Tek što smo se oporavili od stigmatizacije navijača, provale krvožedne civilizovanosti i gorljivog branjenja prava drugačijih ali tako da svi budemo isti (ne i jednaki), ponovo se digla bura u čaši srpske vode posetom ruskog predsednika Medvedeva Beogradu. O Medvedevu ne gajim nikakav afekat koji ovde pogrešno nazivaju mišljenjem, ali priznajem: gotivno mi je što je kao student slušao Black Sabbath, Led Zeppelin i Deep Purple (koji su mu svirali u Moskvi na oproštaju od direktorovanja Gazpromom) i što i dalje skuplja vinile.
Za 20. oktobar kao dan oslobođenja Beograda spremljena je nova ideološka mućkalica Semaforske koalicije. Sa pragmatične tačke gledišta, to je okej potez, jer zapušava usta mnogobrojnim novopečenim šampionima demokratije koji su pre 60 godina sa radošću čistili cipele Hitlerovoj soldatesci (tu prvenstveno mislim na baltičke republike i brojne susede). Sa te strane, ovaj manevar bi se mogao oceniti kao uspešan. Ipak, što se domaće dimenzije čitave priče tiče, provejava utisak da je sve bilo na brzinu sklepano, jalovo i da ne doprinosi ničemu drugom do povećavanju ionako neizdržive ideološke konfuzije koja se na ovim prostorima razvlači još od momenta kada je Južnim Slovenima palo na pamet da se ujedinjuju u jednu državu, ali tako da Srbi ginu, a drugi da odlučuju. Pošteno!
Upravo ta država (koju tako nazivamo u nedostatku boljeg termina) sama sebe otkriva u javašluku povodom ovih pitanja od čijeg uređivanja/sistematizovanja zavisi idejna higijena čitave nacije. Dan-danas, 65 godina kasnije, nisu otvorene arhive relevantnih dokumenata iz tog perioda. Od svih pukovnika zloglasne OZNA, jedino je progovorio Milan Trešnjić, čija su svedočanstva (u knjizi "Od Tuđmana do Broza") iz perioda "oslobađanja" stravična. Ljudi su tih dana u Beogradu ubijani kao prepelice, ako si imao lepu ženu na koju je neko bacio oko, dovoljna smrtna presuda je bila da te etiketiraju kao "kolaboracionistu". Kako se sumnja, pošto nema zvaničnih podataka (jasan pokazatelj da nema države), nekoliko hiljada (ne držite me za reč) leševa sahranjeno je ispod Tašmajdanskog parka, što je neprijatna činjenica koja me uvek protrese kada se šetam tuda.
Imajući sve to u vidu, ne mogu da delim partizansko oduševljenje Borisa Tadića i kompanije, te sa gomilom starina koji su se borili za bratstvo i jedinstvo ugušeno u potoku krvi. Ne mogu da gledam partizane kao "svoje" iako je među njima bilo najviše Srba. Ne mogu, jer je zbog njihovih "akcija" nastradalo mnogo civila za vreme Drugog svetskog rata, mnogo žrtava nacističkih odmazdi skrojenih po formuli "Sto za jednog". Drug Tito se na to nije obazirao, neprestano vršeći diverzije po Srbiji koje su kasnije plaćali nedužni, dok se Draža (za neupućene, još jedan Jugosloven) odlučio za taktiku čekanja koja mu se na kraju obila o glavu.
Tadić i kompanija su se i ovom prilikom poslužili starim dobrim trikom "krademo izanđale šinjele". Leto je prošlo u povampirenju nesvrstanosti, sa dolaskom jeseni stiže nam još aveti iz prošlosti. Mora se priznati da je Medvedev dobar instruktor u ovom poduhvatu. Rusi su prilično uspešno izvršili transfer anti-fašističkog nasleđa iz sovjetskog u neo-ruski period. Oni su se, takođe, sa uspehom i desovjetizovali, shodno sopstvenim interesima - onoliko koliko im je trebalo. Za nas se, ni u jednom ni u drugom slučaju ne može reći da smo uspeli da ostvarimo bilo šta vredno hvale, a tako nam i treba kad smo i dalje kukavni Jugosloveni.
Razlike su lako uočljive - Rusi su se, nakon nesrećnog eksperimenta sa jeljcinizacijom koji ih je ostavio promrzle, ojađene, gole i bose, okrenuli stvaranju jake države. Toj državi se može prigovoriti centralizam, gušenje opozicije i njenih medija, ali čini se da je to cena uspostavljanja održivog poretka koji za svoj najveći uspeh može smatrati pripitomljavanje raspomamljenih tajkunčina. Za većinu njih je i komarac bio muzika, ali kao i uvek, bilo je i pametnjakovića koji su mislili da će njihova večno goreti pa sada trule u zatvoru (slučaj Hodorkovski, btw, veoma pametan čovek).
Tako da nisu u pravu pripadnici domicilne "rusofobne" struje kada u zavodljive logičke oblande uvijaju teze da nikako ne bi trebalo da se ugledamo na Rusiju. Kao što smo imali prilike da vidimo - s obzirom na unekoliko slične okolnosti, njihov primer je dovoljno poučan i za neke naše probleme. Ni saradnja sa Rusima ne bi trebalo da bude sporna, pogotovo uzimajući u obzir kosovski front - ako sa njima sarađuju i EU i SAD i Kina i ceo svet, ne znam zbog čega bismo mi morali da izigravamo veće katolike od pape. Nisam primetio da bilo kome na Zapadu ruski novac smrdi. Ne bi trebalo ni nama, kad nam već ne smrdi onaj koji po sebi ima tragove naše krvi.
Novac nije problem, već je frka u čijim rukama završava. Frka tog tipa će se nastaviti, jer Tadić sa kompanijom izgleda da nema nameru da nešto radikalnije restruktuira kada je već toliko zauzet krečenjem olinjalih ideoloških fasada. Sudeći po igranju na tankoj žici između nepomirljivih tabora, više nije uputno postavljati pitanje da li je u predsednikovom slučaju izučena tehnologija vlasti, pošto očigledno jeste, nego da li postoji mogućnost da se naučeno iskoristi za nešto smisleno. Tu dolazimo do momenta kreacije, i nemamo baš previše čemu da se nadamo. Osim još nekom novom ideološkom maskenbalu poput ovog oslobodilačkog.
Za 20. oktobar kao dan oslobođenja Beograda spremljena je nova ideološka mućkalica Semaforske koalicije. Sa pragmatične tačke gledišta, to je okej potez, jer zapušava usta mnogobrojnim novopečenim šampionima demokratije koji su pre 60 godina sa radošću čistili cipele Hitlerovoj soldatesci (tu prvenstveno mislim na baltičke republike i brojne susede). Sa te strane, ovaj manevar bi se mogao oceniti kao uspešan. Ipak, što se domaće dimenzije čitave priče tiče, provejava utisak da je sve bilo na brzinu sklepano, jalovo i da ne doprinosi ničemu drugom do povećavanju ionako neizdržive ideološke konfuzije koja se na ovim prostorima razvlači još od momenta kada je Južnim Slovenima palo na pamet da se ujedinjuju u jednu državu, ali tako da Srbi ginu, a drugi da odlučuju. Pošteno!
Upravo ta država (koju tako nazivamo u nedostatku boljeg termina) sama sebe otkriva u javašluku povodom ovih pitanja od čijeg uređivanja/sistematizovanja zavisi idejna higijena čitave nacije. Dan-danas, 65 godina kasnije, nisu otvorene arhive relevantnih dokumenata iz tog perioda. Od svih pukovnika zloglasne OZNA, jedino je progovorio Milan Trešnjić, čija su svedočanstva (u knjizi "Od Tuđmana do Broza") iz perioda "oslobađanja" stravična. Ljudi su tih dana u Beogradu ubijani kao prepelice, ako si imao lepu ženu na koju je neko bacio oko, dovoljna smrtna presuda je bila da te etiketiraju kao "kolaboracionistu". Kako se sumnja, pošto nema zvaničnih podataka (jasan pokazatelj da nema države), nekoliko hiljada (ne držite me za reč) leševa sahranjeno je ispod Tašmajdanskog parka, što je neprijatna činjenica koja me uvek protrese kada se šetam tuda.
Imajući sve to u vidu, ne mogu da delim partizansko oduševljenje Borisa Tadića i kompanije, te sa gomilom starina koji su se borili za bratstvo i jedinstvo ugušeno u potoku krvi. Ne mogu da gledam partizane kao "svoje" iako je među njima bilo najviše Srba. Ne mogu, jer je zbog njihovih "akcija" nastradalo mnogo civila za vreme Drugog svetskog rata, mnogo žrtava nacističkih odmazdi skrojenih po formuli "Sto za jednog". Drug Tito se na to nije obazirao, neprestano vršeći diverzije po Srbiji koje su kasnije plaćali nedužni, dok se Draža (za neupućene, još jedan Jugosloven) odlučio za taktiku čekanja koja mu se na kraju obila o glavu.
Tadić i kompanija su se i ovom prilikom poslužili starim dobrim trikom "krademo izanđale šinjele". Leto je prošlo u povampirenju nesvrstanosti, sa dolaskom jeseni stiže nam još aveti iz prošlosti. Mora se priznati da je Medvedev dobar instruktor u ovom poduhvatu. Rusi su prilično uspešno izvršili transfer anti-fašističkog nasleđa iz sovjetskog u neo-ruski period. Oni su se, takođe, sa uspehom i desovjetizovali, shodno sopstvenim interesima - onoliko koliko im je trebalo. Za nas se, ni u jednom ni u drugom slučaju ne može reći da smo uspeli da ostvarimo bilo šta vredno hvale, a tako nam i treba kad smo i dalje kukavni Jugosloveni.
Razlike su lako uočljive - Rusi su se, nakon nesrećnog eksperimenta sa jeljcinizacijom koji ih je ostavio promrzle, ojađene, gole i bose, okrenuli stvaranju jake države. Toj državi se može prigovoriti centralizam, gušenje opozicije i njenih medija, ali čini se da je to cena uspostavljanja održivog poretka koji za svoj najveći uspeh može smatrati pripitomljavanje raspomamljenih tajkunčina. Za većinu njih je i komarac bio muzika, ali kao i uvek, bilo je i pametnjakovića koji su mislili da će njihova večno goreti pa sada trule u zatvoru (slučaj Hodorkovski, btw, veoma pametan čovek).
Tako da nisu u pravu pripadnici domicilne "rusofobne" struje kada u zavodljive logičke oblande uvijaju teze da nikako ne bi trebalo da se ugledamo na Rusiju. Kao što smo imali prilike da vidimo - s obzirom na unekoliko slične okolnosti, njihov primer je dovoljno poučan i za neke naše probleme. Ni saradnja sa Rusima ne bi trebalo da bude sporna, pogotovo uzimajući u obzir kosovski front - ako sa njima sarađuju i EU i SAD i Kina i ceo svet, ne znam zbog čega bismo mi morali da izigravamo veće katolike od pape. Nisam primetio da bilo kome na Zapadu ruski novac smrdi. Ne bi trebalo ni nama, kad nam već ne smrdi onaj koji po sebi ima tragove naše krvi.
Novac nije problem, već je frka u čijim rukama završava. Frka tog tipa će se nastaviti, jer Tadić sa kompanijom izgleda da nema nameru da nešto radikalnije restruktuira kada je već toliko zauzet krečenjem olinjalih ideoloških fasada. Sudeći po igranju na tankoj žici između nepomirljivih tabora, više nije uputno postavljati pitanje da li je u predsednikovom slučaju izučena tehnologija vlasti, pošto očigledno jeste, nego da li postoji mogućnost da se naučeno iskoristi za nešto smisleno. Tu dolazimo do momenta kreacije, i nemamo baš previše čemu da se nadamo. Osim još nekom novom ideološkom maskenbalu poput ovog oslobodilačkog.
.png)
Постови
3 коментара:
"Ne mogu da gledam partizane kao "svoje" iako je među njima bilo najviše Srba."
Ja mogu. Isto tako i četnike. Sve su to "naši" u tome i jeste problem. Teško nama sa nama kakvi smo.
pa da, postoji četiri opcije u određenju prema dvema glavnim zaraćenim stranama u građansko-ideološkom krvoproliću unutar srpskog naroda u drugom svetskom ratu.
moj fundamentalni problem sa tim stranama je što su obe bile pro-jugoslovenske. samim tim ne mogu da se identifikujem ni sa jednom od njih, jer, jbg, ne osećam se jugoslovenom nimalo.
ideološki maskenbal je najkraća definicija za celu ovu priču. ja bi samo dodala da se ona, u ovom slučaju, odnosi i na one koji neće da učestvuju u maskenbalu i kao takvog ga vide. jer, ono što se najpre čulo od ljudi je ta nervoza zbog predstave, zbog režiranja celog dočeka tako da izgleda kao da odjednom treba da osvestimo identitet, otkrivamo šta sve rusko imamo u gradu i krvi itd. i onda, nema tu polemike u smislu dal je dobro da imamo diplomatske odnose s Rusima, da sklapamo poslove itd. već je glavni živac to što te 365 dana niko ne pita ko si, nikog iz vrhuške nije briga, nego ispadne da je nacionalni identitet postao nekakav akumulator koji se ubacuje u mašinu kad zatreba i onda vozilo koje inače stoji parkirano i trune, usmerava levo, desno, gde zatreba nekom da se preveze. i onda se ljudi prirodno osete nesrasli uz svoje uloge, a opet ne mogu da se uključe u dijalog, ako neku od njih ne zauzmu i većina razgovora teži da se nekome skine maska, a razgovora bez tih maski i nema, tj. treba potpuno da se menja ceo diskurs. meni je bilo čudno što se tog dana podrazumevao sukob, i to sam primetila kad me policajac zaustavio jer sam krenula da pređem ulicu i drsko povikao: kuda!, ja sam isto drsko odgovorila da prelazim ulicu, on meni pa vidim, ali kuda, i tako smo razmenili par replika dok se on nije nasmejao i objasnio mi kuda da prođem da bi stigla de sam pošla. posle mi je bilo smešno kako se taj policajac menjao kroz razgovor ko babuške kad ih otvaraš pa od nekog vojnog policajca s voštanom facom, dok smo došli do poslednje babuške ispao saobraćajni policajac koji mi čisto komunalno objašnjava kako da savladam logistiku kretanja Medvedeva i dođem do kuće. tako da je maskenbal u svakom slučaju odličan opis.
Постави коментар