четвртак, 30. јул 2009.

Zdravlje na usta izlazi


Portparoli zdravlja – mahom časopisi, a potom javne ličnosti (od umetnika, preko političara do voditelja i spikera) i predstavnici kojekakavih udruženja zalažu se za zdrav život svakog pojedinog čoveka. Nema više one jednostavne, bazične brige za zdravlje: pranje ruku pre ručka, pranje zuba posle ručka – umesto toga zdravlje postaje ručak. Skup i fensi obrok samo za nečije stomake. Zdravlje više ne znači život, već životni stil.

Zdravlje je kula od slonovače u koju, kao u ostalom i u sva „viša stanja“ u našem društvu bivaju inicirani samo povlašćeni – oni koji imaju novca i vremena. U već svakodnevnim i sve agresivnijim pozivima na sistematski pregled nacije ne pominju se prizemne, komunalne teme od kojih to zdravlje zapravo najviše zavisi.

Prevashodno se priča o psihološkim preprekama na putu do zdravlja: ne možemo da „kažemo ne alkoholu“, nismo dovoljno jaki da „zgazimo svoju poslednju cigaretu“, usled manjka samopouzdanja i volje „zapuštamo floru svojih creva“, i generalno mi ne želimo da budemo zdravi. Za to vreme, oni gore, valjaju se u čisto belom kao prasići. Pa imate ekipice od sredovečnih, dobrodržećih žena koje sve idu da se klistiraju ko da idu na manikir.

Ne priča se i ne piše o svim teškoćama na koje nailazi realan čovek koji, osim što ima problema sa gasovima, ima problema i sa prostatom, kičmom, jetrom, srcem, plućima – redovi u domovima zdravlja, skupi lekovi, zakazivanje presudnih pregleda i snimanja sa po mesec dana odlaganja, činjenica da je, sa gubitkom posla, ogroman broj ljudi ostalo bez zdravstvenih knjižica, da ih mnogi nikad nisu ni dobili, da je radno vreme takvo i toliko da čovek kome nešto zafali ne može ni da ode kod lekara, overi knjižicu i prođe sve te igre bez granica do lekarskog saveta i eventualne nege... O reči utehe da se i ne govori. Stres po hodnicima bolnica u kojima se čami stvara ljudima čije su dijagnoze neizvesne strah za koji se, u stalnim mantrama o zdravlju ne zna i ne govori dok se isteruju ostali bauci.


Za to vreme, zdravlje postaje isključivo estetska i na neki način religiozna kategorija. Mistifikacija oko pojma zdrav život toliko je jaka i doprinosu utisku da, ako ne sledite čitav niz komplikovanih (i sklupih) koraka, vi ste izbačeni iz diskursa o zdravlju, a vaš život je u rukama nekakve više sile koju ne uređuje i ni na koji način se njome ne bavi priča o zdravlju. Takoreći, u crnoj hronici u kojoj će se pisati o zagađenju, raku pluća i epidemiji gripa, sasvim odvojeno od teme zdravlje koja je izolovana u sterilni krug u kom živi jako mali broj ljudi.

Recimo, žene su konstantno pozivane sa masnih hartija časopisa ko što su Sensa, Lisa i ostala sestrinska štampa koja od zdravlja pravi tajnu, obavijenu zavereničkom atmosferom, da idu na redovne preglede zbog opasnosti od raka dojke, ali ni na jednoj od tih masnih stranica nećete naći tekst o situaciji u vašem obližnjem Domu zdravlja de bi trebalo da doprinesete ovoj zajedničkoj akciji. Tu se isključivo barata metaforičkim, opskurnim pojmovima kao što je vaše telo – kuća vaše duše i generalno o zdravlju piše kao o ukrasu.

I tako dolazimo u situaciju da se o zdravlju konstantno priča kao o estetskoj i duhovnoj kategoriji, dok se prećutkuje ili iz domena zdravlja potiskuje veoma realan svet, infrastruktura u kojoj zdravlje može da se čuva ili naprosto izgubi. Tako izolovano na jastuče, povezano isključivo sa duševnim mirom, zdravlje, kako ja vidim, postaje odvojeno od naroda i čuva se u malim bočicama za pričešće u svetu zajednicu onih „koji brinu o sebi“.

Ljubomir Micić - Barbarogenije decivilizator (Filip Višnjić, 1993)


Možda pomalo idealistički zvuči, ali prava umetnost je nemoguća ukoliko nije totalno iskrena, ukoliko ne teži otkrivanju istina. Kada se sa ove strane pogleda, dolazi se do zaključka da je umetnost i njeno upražnjavanje već samo po sebi idealizam, bunker u kome se čuvaju zalihe onoga najboljeg od ljudskog.
Postojala su vremena kada ovo podneblje nije kaskalo za svetom u umetničkom smislu, vreme kada je moguće bilo biti ovde i biti svetski relevantan. Dešavalo se to između dva rata, kada je izlazio časopis "Zenit", čiji je prvi broj izašao 1921. u Zagrebu. Društvo avangardnih umova , zavedenih u antologiji istorije savremene umetnosti pod zbirnim imenom "zenitista", potražilo je u zdravom umu i razumu autentične odgovore za diktat ništavila koje je zavladalo po završetku Prvog svetskog rata. Na čelu ove uticajne grupe bio je Ljubomir Micić, pesnik, romanopisac i urednik časopisa "Zenit".
Ovaj časopis izlazio je pet godina, okupljajući oko sebe krem tadašnje evropske umetnosti - italijanske futuriste i ruske avangardiste, čija su dela izložena na izložbi upriličenoj u Beogradu davne 1924. godine. Kralj Aleksandar je zabranio časopis nakon teksta M. Rasinova (sumnja se da je to bio pseudonim samog Micića) u kome se ističu zajedničke osobine marksizma i zenitizma. Smrtno alergičan na pojavu srpa i čekića u bilo kom obliku, krunisana glava se postarala da list ekspresno nestane iz slobodne cirkulacije, a Micić kao urednik je bio prinuđen da emigrira. Skrasio se u Parizu, gde je na francuskom objavio deset zenitističkih romana, od kojih je na srpski preveden samo jedan - "Barbarogenije decivilizator", svojevrsno sažimanje zenitističkih ideja u proznom obliku.
Micić se vratio u Srbiju posle pariske epizode, gde je živeo do 1971, kada je umro u staračkom domu u Kačarevu. Postoje verzije da je umro od gladi, koje nisu proverene, ali sigurno je da je živeo na samoj ivici egzistencije. U Titovoj Jugoslaviji se povukao sa scene, a sa retkim ljudima koji su imali čast da komuniciraju sa njim, opštio je isključivo na francuskom jeziku.
Po čitanju njegovog jedinog na srpski prevedenog proznog dela, jasno je zašto je opus ove ličnosti nedovoljno poznat širim slojevima, i zbog čega je sveden na kult u krugovima upućen(ij)ih. Optužba za marksizam nije bila jedini trn u oku monarhističke vlasti u pogledu Micića; on je monarhiji zamerao propagiranje jugoslovenstva kao štetne ideologije u pogledu interesa srpskog naroda. Čitajući pasaže ovog dela natopljene yu-tematikom, čitalac ne može a da ne bude fasciniran dalekovidošću knjige koja je napisana pre sedam decenija a čiji je sadržaj, sa ove vremenske tačke gledišta, itekako aktualan.
Otpisati zbog srpstva (za koje piše da je "jedina njegova politička ideologija") Micića je nesumnjivo redukcionistički potez. Temelji njegovog učenja mnogo su širi i protežu se na čitav svet. Čartistički natopljen gnevom protiv mašina, Micić preuzima i špenglerovsku distinkciju između kulture i civilizacije kako bi uperio prstom na civilizovanu Evropu koja je svojom dekadentnošću glavni krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Kao lek ovoj bolesti duše, on predlaže zasnivanje spiritokratije, povratka izvornom čoveku, koji se po njemu nalazi na Balkanu, čoveka koji će svojom duhovnom snagom pomoći Evropi da se decivilizuje i vrati izvornom životnom varvarstvu, koje Micić razlikuje od divljaštva.
Pritisnut optužbama za marksizam, on izjednačava komunizam i fašizam kao dve strane istog novčića, grozeći se socijalnih revolucija čiji je cilj "jedan ili dva tanjira supe". Micić na umu ima nešto sveobuhvatnije, revoluciju duha.
Kao umetnik koji je živeo zenitizam, pokretačku snagu u čoveku, Micić u ovom delu prepliće autobiografske i idejne motive u liku Barbaregonija decivilizatora, rođenog na Đurđevdan, sina vile Morgane ("na ovim prostorima poznate kao Fata Morgane") i Zenitona "Neznanog junaka sa Avale". Njegova ljubav je Srbica, u kojoj se lako prepoznaje Srbija, čije je "mlohavo, osrednje" prezime Jugovina, jasna asocijacija na Kraljevinu Jugoslaviju. Ona je ćerka gazde Hipokrita, lika koji simbolizuje svet onog vremena oličen u materijalizmu i sitnim i krupnim podlostima koje iz njega proističu. Kao sveobuhvatan princip, Hipokrit se pojavljuje u raznim obličjima, uvek nasuprot Barbarogeniju koji na svojoj strani ima samo srpskog seljaka sa Avale. Iako u sukobu sa monarhijom, Micić tvrdi da nikada neće biti anti-monarhista, pošto je srpska monarhija jedna od retkih koja je nastala iz naroda. Ipak, to mu ne smeta da kralju zameri na propagiranju jugoslovenstva/slabljenju srpstva, u čemu posebno optužuje "ponizne i servilne" Hrvate i Srbe koji su im se priklonili. Nema sumnje, vreme mu je i više nego dalo za pravo, te je istorijska dimenzija možda i njegova najveća vrednost sa ove tačke gledišta.
"Barbarogenije decivilizator" je filosofski roman, pomalo nalik na čuvenog Ničeovog "Zaratustru", roman koji pregnantnim mislima baca rukavicu u lice i sadašnjeg doba, što dovoljno govori o njegovoj vitalnosti. U svojoj impulsivnoj i katkad briljantnoj idejnosti, Micić ponekada upada u kontradikcije, ponekada zaškripi i sama struktura dela koja se predominantno oslanja na dijaloški obrazac, ali i pored ovih zamerki "Barbarogenije decivilizator" je pažnje vredno štivo, idejni podsticaj kreativnih umova i krunski dokaz da nacionalno i avangardno nisu antipodi, kako to više učestalošću svojih glasova nego snagom sopstvenih argumenata žele da nas ubede dežurni domaći & inostrani civilizatori. U tom duhu, završimo ovaj prikaz barbarogenijalnim pokličem: decivilizujte se!

Negde na putevima stare Evrope,
Slovenska krv oko bistre vode

Balkanski ,balkanski varvari

Uz jako piće meso na žaru
i vrele devojke,snežnih grudi

Balkanski ,balkanski varvari

Uz dobar cug postaješ drug,
za šaku para-krpara

Balkanski,balkanski varvari

I oči svetle kao zvezde nad poljem,
nad vatrom Slovenska duša bdi

Balkanski ,balkanski varvari

Sečivo miruje,pesma se čuje,
za dragom ženom se pusti suza

Balkanski,balkanski varvari

Uz dobar cug postaješ drug,
za šaku para –krpara

Balkanski,balkanski varvari

Kandžija - Narodnjaci (Dallas)



Stjepko Galović poznatiji je u regionalnom hip hop undergroundu kao Kandžija (kao i Rimokatolik i Emtivi Andrija). On stiže iz Osijeka i prisutan je na balkanskoj sceni nekoliko godina. Pre nekoliko godina oglasio se samizdat izdanjem "Jea Mixhejt" koji je na veoma duhovit način uzdigao nivo parodije/satire u ovom muzičkom žanru od telesno-fizioloških standarda koje su ustanovili Beograđani Bad Copy, gosti na ovom samizdatu. Za razliku od njih, Kandžija je sa lakoćom prikazao život u učmaloj sredini bez imalo ulepšavanja, pokazujući da je okružujuća stvarnost (kao npr. u himni Blato) uvek najbolji materijal za sklapanje rima. Talentovan i duhovit, Osiječanin je sa obe noge na zemlji ispostavio neveselu hroniku tranzicionog društva, zaglibljenog u šljašteće laži, što mu nije smetalo da se na sebi svojstven način pozabavi i globalnom muzičkom ponudom, i nađe vremena za plodnu saradnju sa starom gardom hrvatskog hip hopa.
Tri godine kasnije, izašao je novi, zapravo debi album ovog hrvatskog repera. Nakrcan sa 19 pesama u trajanju od skoro 70 minuta, Kandžija je kompromisno odgovorio na pitanje šta želi da postigne svojom muzičkom karijerom. Očigledno, dilema je bila da li ostati reper ili se potruditi da postaneš (anti)zvezda (nalik na Splićane TBF i već pomenute Bad Copy, koji su tim zahvatom i stigli do kritične mase slušalaca)?

Polazeći od reperskog postulata da ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda, Kandžija u svojim pesmama demaskira slike i prilike života većine balkanskih žitelja, ne propuštajući da iskaže svoju privrženost vrlini uličnog zdravog razuma koji ne trpi laž. S toga je malo, u najmanju ruku neobično, što prvi deo ovog albuma u većoj meri protiče u vidljivoj želji Kandžije da se dopadne onima koji su uglavnom predmet njegove kritike. Posle neuobičajeno velike doze pesama u intro maniru, vesela ska numera "Jelena" najavljuje već viđeni egzodus iz hip hopa u pop - svojevrsnu marčelizaciju poznatu od "Otkucaja", iako samokritični Kandžija na početku ove pesme tvrdi da zna "da će ga se zbog ove pesme odreći reperi". U sličnom, sa aspekta šire prihvatljivosti snishodljivom tonu prolazi i sledeća "Obična priča", duet sa Marčelovom desnom rukom Skajem Viklerom, koji uprkos tome što sa uspehom svira sijaset instrumenata i jedan je od traženijih producenata u ovom trenutku, i dalje iskazuje od ranije primećene ritmičke boljke (ili još preciznije: nedoraslost) prilikom upotrebe svog glasa.

I kada se učini da je Kandžija poklekao u želji da bude ono što nije, pribegavajući rešenjima koja su upalila kod publike (što nije nikakvo merilo njihovog kvaliteta), uz obilatu upotrebu jeftinih seksualnih zicera ("Bicikl" i "Vladaju svijetom", u kojoj saznajemo da globalno živimo u sisokratiji) koje stoje u stilskoj i idejnoj kontradikciji sa već viđenom prozivkom licemerno-seljačkih praksi (Urbana seljačina), osiječki reper uzima šlauf za spasavanje i popravlja krvnu sliku svog debija gomilom uspelih, satiričnih kompozicija u kome njegov izoštreni narodski ugao gledanja, uglavljen u okruženje veoma tvrdih bitova, dolazi do punog izražaja. Od ko zna koje verzije odranije poznatog i priznatog "Zemljopisa" preko "Starih mrcina" i "Nema spavanja" do "Državnika novog kova", "Repriza" i numere "Malo sutra", Kandžija svojom nepretencioznošću sa lakoćom popunjava oveću zjapeću rupu na balkanskom hip hop šavu.
Šta će biti dalje, zna samo on. Da li će ostati veran sebi ili će se pretvoriti u one koje pravednički nije propuštao da izvrgne ruglu, ne može se doznati preslušavanjem "Narodnjaka".

Vuneny - Whatever Singularity (Jarring Effects)


I uvek kada se zapodene priča oko "uspešnosti" neke domaće grupe, navedem primer mostarskog dueta Vuneny koji ovaj pojam značajno redefiniše u okruženju samodovoljnih balkanskih brazdi - preko 400 koncerata za nekoliko godina staža, što u okruženju, a većinom nešto dalje - pa sve do Tunisa. Što je još bitnije, nalik na makedonske nju vejvere Bernays Propaganda, žitelji jednog od dva friško podeljena grada na našem poluostrvu (drugi je, treba li napominjati, Kosovska Mitrovica) idu na prave pravcate turneje - potrpa se sve što treba u kombi pa se svaki dan svira u nekom drugom gradu. Hteli mi to da priznamo ili ne, to jeste uspeh i nedosanjani san za brojne "uspešne" regionalne sastave koji izlete u inostranstvo pravdaju pod stavkama "nostalgija" ili "kulturna razmena", ovo drugo gotovo uvek u nekom (para)državnom (čitaj jalovom) aranžmanu.
Zahvaljujući svom neprestanom trudu, ovoj grupi je pošlo za rukom da nedavno objavi svoj treći studijski album za francusku izdavačku kuću Jarring Effects. Pogled na katalog ove kuće govori da su u pitanju ozbiljni igrači - osim perjanica francuske dub scene što Ez3kiel i High Tone jesu, tu se našlo mesta i za nove nade kao što je Oddateee, ali i za stare kajle poput Scorn. Ekipa za respekt, nema šta.
I iako su sve ove činjenice sjajne i vredne poštovanja, tamo gde je to najbitnije čini se da Mostarci nisu na visini zadatka. Njihov visoko eklektični muzički hibrid sastavljen od delića raznoraznih pravaca u rasponu od duba do novijih gitarskih formi klasičan je primer new-age spiritualizma koji slušaoca ostavlja potpuno ravnodušnim, i praktično praznim iznutra. Da stvari budu potpuno jasne: tehničko-produkcijska egzekucija je na ovom, kao i na prethodnim izdanjima na zavidnom nivou, ali muziku sačinjava štošta više od pukog studijskog glancanja.
Utisak je da je u sveopštem svaštarenju sastava izgubljena neka, bilo kakva muzička osobenost grupe, te tako brižljivo producirani kolaži semplova, kontemplacije i povremenih gitarskih upliva u sebi sadrže snagu samo da zatalasaju po površini, iako se pozivaju na dubinu. Dubine na ovom, kao ni na prethodnim izdanjima grupe nema previše, te se može zaključiti da je Vuneny u najvećoj meri kukavičje jaje koje se izdaje za avangardu. Da ne ispadne da treniramo strogoću, njihovi koncerti su posve prijatan spektakl za audio-vizualna čula, ali ta energija i posvećenost sa koncerata nikako da se prelije na diskografske lične karte sastava, koji kao da se pred svako studijsko slikanje dodatno licka i češlja ne bi li ispao lepši nego što zapravo jeste.
No zahvaljujući pozicijama do kojih su došli svojim trudom, koji je za svaku pohvalu, novi album grupe Vuneny će sigurno ići iz ruke u ruku onih kojima nije bitno šta ili ko im svira dokle god je "ispravno" i "underground", iako je u najboljem slučaju reč o sadržinski osrednjem izdanju. Bez obzira na ovu (sasvim dobronamernu) kritiku nastavljamo sa praćenjem večitih zvučnih lutanja bosanskog dueta.

"Partizanska" Live in Luzern

среда, 29. јул 2009.

Mini-Maksi


Pritisnuta neveselom situacijom oko radnog statusa jednog od članova, ekipa nasdvoje u punom sastavu (pojačana jatakom) sinoć je na obali jedne od dvaju gradskih reka kontemplirala na temu ličnih poslovnih iskustava. Zapodenula se solidno argumentovana i emocijama nabijena rasprava. U centru pažnje bilo je moderno ropstvo zvano zaposlenje i sve ono što ti sa njim sleduje u ovoj simulaciji od države.

Počelo se od opštih postavki – posla ima veoma malo, jer nema para. To kažu oni koji su ih tokom nekoliko poslednjih decenija strpali u svoj džep a posle to proglašavali za narodni trijumf. U okolnostima kakve nas okružuju, ova zombi kasta nema nikakvih problema sa sopstvenom reprodukcijom – ambijent koji su stvorili, stvorili su za pupljenje svog vampirizma.

U ovom čemeru on nesmetano cveta, sa tendencijom daljeg rasta. Da bi se ispratila njihova ekspanzija, neko mora da poturi kičmu, i da prostite, dupe. Rasprava je na ovom mestu skrenula sa prvobitnog toka, što nije ništa neobično za debate ovog tipa. Jedna polovina nasdvoje je negirala da radnička klasa kao takva postoji, uzimajući u obzir gramšijevsku sentencu da su svi ljudi rođeni kao intelektualci, i iako se svi ne bave intelektualnim poslom, nema posla koji barem jednim svojim delićem nije intelektualan. Na tu konstataciju, druga polovina nasdvoje, sklona idealizaciji radničke klase, je odgovorila drvljem i kamenjem na one koji se izdaju za intelektualce – pominjući primere Svetozara Cvetkovića koji je jednim pozivom stopirao uvođenje PDV na umetničarenje (ili šta već), i Milene Dragićević-Šešić koja nije imala preča akademska posla nego da piše knjigu o turbo-folku koje nikom suštinski nije potrebna iako smo je svi kao građani ove zemlje baš za to platili.

Drugim rečima, radnička polovina nasdvoje je ispravno primetila da su „intelektualci“ pijuni u rukama lopova bez znakova navoda. Njihova uloga je da usmeravaju pažnju stada na nebitne stvari.

Šta je onda bitno?

Bitno je da se ne zna šta je gore. Da li da imaš ili da nemaš posao. Kako god da okreneš crno ti se piše. Ako ne radiš, nemaš para što je ekvivalent umiranja u kapitalističkom sistemu. Ako radiš, faktički si živ jer imaš para da platiš račune, ali sve u tebi umire.

Kako?

E pa ovako. Upoređujući naša radna iskustva dođosmo do zaključka da je u Srbiji višak nezaposlenih na ulici a manjak zaposlenih u svakom smislu. To znači, da ako si privilegovan da radiš, nećeš raditi samo svoj posao – već i nešto pride, nešto što nije u opisu tvog radnog mesta, jer moraš. Novinari nisu samo novinari, već i prelamači, vozači su po potrebi i čistači itd. Posla uvek ima, a plata je samo jedna.

Osim velikih civilizacionih tekovina kao što je godišnji odmor, druge pogodnosti zaposlenih ne postoje, ako izuzmemo srećnike sa fiksnim radnim vremenom. Radi se dok ne završiš, faktički ne postoje sindikati da te zaštite od zloupotrebe nadređenih, a ugovori i svi pravni dokumenti kojima se uređuje tvoj položaj u stvarnosti ne važe već postoje pro forme radi. Ako poslodavac odluči da ti skreše platu na koju se obavezao ugovorom, on će to učiniti bez posledica, jer u slučaju tužbe može doći do prestanka radnog odnosa. A nakaradna hijerarhija je takva da što se više kotiraš na njoj manje radiš, a veća prava (i platu) imaš. Pitanje odgovornosti rukovodećih kadrova u ovoj zemlji nikada nije dobilo zaslužen odgovor jer se vlast ovde najčešće shvata kao svevlašće.

U ovoj jednačini, i država Srbija koje nema se ponaša kao uvek gladni lešinar. Na tragu besmrtne rečenice iz Bandi Njujorka da „privid zakona mora da postoji pogotovo kada se on krši“ funkcioniše i njena logika koja se temelji na misli da se njeni građani nikada ne usprave na obe svoje noge i budu zaista, suštinski slobodni. Na ovakvu državnu praksu se posebno žale poslodavci koji zatim pribegavaju (treba li reći mizernom) plaćanju radnika na ruke, kako bi zaobišli državni zulum.

Kao izuzetno opravdanje za sve i od ranije poznate poteze došla je svetska kriza koja je dodatno opaučila bespomoćne, ni ne takavši one koji su za nju odgovorni. Uprkos činjenici da je zaposlenje, posebno mlađih ljudi, privilegija koja sa sobom donosi određeni status i „vrednost“, ono sa sobom odnosi dostojanstvo i ljudskost zaposlenog. Šićardžijska logika kapitalizma po kojoj mini ulozi dovode do maksi rezultata ubija život zarad profita, koji, kao, poboljšava taj isti, u pojam ubijeni život.



LKJ-DI BLACK PETTY BOOSHWAH

dem wi´gi` whey dem talent to di state
an´di black workin´ class andahrate
dem wi´ side wid oppressah
w´en di goin´ get ruff
side wid aggressah
w´en di goin´ get tuff

dem a black petty-booshwah
dem full of flaw
dem a black petty-booshwah
dem full of flaw

tru dem seh dem edicate dem a gwaan irate
tru dem seh dem edicate dem a seek tap rate
dem a seek posishan
aaf di backs of blacks
seek promoshan
aaf di backs af blacks

dem a black petty-booshwah
dem full of flaw
dem a black petty-booshwah
dem full of flaw

dem a run-up dem mout´ an´ a shout all about
tru dem have a lat a dou´t ´bout di stren´t af blacks
dem a run-up dem mout´
an´ a shout all about
but w´en wi launch wi attack
dem wi´ haffi dress back

dem a black petty-booshwah
dem full of flaw
dem a black petty-booshwah
dem full of flaw!

The Black Dog - Further Vexations (Soma)

Pošto se prošle trijumfalno vratila na scenu, šefildska trojka The Black Dog nastavlja svoju mračnu priču i ove godine. Ovog puta su se na tapetu našle socijalne prilike u Velikoj Britaniji na početku novog milenijuma.
Nazivajući Further Vexations "umetničkim odgovorom na prilike 21. veka u komšijskoj bezdimnoj Britaniji", The Black Dog su novo izdanje nazvali "pokušajem da se uhvate i izraze emocionalne frustracije, muke i patnje življenja u ne-demokratskom društvu nadzora". Pominju se zatim i manjak suvereniteta i Brisel, "dva nepotrebna rata koja nismo sebi mogli da priuštimo" itd. Već ovakav opsežan pripremni tekst je dovoljna pozivnica za sve one koji na reči IDM i techno nemaju asocijacije na bezglavu, hedonističku zabavu, što i jeste, bar potpisniku ovih redova, linija razgraničenja između muzike koja ga interesuje i nazovi-muzike koja ga nimalo ne zanima (reč rejv pali prave lampice).
Pogodili ste, The Black Dog, kao jedni od pionira ove vrste muzičkog izražavanja, pripadaju prvoj grupi, pa samim tim slove za uticajne u taboru druge grupe koja se ipak ne šali glavom da ih pušta po PARTIjskim podijumima. Britanci su previše mračni da bi se uz njih zabavljalo i igralo.
U odnosu na odlični prošlogodišnji Radio Scarecrow koji je ambijentalni mrak tražio u podsvesti gustih subliminalnih tekstura, Further Vexations je podjednako minimalan, rigidan i taman, ali istovremeno i življi i ritmičniji u odnosu na prethodnika. Razlog tome je svojevrstan povratak u "astralni" elektro zvuk ranih devedesetih, koji se svojevremeno mogao čuti na izdanjima etikete WARP, u vreme kada je ovaj sastav otprilike počinjao sa radom u svojoj inicijalnoj inkarnaciji. Tema CCTV Nation je dobar primer za ovu tvrdnju, a osim nje najjači utisak ostavlja triptih Northern Electronic Soul.
Povoljna ocena važi za čitav album, čak i više od toga - ovo je sigurno jedan od najboljih elektronskih albuma godine koji je ovaj par ušiju do sada imao prilike da čuje. Ako ste od onih koji vole duboku anti-orvelovštinu, ne propuštajte ni po koju cenu.

Kellermensch - S/T (Persona Non Grata/Target Distribution)

-Vidi ih intelektualci, bila je prva impresija nemuzikalnije polovine nasdvoje pri premijernom (video) susretu sa danskim sastavom Kellermensch. Odista, grupa koja sebi da ime inspirisana "Zapisima iz podzemlja" Dostojevskog, već je sama po sebi predodređena da stvara muziku koja nije za zabavu.
Muzički susret sa debijem momaka iz evropskog carstva paštete i plavog sira počinje kao da je vaskrsli Roj Orbison ponovo zajahao svog vranca a zatim svetu otkrio svoju novootkrivenu ljubav prema metalu. Četrdesetak minuta kasnije, slušalac, zatečen, ima utisak kao da je skitska horda na četvoronošcima poništila pa ponovo oživela njegovo biće.
Retki kritičari koji su se do sad uhvatili ovog albuma a da svoje misli ne izražavaju na skandinavskim narečjima kao da su se utrkivali ko će dati besmisleniju kategorizaciju muzike koja se može čuti na ovoj ploči. Umesto tog ćoravog posla, čini se smislenije apostrofirati najzvučnije delove ovog kompleksnog audio mozaika čija je glavna vrlina, začudo, pitkost i majstorska jednostavnost bogato ukrašena znalački razbacanim instrumentalnim ornamentima.
Nema sumnje da su Kellermensch metal bend, i to onaj koji pripada post-metal sazvučju. Za slabije informisane, to znači da je ovo metal album iako na njemu nema samo metala. Čega onda ima? Osim paklenih vokala koji u elegično-melanholičnim putešestvijima Skandinavaca nesumnjivo imaju ulogu agresivne katarze,(uparenih sa ništa manje zlonamernim rifovima), tu su još najmanje dva kraka. Prvi je neo-klasični - dobrano začinjen gudačima, klavirom i drugim istorijski proverenim izvorima spiritualnih đakonija. Drugi je, najkraće rečeno, rok tradicionalizam, upečatljiv i po izboru obrada na ovoj ploči. Ima ih dve - prva je monstruozno viđenje Waitsove Dirt in the Ground, dok se pri kraju albuma našlo mesta i za Youngovu Don't Let It Bring You Down.
Ove dve pesme se prirodno uklapaju u ostatak audio ponude, što govori da su novajlije iz Esbjerga maltene cedile suvu drenovinu iz sebe za potrebe ovog izdanja. Trud se, kao i uvek, isplatio jer na albumu praktično nema praznog hoda u istraživanju tamnih kutaka ljudske duše. Ovom pločom se nastavlja berićetni niz metalske ponude iz ove godine, ako niste gadljivi na metal koji sam sebe transcendira. Bilo kako bilo, jedno je sigurno, ovo je novi bend za Nikolu Vranjkovića.

понедељак, 27. јул 2009.

Usponi i padovi u Beogradskoj Areni

Moj prvi odlazak u Beogradsku Arenu ispao je pravo vatreno krštenje. Nekoliko dana zaredom, pratili smo završni turnir Svetske lige. Kao pravi ljubitelji odbojke, iako smo imali karte za sve mečeve, gledali smo uglavnom kad igraju naši. Sa izuzetkom meča između Brazila i Rusije. Meni, kad gledam sport, u principu uvek treba da navijam za nekoga, inače mi je cela stvar nezanimljiva. Otuda moje veliko oduševljenje posetama mečevima koje je Srbija igrala redom protiv SAD-a, Rusije, Kube i Brazila.

Čak i ako se ne razumem sasvim u pravila, sama činjenica da se preda mnom dešava sukob, stalna napetost, ispunjava me oduševljenjem. Ovo mi je došlo glave u finalnom okršaju Srbije i Brazila kada su se sudije, nakon protesta brazilskog selektora, predomislile i već dodeljen bod prebacile na kamaru Brazilcima, pa se sa gornjih tribina nadigla masa i podigla ogroman zvučni talas praćen kapljicama preskupog piva i soka, gutama novina i plastičnim čašama (izbor nije bio veliki pošto su nam na ulazu oduzeli sve što bi moglo da se upotrebi kao oružje, il što bi rekla ljubazna prodavačica keksa s kajsijama, svu pirotehniku – upaljače i hemijske olovke).

Koliko god delovao divljački, tj. neprimeren pristojnosti odbojkaške publike i atmosferi koja je bila „na nivou“, ovaj trenutak je bio uzbudljiv baš zato što smo svi, oslobođeni prećutnog bontona koji nameće velelepna, umereno rashlađena Arena, sitna deca koja skupljaju lopte što im ih dodaju nasmešeni selektori, prelepe devojke sa prekrštenim nogama i uljudno obezbeđenje odbacili sve uzde, poustajali sa mesta i drali se uz Marš na Drinu. A, Arena je bila dupke puna. Prema izveštajima, oboren je rekord od finala Svetske lige u kom su se takođe sučelile Srbija i Brazil, 2005. pa je bilo 22 680 ljudi minus jedan.

Bolja polovina nedostajala je sa svojim znalačkim procenama pravila, prekršaja i komentara, ali nam je javila da se na TV prenosu videlo da je poen trebalo da pripadne Brazilcima, ali da je, isto tako, sumanuto što sudije menjaju prvobitno donetu odluku. Ali, uzbuna koju su nadigli brazilski selektor, Bernando Rezende i brazilski kapiten Žibe bila je tolika da bi se svako pokolebao. Pošto smo najjači kad nam neko stane na žulj i zakine nešto što mislimo da nam pripada, nakon ove izmene, srpski odbojkaši su grunuli svom snagom i postigli tri poena zaredom i dobili četvrti set sa rezultatom 25:23. Trku do petnaestog poena repete odgledali smo na nogama, a s njih se skljokali kada je naš tim, nakon vođstva od 8:5, izgubio ceo meč i zlatnu medalju. Frustracija kao posledica činjenice da nam se ovo ne dešava prvi put (Nikola Grbić: „Nismo osvojili srebro, već smo izgubili zlato“), po mom mišljenju, mora se prevazići, iz prostog razloga što su Brazilci bili bolji, a i zato što su naši igrači zaista davali sve od sebe.

Gradacija do ovog velikog okršaja bila je primetna kako u Areni, tako i oko nje. Sa svakim danom, obezbeđenje se pomeralo – sa ulaza prema stepeništu, sačekujući nas sa novim predostrožnostima – prvo su tražili samo vodu, koju su nam davali da unesemo, presutu u čaše, potom su tražili i upaljače i hemijske olovke, da nam na kraju ne bi dali ni da prespemo vodu u plastične čaše. Isto tako, Arena je sa svakim korakom ka zlatu bivala sve punija što je, kako je primetila opuštenija polovina nasdvoje, simptomatično – niko neće da prati razvoj stvari, mukotrpno kretanje ka cilju, već samo da paradira nad rezultatima. Otuda je, pošto je ispratio te male velike korake, krajnji meč odgledao preko TV-a. Gradacija je primetna bila i u glasu glavnog čauša u Areni. Komentator na razglasu bio je uporan u svojoj misiji voditelja šou programa koji, u pauzama između setova, sa publikom uvežbava skandiranje kao da je reč o nekoj TV emisiji.

Ovaj veliki poraz, tragičniji utoliko što je meč sa Brazilom bio nalik onim preteranim sukobima u epskim pesmama, a pobeda bila neizvesna do poslednje lopte, navukao je teške oblake na prethodne mečeve - sjajne pobede koje su naši odneli nad timovima SAD-a, Rusije i Kube.

Meni je najdraži meč protiv Kube. Pre toga, pogledali smo susret Brazila i Rusije, tokom kog sam ja naučila par pravila po kojima se igra odbojka (neznanje mi nije smetalo da navijam), muvali se u pauzi od sat i po po stepeništu Arene, gledali odličan nastup hip hop plesne trupe iz Jagodine, kao i trening naše i kubanske selekcije pred početak meča. Dok smo gledali Brazilce kako nadigravaju Ruse, na trenutak mi se učinilo da, nemajući za koga da navijam, nemam šta da radim. Na moje pitanje za koga navija, definitivno bolja polovina je rekla – ni za koga, gledamo odbojku.


raniji setovi nasdvoje:
prošlogodišnja Svetska liga
Olimpijada

Universal Studios Florida - Ocean Sunbird (Little Fury Things)

U slučaju da ste poznavalac prilika na globalnoj sceni savremene umetnosti, lična karta ovog albuma zapisana u zaglavlju kao da ima za cilj da unese konfuziju u glavu potencijalnog slušaoca. Nazvan po čuvenom prostoru za zabavu lociran u penzoskoj američkoj državi, USF je duet iz Sijetla, nastao kao projekat iz spavaće sobe, dok malo poznata izdavačka kuća koja je objavila ovaj album, iako nosi ime po jednoj od najpoznatijih pesama grupe Dinosaur Jr, se u ovom slučaju nije petljala sa zidovima buke.
Naprotiv. USF se zaista bave produkovanjem gusto istkanih zvučnih tekstura, ali inspiraciju za svoje radne akcije traže u opusu uzora koji imaju dosta manji staž na američkoj alternativnoj (?) sceni. Najkraće rečeno, ako vaša muzička dijeta ne isključuje obilne količine zvuka natopljenog iskustvima grupe Animal Collective i jednog od njenih članova Pande Beara, lako ćete Ocean Sunbird uvrstiti u svoj meni.
Ipak treba biti pošten, pa reći da USF nisu puka kopija već imaju neki svoj šarm. Možda bi bilo najpoštenije istaći da duet na svom dugosvirajućem debiju dalje istražuje hipnotičke postavke nasleđa AC, gurajući ih u trance smeru. I kao što je to slučaj sa svakom iole kvalitetnom elektronskom muzikom, ona i na ovoj ploči zvuči toplo i nekako ljudski, stvarajući efekat vrludanja po živopisnoj džungli na koju se nastavlja zlaćana plaža.
U tom krajoliku našlo se mesta i za afro ritmove i napeve, koji su u savremenim okolnostima jasna referenca na miljenike kritike i publike Vampire Weekend, te je tako krajnji proizvod dosta sličan onome što isporučuje grupa Ruby Suns, samo efektnije, ako mene pitate. Karnevalski ugođaj hipnoze na ovoj ploči nikada ne prerasta u histeriju i frenetičnost, što je odlika El Guincha - još jednog unekoliko srodnog muzičara.
Zahvaljujući muzičkom usmerenju, reklo bi se da je USF savršen predlog za pozadinsko puštanje, no to je samo delimično tačno - na ovoj ploči ima dovoljno materijala za podizanje obrva kao što je naprimer pretposlednja tema, predivna Velvet Painting of the Stars, koja svojim dubinskim dub-trance ritmom podseća na zvezdane trenutke Britanaca Orb. Opet, s druge strane, nije zgoreg da se napomene da uprkos svojoj prijemčivosti ovo nije muzika za sva raspoloženja niti funkcioniše pri grupnom slušanju. Zato na slušalicama ima šta da se čuje.
PrveDve

недеља, 26. јул 2009.

EMOneta

Da li i koliko puta vam se dogodilo da svakome ko se nameri na vas u društvenom saobraćaju kao od šale polazi za rukom da dobije to što mu je od vas potrebno, dok se vama čini da ni od koga ne možete dobiti reč pomoći ili utehe? Ako vam je taj osećaj iskorišćavajuće neupotrebljivosti poznat, sigurno vam nije strana ni druga strana ove medalje: činjenica da poznajete bar jednu osobu u životu kojoj nikada i ni na koji način nećete moći da nadoknadite trenutke ljubavi, brige i pažnje kojom ste od nje bi(va)li obasuti. Zvuči li poznato?
Bilo kako bilo, čini se da emocije i ekonomija imaju mnogo više toga zajedničkog od prvog slova u imenu. Prevlašću sopstveničkog poimanja života i sveta koji se temelji na sticanju, nije misterija zbog čega se ovaj vid socijalnog ponašanja prelio na sve moguće pore života, pa tako i onu najtananiju, koja, bar teorijski, služi kao preduslov reprodukcije ljudske vrste.
Daljim prodorom interesnog poimanja sveta i života stvorio se pogodan ambijent za dalje napredovanje i bujanje jedne vrste ponašanja koja je u svojoj biti duboko anomalična i štetna, pre svega po tu samu osobu, iako to isprva nije vidljivo, baš kao što je to slučaj kada propitujemo sve iole gabaritnije istine. Društvene odnose ove epohe predominantno određuje šićardžijska logika koja funkcioniše po sistemu da se što manje uloži a što više dobije. Takav logički sled može biti podesan u proizvodnji dobara, mada je čak i na tom polju upitan sa etičke strane gledišta, ako imamo na umu žalosno stanje u kome se nalazi naša planeta, što je prouzrokovano našom bahatošću i nepažnjom. No, ako nam čak ni to nije dovoljno, šićardžijstvo sav svoj razorni potencijal ispoljava na socijalnom planu.

Koliko je samo žena čiji je jedini cilj u životu da se dobro udaju? Koliko je samo Don Žuana uplašenih čvršćeg partnerskog vezivanja? Silovanje prirode tako prerasta u samozavaravanje koje se ispoljava u varanju drugih - simuliranju pažnje zarad ostvarivanja interesa užitka. Svi živeći ljudi su svesni ove igre koja im vremenom ogrubljuje obraze i otvrdnjava srce, svodeći komunikaciju na uljudne besmislice i jurnjavu za sopstvenom srećom, koja, osim hedonistima, koji žive u iluziji da je nikada ne ispuštaju, svima stalno ispada iz ruku.
Nagurani između stvari, dobara za koje smo žrtvovali svoju prirodu, ne uviđamo koliko smo emotivno pauperizovani (osiromašeni). Naš prirodni impuls za bliskošću doživeo je svoju mutaciju na polju prezentacije. Pošto u krajnjem kapitalističkom stadijumu apsolutno sve živo ili neživo biva prevedeno u ekonomske odnose, tako se i ljudsko biće, gledano sa tog stanovišta, postvaruje i prerasta u hodajuće preduzeće ili trgovinu. Ljudskost tada biva zamenjena marketinškom logikom po kojoj je čovek preduzeće, njegov spoljašnji izgled izlog, a njegov način komunikacije uvek u službi ostvarenja ličnog interesa na način standardizovane i obezličene ljubaznosti, kakva vlada u šoping molovima.
Postavljanjem prevare na presto poželjnih vrednosti, prevare koja se kasnijom kvantifikacijom lako prevodi u etalon lukavstva ili, čak, što je posebno tragično, inteligencije, proklamovane vrednosti poput časti, poštenja, solidarnosti i tsl. gube svoje mesto u gusto isprepletanoj mreži socijalnih odnosa i statusa.
Ljudski susreti postaju ovlašni, hladni i površni, sa uvek prisutnom distancom, a njihova okupljališta su nalik na stočne pijace na kojima se događa još jedna intrigantna pojava, koju možemo kvalifikovati pojmom manekenizacije. Manekenizacija je prilagođena socijalizacija u kojoj umesto stvarnog prožimanja između dve ili više osoba, imamo na delu generalne probe stvarnih života (koje su dakako, predstave) i njihovo statusno-simboličko premeravanje i ispoljavanje u zviždanju užurbanih i nemilosrdnih velegradskih vetrova.
Stoga su suštinska, istinska, inspirišuća prijateljstva retkost, a modernističkim razbucavanjem patrijarhalnog modela porodice ni krvne veze/rođački odnosi, više nemaju zaštitničko-obavezujuću funkciju kakvu su u ranijim društvenim ustrojstvima imali. Na tom mestu je rupa u kojoj se nalazi čovek, usamljen da usamljeniji ne može biti.
Bitno je napraviti razliku između samoće i usamljenosti. Samoća je preduslov brojnih istinski kreativnih i ugodnih praksi, dok je usamljenost socio-patološka kategorija koja se širi poput civilizacijske zaraze. Uporedo sa njom idu i pojave kao što su blizanci infantilizacija i razmaženost, depresije i nervna oboljenja koja dalje vode u bolesti kao što su alkoholizam, tabletomanija ili narkomanija, o promiskuitetu kao obrascu promašenog života ne treba ni trošiti reči.
Na taj način šićardžijski obrazac, opisan na početku, stiže do svog neveselog ispunjenja - sve što (ne) činiš drugima, na kraju ti se vraća. Odupiranje stravičnom pritisku socijalno prihvaćenih poželjnosti je do zla boga težak zadatak za koji je samo nekolicina odabranih spremna da plati punu cenu. Samo nekolicina je spremna da uloži SEBE u nešto. Zato nam je, otuđenima, oholima i bahatima, tako kako nam je.

субота, 25. јул 2009.

Bjesovi - Bolje ti (PGP RTS)


Eto kad branim devedesete kao deceniju u kojoj je, da se ne lažemo, u Srbiji nastala muzika koja je sadržinski bila na mnogo višem nivou od najvećeg dela novomilenijumske ponude, svakako da je jedan od jačih argumenata pominjanje Bjesova. Slično svojim kolegama iz Blokauta, i Milanovčani su, kao i Beograđani, ponudili osveženo iščitavanje hard rok nasleđa, čime su postali bendovi iz kategorije "uzmi ili ostavi", jedni od onih koje ne možeš polovično slušati - ili si "umri muški" fan ili te njihova muzika ne dotiče.
Za razliku od Blokauta koji se iznova rasplinjavao u crnoj a nadrealnoj poeziji i beskonačno dugim pesmama, Bjesovi su oduvek bili ekonomični u svom izrazu. Sažeti stihovi i jednostavna struktura aranžmana koji su se temeljili na moćnim i lako pamtljivim rifovima, proizveli su ovaj bend u jednu od voljenijih anomalija (koje su onomad pre bile pravilo nego izuzetak) prethodne decenije.

Hronološki gledano, drugi, bezimeni album grupe je zvučno oslikao čitavu deceniju svojim nihilizmom i crnilom. Tri godine kasnije, pojavio se veoma profesionalno kreiran album Sve što vidim i sve što znam, koji je u trenutku izdavanja otpisan kao "pogrešno" koketiranje sa pravoslavljem, a vremenom izgradio poziciju jednog od najozbiljnijih domaćih ostvarenja u prethodnoj deceniji.
Presušivanje inspiracije i pronađena pravoslavna vera doveli su i do prestanka rada grupe. Pitanje koje se prirodno nameće je šta je to što mnoge bivše rokere vuče u mantije, što je samo naoko potpuno apsurdan sled stvari. Umesto odgovora, evo jedne priče...

Kada su unuke čuvenog prevodioca Daiseca Suzukija, čoveka koji je istočnu spiritualnu misao približio Zapadu, stasale za osnovnu školu, njihovi roditelji su pitali dedu Suzukija da li je u redu da deca pohađaju katoličku školu u SAD, pošto je deda kao priznati naučnik i duhovnik budizma bio neosporni autoritet (ne samo) u familiji. Suzuki je odgovorio potvrdno, rekavši "da sve religije teže istom vrhu do koga dolaze sa različitih strana planine."
To je shvatio i Zoran Marinković, jedan od osnivača-pevača grupe, pa je uporedo sa pravoslavnom praksom nastavio i sa rokerskim aktivnostima, za razliku od Gorana Marića, koji je upisao teologiju, batalio muziku, a zatim batalio i teologiju. Grupa je još 2005. godine imala spremnu ovu ploču, za čije je objavljivanje u ova slobodarska vremena zakivanja eksera u kovčeg muzičke scene trebalo "samo" četiri godine.

Srećom, godine u bunkeru nisu ništa naudile svežini materijala. Bjesovi iz 2009, nakon podmlađivanja i zbijanja redova, nastavljaju tamo gde su stali krajem prošle decenije. Često izafektirani Marinkovićev glas je sredstvo izražavanja skoro pa haiku poezije čiji stihovi nose dvosmislene i duboke poruke, mahom ljubavne tematike.
Instrumentalno, grupa i dalje gaje tvrđi rok izraz, a naslušanom uhu ne mogu promaći funkcionalni citati preuzeti iz repertoara grupa kao što su Earth Crisis, Slayer ili Rage Against The Machine. U nešto više od pola sata trajanja, Bjesovi na svom četvrtom studijskom izdanju isporučuju više nego mnogi domaći bendovi u čitavim svojim karijerama.

Pitanje je koliko će novih slušalaca doći u posed ovog izdanja, a mlađani muzičari imaju priliku da štošta nauče iz ovog kratkog kursa rokenrola. Sa druge strane, nekadašnji slušaoci Bjesova odavno više nisu tinejdžeri i sada vode bitku sa egzistencijalnim problemima znojeći se za sitniš po lopovskim korporacijama ili propalim državnim preduzećima. Došlo je vreme da osveže svoja sećanja, koja koliko god da su crna, pružaju mogućnost izlaza iz ovog onemoćalog, beznađem bremenitog, obezvređujućeg sivila. Sećam se da je nekadašnji režiser a sadašnji kultur-general Milutin Petrović pre nekoliko godina na pitanje "Blica" šta trenutno čita, odgovorio sa "Braća Karamazovi" dodavši "da je preporučuje svima koji su je poslednji put čitali sa 17 godina." Nešto slično se može bez frke reći i za bend koji nosi ime po meni zasigurno najdražoj knjizi velikana ruske i svetske književnosti, čijim delima ni protekli vekovi nisu ništa oduzeli na aktualnosti.

Diskurz – U protivnom (Dallas)

E pa najzad.
Ne znam da li je do duha slobodarske tradicije Slobodne Države Rijeka, blizine mora, položaja zvezda ili nečeg desetog, ali istarska prestonica je vazda bremenita vrhunskim rokenrol aktovima kadrih da na parče plastike putem nota prenesu nesputani životni dah. O značaju grupa Paraf i Let 3 po pitanjima mentalne higijene zajedničkog jezičkog prostora ovom prilikom nećemo trošiti reči; prvo poluvreme ove godine pripalo je od kritike odlično prihvaćenim One Piece Puzzle. Na neuobičajeno fatalni niz se pravo niotkuda, pravo iz Rijeke nadovezuje mlađani pank trio Diskurz.
Ne znam da li je ok ovo reći, ali sam se pri prvom susretu sa njihovim debijem U protivnom posle dužeg vremena osetio kao da ponovo imam petnaest godina. Neizreciv doživljaj poznat svim pravovernim diskofilima koja idu u kompletu sa besomučnim novim preslušavanjima dok se svest koleba između fraza „nije moguće“ i „fala Bogu“.
Vaistinu, dugo se čekalo na jedno ovakvo izdanje u kojoj će se sve buntovničke čari gitarske muzike složiti na jednom mestu na tako ubedljiv način. I do sada je bilo pregršt energičnih, obećavajućih i sličnim epitetima čašćenim novih regionalnih bendova ali niko od njih nije tako zakucao kao trojica mladih Riječana. Taj iskonski gnev koji se ne može simulirati je prepoznala i jedna američka etiketa (Todo Destruido, Austin, TX) koja baš ovih dana objavljuje EP sa četiri pesme sa ove ploče za prekookeansko tržište.
Detaljnijom analizom, nije teško zaključiti da Diskurz nije uradio ništa novo. On se samo vratio u prošlost i preuzeo gnev dugovečnih dvorskih luda Sex Pistols kao oruđe u opisivanju okružujuće svakodnevice. Istorijske reference se na ovome ne završavaju: i dok pevač i gitarista Bojan Bajić pomalo likom podseća na Suada Jakirlića Jaku, prvog pevača sarajevske pop grupe Valentino, basista Žiko je crvenokosa inkarnacija mlađanog Jasenka Houre.
Ostavimo po strani prijatne banalnosti pop pojavnosti - pozabavimo se suštinom. Reči koje se mogu čuti na ovom debiju se tako oštro urezuju u mozak slušaoca svojom sažetošću i himničnošću, čime bacaju svetlo na nedovoljno osvetljeni punk kutak po kome je ova muzička pobuna zapravo na najpozitivniji način revitalizovala pop kulturu. Tako je bar u mom slučaju, punk je za mene oduvek bio pop, jednim aspektom duboko u estradnom stanju svesti od koga ne beže ni Riječani, nemilosrdno sipajući hit za hitom. Ali, svi smo se mi rodili kao Prazni listovi papira na putu jurenja istine, koja se po nepisanom pravilu, nalazi van margina. Do njih prvo treba dopreti, Diskurz su pouzdani vodiči.
Oni će vam reći da „im niko neće napuniti glavu“ i upozoriti da se „na crveno ne može“. Ko god je mislio da bunt nije dovoljno atraktivan na ovom našem bezimenom jeziku, ima priliku da revidira svoje stavove. Kada neretko slabo razgovetni Bajić (što je tako punk) zaurla da mu „istina nudi teške vratolomije“ ili da je „četiri zida previše“, donja vilica sama pada do poda. Konačno neko ko stoji iza svojih, u bescenje prodanih, mučenih, falsifikovanih i poniženih reči, i misli to što govori. Surovom stvarnošću čeličeni i dobrano prevejani, Diskurz vraćaju dostojanstvo nevinom idealizmu, mitu koji stoji u samim temeljima savremene umetnosti negadljive na angažman. Jednostavnost je ključ.
Da ugođaj bude potpun, pobrinuo se stari producentski vuk Janez Križaj čiji se studijski radovi protežu od saradnje sa grupom Laibach do učešća u delima Zdravka Čolića. Križaj je na ovoj ploči ispravno pustio da energija govori u svoje ime, a studijske pegle je zaboravio kod kuće.
U ovo konfuzno doba koje karakteriše „ambiciozan“ jugend koji danonoćno „radi na sebi“ čekajući povoljnu priliku da „uspe u životu“, frazirane ljubaznosti, instant filosofije, gomila jeftinih slika i konfekcijskih emocija – sve odreda zlodela Velike braće i njegovih trijumfalnih rođaka, deci se baš i ne sviđa šta im se servira na tacni kada su u blatu do pojasa. Post-SFRJ generacije su najzad (i to ono sa početka ovog teksta) dobile svoj artikulisani glas .

петак, 24. јул 2009.

Evropska premijera

Posle godinu dana hoda po najgorim mukama i čak dve od poslednje evropske pobede (mršavih 1:0 protiv poljskog Groclina, septembra 2007), milionska armija navijača Crvene Zvezde konačno je u dvomeču sa slovenačkim predstavnikom Rudarom iz Velenja imala razloga za zadovoljstvo. Posle utakmice u Sloveniji koji je najveći fudbalski tim svih vremena sa ovih prostora dobio sa 1:0, navijači su mogli da budu zadovoljni rezultatom ali ne i igrom. U revanšu je protivnik pokidan sa 4:0 a poslednjih dvadeset minuta meča je podsetilo na neke bolje dane.

Da ne davim previše sa samom utakmicom, o kojoj već sve znate ako pratite fudbal, pisaću o mojoj poseti Marakani, srpskom hramu fudbala, minule večeri. Prošlo je skoro dve godine od kada sam poslednji put bio na fudbalskoj utakmici kada smo u slaboj predstavi minimalnim rezultatom savladali Levadiju iz Estonije, koja nam je u revanšu zadala dosta muka. Tada sam bio na severu, sa najvatrenijim navijačima, koji su već dugi niz godina, bar kada je reč o stadionskim dešavanjima, najsvetliji aspekt giganta iz Ljutice Bogdana. Pošto ovog puta nismo našli karte za Sever, prijatelj, njegovi prijatelji i ja smo se skrasili na istoku, nervozno čekajući da počne Evropska premijera na našem stadionu za ovu sezonu.
Navijačka strast u meni nikada neće uminuti samo, s vremena na vreme, ima svoje zenite i nadire. U poslednje vreme, nakon sramne prošle sezone, verovatno najneuspešnije u poslednjih dvadeset godina i uobraženog ponašanja komšija iz Humske, moj pojačani impuls se ponovo javio. Nakon što se još jedna garnitura neobavljena posla sklonila sa Marakane, breme odgovornosti preuzeo je novi upravljački kadar sastavljen od bivših Zvezdinih asova i igrača. Bez pompe, gotovo nečujno počele su pripreme u Ivanjici sa dobrano renoviranom ekipom, a ja sam, kao i na početku svake sezone bio i više nego zainteresovan da saznam što više.
Prvi put u životu sam počeo redovno, na dnevnoj bazi, da odlazim na sajt kluba. Nije se ni postavljalo pitanje odlaska na Marakanu tople julske večeri, a slično je razmišljalo još dvadesetak hiljada duša iz svih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.
Kada smo ušli na stadion i videli svu tu bulumentu ljudi koji su došli da vide svoj tim, s obzirom na skroman renome gostiju iz Slovenije, još jednom nam je bilo jasno za kakvu instituciju od kluba navijamo. Institucije okupljaju ljude oko sebe i u dobra i u loša vremena, a ovaj veseli letnji prizor je samo bio potvrda da ima mnogo ljudi koji uprkos velikom dugu, hapšenju Džajića i bruke iz prošle sezone vole crveno-bele boje više od svega.
Još kada je počeo huk sa severne tribine, šou je mogao da počne. Pevali su i Istok i Zapad, a Sever je davao ton. Uprkos taktičkim zamislima trenera Petrovića, igrači su se odužili navijačima isprativši solidne Slovence sa četiri gola u mreži. Kada je novi ljubimac Severa, Brazilac Kadu elegantno postigao treći gol, postalo je jasno koliko je malo potrebno crveno-beloj armiji za radost. Marakana je proključala, a stadionom se zaorila Zvezdina himna.
Ako se po jutru dan poznaje, možemo biti zadovoljni, a optimisti smo i pred duele sa gruzinskim predstavnikom Dinamom iz Tbilisija, još jednim velikanom evropskog fudbala, koji u svojim vitrinama ima trofej Kupa pobednika kupova, osvojen 1981. Čeka nas duga sezona, ali najvažnije je da su momci u crveno-belim dresovima već sada zapušili usta svima onima koji su ih unapred otpisali. Pošto je klub u velikim dugovima, oko kojih se i dalje vode beskrajne polemike ko ih je zapravo naparavio, ove godine se igralo na kartu vraćanja nekadašnje Zvezdine dece u klub. Trener Petrović ima iskustva - pre 13 godina vodio je Zvezdu u velikoj pobedi nad Kajzerslauternom, nemačkim predstavnikom, a predvodio je i mladu reprezentaciju na prvenstvu 2004. kada smo završili na vicešampionskom mestu. Znači da zna da radi sa mladim i perspektivnim igračima, a dovoljno je reći da je on otkrio talenat Dejana Stankovića, trenutnog kapitena reprezentacije.
Pošto je klub prošle godine dotakao dno, vreme je za obnovu. Što se tiče samog stadiona, moglo bi da se krene od semafora, koji je karikatura nekadašnjeg čuda tehnike u proizvodnji Ei Niš. Znam da nema para za novi, ali neka se bar ovaj popravi. Mogle bi i stolice da se poprave, a veličina se vidi u detaljima - sećam se da sam kao klinac kada kupim kartu imao na njoj odštampane grbove i voljenog tima i protivnika, a sada se prodaju neke bioskopske karte na kojima piše Zvezda. Razumem da nema para, ali entuzijazma ne sme da manjka. Upravo entuzijazam nas je svojevremeno i doveo do zvezdanih visina, i dovešće nas, Bože zdravlja, opet.

четвртак, 23. јул 2009.

Bez težine


Htela sam da pišem o albumu Hospice, grupe The Antlers koju je nabavila bolja polovina, te se nekako prećutno dogovorismo da ja posedim na tom leglu. Od tada je prošlo par sedmica, ljuska nikako da pukne, jer svaki put, slušajući The Antlers napišem nešto skroz drugo. Što valjda znači da je album dobar.

Moje namere i želje u poslednje vreme nekako ne vode ostvarenju. Liče na one predmete sa slika iz svemirskih letilica na kojim oko kosmonauta, u nekakvoj sprčenoj kabini plutaju knjiga, jabuka i žena koju je poveo da se u svemiru kresnu. Iako bi trebalo da predstave čudo opuštenosti i laganog tempa u svemiru, definitivno je da tamo čovek nema za šta da se uhvati. Čak i ako on i žena zauzmu jednu od, kapiram, bezbroj poza koje nudi bestežinsko stanje, sve izgleda kao atrakcija. I šta biva sa spermatozoidima kad se svrši u svemiru, mora da se i oni razlete na sve strane. Bez težine.

Jutros na stanici, sve što sam htela je da se obesim o šipku šesnaestice i, iako obično šesnaestice dobro rode, stigla je dvaestrojka kojoj je na papiru pisalo da je šesnaestica. Posle sam uhvatila četrestrojku.

Pročitala sam danas u novinama da je Vlada Srbije, valjda rešena da uštedi baš na svemu pa i na propisima, nekakvim disk klinerom otkrila da ima oko 100 skroz bespotrebnih propisa koji „otežavaju razvoj privrede“ i da je odlučna da ih se reši. Ali, samo što su otkrili ove spamove od propisa, shvatili su i da ne znaju gde su zapisani i objavljeni. Sada će, valjda sve biti u redu.

U želji da uštedim vreme koje mi od jutra do mraka prođe kroz prste probala sam da na poslu, pošto je konačno nastupila oseka, radim na opet nekoj desetoj stvari i uspela da uradim deo, te ga poslala sebi na mejl. Onda stignem kući i vidim da ne mogu da ga otvorim, jer je u nekom odt formatu. Pomislim da bih mogla sve ponovo da uradim od kuće, ali bih stigla tačno do one tačke do koje sam stigla i na poslu. A, onda bi već morala da krenem na posao.

уторак, 21. јул 2009.

Gramatički gulag

Koliko god izložen divljim životnim uticajima, deo moje mladosti je prošao pod staklenim zvonom. Išao sam u srednju školu u kojoj si zbog obične tuče mogao da iz iste budeš izbačen, što je posebno bilo smešno kad se uzme u obzir da ih je u osnovnoj bilo po nekoliko na dan (da da, i ja sam u njima učestvovao). U kontekstu devedesetih, posebnu pažnju zaslužuje konstantno insistiranje moje majke na ispravnom govoru.
To me je, kao i sve ostalo, toliko iritiralo, da sam namerno pričao nepravilno - govorio sam kući umesto kod kuće (a činjenica je da jezik teži skraćivanju, pa je "kući" skraćeno od "u kući"), i tome slično, eto... običan inat, čisto da pokažem da rastem u drugačijim okolnostima od onih u kojim je cvetao kult znanja, vanredno opisan u Todorovićevom Bluzu za Jugoslaviju. Taj pelcer se dobrano primio i na nejako biće moje majke, koja je na krilima samoupravljanja završila tri fakulteta... Što je često značilo muku za sve njene ukućane.
Krv nije voda, i uporno jezičko dosađivanje se, sa njene tačke gledišta, dugoročno isplatilo. Vremenom sam postao najgori gramatički čistunac. Poneo sam žig obrazovanja i zbog njega ispaštao nebrojeno puta.
Budući da sam bez dlake na jeziku, mojim sagovornicima je u vatrenim raspravama sigurna zicer-replika često bila "ne piše sve u tim tvojim knjigama", čime je moja ličnost, valjda, trebalo da bude svedena na intelektualnost u nekom negativnom smislu, ako takav uopšte postoji. Bilo kako bilo, vremenom sam prestao da se obazirem na te stvari (lažem, trudim se), tim ljudima je očigledno najteže samima sa sobom, i treba ih zaobilaziti u širokom luku.
Što se mene tiče, čini mi se da je drugima ipak teže u mom društvu, nego što je meni kada sam sam. Pedantna priroda lingvistike je u tom sklopu došla kao kec na jedanaest. Novinarski posao u koji sam ušao sticajem okolnosti, samo je pojačao nanose iz mladosti, pomogavši mi da osvestim u kojoj meri sačinjavaju deo mog bića.
Ne verujem da to može da se izmeni, pa sam momentalno shvatio da ne bi bilo loše da se pozabavim jezičkim greškama koje me najviše iritiraju. Na početku, recimo da se kaže sve a ne svo, koliko god logičnije/lepše zvučalo. Glagol trebati postoji samo u trećem licu jednine. Kaže se deliNkvent. Glagoli ispoštovati i zaživeti ne znače ništa.
Pošto živimo u EVropi, kažemo eVro, kada budemo živeli u EUropi govorićemo eUro. Tim povodom sam čak i osnovao jednu grupu na fejsbuku, koju je jedan cenjeni domaći lingvista, u napadu nacionalne paranoje, shvatio kao simboličan izraz podrške evropskim integracijama, čime je dosta izgubio u mojim očima.
Živeći i radeći sa lektorima, stekao sam utisak da se radi o veoma teškim i, slobodnije rečeno, zajebanim ljudima. Jezičkim pedantima teško je objasniti bilo šta, njihov posao je da uvek budu u pravu, čak i kada to nisu. Najgori među njima pišu i knjige, koje se kasnije u odabranim krugovima poštuju revnosnije od zakona. Bolje bi bilo da se više poštuje zakon, pošto među njima ima dosta frikova.
Prvi koji pada na pamet je Svenka Savić, koja slično pomenutom nacionalnom lingvisti nije imuna na ideološki zanos, samo što je u njenom slučaju plamen strasti poklonjen feminističkoj stvari. Savićeva je tako došla na ideju da na osnovama rodne ravnopravnosti koriguje srpski jezik sa stanovišta političke korektnosti. Pošto je jezik živi fenomen, čini mi se da se on ne može izmeniti dekretima, a to ni Savićeva ni njene kolege nikako da shvate. Kada za nešto postoji jezička potreba, taj pojam će se i pojaviti. Do tada, ne očekujte od mene da kažem prevoditeljka.
A ako pitate novinare da imenuju svoju noćnu moru, verujem da bi ih dosta odgovorilo sa Tvrtko Prćić. Ovaj baja piše pravopise kao navijen (tako zarađuje za leba) koji su puni fantastičnih rešenja. Ako odluci da se hiphop piše zajedno još i može da se progleda kroz prste, Prćićevom predlogu da se hevimetal piše zajedno se mnogo toga može prigovoriti. Za početak, zašto?
Sa druge strane, niko novinare da poduči da su brojne poznate ličnosti sa Zapada kod nas pogrešno transkribovane, ali su "ušle u narod" i tamo se zadržale. Jedini na svetu kažemo KlErk Gebl, Elvis PrIsli, LEVI's... a posebna priča je slovo I na kraju engleskih reči u množini. Primeri: RolingstonsI, BitlsI, PartibrejkersI... Iako su imena svih ovih bendova ne ostavljaju sumnju kako bi trebalo da se čitaju.
Pokušao sam... i nije vredelo. Kad ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži. U mom novinarskom iskustvu držao sam se estetske intuicije u jezičkim nedoumicama - kada ne znam kako, onda ostavljam onako kako bolje zvuči. Ljubitelji transkribovanja svega na srpski su se dosta bunili što imena bendova često ostavljam u originalu - ali članak potpisan mojim imenom neće u sebi sadržati imena bendova poput Ju-Tu i Ej-Si-Di-Si ama baš nikad. Bendovi još i obaška, ali šta ćemo, jezikoljupci, sa imenima pesama? Ju kud bi majn? Malo morgen.
Znam da je lingvistima teško u životu i u meni će uvek imati plodnog sagovornika. Verovatno zbog toga što je "jezik suviše bitna stvar da bi bio ostavljen samo lingvistima", kako je to perfektno sažeo besmrtni Bogdan Tirnanić, svetli primer da je baratanje jezikom moguće i bez zurenja u pravopise.

Iran - Dissolver (Narnack)

Neznanje je ponekad prednost. Oslanjajući se na hronologiju, stoji da je američki bend Iran potpisao dva albuma (istoimeni i Moon Boys) 2000. i 2002. godine. Posle pauze od sedam leta bend se vratio na scenu trećim dugosvirajućim uradkom.
Neznanje je ponekad prednost, jer zapadna muzička kritika nije baš previše oduševljenja ovim povratkom na scenu, pošto je bend šiitskog imena dugačku pauzu iskoristio za promenu svog muzičkog izraza. Kako upućeni tvrde, prva dva albuma su pravi lo-fi pop biseri, neka vrsta podsvesnih memoara za sladokusce. Dissolver je indie-rock ploča teške kategorije, na kojoj se od prvog tona razaznaje da se nije štedelo na produkciji.
Neznanje je ponekad prednost, jer se ova promena nije dopala kritici zaglavljenoj u prijatna a opskurna sećanja. Nama, neopterećenima ovim saznanjima, Dissolver je, pošteno rečeno, vrhunska ploča. Boja glasa frontmena Aarona Aitesa pomalo podseća na onu koja krasi glasne žice Evana Danda, pesme su brižljivo skockane i aranžirane u noise-pop ključu - pa tako imamo i melodiju i prljavštinu na jednom mestu. I ne samo to, već i raznovrsne pesme koje uprkos svojoj različitosti, poseduju osoben pečat koji nije teško zavoleti.
Neznanje je ponekad prednost, jer tek naknadnim informisanjem doznajete da je jedan od članova ovog benda i Kyp Malone, član prežaljenih TV on the Radio. Kockice se zatim slažu u celinu, jer dobro dozirano eksperimentisanje sa zvukom na ovoj ploči nije samo sebi cilj kao na nekoliko poslednjih ploča TotR, bendu koji je Maloneu doneo svetsku slavu tokom pauze u radu sastava Iran.
Neznanje je ponekad prednost jer otvara put mašti. Uz ovu ploču lakše je shvatiti zašto je indie-rock nekada (davno) bio kategorija vredna pažnje.

Well the set was so exact
And there we sat inside the bedroom of my past
We made from scraps to match
The photographs of all known facts

And that was that
The actress playing you was waiting for her cue
She asked me, how much of this filth is really true?
I wish I knew, well close your eyes

Theres nothing wrong
That a fade out til its gone
And the whole thing blends together
Like a song thats way to long

(Woohoo, Woohoo)
All these troubles, all these lies

(Woohoo, Woohoo)
All these cities, all these minds

(Woohoo, Woohoo)
I can see it in my sights

It makes me pray the things we say
The things we stay
The things we learn that day
A thousand times I swear that I'm OK
Cause I can see the future
(Woohoo, Woohoo)

We ran through the scenes just fine
She knew her lines and I knew mine
And every time we reached the end
Thats where we started all again

Now and then I look right through the cast and crew
into the past I thought I knew
But usually its hard to separate the two
Well close your eyes

Theres nothing wrong
That a fade out til its gone
And the whole thing blends together
Like a song thats way too long

(Woohoo, Woohoo)
And the band was out of sight

(Woohoo, Woohoo)
Did it make you feel alright?

Did you see their faces hyponotized in your eyes
(It makes me pray the things) we stay
The things we say
The things we learn that day
Questions and suggestions and the things
Were supposed to mention all the time
To meet this guy
Who you should know who just came by to see this girl
(who) missed the calls I misdecided which to take
And which can waiiiiiiiit...
...Before the curtains raised

I can see the future.

Pranje ruku

Sa ulaskom Vlade u drugu godinu mandata, početkom ovog meseca, primećuje se jedan fenomen koji, pažljivijim razmatranjem ima svoju dugačku predistoriju na ovim prostorima. Ne, ne radi se o svetskoj ekonomskoj krizi, koja za ministra Dinkića nije ni postojala, a za premijera Cvetkovića prolazi kao rukom odnešena.
Niste u pravu, nije reč ni o golim okom veoma vidljivom bilansu ove koalicije - ama baš nijedno predizborno obećanje nisu ispunili, zato se toliko forsira priča o Belom šengenu, za koji su zaslužne makar četiri poslednje vlade (dakle svih pet post-petooktobarskih). Najzad, ne radi se ni o neveselom podatku da maltene nema osobe osim članova ministarskih familija i samog Vladinog osoblja koji ovu Vladu doživljava kao svoju. Kada se zna da je prošle godine Ova Vlada bila jedina moguća i da su svi odahnuli kada je formirana, nastavljajući sa srpskom praksom kratkog daha po kojoj je vreme za odmor onda kada najviše treba da se zapne.
Ovde smo već na nekom tragu. Samo godinu dana kasnije, glasači DS se naljute kada im zamerite rad njihove Vlade, ne libeći se da se "brecnu" na Vas kako politiku doživljavate "suviše emotivno", kako oni "nisu njihovi jer ne piju kafu sa njima" itd. Klasično pranje ruku. Činjenica je da su glasali, i ako se slažu sa načelima koji su ih naveli da zaokruže taj broj na glasačkom listiću, onda bi trebalo da preuzmu svoj delić odgovornosti za ovu, u najbolju ruku, mršavu Vladu pošto su u njenom sastavljanju učestvovali. Koliko mi je poznato, političke simpatije se izražavaju na izborima, a ne po kafićima, a emocije i "iracionalno" u najširem smislu te reči imaju zapaženu ulogu u tom procesu. Kako drugačije objasniti poteze ljudi koji su glasajući protiv devedesetih učinili da im devedesete, samo godinu dana kasnije, sve jače lupaju na vrata?
Znam da će mnogi reći da oni nisu glasali ZA već PROTIV, i to je donekle merodavno, pošto sam i sam kao nekadašnji Koštuničin glasač (što je svojevremeno, maltene svako bio) bio vođen upravo takvim motivima. Svejedno, to me nije spasavalo u očima simpatizera drugačijih političkih opcija, koji me nisu štedeli prozivajući me za glas Velji Iliću i drugim neomiljenim likovima narodnjačke koalicije. For the record, na prethodnim izborima nisam ni glasao jer ni LDP ni SRS, a bogami ni autonomaške opcije, ni posredno ni neposredno, od mene nikada neće dobiti glas, što je prethodnog maja bilo maltene izvesno, kako se na kraju i ispostavilo. Dakle, ako sam ja stoički podnosio krivicu svog glasačkog izbora, gospodo i gospođe demokrati, na Vas je došao red! Bez savesnih građana nema ni savesne države. Znamo da nema države.
U ovoj i ovakvoj kulturi, teme preispitivanja i priznanja sopstvene greške nisu na dnevnom redu., izgleda da to nisu evropska rešenja. U sveopštem talasu depolitizacije, koji je na sceni od jula prošle godine imamo Vladu i njene birače koji su (su)više zaokupljeni građenjem sopstvenog imidža nego li rešavanju suštinskih problema. U ovom naopakom sistemu vrednosti najbitnije je postalo kakve krpe nosiš, koliko ti košta frizura, gde letuješ i šta voliš da pojedeš, a u tim kategorijama kao da prednjače pripadnici političke elite, čiji je posao, da podsetimo, da štite interese građana ove zemlje i da ih usmeravaju ka poželjnim vrednostima.
S obzirom na sastav vladinog tima nije ni čudo što u agendi izvršnog dela vlasti nema osobina kao što su skromnost, poštenje i hrabrost. Takvi trendovi, masovno pomagani i propagirani u mas medijima dovode hedonizam na čelo sistema vrednosti, pa tako imamo pedesetogodišnjakinje koje bi da budu devojke tako što će ličiti izgledom na njih onoliko koliko im telesna priroda dozvoljava, decu koja bi da budu odrasli ljudi tako što će da glume poslovne ljude koji obrću ne znam kakve pare, i ako za iste i ne znaju kako se zarađuju.
Trend pranja ruku se nastavlja. Svi su se kleli u Tita, pa prali ruke od njega, svi su obožavali Slobu, pa opet isto. Nema sumnje da se uočena matrica ponavlja kao ničeansko večno vraćanje istog. Iako tako ne izgleda na prvi pogled, u ovom segmentu ne kaskamo za svetom - manjak stručnosti i odgovornosti karakteriše i svetsku politiku koja je obezglavljena nepostojanjem velikih igrača sa vizijom. I u ekonomskom sektoru stvari nisu ništa bolje - banke propadaju i ulagači ostaju izigrani dok rukovodeći kadar izlazi na zadnja vrata sa džakovima novca. I niko od njih, baš kao ni u Srbiji, ne završi iza rešetaka. Da ne pričamo o "socijalno odgovornim" kompanijama koje otimaju šakom i kapom, pa zatim mrvice otetog bacaju u humanitarne svrhe...
Pakujući se za putovanja koja će nas približiti "normalnom svetu", prisustvujemo povampirenju crno-crvene aveti za koju smo se naivno nadali da smo je zakopali, računajući da će to neko drugi za nas da uradi. Sprema se novi zakon o informisanju koji će ionako poslušne medije dodatno disciplinovati da ni u ludilu ne čačkaju po osetljivim mestima inače će poludeti od drakonskih kazni koje imaju za cilj zapušavanje lajavih usta, upire se prstom na ratne huškače u redovima pripadnika sedme sile, pričaju se priče o etici i moralu. I sve to dok se bahatošću i ohološću, nesposobnošću i improvizacijom stvaraju se zametci neke buduće krvavosti. Bez plana, od danas do sutra, parada busanja u grudi ne prestaje, a jedino što nam preostaje je Njihovo nekulturno samohvalisanje.
Treba biti pošten pa reći: ciljevi koje smo većinski, kao društvo, izabrali, ne ostvaruju se preko noći. Svaka nova vlast u Srbiji na otprilike pola veka mora da radi sve ispočetka. Svaki poremećaj na globalnoj sceni ovde je rezultirao potocima krvi. I to jeste olakšavajuća okolnost. Ali, to ne znači da treba da se ćuti kada je i iz aviona jasno da stvari ne idu u dobrom pravcu, šta god Oni govorili i tvrdili. Ljudski je grešiti, ali nije normalno greške prikazivati kao uspeh, pa makar se one proglašavale za preduslov "normalnosti".
Ribajte i dalje, nepogrešivi...

четвртак, 16. јул 2009.

French Teen Idol - En Siete En La Luz (Self-released)

Andrea Di Carlo je italijanski muzičar koji nekoliko godina unazad objavljuje izdanja pod (odličnim) imenom French Teen Idol. En Siete En La Luz je njegov treći album. Lik dolazi iz Rima, ima nešto francusko u imenu, a koristi španski u naslovu ploče, prava evropska idila, nema šta.
Di Carlo fura svoju priču krećući se po sledećim koordinatama: dosta vazdušaste elektronike, pomalo post-roka, tu-i-tamo zanimljiva glitch rešenja u bitovima i interesantni govorni semplovi. No, iz ploče u ploču meni je sve to zanimljivije na papiru nego na slušalicama.
Da ne bude zabune, sviđa mi se cinizam ovog autora koji se da registrovati u artefaktimapoput njegovog imena i naslova nekoliko, najupečatljivijih tema sa ovog albuma. Bez sumnje najbolja je, fenomenalno nazvana "I Want George Soros" - majstorska međuigra gitare i klavira zgusnuta gomilom vazduha između.
I sledeća, "War is Kind" nije ništa manje zanimljiva. Sumanuti govorni sempl prostrt je preko elektronike dok u pozadini ritam mašina štekće u maniru puško-mitraljeza. Osim ove dve teme, En Siete En La Luz krije još interesantnih varijacija u sazvučju kojim jezdi Di Carlo.
Ali avaj, ovaj odlično isproduciran album u ovim ušima pomalo odiše sterilnošću opšteprihvaćene emocionalnosti kakvu na kud-i-kamo višoj razini isporučuju Sigur Ros. Nema sumnje da će ova ploča biti lepo prihvaćena kod synth-pop fanatika, na ovoj adresi traži se nešto dublje, energičnije & dementnije. Šta ću kad sam se nav(i/u)kao na krvavo & surovo.

Inverness - Forest Fortress (Self-released)

Gde god se nalazio na planeti, čoveku jednostavno nije suđeno da mu sve bude potaman, pošto mu se uvek čini da mu je baš potrebno ono što mu nije na dohvat ruke. Teška situacija, priznaćete, ali opet, s druge strane i motiv da se nastavi dalje sa životom. Kada želje više nema, dah se gasi sam od sebe.
Najnoviju potvrdu ove teze dobijamo od brazilskog sastava Inverness. Meni je malo teško da shvatim šta može nagnati nekoga ko živi u Sao Paolu da nazove svoje bend po palanci na severu Škotske (kad malo bolje razmislim, šta je uopšte jug Škotske?), ali tako je to. Bilo kako bilo, ime benda me je i privuklo da preslušam njihov besplatni debi album, budući da je ovaj ostrvski toponim itekako poznat sa kladioničarskih lista.
Nakon uvrštavanja Sepulture u panteon metal titana, Brazilci poslednjih godina prave sve hrabrije iskorake i u drugim žanrovskim segmentima pop muzike. Imali smo šarmantni fenomen Cansei De Ser Sexy, čiji je šarm ipak prebrzo iščilio, Dipla, Bonde Do Role itd. U prvobitnim skicama, u opticaju je bila ideja da se za vernu publiku sačini brazilski mini-serijal koji bi osim Inverness, približio i poslednje albume lika koji se potpisuje sa Babe, Terror te njegove drugare grupu Pélico... Ali, kritičan momenat za recenziranje je propušten.
Stvari bolje stoje sa Inverness, predvođen spiritusom movensom benda Lucasom De Almeidom. Pevač, gitarista, producent i baja zadužen za efekte je proveo četiri godine u Filadelfiji sanjajući o zasnivanju benda čiji bi se rad oslanjao na opus sastava Animal Collective, My Bloody Valentine i Spiritualized. Nakon što se vratio u rodni Sao Paulo, De Almeida je okupio ekipu i zatim se bacio na snimanje debija.
Sudeći po ovoj kolekciji, bend je itekako dorastao zadatku koji je postavio pred sebe. Blago iščašeni, a opet nevini pop zvuk doneo je bendu poređenja sa omiljenim sastavima ovog trenutka, kao što su Fleet Foxes, Lotus Plaza i Panda Bear. Snolike harmonije, katkad prekidane astralnim improvizacijama, sasvim su korektan izbor za ritual ispijanja jutarnje kafe. Na kraju krajeva, skidanje je dž, pa ako ste fan svih pomenutih bendova, proverite.
Forest Fortress
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.