BALKAN spec. Vol. 2: Bernays Propaganda – Happiness Machines (Moonlee)

Geografski blizu, a faktički daleko, makedonska rok scena je jedna od onih misterija koja tek katkad uspe da nađe izlaz iz sopstvene začaurenosti. Poslednji u nizu ovakvih proboja pripada sastavu Bernays Propaganda.

Ovo je njihov prvi dugosvirajući album kome je prethodio prošlogodišnji EP. Izložen uticajima ovog izdanja i prisutan na njihovom prošlogodišnjem beogradskom nastupu, debi Makedonaca samo pojačava prethodno formirane utiske o njihovoj svirci. Predvođeni pevačicom i ideologom Kristinom Gorovskom, bend pripada onoj struji razmišljanja koja muziku shvata kao sredstvo za neki dalji angažman.

Počevši od imena koji u isti kontekst stavlja oca propagande sa njegovim čedom, poduži je spisak stavova koji ovaj bend propagira i oni se najlakše mogu podvesti pod uobičajenu korpu darova koje u ponudi drži hard core punk. Bespoštedna kritika japija, svakodnevice ima svoju drugu stranu u poetizaciji tema kao što su neprilagođenost, neukorenjenost i svesredno propagiranje vegetarijanskog načina života. I to sve na makedonskom jeziku, sa naslovima na engleskom, što otkriva velike ambicije sastava potkrepljene evropskom turnejom iz 45 delova, na kojoj se bend trenutno nalazi.

I ako sve rečeno zvuči bespoštedno interesantno, Makedonci su dosta mekši u svom muzičkom pristupu. Iznedreni iz pupoljka Gang of Four, oni reprodukuju dance punk iskustva na tragu sporijih Franz Ferdinand sa sve inteligentnim gitarskim minijaturama i pulsirajućim basom kao lokomotivom zahuktale ritam sekcije.

Uprkos činjenici da grupe ne nedostaje dobrih pesama (izdvaja sa odranije poznata A Day Before I Disappear), odlukom da traže srodno između pank oštrine i pop umilnosti oštetili su potonju stranu svog senzibiliteta. Naime, ovoj grupi nedostaje većih zapaljivih hitova čime se pridružuju većini svojih kolega sa simpatične hrvatsko-slovenačke etikete Moonlee: korektno odrađene osnove ipak nisu dovoljne za ostavljanje dubljeg traga.

MySpace (Mardok im očigledno ne smeta)

BALKAN spec. Vol. 1: Pionir 10 – s/t

Nakon što su kumovali kompilaciji „Jutro će promeniti sve“ (2007), jednom od dva korektna pokušaja izrade lične karte samozvane „Nove srpske scene“, članovi subotičke grupe „Pionir 10“ sabrali su dva i dva i ugledajući se na globalni trend svoj prvi studijski album žigosali Creative Commons licencom, ponudivši ga besplatno na internetu u sopstvenoj režiji, bez upliva diskografskog posrednika.
U vremenu faktičke smrti radija kao masovnog medija, za bend koji koji je usredsređen na stvaranje radijskih indi-hitova ovo je potez koji ima svoje utemeljenje u realnosti. Koga ovakav zvuk zanima tako može lako da dođe u posed snimaka, a pošto takvih očigledno nema previše, i ionako se niko leba neće najesti osim što će mu, eventualno, duša biti sita. Slušalački gledano, debi Subotičana je prava gozba.
Sastavljen od muzičara koji imaju zaleđe u iskustvima prethodne decenije kada su se kalili u kultnom sastavu „Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks“ (jedno od luđih imena ikada, pamtimo „hit“ „Ja sam iz Jugoslavije“ i nastup ispred Doma omladine pre ravno 14 godina), Pionir 10 slično sastavu Rebelstar i njegovom debiju „So“ piše nove stranice istorije srpske pop muzike za... khm... khm... odrasle.
Bolji termin nisam uspeo da nađem i on ne označava ništa loše. Još od prve pesme (ujedno i prvog video singla) „Zlatna stolica“ postaje jasno da imamo posla sa prekaljenim vukovima kojima je sama svirka primarni motiv u bavljenju ovim... ne baš poslom... ali, s obzirom na prezentovano umeće, ne može se reći ni hobijem. Muzika kao iskonska potreba – ideja je koju svesrdno pozdravljam.
Naoružani samopouzdanjem, Pionir 10 nisu imali potrebe za dokazivanjem i pakovanjem predugačkog albuma, zaustavivši se na osam numera koji ne premašuju ni pola sata efektivno. Ovde je reč o kvalitetu a ne o kvantitetu koji krasi bend koji se tu i tamo, u razumnim vremenskim intervalima, pojavi na domaćoj sceni – njega karakteriše gustiš raznorodnih pop-rok uticaja a opet muziku dotičnog benda ne možeš svesti na dve-tri reference.
Prvi na pamet padaju Dža ili bu iz „Gulaš“ faze. Slično Beograđanima, i Subotičani su uspeli da iskuju autentičan zvučni identitet. Boja glasa Mihajla Rodića pomalo podseća na vokal koji je bojio pesme još jedne 90’s vojvo-pop grupe - sastava „Kanal tvid“, što je za bolje poznavaoce domaće scene informacija koja vodi u smeru razmišljanja da indi pop-rok Pionira 10 nije lišen intelektualističkih pretenzija.
Crni talog ovakvih ambicija obično se manifestuje u nekomunikativnosti (dobronamerni bi rekli „sofisticiranoj“, oni drugi „blaziranoj“), koja je, iako prisutna na ovom albumu, i više nego nadomešćena hitovima koji se protežu na više od tri četvrtine ove nevelike ali dragocene „ploče“. Pesme „Iznerviran“, „Namagnetisanje“ te nadrealna „Pingvin“, da pomenemo tek neke, pripadaju sorti onih koje kad čuješ znaš da u njima ništa ne bi menjao. Da imam radio, voleo bih da na njemu slušam pesme grupe Pionir 10.
BesplatnoSkidanje

The Corporation (2003.) – Mark Achbar, Jennifer Abbott

Korporacija je, na neki način, započela čitav niz dokumentaraca koji antiglobalizam ne uzimaju zdravo za gotovo, kao pokret osvešćenih ili angažovanih. Umesto rasprave i argumentacije na nekom ideološkom nivou, obiman istraživački rad pre svega je usmeren na oneobičavanje -svođenje korporacije na nama blizak jezik, a potom pokazivanje koliko je, u tim okvirima, reč o jednom stranom entitetu.
Ukidaju se sva podrazumevanja, dok se sa druge sklanjaju sve naslage šifrovanog jezika koji ekonomiju, biznis drže na bezbednom odstojanju od običnog čoveka. Glavni utisak koji Korporacija stvara je da prisustvujete razotkrivanju neke velike tajne.
Slično knjizi "Kosmos", Karla Sagana koja je nastala paralelno sa TV serijom na kojoj je Sagan radio, i scenarista Korporacije, Džoel Balkan je tokom rada na filmu napisao knjigu u kojoj razrađuje istu temu.
Početna teza i lajtmotiv filma je status pravnog lica koji je korporacija dobila krajem XIX veka, kroz 14. amandman američkog ustava, čime su joj data sva prava koja pred zakonom ima i bilo koje privatno lice. Sledeći ovu analogiju, autori filma i forum sagovornika, kako kritičara korporacije (Majkl Mur, Noam Čomski, Vandana Šiva – poznata indijska aktivistkinja prevashodno na polju ekologije, koja se pojavljuje i u filmu Flow...), tako i mnogih aktera u korporativnim vodama, izvodi psihološki profil korporacije kao ličnosti dolazeći do dijagnoze – psihopata.
Iako ovakav pristup nije nov – recimo u knjizi "Kultura novog kapitalizma", Ričard Senet na sličan način poredi i analizira struktura stare, birokratske firme sa vojničkom organizacijom, dok se savremeni poslovni svet i položaj radnika sagledava izdvajanjem pojmova psihološke prirode (labilni odnosi, strah...), u Korporaciji se analitičnost kombinuje sa naglašenom depersonalizacijom korporacije kroz konstantno montažno ubacivanje slika čudovišta što ovaj film čini SF i horor tvorevinom par ekselans.
Elementi kao što su sađenje useva programiranih da sami sebe unište nakon jedne letine (o čemu govori Šiva), te korišćenje hormona rasta koje od krava čini skelete sa ogromnim gnojavim vimenom ili džinovske glave Mini Maus u najlonskim kesama u skladištima firmi koje prikupljaju uzorke svih svojih proizvoda, predočene su sa žanrovskom svešću autora o hororima koji pohode podrume serijskih ubica.

Kroz niz poglavlja koja se tiču pojedinih odlika korporacije kao ličnosti, autori sve vreme zadržavaju začudan pogled na korporaciju koristeći se slikama ajkule i filmskih čudvišta (predatorski instinkt), Frankenštajna (tvorevina koja se otela svom tvorcu) što korporaciju izmešta iz polja tzv. zdravog razuma, u polje neobičnih, neispitanih i pretećih entiteta. Veoma vešto korišćenje žanrovskog bagaža – mahom stari SF i horor filmovi, između gledaoca i korporacije uspostavljaju odnos ugroženog od strane nepoznate, indiferentne sile.
Ovakvom utisku dosta doprinosi glas naratorke koji je prvi pimetila muzikalnija polovina nasdvoje. Za razliku od dramski intoniranog, privatizujućeg i blagonaklonog glasa dežurnog naratora Morgana Frimena koji je u stanju da ukine distancu između čoveka i pingvina pretvarajući ga u plišanu igračkicu s kauča, glas glumice Mikele J. Mikael zvuči vantelesno, depersonalizovano hipnotički, nalik glasovima iz futurističkog okoliša.
Ubedljivo najzanimljiviji deo filma je onaj koji postavlja pitanje odgovornosti, odnosno mogućnosti povezivanja pojedinaca koji rade za korporacije ili njima upravljaju i ekoloških i ostalih katastrofa kao posledica rada ovih entiteta. Na primeru događaja o kom svedoči bivši direktor Shell-a – kada se šačica demonstranata našla ispred njegove kuće sa transparentima, prozivajući ga zbog ekološke neodgovornosti korporacije, da bi potom svi zajedno seli na travu i ustanovili da su dosta slični, da je i on, kao i oni zabrinut po pitanju ekologije itd. – najbolje je prikazano na koji način, iako je korporacija neka vrsta osobe, ne postoji nikakva veza (psihološka, moralna) između pojedinaca koji u njoj rade i konkretnih postupaka te osobe. Potpuno depersonalizovano polje, nalik nekoj stranoj sili koja je svuda, ali nije nigde. Jeza usled ovog ogromnog rascepa na polju nečega što svakako jeste ljudski rad stvara jezu pri gledanju filma.
Među sagovornicima, nekoliko je onih koji trenutno rade za razne korporacije. I dok jedni sa smeškom pragmatično zastupaju stav da su stvari jednostavno takve, te da oni samo rade svoj posao, drugi pokušavaju da povrate ljubaznost Morgana Frimena, „dobro jutro, komšija“ odnos sa potrošačem, da ponovo preko predatorskog lica koje zna samo za profit navuku masku ljubaznog smeška onoga ko je tu samo za vas. Oni se čak opiru i samom nazivu „korporacija“, preferirajući nazive tipa „društvo“. Upravo u ovoj potrebi da se spreči depersonalizacija, da se navuče maska ličnosti sa svojim psihološkim odlikama (kako se vidi u anketi: Nike je energičan, Dizni je luckast...), krije se glavna odlika i slabost korporacije kao serijskog ubice pod maskom prvog komšije koju ovaj film pokušava da razotkrije.
Pala mi je na pamet jedna crtica iz Politikinog zabavnika gde je pisalo da Ronald MekDonald, odnosno čovek koji dobije posao maskote u nekom od MekDonalds restorana, između ostalog, mora da skriva svoj identitet poput Deda Mraza.

Mount Eerie – Dawn (P. W. Elverum & Sun, 2008.)

Everyone here is artistic, but no one is an artist
(iz nekog teksta u Sight & Sound)

U pripremi je već novi album benda Mount Eerie, a meni promače da na vreme (prošle godine) napišem osvrt na poslednji album mog dragog mesečara, Fila Elveruma iako mi je zadao dosta muka. Osim inače standardne zapitanosti otkud tim ljudima tolko materijala (o volji da ne govorim) da stalno prave nove albume, javila se još jedna dilema. Džangrizavost me spopala unapred kada sam na vikipediji našla da je Fil išao u Norvešku i prezimio sam u nekoj kolibi gde su nastale pesme sa poslednjeg albuma – njih 19.
Ja lično imam dvojak odnos prema ideji osamljivanja, s namerom da se odande užurban i jadan mali čovek obavesti o finim nijansama o životu koje mu promiču. Ne kažem da sam radikalno protiv, već da se stalno mučim oko ovog pitanja. Naime, slušala sam jednu radio dramu „1300 kaplara“ u kojoj jedan bračni par – oboje su prezaposleni ljudi – počinje da se razdvaja, tek da bi im misteriozni čovek dao do znanja da njihovu međusobnu komunikaciju ometaju stvari koje ih okupiraju, pa njih dvoje kreću da se dopisuju tako što jedno drugo zovu oblutak i kamičak (ili tako nešto) i naposletku potpuno nestaju, odlaze u drugu dimenziju. Šta tu rade 1300 kaplara, osim što par živi u ovoj ulici, nejasno je, ali je ova radio drama ostavila jak utisak na mene. Osećaj ometanja, dekoncentracije koju stvaraju brojna svakodnevna zbivanja, koja magnetišu dušu i mozak odvlačeći ga od neke pretpostavljene suštine uvek me je zabrinjavala. S druge strane, ideja o osami zarad očuvanja te pretpstavljene suštine mrska mi je i sterilna. Verujem da neka suština postoji između ovih svetova i da ju je jako teško sačuvati ko neki plamen na vetru. Ali, ona se stalno koleba. A, posebna priča tu je umetnik za kog se nekako podrazumeva da uvek mora biti blizu suštine, iako ja smatram da ima dosta dobrih koji suštinu ne nalaze, nego stvaraju, upravo menjanjem načina percepcije, rasterećujući stalnu tenziju da nam suština izmiče i da se konstantno gubimo u magli. Koji čine da osetimo kako je naše bazanje u magli samo po sebi značajno, koji su, jednom rečju, uz nas. E, taj osećaj da je umetnik uz tebe, u slučaju slušanja ovog albuma varira. Što ovo putovanje u Norvešku čini prilično diskutbilnim.
Jer, u isto vreme, može ta osama umetnika doneti neke uvide kojih nismo svesni, dati potrebnu distancu, međutim, umetnik mora pustiti da bude proizvod svog vremena, da ga ono oblikuje da bi o njemu autentično govorio. Panični strah umetnika da će biti ukaljan sopstvenim vremenom uvek mi je delovala odbojno. Pauziranje celokupne slike, ne bi li se promislilo, odvagalo, možda nudi dobre filozofske uvide, ali umetnik nije naučnik i od njega se ne traže odgovori, već specifično postojanje u vremenu u kom svi njegovi savremenici postoje. Otuda mi je ova priča o vikendašu negde u Norveškoj već od starta stvorila bojazan, da ne kažem otpor prema Filu i njegovom Downu. Ko neka masturbacija smisla.
Nakon što sam više puta poslušala Dawn sa kog se izdvojila samo jedna pesma (i sada mi važi za najbolju) – I Say No, dok su sve ostale bile naprosto mrndžanje uz gitaru pored kamina, opasno sam se razočarala i po ko zna koji put prezrela umetnika koji smatra da treba da se izdvoji da bi stvarao. Naime, na onom EP-ju o kom sam pisala bila je jedna pesma Domesticated Dog koju volim i u kojoj se u krupnom kadru hvata pas na lancu, a onda povezuje sa slikom gazde koji sedi u svojoj sobi i gleda superherojske filmove. Kontradiktornost u ovoj slici - zauzdavanje života i prirode sa jedne strane i plaćanje da se dobiju utisci sa druge strane – divno je potkrepljena promuklim glasom koji pokušava da pocepa vikendaški šator i dođe do zvezda. Ta reakcija na licu mesta, bez ikakvog specijalnog tretmana za onoga ko sliku opisuje i o njoj priča izgubila se na ovom albumu, izuzev, dakle, u pesmi I Say No.
Tu su sablasni, mesečarski tonovi, umor i žudnja kao osnovni motivi većine pesama. Glas izolovan u potpunoj tišini ne uspeva uvek da je prevlada, već je samo, svojim prisustvom, dodatno obesmišljava i opterećuje.
Na albumu se prepoznaje modri trag sestrinstva Marisa Nadler i Cat Power, ali za razliku od Marise, Fil je sebi patnju zadao kao temu za razmišljanje, dok je Marisu naprosto život odveo na tu stranu. Pesma A Show of Hands priziva ono upravljanje gitarom Cat Power kao nekim starim, krkljavim automobilom koji škripi i muči se pri svakom skretanju. Boldovani stihovi podsećaju na krejon koji se razmazao ispod očiju što su isplakale neko novo razočaranje.
Neke od pesama, naprosto su beznačajni uzdasi koji stvaraju krajnje lelujave slike devojaka raspuštene kose koje brčkaju noge u obližnjem potoku pozirajući za bombonjeru. Ranjivost u glasu isforsirana je (Cold Mountain).
Ali, frustriranost koju je većina indi bendova rado priznala, sprdajući se s njom, razvijajući posebno estetiku – kičerajsko samopreispitivanje koje pokušava da patetiku istisne ne baš duhovitim poigravanjem sopstvenim slabostima koje hipsterima omogućava da budu kul čak i kad su mnogo tužni, nalazi se i u pojedinim pesmama sa ovog albuma. Međutim, ne krije se iza humora, već ostaje kao čista ispovest o frustraciji (Moon Sequel). Ova romantičarska, iskrena frustriranost naprosto pleni ("I wanted you so bad").
Apsolutni hit ove ploče, ako je „hit“ uopšte primerena reč za prilično isforsirano, vikendaško mrmljanje pored kamina u dalekoj Norveškoj, svakako je I Say No. Zapravo, oduševio me već prvi stih pesme:
„Some people say rise, rise, rise, live friend, live,
I say die, I say shade yourself...
Some people say try, and try, and try, fight and save yourself,
I say give, I say send them off...
I say give, no matter how it hurts giving“
Jedino ova pesma isplatila je put u Norvešku, jer jedino ona vraća one konkretne i iskrene, buntovničke krike pripitomljenog psa koji iz svoje kućice i dalje vidi krajičak otvorenog neba i zavija na mesec: „I Say No.“

Top je bio vreo – Vladimir Kecmanović (Via print, 2008.)

„Jebo te, rekao je, pa ti govoriš!

Boli te kurac govorim li, rekao je tuđ glas.“

Ovim se odlomkom iz romana „Top je bio vreo“, manje više može sažeti dijalog koji se vodi već neko vreme, između nekih kritičara tog romana i autora Vladimira Kecmanovića.

Nije toliki problem što je Kecmanović uzeo da piše o opsadi Sarajeva iz ugla dečaka Srbina, kao žrtve i svedoka zbivanja, već je, sudeći prema kritikama, daleko veći problem što je način na koji Kecmanovićev junak posmatra i doživljava stvari posuvraćen. Budući da dečak, nakon što mu poginu majka i otac, prestaje da govori, ceo roman je ispisan iz ugla nemog svedoka. Dok se potuca od komšinice Tidže koja ga prihvata kao svoje dete, do crnoberzijanskog šteka školskog druga Amera i njegovog starijeg brata u susednoj zgradi, komšije Nikole, prinudnog radnika na muslimanskim rovovima i skloništa koje kipti od komšijskih razmirica prožetih tenzijom usled etničkih razlika i protekcije u novooformljenoj vlasti koju uživaju neki od komšija, dečak percipira stvari gotovo bez ikakve sopstvene refleksije. Nema tu dnevničke razložnosti i poverljivosti Ane Frank, niti ima dubokih, pobunjeničkih opservacija starmalog Oskara iz „Limenog doboša“. Naprosto jedno nemo postojanje koje vređa čitaoca, povrh svega što na zvaničnom dijagramu rata predstavlja etničku grešku i nelogičnost koja sebe ne pokušava da pravda i za sebe napravi širu platformu preko koje bi bila prihvaćena.

Što se mene tiče, snaga Kecmanovićeve proze je velika i prepoznaje se pre svega u veštini sa kojom ovaj autor piše dijaloge (retkost u savremenoj domaćoj prozi), vaja likove (od komšinice Tidže kao iskre života u haotičnom soliteru koja se može porediti sa snažno obojenim likovima iz romanesknije proze nego što je to Kecmanovićeva, preko čitavog niza epizodnih junaka – tabor u Amerovoj zgradi, do crtica u vidu junaka Nikole i njegovih isposvesti o strahu od tišine i iščekivanja spram radosti s kojom prihvata da ide u rovove).

Jedna od retkih zamerki je način na koji Kecmanović pripoveda iz prvog lica. Iako je u više navrata navedena Agota Krištof i njena „Velika sveska“ kao inspiracija, i iako se ovo prepoznaje u Kecmanovićevom pokušaju da dečakov vojs over izlije u hladnom, gotovo indiferentnom kalupu, na više mesta dečakove opservacije, vođenje takvom namerom odvajaju se i postaju suviše literarne, iako je vidljiva namera da se drže na kratkom lancu.

Osim toga, čitav niz slika sadrže gotovo filmsku sažetost koja dugo odzvanja u svesti čitaoca. Takve su scene preraspodele knjiga za ogrev. Tidža, dečakva hraniteljka i oličenje retke preostale iskre života u soliteru koja ne jebe živu silu i nema dlake na jeziku, pa svojim glasnim zamerkama i pravedničkim žarom rasteruje bolesne ideološke magline koje vladaju soliterom i oko njega, otima dečakove knjige koje komšiluk raznosi za ogrev. Iako je po svemu sudeći Tidža skromno obrazovana žena, te knjige ne otima jer zna kolika je njihova literarna vrednost, i iako je dečak, kako za sebe priznaje, prestao da čita te dečje knjige još pre rata, sam čin spasavanja knjiga govori o liku Tidže na jedan posredan, filmski način kao o liku koji pokušava da sačuva kakvu god iskru smisla u haosu, da sačuva prvobitni red, pogotovu ako se ima u vidu bezbroj nakon rata ispisanih strana o požarima u kojim su izgorele sarajevska biblioteka i mnogobrojne knjige po kućama (Jergovićev „Sarajevski Marlboro“).

Otuda promena u liku Tidže koja se desi nakon što joj pogine sin Kenan, deluje kao poslednji okidač u romanu, vododelnica koja odvaja prvi deo romana od njegovog ostatka i predodređuje kraj romana koji se mnogima nije svideo. Kao poslednja čuvarka smisla, ona koja je od podela i ludila branila dečaka kao „dete“, a ne kao Srbina, Muslimana ili Hrvata, kada ga odgurne od sebe, otvara brisani prostor i otkida poslednji končić koji dečaka drže zaštićenog od haosa koji vlada.

Otuda i kraj romana i prva želja koju dečak izgovori – želja da puca na sopstveni rodni grad, ujedno deluje katarzično i tragično. Katarzično zato što dečak koji sve vreme tokom romana predstavlja trpioca radnje – onoga ko sluša tuđe priče, podjebavanja, onoga po kome padaju meci, ko se potuca i mora da ode kad ga neko više ne želi, konačno čini nešto, oslobađa se. Tragično, zato što ukazuje na dečakovu potrebu da uništi sebe samog, da puca na samog sebe koji se šćućurio u tom gradu, u sopstvenom strahu i strahu ljudi oko sebe, u potpunom ludilu.

Odsustvo sluha sa kojim su neki kritičari pročitali „Top je bio vreo“, koje je neke odvela dotle da prebrajaju kolko je Srba, Muslimana i Hrvata u romanu reklo ili uradilo ovo ili ono, te gde ih to smešta na dijagramu krivice govori samo o tome da se knjige ne čitaju zarad onoga šta je u njima napisano, nego da se koriste kao povodi za prevaspitavanje društva, kao povodi za raspravu o tzv. zajedničkom stavu koji oni zovu istorijskom istinom.

Rokumentarci vol. 2 (Dub Echoes/There is No Authority But Yourself/The Devil and Daniel Johnston)

Nakon malog predaha, nastavljamo sa predstavljanjem relativno svežih i interesantnih rokumentaraca koje smo nasumično izvlačili iz povelikog svežnja. Prvi sa gomile je čedo Brazilca Bruna Natala Dub Echoes (2007), koji, kako mu i samo ime kaže za predmet ima najveću vrednost koju je Jamajka darovala civilizaciji: Dub muziku.
Nastao iz greške kada su jednom pevaču kome sam sad zaboravio ime zaboravili da nasnime vokale na snimku, ovaj žanr i četiri decenije nakon volšebnog nastanka slovi za najprogresivniji žanr u savremenoj muzici. Dub Echoes daje valjane argumente zbog čega je to tako. Intervjuisani su brojni muzičari od legendi kao što je Lee Scratch Perry, preko genijalaca kakvi su Mad Professor i Scientist, neizostavni Sly i njegov kompanjon Robbie do muzičkih biznismena kao što su 2 Many DJ's, Howie B i dubstep zvezdica Kode 9. Lista nipošto nije iscrpljena i veoma je raznolika čime se stvara realan uvid u nasleđe duba u savremenoj muzičkoj ponudi, koja bi nadasve bila siromašnija da nije bilo karipskih igrarija. Kako je to već jedan od Jamajčana u filmu rekao: "Svuda gde imate bas, to je dub. Nigde drugde to niste mogli da čujete."
Od početaka sa King Tubbyjem do jamajčanskog zenita oličenog u rumom nalivenim i vutrom napušenim Perryjem, priča se zatim seli u Veliku Britaniju i Francusku pa zatim i ceo svet. Simptomatična je teza da u današnje vreme Jamajka nema dub imena za poštovanje ali da se dub s uspehom izvodi u celom svetu, što samo govori o tome koliko je njegovo upražnjavanje postalo kosmopolitska stvar. U tom smislu najjači je jedan Brazilac na kraju filma koji kaže da je dab transcendentan pojam koji je neobjašnjiv, i da smara svog prijatelja sociologa da počne da ga koristi kao samorazumljivu kategoriju te da je ubeđen da će ljudi za koju godinu pred nekom slikom reći "ovo je dub". Carski.
Prilično su dobro obrađeni neupitni uticaji duba na hip hop, pank i savremene eklektičke elektro forme, o čemu se sa zanosom priča tokom celog filma uz metodična objašnjenja osnovnih pojmova ovog stanja uma pretočenog u note. Samim tim, ovaj rokumentarac je neizostavna lekcija za sve one koji bi da se bliže upoznaju sa ovim dragocenim muzičkim fenomenom ali i sa njegovim brojnim ehoima. Kako je to sažeto objasnila popičnija polovina nasdvoje po gledanju: "Ispada da je sve dub". Sada i ona zna da to i nije tako daleko od istine.

Čast da brani boje panka pripala je najbeskompromisnijem, najpolitičkijem i najautentičnijem bendu sa Ostrva - grupi Crass. Tate i mame DIY etike i očevi i majke crusta nisu se ni dve i po decenije nakon raspada odrekli svojih radikalnih stavova, a holandski reditelj Alexander Oey ih nalazi u zimzelenoj komuni zvanoj Dial House, smeštenoj na jugozapadu (?) engleske provincije gde i dalje žive svoju borbu baveći se bujanju tehnika održivog života.
Znači, skroz daleko od neke moje percepcije da su oni svi do sada pomrli i da su u pitanju neki izblazirani snobovi koji su se u mladosti malo igrali revolucije. Naprotiv, iako malo raspuštenog izgleda, lepo ih je videti kako u pabu piju ogromna točena piva i gledaju fudbalsku utakmicu engleske reprezentacije.
Kad smo već kod fudbala, neviđeno je isprozivanBekam jer je jednom prilikom navukao majicu sa zloglasnim logom benda. Članovi benda kukaju zato što "se neka velika firma odlučila na štampanje logoa grupe a da ih ni ne zanima šta on predstavlja dokle god donosi novac", ali su generalno dobro raspoloženi kroz film, ponosni na svoju poziciju u istoriji angažovane rok muzike, a da pri tom ne mislimo na nazovi-angažovane bendove poput Clash, koji su, iako početno motiv za nastanak grupe Crass, konstantno podjebavani zbog pristanka da se ušeme u korporativne muzičke sheme.
Sa druge strane, Crass na to nikada nisu pristali i kada su osetili da postaju institucija, što nisu želeli, prestali su sa radom, prethodno dobro ispreskakavši simbole neo-liberalne renesanse - Gvozdenu Lejdi i Holivudskog Glumca. U tom smislu posebno je zanimljiv detalj koji iznose članovi benda: naime, pevač "uličnih legendi" Sham 69 ih je vrbovao da potpišu unosne ugovore tvrdeći da on može da "market their revolution". Ostajući verni svojim anti-kapitalističkim idealima, Crass su to odbili, pa zato danas svako dete ne zna za njih da su punk, kao što je slučaj sa cirkuzantima poput Sex Pistols i Clash, ali zato zna svako ko treba da zna.
Za jedan bend čiji članovi uopšte nisu znali da sviraju to je podvig: 9 godina intenzivnog postojanja, (čini mi se) šest albuma, konstantno prozivanje svega živog, dosledan pacifizam i sve ono što nećete naći u današnjoj indie muzici. Kao što reče jedan član benda: "Vodila nas je želja da sve stvari radimo iz srca."

Za kraj, ovog puta u ediciji "Rokenrol čudaci" red je došao na Daniela Johnstona i rokumentarac iz 2005. u čijem je naslovu njegovo ime upareno sa Đavolom, njegovom najvećom opsesijom. Pre ovog filma, koji potpisuje baš za njega nagrađivani Jeff Feuerzeig, za Johnstona sam znao da ga je voleo Kurta Cobain, nisam previše mario za njega, ali se to po gledanju ovog filma značajno menja. Posve neobična ličnost, čovek koji pati od manične depresije skoro pet decenija svog života hoda po liniji koja razdvaja ludaka od genija, sa neizostavnim koracima na obe od ovih teritorija. Odrastao u kući religioznih Amera, kičme svetskog hegemona, Daniel je odmalena iskazivao vanredan dar za umetnost - neumorno crtajući stripove, praveći niskobudžetne filmove i vodeći audio-dnevnike na kasetama. Fasciniran Bitlsima, on je zaista renesansno nastrojen pa mu i sviranje ide od ruke.
No, svaka svetlost ima svoju senku - Johnston nema sreće prvo u porodici, gd ene razumeju njegovu potrebu da bude prihvaćen takav kakav je - bogata i živopisna duša kojoj je potrebno dosta ljubavi, odobravanja i pažnje, detinje sklopljen poput Johnatana Richmana. Pošto ljubavi nije bilo, Johnston postaje veoma religiozan, vidi đavole svuda, počinje sa korišćenjem droga i pravi najneverovatnija sranja gde god da se pojavi a ima ga i u društvu članove grupa Sonic Youth i Hlaf Japanese, velikih fanova njegove muzike ali ne i njegove sjebane ličnosti. Najupečatljivije od svih ludila kojima je kumovao ovaj muzičar je avio udes koji je imao sa ocem od koga je pokušao da preuzme komandu nad letelicom bojeći se iskušenja đavola.
Naravno, Johnston biva momentalno prebačen u bolnicu na lečenje, odatle zove Pepsi da radi reklamnu pesmu za svoje omiljeno piće Mountain Dew i slične druge ludačke stvari koje od gledaoca izmamljuju divljenje i žaljenje u isti mah.
Istovremeno, Kurta Cobain nosi majicu na kome je omot njegove prve trake Hi How Are You na ama baš svakom foto-snimanju što dovodi do interesovanja za Johnstonov rad, kojeg on u bolnici uopšte nije svestan. Tako dolazimo do najjačeg dela filma u kome Johnston odbija da potpiše neviđeno povoljan ugovor sa Elektrom zato što za ovog giganta albume izdaje i Metallica, koja ima pesme o đavolu. Potpuni kralj.
Nakon što je krahirao sa albumom Fun objavljenim za Atlantic, prodatim u manje od šest hiljada kopija, Johnston se poslednjih godina drži u borbi sa demonima ne ugrožavajući svoju užu okolinu. On prvi put svira van Amerike a čak ima i svoj bend Nightmares u kome gitarista nosi majicu na kojoj piše Fuck Satan. Gotivno i debilno u isti mah ili kraće - tipično američki. Sjajan, sjajan film koji je do mene dospeo ljubaznošću moga prijatelja Miše, inače zaljubljenikom u apartne pojave na nezavisnoj muzičkoj sceni, kome se ovom prilikom najtoplije zahvaljujem.
Toliko za ovaj put... uskoro stiže sledeća tura!

Ivan Glišić – Čizme slobode (Zaslon, 1995)

Sticajem rodbinskih okolnosti, do mojih šapa je prvi put dospela jedna od knjiga Ivana Glišića, žive legende jugoslovenskog i srpskog andergraunda. Naime, bolja polovina nasdvoje je, prirodom posla, uključena u radijsko izvođenje dramatizacije ove knjige, koje potpisuje Ivan Velisavljević. Pošto sam čuo da je reč o knjizi koja se bavi žitijem Ivice Čuljka, poznatijeg pod imenom Satan Panonski, želeo sam momentalno da je pročitam.
U kult ovog vinkovačkog muzičara uputio me još jedan u nizu heroja moje mladosti, ali ne i očigledno karikaturalno nastrojene sadašnjosti, Drago Borić, sjajnim tekstom objavljenim u "Vremenu zabave" pre nekih 15-ak godina. Onda sam čuo "Nuklearne olimpijske igre", nesumnjivo najbolje Satanovo izdanje i tako je, uprkos svemu, počelo moje veliko poštovanje za ovu, možda i najveću jugoslovensku underground ikonu svih vremena.
Glišić je u godini u koji su balkanski kasapi uzimali predah kao faktori stabilnosti pre povratka u svoju ulogu neprijatelja civilizacije, uzeo i danas intrigantnu temu - šta se to dogodilo sa Čuljkom početkom rata, pa je on odbacio svoja pank uverenja i navukao uniformu tada još paravojne Tuđmanove soldateske.
U Čuljkovom slučaju to je posebno intrigantno, jer svako ko je imao i najmanje dodira sa njegovim opusom zna da je on čovek koji je sve ono što se početkom devedesetih dogodilo na ovim prostorima predvideo još nekoliko godina ranije u svojim pesmama. Glišić u svojoj nevelikoj ali pretežno odlično napisanoj knjižici ubedljivo dočarava slike i prilike "srećnih vremena bratstva i jedinstva" u kojima, kao i u vremenu tranzicije vladaju mediokritetčići sposobni jedino za traženje neprijatelja države i njenih ciljeva. Od "čupavaca" se prešlo na "pankere", a danas su, kao što znamo, glavna prepreka "nacionalisti".
Kao i u ispovesti Kristijana Golubovića, i u Čuljkovom objašnjenju njegove sudbine, koje zauzima najveći deo Glišićeve knjige, tvrdi se da je reč o nameštaljci. Kristijanu stalno nameštaju panduri, dok su Čuljkove krvopije braća Debeljak, lokalni silosi sa vezama u vrhu vlasti, kojima niko ništa ne može. Nakon što mu jedan od njih zapreti da će ga silovati, Čuljak mu na koncertu Meri Cetinić nožem koji je koristio u ritualne svrhe oduzme život koji zatim nastavlja u ludnici. Tamo razvija živu prepisku sa scenom u svetskim okvirima, neumorno stvara i zatim postaje najpoznatiji panker sa ovih prostora ikada. Tako počinje i njegovo prijateljstvo sa Glišićem.
Sudeći po knjizi, nema sumnje da je to bilo veliko prijateljstvo, no autor ne uspeva da opravda odluke svog druga početkom devedesetih. On nudi prilično tanku argumentaciju da je Čuljak, nakon što je pušten iz ludnice, primoran i nadrogiran da navuče uniformu. Uporedo i radi na svojim pesmama koje će se naći na posthumno objavljenom izdanju "Kako je panker branio Hrvatsku", za koje Glišić ispravno tvrdi da su nešto najlošije što je Čuljak potpisao. Iako u prepisci koja se odvija posredstvom Crvenog krsta, Čuljak uverava svog prijatelja da nije odbacio svoje pank stavove koji ne znaju za naciju i religiju, teško da ga je iko terao da peva pesme "Prepuna je krvi Drina", "Beogradski pašaluk" i "Croatia", o čemu naravno u pismima nema ni reči. Do priželjkivanog novog susreta dvojice prijatelja ipak nije došlo jer je krajem januara 1992. u vreme primirja, Čuljak u uniformi Hrvatske vojske izgubio život u Vinkovcima. Zvanično, puška je sama opalila. Nezvanično kola nekoliko hiljada verzija koje dovoljno govore o stepenu kulta koji se u međuvremenu stvorio oko njega.
Čuljkov slučaj je stoga interesantan i u svetlu promatranja drugih mnogobrojnih slučajeva "otkrivanja ratnika/aktiviste u muzičaru", koji se ne uklapaju u većinski intonirane ideološke slike u kojima se tačno zna mesto žrtve i mesto dželata. Da stvari nisu tako jednostavne, osim Čuljkovog, potvrđuju i slučajevi svima poznatog Dežulovićevog otkrića preko novootkrivenih Hrvata do grind core legendi u svetskim razmerama.
U ovoj pojavi, ni Srbija nije izuzetak - no pesme Baje Malog Knindže i "Riblje čorbe" ni u vreme najveće nacionalističke histerije nisi mogao da čuješ na državnim sredstvima informisanja kao u Hrvatskoj, a pesma grupe Alisa je čak bila i zabranjena dok su se druge, brojne, komponovane manifestacije patriotizma nesmetano odvijale u "najcivilizovanijim" delovima nekadašnje države. Sve to ne smeta dežurnim evro-pandurima u obavljanju permanentnog verbalnog linča prema Bori Đorđeviću i to na prostorima koji ne znaju za veću rok zvezdu od njega ikada, kao zapeta puška spremni da zalepe pripremljene etikete svakome ko se ne slaže sa njihovom vizijom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čije obrise rado vide u zapadnom komšiluku apstrahujući svesno zatamnjivane kutke koji se ne uklapaju u sliku koju prezentuju.
Sudeći po njegovom životnom iskustvu, Ivica Čuljak/Satan Panonski bi i danas bio veoma dobro upućen u pandurske prakse tog tipa, kojima, gledano sa ove vremenske distance, sve te trice kao što su promene, buđenja naroda i slične zavrzlame očigledno ne mogu ništa. Nekadašnje žrtve danas su dželati što dovodi do spoznaje da su ljudi i ideologije nevažne u igri u kojoj se sve svodi na Uloge koje su im namenjene.

Sređivanje stola

Sav sam prašnjav. Satima sam sređivao sto. Retko ga sređujem inače, jer volim da ga potpuno sredim. Mali neredi se neprimetno tolerišu, u velikima se preživljava; i tako sve dok ti ne dokurče pa onda lepo zasučeš rukave i napraviš totalnu prekompoziciju. Revoluciju.
Lepše svrsishodnosti nema, garantujem! Strpljivo se probijaš kroz sve te zaostale hrpe obimne šengenske papirologije, s radošću je stavljaš tamo gde joj je i mesto - u đubretu, zajedno sa gomilom nepotrebnih šljaštećih časopisa u kojima se prati i najmanji treptaj "poznatih & slavnih". Naravno tu su i oni drugi, ozbiljniji magazini koje bi da čuvaš pa ih lepo po redu izdavanja slažeš na gomilice.
Na jednoj gomili su lična dokumenta, malo iznad je futrola u kojoj se nalazi diploma, položena. Kreativni haos sastavljen od beskrajnih nizova tabli roze brufena (kupio jednom kad me boleo zub, inače ne pijem lekove sem kad ne moram, ima bar tri table), bočica sa kapsulama protiv dijareje više vrsta i nekoliko kutija satenskog konca za zube te jedna zubna četkica u ambalaži odaljeni su neprobojnim zidom već pomenutih časopisa. Društvo im pravi nekoliko nekoliko upaljača u više boja, straničnici u više verzija, te razna oruđa za pisanje: dva deblja markera, plavi i crni, jedan tanji, plavi, idealan za pisanje po prednjoj strani kompakt diska, zvanična "Barselona" olovka koja mi se posle nekoliko godina istrošila a ne znam gde da kupim novu minu, jer ovde takvih nema, vlažne maramice, suveniri iz istanbulskih poslastičarnica i kebabdžinica te kutija u kojoj se nalaze dve "Parker" olovke - hemijska i naliv pero koje nisam napunio zato što vučem mastiljave traume iz detinjstva. Tu je i slika moje nane koju sam nosio u "Politiku" kada sam davao čitulju smeštena tik do hrpe mojih fotografija upriličenih vazda istim šengenoidnim povodima.
Našlo se mesta i za dve mađarske kovanice - zaostale forinte približne vrednosti 45 dinara po odokativnom kursu. U procesu sređivanja daleko češće se nailazilo na domaću valutu. Nije mi baš jasno koje pare su povučene iz upotrebe i da li kovanice sa znakom "Narodna Banka Jugoslavije" na reversu važe i nakon raspada Državne zajednice.
Pošao sam od (pogrešne?) premise da "Jugosi" ne važe i napravio malo prebrojavanje - kojih "metalaca" ima više - Srba ili Jugoslovena? Strpljivo sam brojao dok su mi se po glavi rojile simboličke asocijacije. Meč je bio napet, kao glasanje za Evrosong - na kraju 46 srpskih dinara nasuprot 38 jugoslovenskih. Vau, imaću za jednu autobusku kartu, gojazna trafikantkinja se uvek oduševi sitnišem.
Nakon dobro obavljenog posla, uzeo sam "Famous Grouse" čašu i natočio u nju prst "Glen Grant" singl molta pomešanog sa kokakolastim ostatkom. Zapalio sam i jedan vranjski plavi "Kamel" stari - sa žutim filterom. Čaša je prazna, pikavac je u kovanoj "Marlboro" piksli. Sada idem da se istuširam, nokti su mi skroz crni. Znam gde mi je grickalica.

K’naan – Troubadur (A&M/Octone Records, 2009.)

E, pa, dugo je odležao K’naan, dosad se i ucrvljao.

Pokazalo se da novi album mog miljenika iz samog Afričkog roga ima život vodenog cveta: za svega par nedelja rodi se, doživ puni polet i umre. Al kakav je to uzbudljiv život bio! Glavna krilatica Trubadura sročena je u stihu iz pesme Dreamer: „It’s OK to feel good.“

Ako se uzme u obzir da je reč o hip hop muzičaru, na sve to iz Somalije odakle je izbegao za vreme građanskog rata, kada mu je bilo 13 godina, dakle, da ima sve preduslove da peni od besa, ovakva poruka, i generalni polet koji provejava albumom, svakako neće obradovati poštovaoce ovog žanra. Pošto ja nisam jedan od njih, dozvoljavam mu svakako da bude šta hoće, a u K’naanovom stavu koji se nadovezuje na prelepu misao sa prethodnog albuma: „it’s better to light a candle than curse the dark“, rado spuštam sva bojna koplja i puštam da me ogreje ovo varljivo sunce.

Ko god se, kao ja, vezao za prvi K’naanov album pre no što je naučio i kako se izgovara ime ovog mršavka, zna da je The Dusty Foot Philosopher bio nabubrela žila, prilično iskopčana sa produkcijskih infuzija. E, ovde je K’naan odlučio da satre tu prašinu sa drečavih majica i afričkih bubnjeva, te da skokne do studija na jedan odličan manikir.

U K’naanovoj poeziji gorčinu i prkos smenili su ironija sa kojom najpre priča o globalizmu i paradoksima života po ovim pravilima (15 minutes away, Somalia:

“Freeze frame on the street name
Oops wait a minute,
This is where the streets have no name
And the drain of sewage”)

i melanholija kojom boji brojne slike iz detinjstva (dirljiva dečja tužbalica Fatima). Stadionski polet i himničnost pesama sa prvog albuma (Smile, Strugglin), zadržale su se i na Trubaduru (Wavin’ flag – oda Bobu Marliju), ali sa po kojim ukrasom viška na barikadama koji se prepoznaje u vrhuncu pesme. Ovo im nikako, ako se ja išta pitam, a pitam se, ne oduzima na snazi, samo stvara utisak da je K’naan preko golih rebara svog prašnjavog filozofa obukao pancir. Ali, ipak, tu je zvuk vijorenja zastava, čist uspon, možda bez nekog inteligentnog i opakog konteksta, po čemu se razlikuje od himni s prethodnoh albuma. Više kao čista, taksi oslobođena doza podizanja duha, ponosa, prkosa koja se može primeniti na bilo koju situaciju. Iako nema tako puno konkretnih pitanja kao na prethodnom albumu (What’s Hardcore?), žal za ovakvom univerzalnom i čistom zvučnom porukom makar na mene utiče da je prigrlim.

Pravo iznenađenje od kog sam se zacrvenela kao kad se pije vino ili sluša Crvena jabuka pa srce brže zakuca iako ti mali mozak piše kaznu za parkiranje na tako jeftinom i umašćenom mestu, izazvala je pesma Bang Bang.

Ću da ga citiram s balama na ustima:

“She was walkin’ around with a loaded shotgun
Ready to fire me a hot one.
It went bang, bang, bang…”

Ok, nije Rilke, ali stvara slike obaranja mršavog filozofa u prašinu (pri čemu svakako ukidam mogućnost metafore).

Naposletku, K’naan je jebo kevu sa aramžmanima. To je da se sluša i cvili.

Da sam neki drkoš, ko što nekad jesam, zamerila bih mu neke rupe u pamćenju, nedoslednost. Tako K’naan u svojim pesmama sa ironijom govori:

“Do you see why it's amazing,
When someone comes out of such a dire situation
And learns the English language,
Just to share his observation!”

A sve pesme na albumu, sa izuzetkom delova pesme America, ispevane su na savršenom engleskom. Ali, iako sam nikakav poznavalac hip hopa, pa ovaj fenomen prepuštam iskusnijima, čini mi se da je američka kultura u velikoj meri oblikovala hip hop, baš kao i rokenrol. Budući da su toliko opsednuti prenošenjem svojih poruka, reperi teže da komuniciraju sa publikom, da joj ispričaju svoju priču. Otuda, prirodno repuju na jeziku na kom ih ceo svet razume (a to nije srpski). Treba biti zaista drzak i spreman na propast, pa naseljen u nekoj Kanadi još od rata koji te oterao iz sopstvene zemlje u kojoj si gledao kako ti ubijaju prvu simpatiju i brata, te živeti od nadnica koje otac, fakultetski obrazovan, zarađuje kao taksista u Los Anđelesu, pa da u sebi pomiriš tolike oprečnosti. Želja da se pobedi haos svakako vodi do potrebe za razumevanjem, za govorenjem jezika koji svako razume, maker to bio i jezik okupatora.

Volim li još uvek K’naana, glavno je pitanje na koje tražim odgovor ispod stola dok pišem. Svakako. Kad vas najbliži iznevere, vi im praštate, kada se menjaju, vi ih ne proglašavate za izdajnike. Dajete im vremena. A, oni vama stihove poput ovih:
"You place bins in my ribs and ask me to lie down
My pain is your pleasure but pleasure is all mine
You lend me your false ear and I lend you my false lines
Like fire in free town I’m fueled by your gold mine."

Mračni vitez (Dark Knight, Christopher Nolan, 2008)

Od čitavog buljuka filmova sa Betmenom u glavnoj ulozi, gledao sam samo prvi deo. Sećam se da je mlađi brat u drugoj polovini prošle decenije imao album sa samolepljivim sličicama posvećen jednom od nastavaka, ali iako je album bio kul, ni on me nije naveo da gledam taj film. Brate mili, Betmen je jednostavno dosadan, i koga briga.
I onda je došao Mračni vitez. Ubio se Hit Ledžer. Dobio Oskara. Svi ga živi hvale. Hvala se čuje tamo i odakle se ne očekuje. Zarada od preko milijardu dolara. Ej, milijardu dolara. Imaš DVD? Pa ajde, daćeš mi ga. Važi, ako mi ga brzo vratiš, dugačak je red ljudi koji čekaju. Nema frke, dobijaš ga sutra. Vratio sam ga prekosutra.
Moram priznati da je Holivud u ovom slučaju uradio dobar posao, konstantno pumpanje adrenalina prosto ne prestaje čitava dva i po sata trajanja filma. Mračni vitez je prvoklasna akcija - u rangu sa Terminatorom 2, a to je za mene dobra akcija. DŽoker koga igra DŽek Nikolson je malo dete u odnosu Ledžerovog DŽokera, tako da, mene bar, ne čudi količina nađenih lekova u njegovom organizmu.
Ali... ideologija. Naravno. Kamen spoticanja između mene i Holivuda. U ovoj arhetipskoj priči večite borbe između Dobra i Zla naravno da je moralo da se nađe mesta i za američko poimanje vrhovnih moralnih kategorija. Problem je što je ovaj film kao takav namenjen tržištu, pa samim tim mora da mu se ulaguje.
Već na početku prisustvujemo brojnim neslanim šalama na račun Kineza. Nedugo zatim čujemo i fantastično poimanje sistema vrednosti u kojoj je za novac namenjeno čelno mesto... po smislenosti. Ove dve tačke odličan su dokument vremena i govore o stepenu frustracije u kome se nalazi SADo-globalizovano poimanje sveta, i kroz ovaj film sistem je priznao da komplikacije postoje, ne svakodnevne "ljudska-prava" komplikacije već suštinske ako baš hoćete fundamentalne komplikacije... pitanja legitimiteta sveta u kome živimo
Holivudska meka moć u rukama svetskog hegemona pokušava da stilizuje ideološke postavke, koje favorizuju status kvo, dajući trenutnom oreol večnog, ali kao i u bilo kom drugom slučaju i ovde je stilizacija ideologije potpuni promašaj sa estetske tačke gledišta, ovaj put nećemo o logici. Slušali vi Baju Malog Knindžu kako peva ode Šešelju, ili gledali Majkla Kejna kako u ulozi Betmenove desne ruke razglaba o smislenim preimućstvima novčane tiranije - ishodi su isti. Žalosni.
Treba istaći još jednu malu začkoljicu koja je ništa manje interesantna sa ideološke tačke gledišta: Betmen kreće u borbu protiv zla vođen lokal-patriotskim motivima - on želi da od Gotama napravi lepše mesto za život i spreman je na žrtvu zarad tog cilja. Dakle, set vrednosti koji uključuje novac na pijedestalu smisla nemoguć je bez pripadnosti široj teritorijalnoj zajednici. Efikasan supstitut za državu još uvek niko nije pronašao. A država počiva na naciji, tako nas istorija uči. A mi ne učimo ni od istorije, ni od Betmena.
Sistem je sa ovim filmom bacio ozbiljnu rukavicu u lice svima onima koji ne veruju da su sadašnje društvene postavke najbolje, među njima i meni. Šta je to što mi, nezadovoljni, nudimo kao alternativu? Toliko je filosofa, teoretičara, bundžija a opet nemamo odgovor na ta pitanja, nemamo jak protivotrov za važeća, izrabljivačka rešenja i samim tim smo samo druga, tamna strana istog novčića. Novčića oko koga se obrće svet. Ali, baš ovakva iskustva su podsticajna i ne treba od njih a priori bežati. Rešenje problema krije se u jednostavnoj zamisli: ne treba se meriti njihovim, merilačkim aršinima. Bunt je sveden na modu, modu koja ne dira u stubove poretka kome nisu potrebni lanci da bi nas potčinjavao. A sve te angažovane minđuše, lanci, dredovi, tetovaže i ofarbane kose samo upotpunjuju njegovu vašarsku logiku po kojoj je najveći smisao onaj koji se može izbrojati. Mene zaobiđite.