjenicu, jer većina drami ludilo i traljavo radi svoj posao.


Mechanize
Slave to the industry, faceless in the machine
You do not realize you're dehumanized
You cannot survive, unless you comply

I built it to break it down
We become mechanized

Dawn of our extinction, the human affliction
Friction and the resistance, our sole existence
The future's distant, we can't break free

All lives are condemned

Thoughtless and automated, lifeless and sedated
You're integrated, your mind castrated
Humiliated, too late to escape

Traljavost je poslednja reč kojom bismo mogli opisati veći deo postojanja FF koje je započelo albumom Soul of a New Machine (1992). Deca koja su do kasno ostajala uz televizor pamte prvi susret sa grupom u vidu živog izvođenja pesme Scapegoat na mitskom Dynamo Open Air festivalu godinu dana kasnije. Govorni semplovi i čisti vokali bili su Kolumbovo otkrivanje Amerike u miljeu izmučenom fatalnim posrtanjem death metala. FF je od svojih diskografskih početaka bio nešto drugačije a podjednako dobro u odnosu na dotadašnju zločestu ponudu, dokaz da je moguće svirati metal i biti suštinski kul u isto vreme.
Kada je 1995. izašao drugi LP Demanufacture, maltene svi koji su ga čuli prestali su da čekaju povratnički album Metallice (koji je, btw, svojom ljigavošću i skinuo kraljeve s trona) i ovom prečicom se zaputili ka širem spektru muzičkog univerzuma. Sirov a prijemčiv, eklektičan a čvrsto utemeljen u metalu, brutalan a melodičan, ovaj album je sigurno jedan od najboljih u čitavoj istoriji metal muzike. Sledio je remiks album Remanufacture (kao drugi u opusu, prvi takav je bio EP Fear is the Mind Killer) da bi 1998. ibio objavljen Obsolete, koncipiran kao pokušaj da se i sa tržišne strane naplati neupitna kreativna klasa grupe. To se nije dogodilo, iako se zarad ostvarenja tog cilja u pomoć zvao čak i Gary Numan. Verovatno je čemer bio presek osećanja članova grupe koji nisu mogli da dobace ni do zlatnog tiraža u SAD, istovremeno gledajući bendove na koje su direktno uticali (recimo, Static X) kako na istom mestu zločina kao od šale prodaju milione ploča. Počele su trzavice, otišao je gitarista, inače nekadašnji glumac u filmovima za odrasle, Dino Cazares, usledila su tri slaba albuma, pa se bend raspao.
Onda su se pevač Burton C. Bell i Cazares pomirili. Iskulirali su monstruoznog bubnjara Raymonda Herrreru i basistu (kasnije i gitaristu) Christiana Oldea Wolbersa, i doveli dostojne zamene. Bubnjar Gene Hoglan je još u grupi Dark Angel važio za najboljeg u svojoj branši u metal svetu. Svirao je sa basistom Byronom Stroudom u grupi Strapping Young Lad, koji je popunio to mesto i u novoj inkarnaciji FF. Zanimljivo je da je vođa SYL Devin Townsend bio član electro-industrial sastava Frontline Assembly u kome je dugo svirao i Rhys Fulber. Iako nikada zvanično nije bio član FF, Fulber je, između ostalog, na albumu Obsolete (prve dve ploče je producirao čuveni producent Colin Richardson) sarađivao sa članovima grupe na produkciji. I on je našao svoje staro mesto u novoj epizodi storije.


Industrial Discipline
There is no dissension when lives have been broken
Enslaved and beaten
Lies have been spoken
Pure manipulation

Whatever soul was left has been erased
Only a machine remains
Beaten into submission
That's what it is to be slaved

I will not be defined, no longer stand in line
Your opposition
Stand in reflection
Pure abomination

Undisputed truth in repression
A paradigm of your aggression
Beaten down to believe
Beaten down to concede
Control is key to suppress me

Mechanize kao celina predstavlja vraćanje grupe na stari put. Dobro poznate kiborške teme obilno garnirane distopijskim prizvukom su i dalje tu, baš kao i udaračke sajber reference u muzičkom domenu, koji je tehnički gledano, savršeno spakovan ples svih poznatih đavola. Za saharizovani metalski mejnstrim ovo je veoma važno izdanje, pošto uspostavlja novi poredak na sceni kojom su predugo vladali imitatori, kompilatori i njima slični miševi. Iako su članovi grupe svi odreda u petim decenijama života, ovde ne manjka energije, niti ima praznog hoda. Sve pršti od brutalnosti i u tom smislu FF ne pravi nikakav kompromis. No, da bi utisak bio kompletan, ovom izdanju fali bar jedan rasan hit kakvih je bend do sada sigurno imao nekoliko (Replica, Self Bias Resistor, Edgecrusher...), ali, iako je reč o i više nego solidnim komadima, ovde ga, ruku na srce,nema.
Već sam povratak grupe na scenu i povratničkim albumom jasno izražena želja za funkcionisanjem na dostojnom nivou već su dovoljan dar sa neba jer najbolje tek predstoji, a to su nastupi. Ne tražite Beograd među gradovima na predstojećoj evropskoj turneji jer ga nema, pošto se "tvrđa" potkovanost domaćih promotora koji su u mogućnosti da iskeširaju bend očigledno završava sa... isturenim nemačkim odelenjem resavske škole zvanim "Ramštajn".

Hate, war and terror, murder, disaster
Rape, drugs and violence, lost in our failure
Fear is suffering, intimidate to obey
Fear is control, suffering is hell
Police enforce obedient behavior
Manufactured weapon of conformity

Fears of war and pestilence
Fear of loss and failure
Fear the hate of your enemy
Fear your god and savior

Savior, failure
What do you fear?

It is the most strategic tool used to manipulate
Intimidation to make me weak in order to obey
Strategy to manipulate, paralyze, intimidate
Righteous greed suffocates, a powerful fear campaign
Mind killing, restricting
Fear is the enemy on my path

Sigh - Scenes From Hell (The End)

Tokijski bend Sigh postoji od 1990. godine i neizostavni je deo priče o tzv. ur-black metalu koji se, iz dobro poznatih razloga, vezuje uglavnom za Norvešku. Grupa koju predvodi, slobodno se može reći genije, Mirai Kawashima, svoje prvo izdanje Scorn Defeat izdala je za kultnu norvešku etiketu Deathlike Silence, inače u vlasništvu Euronymousa, gitariste ukletog Mayhema koga je ubio zloglasni Varg Vikernes (Burzum) i tako doveo ovaj muzički pravac na stranice skandinavske (pa i svetske) žute štampe.
Sigh, srećom, nije pružio krvave doprinose popularizaciji žanra, već striktno muzičke, stvarajući iz albuma u album temeljno sulude, avangardne kombinacije koje su od benda stvorile instituciju čije ime s pravom stoji kao jedna od karijatida savremene metal scene. Još od mitskog soundtreka sa onog sveta Hail Horror Hail (1997), trećeg LP izdanja u katalogu sastava, do poslednje dugosvirajuće ponude Hangman's Hymn (2007), grupa je, uz obilato korišćenje uvrnutog humora, tvorila vrhunsku zabavu seleći se iz jednog u drugi muzički univerzum bez posledica po sopstveni zvučni identitet.
Za novo izdanje, grupi se pridružila pevačica i saksofonistkinja Dr Mikannibal, Kawashimina muza, devojka prijatnog izgleda, inače i naučnica koja uživa u dobroj porciji rezanaca sa džinovskim crvima. Ekscentrična metalska doktorka ostavlja ženstvenost po strani kada se lati mikrofona koji preferira da koristi naga u studiju - glas joj je pakleniji i od Kawashiminog, što po sopstvenom priznanju duguje redovnom ispijanju kravlje krvi. Sve ovo je nagoveštavalo još jedan zvučni piknik.
Nažalost, fešta je izostala, i u paketu sa novim albumom grupe Shining predstavlja najveće razočarenje na početku ove godine. Scenes From Hell je pretežno derivativno izdanje koje glođe kosti sa muskulature svog prethodnika, poznatog po umešnom miksovanju simfonijskog, gitarskog i crnohumornog u jednu sumanutu neopisivost koja na slušaočevu auru ima trijumfalistički efekat podizanja samopouzdanja u nebesa. Simfonije su i ovde prisutne, razbacane po čitavom albumu, ali estetski šok u vidu neočekivanih rešenja, na koje nas je Sigh za sve ove godine navikao, skoro u potpunosti izostaje. Album je najvećim svojim delom, najprostije rečeno, ravan kao Vojvodina.
Čak i u očiglednom kreativnom nokdaunu, šašavi Japanci predstavljaju izabrane sinove (i kćeri) metal bratije, ali ne dospevaju čak ni blizu visokih standarda koje su sami kroz godine delovanja ustanovili. Na ime i minuli rad, zaslužuju oprost, pa time ovo izdanje umesto ocene dobija samo razočaravajući uzdah.

Shining - Blackjazz (The End)

Čast da na ovom mestu otvori novu sezonu prikaza muzičkih izdanja pripala je norveškom sastavu Shining. Na žalost, ako se po jutru dan poznaje, nećemo se baš naslušati svetlosti u 2010.
Norvežani pripadaju onoj vrsti izvođača koji su, na radost svojih slušalaca, uvek menjali rutu izražavanja tako da nikad niste bili načisto šta vas očekuje od izdanja do izdanja. Džezi počeci obogaćeni su vremenom metal/prog uticajima što je od albuma In The Kingdom of Kitsch You Will Be A Monster (2005) i posebno Grindstone (2007) načinilo veoma osobenu zvučnu gozbu za sladokusce koji se ne zamaraju konvencijama. Od tada je prošlo tri godine, a ime benda u krugovima poznavalaca vremenom je dobijalo na težini kao jedno od onih kojima nije u opisu diskografske aktivnosti da isporuče slabost. Nažalost, sa novim izdanjem, suma sumarum, stvari stoje upravo tako.
Početak oličen u temama The Madness and the Damage Done i Fisheye je obećavajući. Od džez korena u zvuku grupe praktično nije ostalo ništa, samo nervozna tenzija koja se graniči sa živčanim rastrojstvom u stilu radova Naked City i (ranih) Dillinger Escape Plan. Na žalost, bombastično zagrejavanje nije i uvod u nove fantazme.
Umesto toga, norveška ekipa potpuno gubi kompas i nastavlja u jednoličnom ritmu, vođena željom da sablazni nepripremljenog slušaoca baražom raznoraznih muzičkih neprijatnosti nabacanih po difoltu. Shining koristi muzičku agresiju kao alibi za očiglednu kreativnu stagnaciju, a ono što je nekad bilo sredstvo da se dođe do cilja, sada postaje cilj koji iznova maši metu, čime se topi sjaj nekada neosporne originalnosti. Tanka nit koja odvaja sviračke egzibicije od smislene muzike na višem planu se, i ako postoji, na ovoj ploči ne razaznaje.
Drugim rečima, Shining na ovoj ploči mahom zvuči kao dete koje na dvotočkašu egzaltirano uzvikuje "Mama, vidi, vozim bez ruku!" Po nepisanom pravilu, na kraju ove, bezbroj puta ispričane storije po pravilu stradaju zubi.

Sama Amerika – Tomislav Longinović (Radio B92, Beograd, 1994)

Roman Sama Amerika za koji mislim da je prva knjiga Tomislava Longinovića počinje skoro filmskom scenom koju sam u više navrata sa dosadom pročitala i vraćala knjigu dok me vlasnik knjige nije podsetio da treba da je vratim, pa sam scenu prešla i pročitala knjigu do kraja.
Prva asocijacija koju donosi baš ta scena u bogato i sterilno opremljenom njujorškom stanu emigranta iz Kraljeva je da je po sredi još jedan Mišel Uelbek, Bret Iston Elis, Kopland i generalno rukopis koji neće doneti baš ništa novo osim novog opisa otuđenosti o koju se autor češe kao debela svinja o staro drvo. Međutim, Sama Amerika se prijatno raslojava tako da probija tu ustanovljenu glazuru ostavljajući utisak da na tom mondenskom klaviru ipak neko svira. Kakos u nam ruke od hvatanja ovih nihilističkih grudvi već prilično utrnule, Longinović prebacuje ritam mašine za japi teniske loptice, pa zaleđeni grč popušta i grudva se pretvara u čitav muzej kristala, poluotopljenih ili sasvim otopljenih predela.
U priču nas uvode Nada i Tripko – Adam i Eva Longinovićeve distopije. Kroz ovaj odnos skupe prostitutke i makra-ljubavnika Longinović uspostavlja nazovi arhetip, zapravo ledeni vrh cele građevine romana i odnosa junaka sa kojima će nas potom upoznati. Za razradu cele porodice junaka, autor se koristi provodadžijskim šemamai Dinastije, Dalasa ili Beverli Hilsa gde se kopče u radnji stvaraju preko međusobnih kombinacija parova, samo što junaci mnogo brže “pronalaze sebe” i o tome nas izveštavaju da ovo ubrzavanje i silne promene ujedno stvaraju utisak groteske o samopronalaženju isto onoliko koliko tragično ogoljavaju potrebu za tim pronalaženjem.
Njihovo spajanje i pronalaženje na ogromnom američkom prostranstvu Longinović pravda i sasvim uverljivo predstavlja kao potragu za zemljačkom vezom.
Geografski, Ameriku opisuje kretanje junaka – njihovo stalno premeštanje koje može delovati čudno iz ove perspektive – da li da živim malo u San Francisku, pa se tamo pretvorim u nekog šarenog papagaja, promenim imidž, promenim mišljenje, ili da živim u Njujorku, promenim ime, posao, ženu, ciljeve, poverujem u budizam, dođem do kraja, ostavim sve iza sebe. Luksuz za kojim junaci teže nije onaj za koji tvrde d aim sve omogućava – novac, već luksuz da sebe stalno definišu i pronalaze. Smisao deluje kao kič, a potez od mafijaša do sledbenika nekog budističkog prdeža u letnje podne samo je potez od par redova veštog pripovedača.
Mogućnost zametanja tragova i ponovnog ispisivanja svog života omogućava Longinoviću da pokaže veliki opseg svoje spisateljske mašte i moći. Ovo se možda najbolje vidi na primeru Tripka i njegovog rođaka Marka. Tripka upoznajemo kao makroa, da bi se potom otkrio kao detinjasti ljubavnik koji piše pisam devojci koju je jednom video na Mljetu, a drugi put na posteru za neku modnu liniju, da bi se, kad to ne realizuje onako kako je zamislio, pretvorio u kralja sado-mazo podzemlja, grbavog vlasnika žanženeovskog bordela i isfrustriranog snaf velemajstora koji svoju verenicu veže lisicama. Ako se Tripko skuplja i snižava kao Bjela, Marko se širi kao Koja – od nevinog dečkića sa vojničkom torbom koga žene kupe sa železničke stanice i hrane odmrznutim povrćem, u aikido mačo tipa koji ne jebe nikog tri posto ostavljajući razmazanu šminku po američkim raskrsnicama, do kokainskog ovisnika i osvetnika. Žene su u svojim transformacijama statičnije, jer se ispostavlja da sve vreme navlače odeću i perike i štikle kako bi zamajale put do onoga što žele da budu – voljene ženice, kustosi muzeja, majke. Čak i ako imaju specijalne moći, troše ih na lutriju da zarade pare kako bi njihov muž otvorio nekakav lokal na Menhetnu. Od misterije do najprozaičnije, najkomičnije burleske, Longinović povlači vijugavu liniju kojom je prijatno voziti se.
Najzanimljivije je poigravanje sa slikama koje su gotove filmske – Longinović koristi pismo, pripovedanje u trećem licu koje blagonaklono, ali psihijatrijski tačno procenjuje tajne misli junaka, dnevničke zapise, odlomke iz romana koji prijatelji pišu na osnovu pisama svojih u Americi, delove scenarija promo filmova o filozofskim pokretima… Šarolikost u formi stvara utisak da junake vidite sa više strana, što parira njihovim pokušajima da sebe pronađu, fiksiraju i prihvate.
Jaku boju romanu daje izoštreno oko i smisao za humor u oslikavanju filozofskog buvljaka na kom ovi junaci pronalaze svoje nove ja. Tu su noetičari, uticaj istočnjačkog mišljenja koje treba da ih izvadi iz govana...
Longinović u ovoj alavosti za duhovnim uhlebljenjem, ne potcenjuje ni jednu od filozofija, ni jednu od ideja pa one deluju gotovo zastrašujuće slobodom koju nude spram ništavila koje junaci osećaju. Što naposletku stvara utisak da su svi oni došli do neke granice odakle im puca pogled, ali nemaju sposobnost da se vrate u onu rupu odakle su mogli da prate samo svoj put.
Na trenutke zaista moćne slike, Longinovića preporučuju kao pripovedača nadrealnog, kao da njegova mašta radi preko ustanovljavanja kliničke smrti junaka, predela – takva je genijalna scena u kojoj saznajemo da je Tripko naslednik albanskog kralja u isto vreme kad i vlasnica američkog planinskog pansiona koja mu iznajmljuje sanke kojima se Tripko vozi i nabasava na kolibu sa kukastim krstom na zastavi.
Ogroman prostor deluje kao bespuće sa tri glavne pozorišne scene – Njujork, San Francisko i Čikago, kojim povremeno promiče koplandovska melanholija, kao u filmovima kad junak na putu vidi jelena i uvek u tom momentu nešto shvati. Sama Amerika u velikoj meri ovaploćuje pogled tog jelena koji zuri u one koji stalno nešto shvataju, stvara utisak prisustva koje vodi kroz prijatno hladnu maglu i ponavlja: "Važno je da nastaviš da pišeš, ne zbog samih reči, već zbog onoga umesto čega reči stoje".