четвртак, 05. март 2009.

«Blistavo i strašno», Bekim Fehmiu (B92, 2002.)


Ponekad gledam one emisije o tome kako se snimao neki film. I tu su glumci redovno oni koji apsolutno nemaju šta da kažu. Uglavnom jedni za druge (i za reditelja) kažu kako je bilo divno raditi sa njima. Prepričavaju i neke fazone sa snimanja koji su potpuno nesmešni i gestikuliraju i beče se u kameru ko da nadomešćuju neki karakter koji nemaju. Ko da pokušavaju da podražavaju sliku koju misle da o njima imamo, pa ispadaju sopstvene karikature.

Retki su oni koji su makar zabavni, kao na primer Gordan Kičić koji je u trominutnom prilogu na RTS-u, u najavi za predstavu «Amadeus» uspeo da izgovori gomilu reči a da ne sastavi ni jednu prostu rečenicu. Da mu je za ta tri minuta neko dao da prenosi džakove, kolko je mlatio rukama, bar bi neke koristi od njega bilo.

Tako da nikad nisam poželela da čitam autobiografije (čak ni biografije) glumaca. Al, onda mi je slučajno dopala šaka autobiogafija Bekima Fehmiua.

Iako je imao burnu i plodnu internacionalnu karijeru koju je mogao da opiše kao burnu sagu prepunu susreta sa poznatim ličnostima iz sveta filma, on je odabrao da piše o onome što joj je prethodilo. Tačnije, o periodu od svog rođenja, 1936. do mature i prijemnog za glumu, 1955. Samim tim što čitaoca vodi za ruku ne do svog bekstejdža već, kroz snežne smetove, do svog Ružinog Pupoljka, Fehmiu postiže neverovatan efekat prisnosti i iskrenosti.

Iako rukopis potiče iz 1985, dakle nakon što je odigrao neke od svojih najpoznatijih uloga, Fehmiu bez ikakvog naprezanja, sa lakoćom, uranja u kratke nogavice detinjstva, zadržavajući, bez ikakve literarne natege, neposrednost i svežinu slika i utisaka viđenih tim dečačkim očima. Otuda, porodične slike iz Sarajeva, Prizrena, Prištine i, pred kraj, Beograda, nisu retrospektivne, nisu uokvirene naknadnim analizama i tumačenjima odrasle osobe koja se seća. Uranjanje u prošlost tek je delom uzrokovano željom da se prošlost ispripoveda, a većim je delom želja pisca za ponovnim proživljavanjem ovih slika. Igara i nestašluka, prve ljubavi, brige, nedoumica, kazni i nagrada, gneva i prihvatanja, straha i prvih odluka i rizika.

Ono što je u knjizi najfascinantnije je odsustvo svakog napora i želje da se fragmenti međusobno povežu u bilo kakvu sagu prožetu obrtima, napetošću i samosvešću. Gustiranje detalja, kao što su boje i mirisi dimija, cvetova u bašti, golubova koje Fehmiu i braća krišom gaje, zvuk smeha sstrinih drugarica – svi ovi utisci izloženi su sa pažnjom nekoga ko u miru i tišini prebira po uspomenama, kao da sebi peva smirujuću pesmu. Obnavlja životno gradivo bez namere da ga drugome nameće i objašnjava. A, iz svake od slika o roditeljskom domu koje su potresale kako unutrašnje, tako i spoljne tegobe iz kojih se dalje mogu izvlačiti zaključci o istorijskom trenutku, izliva se snaga sopstvenog upotpunjavanja. Kao da je Bekim Fehmiu želeo samog sebe da podseti ko je, odakle je i odakle je krenuo, pa je, iako stalno pred kamerama, poželeo da sam sebi projektuje svoju prošlost, sam sa sobom presliša dane i trenutke koji čitaocu pružaju drag i naprosto blagorodan užitak.

Naposletku, moguće je iz ove knjige izvući brojne citate ali su sve rečenice kratke i prostodušne da nemaju drugu svrhu do da formiraju slike, da budu samo tanak, gotovo nevidljiv prozor u jedan divno proživljen svet. Svaka čast i veliko hvala!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.