Jedan razoreni um – Lazar Komarčić

Ime Lazara Komarčića prvi put sam čula u nazivu društva ljubitelja fantastike, pa tek onda i da je reč o autoru prvog srpskog naučno-fantastičnog romana "Jedna ugašena zvezda". Iako je revalorizacija ovog pisca, rođenog u mestu Glog kod Pljevlja 1839. godine, počela otprilike 70-ih godina prošlog veka, danas je, čini mi se, njegovo delo pre svega primer za istorijsku poziciju žanrovske literature u srpskoj književnosti. Iako je Komarčić kao autor koji se, pored naučne fantastike (bio je i urednik časopisa o „popularnoj astrologiji“), bavio i kriminalističkom književnošću i prema statistici u Narodnoj biblioteci na prelazu sa 19. na 20. vek bio najčitaniji domaći pisac, on je potpuno izuzet iz "Istorije nove srpske književnosti" Jovana Skerlića. Danas postoji uverenje da je Komarčićevo pisanje naprosto smatrano nedostojnim i suviše lakim, ali i da je zbog političke opredeljenosti ovog pisca koji je sa socijalističkih ideja Svetozara Markovića prešao u naprednjačke redove, Skerlić koji je bio pobornik Markovića ignorisao Komarčićevo popularno delo.
U svakom slučaju, zanimljivo je da su čitaoci u jednom trenutku prepoznali određeno štivo kao zanimljivo, a da ga je kritika u potpunosti otpisala, te da se danas Komarčićevo delo ponovo vrednuje, izučava i o njemu pišu disertacije. Ovo svakako unosi određenu bojazan u kosti bilo koga ko pokušava ili se bavi kritikom bilo kog umetničkog dela.
Prva dva Komarčićeva dela s kojima sam se susrela prijatno su me iznenadila. U pitanju je roman "Jedan razoreni um" (isprva nazvan "Kant našeg doba") i pripovetka "Zapisi jednog pokojnika". Roman "Jedan razoreni um" je čudna mešavina skoro detaljističkog realizma u pripovedanju (nizanju događaja, opis mesta i likova, kompletan društveno politički kontekst) i filozofskih meditacija na temu sreće i sudbine, kao i gotovo fantastičan motiv dvojnika koji se od početka romana dugo krčka preplićući realističku priču kao neka fina mreža dok je potpuno ne osvoji i, po svom naumu, ne dovede do gotovo fatalističkog raspleta.
Napisan iz ugla mladića Steve koji iz provincije dolazi u Beograd na studije, roman uljuljkuje čitaoca u uverenju da je reč o poludnevničkom, laganom pripovedanju o dogodovštinama mladića koji služi kao prisni svedok o lokalnim zbovanjima davno zaboravljenog vremena. Predugu ekspozicija koja je piscu poslužila da u priču uvede neverovatnu sličnost koja postoji između Steve i nekog mladića Velje, a koja bi kasnije poigravanje sudbine sa putanjama ova dva momka učinila uverljivim, svakako je mogla biti rešena ekonomičnije. Ovako, deluje kao da je Komarčić pomalo strahovao od uvođenja misterije u realističku prozu, pa je njenu pojavu toliko pažljivo pripremao. Međutim, kada se danas čita, spoj nekakve glišićevske proze sa naglašenom introspekcijom i produhovljavanjem junaka samo doprinosi utisku dijaboličnog i stvara utisak da se realistička, poznata srpska proza, sama u sebi udvaja i sama na sebe gleda sa one strane zlokobnog ogledala.
Veliki broj likova komeša se oko Steve na tim prvim stranicama priče, kao da je svaki od njih neki bod sudbine koji ga polako povezuje sa Veljom. Komarčić dugo čeka dok motiv dvojnika i klinč dvojice mladića ne iznese u prvi plan priče, pa tako na momente više pažnje posvećuje draperiji političkih zbivanja (previranje u naroda pod Turcima), veselih razglednica seoskog života koji vrvi od primera patrijarhalne zajednice koja izumire sa svojim poslednjih ponosnim glavama i gradskih vinjeta mladih koji sklapaju drugarstva za ceo život. Ipak, ništa od ovoga nije teret za čitanje, pošto Komarčić piše sa lakoćom i, reklo bi se, autobiografski, pa svi likovi deluju uverljivo i živo, ni malo iskonstruisano. U trenutku kada se priča sveže oko dvojice mladića, a Stevin prijatelj, shvativši da se njegov dvojnik zaljubio u devojku koju on voli, te da ni ona nije ravnodušna, počinje da ludi, Komarčić zalazi u hladan rukavac i dvojicu junaka odvodi nasamo iz onog prvobitnog vedrog meteža, sa istorijske draperije u zavetrinu koju niko od junaka ne vidi, ali koja će im svima promeniti živote.
Ono što će potom pokazati i u pripoveci "Zapisi jednog pokojnika", Komarčić uspeva da bez naglog kočenja u realističku priču propusti dašak sablasti, da u brižljivo natapkanim danima koji sporo teku otvori pukotinu kroz koju teče gotovo fluoroscentni, kosmički mlaz nepoznatog. Oduševljenje sa kojim ga Komarčić dočekuje i dalje razvija koristeći se snovima i buncanjima svojih junaka govori o strasti koju je ovaj pisac gajio za još uvek neistražena podneblja srpske književnosti. Ova piščeva konspirativnost samo doprinosi utisku čitaoca da je tekst koji teče gotovo poverljiv i apokrifan.
Bunila, bolesti, skretanje sa uma i u ovom romanu kao i u narednoj priči nisu iznenadni (iako tako izgledaju). Pre nego što pusti sablasti u skormne odaje svojih junaka, Komarčić vešto obeležava „teritoriju“, pa čitalac pre ima utisak da je čemer koji junake skoli plod neke više misteriozne sile, koja je samo čekala da se obistini.
U svakom slučaju, zanimljiv pisac i unapred se radujem čitanju narednih knjiga,a za one koje više zanima ceo kontekst i ono što se zna o životu Komarčićevom, preporučujem dobru TV emisiju na tu temu.