Sam Dunn – jedan za sve, svi za jednog

Kolega kom sam, kiteći se perjem marljivije i radoznalije polovine nasdvoje koja je pronašla čitavu kolekciju rokumentaraca, mogla da narežem i dva filma Sema Dana o hevi metalu, prokomentarisao je u jednom trenutku kako su svi metalci koje je upoznao neki od najpristojnijih i najmirnijih ljudi koje zna. Sem Dan, koautor dva filma o hevi metalu, Metal: Headbanger’s Journey (2005.) i Global Metal (2008.) svakako jeste.

Iako razuveravanje bilo koga nije primarni cilj Sema Dana, budući da je zaključak prvog filma - kome se sviđamo ovakvi, u redu, kome se ne sviđamo, neka ga, dobro nam je i bez vas - njegova posvećena potraga za pričama iza predstava o hevi metalu (sa jedne strane komičnih i iskarikiranih, sa druge zastrašujućih, nepristupačnih), veličanstvena je po sebi i izaziva poštovanje svakoga ko veruje u neki svoj svet i brani ga od očiju kritičara, revizora i podsmešljivaca.

U vreme kada je muzika, kao uostalom i dosta drugih stvari postala povod za podkusurivanja raznih drugih vrsta, pa za sve čovek ima utisak da je simptom nečeg desetog, u moru fenomenoloških pristupa ovome ili onome, dva filma o hevi metalu svetle svojom iskrenom fanovskom posvećenošću koja ne stoji kao zamena za nešto drugo. I koji se, na kraju, uvek vraćaju ljubavi prema metalu uprkos svemu.

Prvi film ovog diplomiranog antropologa iz Kanade, Metal: A Headbanger’s Journey, samo ime kaže, polazi od uvreženih predstava o metalu i dolazi na raznorazna „mesta zločina“ – do hevi metal muzičara, producenata, grupi devojaka, te do branilaca i napasnika ovog muzičkog žanra i njegovih pratećih pojava. Na tom putu, Sem Dan se kao autor i putnik drži po strani, učtivo postavljajući prava pitanja i bez zazora konfrontirajući različita gledišta tako da sve vreme tokom gledanja filma postepeno stičete veliko poštovanje i divljenje za njegovu nenametljivu medijatorsku figuru i tihu i istrajnu ljubav za „najbučniju prolaznu fazu u razvoju zdravog dečaka“.

Zapravo ono čemu Sem Dan prkosi najviše, više od nastojanja da preispita predstave o metalu kao satanistički i mizogino nastrojenoj muzici, jeste prkošenje krajnje ubistvenom stavu da je metal prolazna, infantilna i potencijalno opasna faza u životu tamo nekog sjebanog klinca. Izdvajanje hevi metal fanova iz ove priče o prolaznoj bolesti i komičnom pomodarstvu, kao i iz autističnog prikrivanja sopstvenih slabosti, revalorizuje dostojanstvo kako metala tako i njegovih fanova. A više je nego jasno da je u ovom veku normalnosti, civilizovanja i upristojavanja na putu do proseka više nego potrebno da se ismeje ili osudi sve što na toj putanji štrči. Otuda je moguće neko vreme biti panker, metalac, anarhista, a ne postojati zapravo ni u jednoj od ovih sfera i sigurno i bezbedno se kretati ka putu osrednjeg mediokritetstva koje nikom ne škodi osim glavi koja ga nosi i svetu koje te glave u sve većem broju krase.

Posmatranje ove muzike kao komično sklepanog vodokotlića niz koji je mogće pustiti suvišak nagomilane tinejdžerske energije kako bi se posle toga postalo zreo i normalan čovek, zapravo najviše sakati sve što taj zreo i normalan čovek eventualno odande želi da ponese, da za sebe sačuva, da sa tim živi i odatle uči.

I ne čudi što u oba svoja filma, Sem Dan ponavlja kako su, kada je on u pitanju, svi mislili da je reč o prolaznoj fazi. Ovu rečenicu ponavljaju i mnogi metalci iz drugog filma, Global Metal kao da je reč o najvećoj pretnji koju su čuli, većoj i od one da su satanisti ili kanibali. To lažno razumevanje za fenomene malog čoveka, za te sitne bolesti koje ovladavaju njegovim inače dobrim i savitljivim duhom, poraznije je u svojoj analitičnosti i ravnodušnosti i od najvećeg pogroma koji može da zadesi nepristašu. Da ga ne shvate ozbiljno. Ta sitna spremnost da se istoleriše bes, buka, različitost, kao boginje, trenutna nastranost ono je protiv čega se Bori Sem Dan pronalazeći kredibilitet metalaca iza lutkarske nastranosti, iza sitnih provokacija, do sveta koji, ismevajući se i sudeći ukida svako pravo da postojite gore nego da vas zatvori. Otuda u svom prvom filmu i ne insistira toliko na debati osuditi ili ne metal, koliko na individualnim pričama pojedinih zvezda hevi metal scene u njihovom takoreći civilnom izdanju u kom deluju daleko spremnije da iznesu svoje čupave i bodljikave mozgove i glasove iz pakla. Kao što kaže Doro: „na sceni se osećam jakom“. Na ovoj potrazi, ispod navodne odbrane metala od napada, Sem Dan ispisuje priču o istinitom i kontinuiranom življenju metal muzike, kao metalskog stava prema životu. Iako se dotiče satanizma, mizoginije, te navodnog lošeg upliva koji hevi metal ima na svoje slušaoce, Sem Dan veoma pazi i u tome uspeva da se film ne pretvori u dosadni dokumentarac u kom se metalci pravdaju što postoje, a gledalac je u poziciji porote koja psihoanalitičkim putem treba da shvati prednosti ove socijalne katarze.

Otuda se, između deonica u kojima Di Snajder iz Twisted Sister govori o suđenju kom je morao da prisustvuje usled optužbi da loše utiče na omladinu, Sem Dan zadržava i na priči o istorijskom sazrevanju žanra koji je u grešnom začeću porodio čak 24 podžanra, te o priči o sopstvenim fascinacijama metalom. Informativnost ide podruku sa iskrenom fanovskom, nenametljivom ljubavlju prema ovoj muzici.

Iako je imao priliku da krajnje senzacionalistički obradi priču o paljenju crkava u Norveškoj, ili da joj se podsmehne, put u Norvešku, naprosto je predstavljen kao jedno od poglavlja u priči o hevi metalu prema kojoj ne treba određivati celokupan pravac i njegove poklonike. Zapravo, teško je skapirati ovu piromansku akciju, čak i ako joj se pridoda činjenica da su skandinavski narodi u nekom momentu pokršteni, te da im je tako nametnuta moralna stega po kojoj je krišćanstvo poznato. Provokacija ili nešto drugo – Sem Dan naprosto lokalizuje Varga Vikernesa i paljevine na norveškoj blek metal sceni kao prateće pojave metala. Ni kao njegovo naličje, ni kao izuzetke. I sam priznaje da ovo ne razume, da se s takvim akcijama ne slaže. Ne pokušava da ih opravda, niti se nad njima zgraža. U najmanju ruku, ne pokušava da ih opravda i da im neko značenje unutar metalskog pokreta. Sposobnost jednog potkulturnog pokreta da podnese i ne odrekne se svojih hepi kampera znak je, po mom mišljenju, njene vitalnosti i odsustva krize identiteta. Drugo je što javnost jedva dočeka da sklopi kockice u „jasnu“ sliku.

Ipak, Sem Dan uživa da se slika spram ogromnih paganskih stubova, u sumrak, dajući oduška svojoj gotovo dečačkoj fascinaciji epskim, uzvišenim i osamljenim.

Film se završava posetom festivalu u Vakenu koji mi je poznat iz komičnog dokumentarca Hevi metal selo. Kao neka vrsta katarze od analitičkog putovanja, predavanja svojoj ljubavi uprkos svemu, prepuštanja i sjedinjavanja, Sem Dan slika ove festivalske kadrove kao jedan od posetilaca, a ne posmatrača - kamerom koja beleži klince u masi. Narodni skup, kao bilo koji, lišen potrebe da se pravda, da glumi potkulturnu pojavu, vedar u svojoj pripadnosti, koliko u svojoj otvorenosti. Ostao mi je u sećanju kadar koji za mene predstavlja jedan od najlepših filmskih opredmećenja slobode: more ljudi koje rukama pravi talase na kojima se njiše, licem okrenut prema otvorenom nebu jedan od njih. I sunce koje zalazi.

Novi dan, Sem Dan je sačekao u nastavku ovog filma – Global Metal. Da je reč o nastavku svedoči početna „dogodilo se u prošloj epizodi“ sekvenca u kojoj Sem Dan sumira pređenu kilometražu. Dok se u prethodnom filmu bavio najistaknutijim predstavnicima žanra, u filmu Global Metal ide na hodočašće fanovima i to onim, nastanjenim u delovima sveta za koje se, usled religijskih, političkih ili kulturoloških posebnosti ne bi reklo da su mogli da poprime ludu žicu.

Širenje područja borbe obuhvata Brazil, Indoneziju, Indiju, Kinu, Japan, Iran, Izrael... uz povremene osvrte na reakcije velikana kao što su Iron Maiden koji s nevericom doživljavaju masovni prijem u ovim naizgled nemetalskim područjima. Da je metal globalna pojava ne dokazuju toliko reči izgovorene u filmu, niti majice sa printom Iron Maiden koji nosi svaki treći akter u filmu, koliko zatečene slike: lokalni metalski koncerti koji se u Indiji održavaju u istom hotelu gde i svadbe sa tradicionalnim plesovima, odećom i običajima. Nemoguće je ne identifikovati se sa ovim čudnim svadbarima. Činjenica da je odašiljanje poruke u daleki svet jednako komuniciranju sa samim sobom, jednako ukorenjenim u svjoj tradiciji koliko od nje odvojen, stvara predstavu o globalizmu drugačiju od uobičajene: globalne su ideje, sateliti misli i osećanja koji kruže oko naših težišta i nakreću nas levo desno, ne dirajući u našu srž, radujući joj se i pridržavajući je da ne uvene u mestu, sama sebi dovoljna. Kao da šalju poruku u neki daleki svet, mladi fanovi iz ovih zemalja predočavaju koliko im metal znači i na kakve teškoće nailaze u svojim zemljama u upražnjavanju ove ljubavi. Tako metal dobija i političke obrise, postajući u nekim zemljama (npr. Indonezija ili Izrael) način oblikovanja političkog angažmana, ali i individualnog oslobađanja. Što mu, u ovom filmu i njegovim idealističkim obrisima, dođe gotovo na isto.

Posebno zanimljivo deluje ukrštanje tradicionalnih elemenata (folklorne muzike i mode) sa hevi metalom kao prevashodno zapadnim muzičkim žanrom. Da nije reč o slepoj primeni nečeg potpuno stranog i pomodarstvu ili nekoj vrsti medijskog nanosa, već o proživljavanju i pronalaženju sebe i svog glasa u jednoj zajedničkoj kulturi možda je najveći doprinos Sema Dana u razbijanju klišea koji su pominjani u prvom dokumentarcu.

Sličnost sa prvim dokumentarcem koja u najboljem svetlu prikazuje globalno hevi metal selo Sema Dana, je ta što uprkos ostrašćenim političkim stihovima metalca iz Indonezije hevimetalac iz Izraela ne škrguće zubima.

Kao i Headbanger’s Journey, i Global Metal se završava na velikom tulumu. U ovom slučaju, reč je o koncertu grupe Iron Maiden u Indiji. Budući da je pre toga u filmu rečeno da u Indiji nikada nije bilo koncerata inostranih hevi metal bendova, te da je ova vrsta nezadovoljenosti i samom gledaocu nametnuta kao neka vrsta nepravde i velikog odsustva, povratak Sema Dana na konačno ostvarenje sna indijskih hevi metalaca ima jednaku katarzičnu snagu kao vakenovsko jedinstvo na kraju prvog filma. S druge strane, sam odlazak Sema Dana na koncert benda koji voli u Indiju, odraz je njegove potrebe da prisustvuje koncertu iz perspektive ljudi koji takvom događaju prisustvuju prvi put. Kao da ih i sam sluša po prvi put.

I to je najveći uspeh Sema Dana, što je u oba svoja filma uspeo da univerzalizuje svoju priču tako da poslednja rečenica – ako vam se ne sviđamo, možemo i bez vas- odzvanja kao poruka bilo kome ko neće da vas prihvati onakve kakvi ste, pa bili vi metalac ili naprosto čovek koji misli i radi drugačije. Tako smo, prateći glasove iz pakla, došli do priče o slobodi, ljubavi i odbijanju da se prerastu svoje prelazne faze, tako nazvane zato što su oslobađajuće i jake, preteće jer su vaše i strastvene, jer su brak iz ljubavi koji oni žele predstaviti kao prolaznu šemu i predočiti vam katalog brakova iz interesa u tzv. svetu razuma. S druge strane, gotovo da sam došla do zaključka da je nemoguće biti Srbin, a ne biti metalac.