K’naan – Troubadur (A&M/Octone Records, 2009.)

E, pa, dugo je odležao K’naan, dosad se i ucrvljao.

Pokazalo se da novi album mog miljenika iz samog Afričkog roga ima život vodenog cveta: za svega par nedelja rodi se, doživ puni polet i umre. Al kakav je to uzbudljiv život bio! Glavna krilatica Trubadura sročena je u stihu iz pesme Dreamer: „It’s OK to feel good.“

Ako se uzme u obzir da je reč o hip hop muzičaru, na sve to iz Somalije odakle je izbegao za vreme građanskog rata, kada mu je bilo 13 godina, dakle, da ima sve preduslove da peni od besa, ovakva poruka, i generalni polet koji provejava albumom, svakako neće obradovati poštovaoce ovog žanra. Pošto ja nisam jedan od njih, dozvoljavam mu svakako da bude šta hoće, a u K’naanovom stavu koji se nadovezuje na prelepu misao sa prethodnog albuma: „it’s better to light a candle than curse the dark“, rado spuštam sva bojna koplja i puštam da me ogreje ovo varljivo sunce.

Ko god se, kao ja, vezao za prvi K’naanov album pre no što je naučio i kako se izgovara ime ovog mršavka, zna da je The Dusty Foot Philosopher bio nabubrela žila, prilično iskopčana sa produkcijskih infuzija. E, ovde je K’naan odlučio da satre tu prašinu sa drečavih majica i afričkih bubnjeva, te da skokne do studija na jedan odličan manikir.

U K’naanovoj poeziji gorčinu i prkos smenili su ironija sa kojom najpre priča o globalizmu i paradoksima života po ovim pravilima (15 minutes away, Somalia:

“Freeze frame on the street name
Oops wait a minute,
This is where the streets have no name
And the drain of sewage”)

i melanholija kojom boji brojne slike iz detinjstva (dirljiva dečja tužbalica Fatima). Stadionski polet i himničnost pesama sa prvog albuma (Smile, Strugglin), zadržale su se i na Trubaduru (Wavin’ flag – oda Bobu Marliju), ali sa po kojim ukrasom viška na barikadama koji se prepoznaje u vrhuncu pesme. Ovo im nikako, ako se ja išta pitam, a pitam se, ne oduzima na snazi, samo stvara utisak da je K’naan preko golih rebara svog prašnjavog filozofa obukao pancir. Ali, ipak, tu je zvuk vijorenja zastava, čist uspon, možda bez nekog inteligentnog i opakog konteksta, po čemu se razlikuje od himni s prethodnoh albuma. Više kao čista, taksi oslobođena doza podizanja duha, ponosa, prkosa koja se može primeniti na bilo koju situaciju. Iako nema tako puno konkretnih pitanja kao na prethodnom albumu (What’s Hardcore?), žal za ovakvom univerzalnom i čistom zvučnom porukom makar na mene utiče da je prigrlim.

Pravo iznenađenje od kog sam se zacrvenela kao kad se pije vino ili sluša Crvena jabuka pa srce brže zakuca iako ti mali mozak piše kaznu za parkiranje na tako jeftinom i umašćenom mestu, izazvala je pesma Bang Bang.

Ću da ga citiram s balama na ustima:

“She was walkin’ around with a loaded shotgun
Ready to fire me a hot one.
It went bang, bang, bang…”

Ok, nije Rilke, ali stvara slike obaranja mršavog filozofa u prašinu (pri čemu svakako ukidam mogućnost metafore).

Naposletku, K’naan je jebo kevu sa aramžmanima. To je da se sluša i cvili.

Da sam neki drkoš, ko što nekad jesam, zamerila bih mu neke rupe u pamćenju, nedoslednost. Tako K’naan u svojim pesmama sa ironijom govori:

“Do you see why it's amazing,
When someone comes out of such a dire situation
And learns the English language,
Just to share his observation!”

A sve pesme na albumu, sa izuzetkom delova pesme America, ispevane su na savršenom engleskom. Ali, iako sam nikakav poznavalac hip hopa, pa ovaj fenomen prepuštam iskusnijima, čini mi se da je američka kultura u velikoj meri oblikovala hip hop, baš kao i rokenrol. Budući da su toliko opsednuti prenošenjem svojih poruka, reperi teže da komuniciraju sa publikom, da joj ispričaju svoju priču. Otuda, prirodno repuju na jeziku na kom ih ceo svet razume (a to nije srpski). Treba biti zaista drzak i spreman na propast, pa naseljen u nekoj Kanadi još od rata koji te oterao iz sopstvene zemlje u kojoj si gledao kako ti ubijaju prvu simpatiju i brata, te živeti od nadnica koje otac, fakultetski obrazovan, zarađuje kao taksista u Los Anđelesu, pa da u sebi pomiriš tolike oprečnosti. Želja da se pobedi haos svakako vodi do potrebe za razumevanjem, za govorenjem jezika koji svako razume, maker to bio i jezik okupatora.

Volim li još uvek K’naana, glavno je pitanje na koje tražim odgovor ispod stola dok pišem. Svakako. Kad vas najbliži iznevere, vi im praštate, kada se menjaju, vi ih ne proglašavate za izdajnike. Dajete im vremena. A, oni vama stihove poput ovih:
"You place bins in my ribs and ask me to lie down
My pain is your pleasure but pleasure is all mine
You lend me your false ear and I lend you my false lines
Like fire in free town I’m fueled by your gold mine."