Obično se prvo pomisli na Norvešku kada se pomene black metal, ali i druge skandinavske zemlje, dakako u manjoj meri, imaju svoje pulene u žanrovskoj genezi. Što se konkretno tiče Švedske, bendovi Dissection (ne postoji nakon samoubistva frontmena Jon Andreasa Nödtveidta 2006.), Dark Funeral (čuveni i po naslovu jednog svog EP izdanja "Teach Children To Worship Satan") i Marduk (čiji se prvi demo, uzgred budi rečeno, zvao "Fuck Me Jesus") pominju se u istom dahu sa komšijskim bendovima nastalih u poslednje dve decenije prošlog veka. Ipak, post-black metal je do sada uglavnom bio ekskluzivno norveški specijalitet, pa debi album benda Whirling, koji dolazi odnekud (ne znam odakle) iz Švedske predstavlja dobrodošlo dalje račvanje progresivnih ideja iz fjordoidne matice.
Grupu sačinjava trio inovativnih imena AE, Johdet i JM (zanimljivo bi bilo raspitati se kako glasi gramatički ispravan vokativ u prvom slučaju) koji je od 2003. do 2008. sklapao ovaj album uz pomoć pevača grupe Bergraven Para Gustaffsona, koji je bio zadužen za glasove iz pakla. Sami članovi benda već imaju iskustvo na lokalnoj blekmetal sceni, te im je prvenac na kome su toliko predano i strpljivo radili predstavljao poligon za prevladavanje sopstvenih primarnih muzičkih nagona.
Već samom inicijacijom u slušalački kružok, poznavaocima neće teško biti da smeste Whirling tačno između Arcturus (pioniri (pod)žanra) i Virus (prve violine podpravca u ovom trenutku). Specifično ukleta, pomalo izobličena atmosfera potcrtana razlivenim gitarama biva presečena uplivom sirovijeg, tradicionalno rigidnog i konzervativnog blek metala (gde briljira pomenuti Gustaffson), te je moguće povući i uslovne paralele sa grupom Ved Buens Ende, koja je hronološki prethodila sastavu Virus.
Valjano izvedeni post-black metal karakteriše i (vrednosna?) etiketa avangarde. Nema sumnje da i Whirling žele da proizvedu taj utisak, ali u većem delu trajanja ovog izdanja preovlađuje vokalno-instrumentalno hodočašće po putevima koji su već utabali slavni (i pomenuti) prethodnici. Tako posmatrano, Faceless Phenomena se ne može nazvati avangardnim albumom per se, već isključivo zahvaljujući stilskim intencijama koje ga krase. Tek u predzadnjoj numeri Night After Night, Whirling nagoveštavaju osetniji potencijal izlaska iz senke jasno izraženih uzora, ostavljajući svoje originalnije muzičke tragove na bubnim opnama.
Za jedan prvenac, ovo je sasvim korektno slušalačko iskustvo, i kao takvo posebno preporučljivo za one čupave glave koje gaje afinitet ka nešto eksperimentalnijim tonovima. Za dublji trag u muzičkom ataru u kome su se obreli, Šveđani će morati da pronađu novu, plodniju oranicu, jer je to fundamentalno pravilo žanrovske igre u kojoj su uzeli učešće.
The Watcher
Grupu sačinjava trio inovativnih imena AE, Johdet i JM (zanimljivo bi bilo raspitati se kako glasi gramatički ispravan vokativ u prvom slučaju) koji je od 2003. do 2008. sklapao ovaj album uz pomoć pevača grupe Bergraven Para Gustaffsona, koji je bio zadužen za glasove iz pakla. Sami članovi benda već imaju iskustvo na lokalnoj blekmetal sceni, te im je prvenac na kome su toliko predano i strpljivo radili predstavljao poligon za prevladavanje sopstvenih primarnih muzičkih nagona.
Već samom inicijacijom u slušalački kružok, poznavaocima neće teško biti da smeste Whirling tačno između Arcturus (pioniri (pod)žanra) i Virus (prve violine podpravca u ovom trenutku). Specifično ukleta, pomalo izobličena atmosfera potcrtana razlivenim gitarama biva presečena uplivom sirovijeg, tradicionalno rigidnog i konzervativnog blek metala (gde briljira pomenuti Gustaffson), te je moguće povući i uslovne paralele sa grupom Ved Buens Ende, koja je hronološki prethodila sastavu Virus.
Valjano izvedeni post-black metal karakteriše i (vrednosna?) etiketa avangarde. Nema sumnje da i Whirling žele da proizvedu taj utisak, ali u većem delu trajanja ovog izdanja preovlađuje vokalno-instrumentalno hodočašće po putevima koji su već utabali slavni (i pomenuti) prethodnici. Tako posmatrano, Faceless Phenomena se ne može nazvati avangardnim albumom per se, već isključivo zahvaljujući stilskim intencijama koje ga krase. Tek u predzadnjoj numeri Night After Night, Whirling nagoveštavaju osetniji potencijal izlaska iz senke jasno izraženih uzora, ostavljajući svoje originalnije muzičke tragove na bubnim opnama.
Za jedan prvenac, ovo je sasvim korektno slušalačko iskustvo, i kao takvo posebno preporučljivo za one čupave glave koje gaje afinitet ka nešto eksperimentalnijim tonovima. Za dublji trag u muzičkom ataru u kome su se obreli, Šveđani će morati da pronađu novu, plodniju oranicu, jer je to fundamentalno pravilo žanrovske igre u kojoj su uzeli učešće.
The Watcher
Постови
1 коментар:
sudeći po muzici, vokativ je sto posto AEeee
Постави коментар