Simbolika statistike (deo prvi: Mi)

Ne znam za vas, ali ja lično ne mogu da dočekam početak Svetskog prvenstva u fudbalu. Razumem Vas ako ne delite taj sentiment, apsolutno mi je jasno da je savremeni sport samo lepa reč za mnogobrojne ružne stvari koje ga čine. Pokušao sam da živim u skladu sa tim saznanjima, nije išlo - strast je ipak bila jača. Strast sa sobom povlači i neka druga saznanja koja ćemo rado upotrebiti ovaj i čini mi se, najmanje još jedan put.
Logika je jasna, služićemo se statističkim podacima sa ranijih svetskih prvenstava kako bismo uspeli da dokučimo dešavanja na predstojećem, koje će biti održano u junu i julu mesecu u Južnoj Africi. Srbija po prvi put učestvuje na završnoj smotri pod sadašnjim imenom, pa će zamenica Mi biti korišćena kao supstitut za sve prethodne državotvorne inkarnacije u kojima su Srbi učestvovali.
Ako se prepustimo pulsiranju simbolike statistike, imamo puno razloga za optimizam. Mnogo je znamenja koji govore u prilog da će se srpska reprezentacija vratiti iz Južne Afrike ovenčana lepim uspehom. Počnimo sa samim učešćima - svaki put kada je završnica održavana van Evrope a da je naša reprezentacija učestvovala na njoj, stizalo bi se do visokog plasmana! Prvo svetsko prvenstvo održano davne 1930. godine u Urugvaju i ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Beograda (pošto su Zagrepčani i Splićani odlučili da bojkotuju takmičenje) i odmah grom iz vedra neba! Pobeđen je prvo favorizovani Brazil sa 2-1, na otvaranju šampionata. Prvi gol postigao je Aleksandar Tirke Tirnanić, stric onog, nedavno preminulog besmrtnog Tirketa, a ostalo je zapamćeno da je golman Milovan Jakšić branio kao u transu pa ga je urugvajska štampa momentalno prozvala "El Grande Milovan". U sportskoj literaturi koju sam posisao sa majčinim mlekom pisalo je i da je jedna ulica u Montevideu nazvana po njemu, ali na internetu nisu uspeo da pronađem dokaz te tvrdnje.
Beograđani su zatim isprašili Boliviju sa 4-0, da bi ih u polufinalu sačekao domaćin Urugvaj, potonji šampion. Poveli su naši golom Sekulića u 4. minutu, a zatim je na scenu stupio brazilski arbitar Rego. Kao da je želeo da osveti svoje zemljake, sudija je našima prvo poništio čist gol, a zatim, posle izjednačenja, priznao neregularan gol domaćinima. Lopta je napustila igralište, ali je jedan policajac vratio u teren i Urugvajci su poveli sa 2-1. Demoralisan tim, koji je putovao brodom 18 dana do Urugvaja, održavajući treninge na palubi, do kraja meča je pred 93 hiljade gledalaca na stadionu Sentenario ubedljivo poražen sa 6-1 od domaćeg tima koji su predvodili kapiten Nasaci i "crna perla" Andrade, prva tamnoputa fudbalska zvezda, igrač koji je završio svoj život u paklu alkoholizma i tuberkuloze, a nakon fudbalskih terena preživljavao je tako što je štimovao klavire i bio član cirkuske trupe.

Dve decenije kasnije, i prvo učešće SFRJ na završnom takmičenju, ovog puta u Riju, na tada tek izgrađenoj Marakani. Tim predvođen Bobekom i Mitićem preslišala je Švajcarce (3-0) i Meksiko (4-1), ali opet se na putu do odabranog društva našao domaćin. Brazilci su slavili sa 2-0 u meču koji je obeležila povreda Rajka Mitića koji je udario glavom u plafon u tunelu i ceo meč igrao sa čalmom na glavi, budući da tada nije bilo mogućnosti izmene u pravilima. Pošto su samo pobednici grupa išli dalje, bilo bi realno proceniti da je SFRJ na tom prvenstvu došla do četvrtfinala. Iako je ovo jedini finalni turnir na kome nije bilo finala u pravom smislu te reči, ključni meč između Brazila i Urugvaja je, na zaprepašćenje svih 200 hiljada gledalaca na Marakani i još najmanje toliko miliona van nje, dobio Urugvaj sa 2-1, što je toliko ražalostilo navijače Brazila da su neki od njih počinili samoubistvo, a koliko me sećanje služi, neki brazilski igrači su bili prinuđeni da emigriraju iz zemlje, a bilo je i, čini mi se, srećom neuspešnih, atentata...

Poslednje učešće SFRJ na Mundijalu van Evrope zabeleženo je pre 48 godina u Čileu. Fantastičnu generaciju predvodili su Šekularac, Jusufi, Jerković, Skoblar, Galić i Šoškić. Na samom startu, u Ariki - hladan tuš! Pobeda Sovjetskog Saveza od 2-0. Srećom, ekipa se brzo sabrala, prvo vrativši Urugvajcima milo za drago (3-1), a zatim i demoliravši Kolumbiju sa 5-0. U četvrtfinalu su nas čekali Zapadni Nemci, koji su nas zaustavljali na prethodne dve završnice (Švajcarska 1954. i Švedska 1958.) u četvrtfinalu. Ovog puta bila je treća sreća, jedina pobeda nad Nemcima na Svetskim prvenstvima izvojevana je golom prerano preminulog Riječanina Petra Radakovića. I kada su nas već svi videli u finalu sa Brazilom, koji je zbog povrede Pelea predvodio Garinča, (čovek kome je leva noga bila kraća za šest centimetara od desne, pa još pritom i zakrivljena Verovatno najbolji dribler u istoriji fudbala, Garinča je još jedan mag fudbalske igre koji je nakon igračke karijere potonuo u čarima alkohola) Čehoslovačka nas je preslišala sa 3-1. Da sve bude u skladu sa tradicijom pobrinuo se domaćin Čile. I treći put smo izgubili od domaćina, ovog puta sa 1-0, golom Rohasa u 90. minutu. Na kraju četvrto mesto, drugi najveći uspeh jugoslovenskog i srpskog fudbala na Mundijalima.

Posle nešto duže istorijske rekapitulacije, brzometno se vraćamo u budućnost. Ako bi se ustanovljena tradicija igranja sa domaćinima nastavila, to znači da bi Srbija mogla i do četvrtfinala, pošto tek tada može da se sastane sa Južnom Afrikom. Da ne bismo prejudicirali ono čemu se iz dubine duše nadamo da će Orlovi i selektor Antić ostvariti, jer zaista imaju potencijala za tako nešto, bacamo pogled na suparnike u grupi. Gana, Nemačka i Australija. Sa Ganom nismo nikada igrali meč u završnici, a u dosadašnjem odmeravanju snaga sa afričkim ekipama imamo polovičan učinak. Sahranili smo Zair 1974. u Zapadnoj Nemačkoj sa 9-0, da bi pre četiri godine na istom mestu izgubili od Obale Slonovače 3-2, iako smo vodili 2-0 posle 20. minuta igre.

Mnogo bogatiju tradiciju susretanja imamo sa Nemcima. Sa njima smo se do sad sastajali ukupno šest puta, i svih šest puta kada smo igrali sa njima smo uspevali da prođemo u nokaut fazu takmičenja! Nemci doduše imaju mnogo više uspeha u tim megdanima - zabeležili su četiri pobede (1954. - 2:0 (1/4), 1958 - 1:0 (1/4), 1974 - 2:0 (druga faza) i naravno 1990. u Italiji kada su Švabe predvođene Mateusom, Felerom, Klinsmanom, Bremeom i Litbarskim zgazili Osimovu četu na Đuzepeu Meaci u Milanu sa 4-1 (grupa)).

Naša jedina pobeda, iz Čilea 1962. je već pomenuta, a poslednji put smo odmeravali snage u Francuskoj pre 12 godina, ponovo u grupi, kada je bilo 2-2, iako smo vodili sa 2-0. Valjda će treće odmeravanje snaga u grupi biti talično iako nesumnjivo Nemačka predvođena Balakom i Švajnštajgerom ima strahovito jak tim. Bez preterane euforije, imamo sa čim da izađemo na taj boj, što smo dokazali i u poslednjoj prijateljskoj utakmici, uprkos porazu.

Sa Australijom se do sada nismo sastajali na Mundijalima, baš kao ni sa jednom reprezentacijom iz Okeanije. Ostaje nada da će ta utakmica imati takmičarski značaj, i odlučivati o plasmanu u narednu rundu. Za razliku od prethodnog prvenstva, kada sam bio euforičan, pa užasno razočaran kriminalnim igrama, ovog puta sam umereni optimista. Imamo sjajne igrače na svim pozicijama, i ako uspemo da se naviknemo na turnirski sistem i neutrališemo mentalne manjkavosti koje se obično očitavaju kao kompleks niže vrednosti, veoma primetan na kvalifikacionom meču sa Francuzima prošlog septembra na Marakani, možemo dosta. Šta je u ovom slučaju to "dosta"? Za sada, prolazak u drugi krug. Posle je samo nebo granica. Ne mogu da dočekam da Mundijal počne, a do tada ću, da ubijem vreme, lepiti sličice.