среда, 01. април 2009.

Dokumenti za razumevanje ruske avangarde - priredio Slobodan Mijušković (Geopoetika, 2003)

Od kad znam za sebe, slikarstvo je za mene bilo em najpovršnija em najnedokučivija umetnost. Iako sam dobar deo mladosti odrastao blizu svog očuha slikara, njena magija mi je ostala strana, na tragu onoga što bi moja pokojna nana, pasionirani slušalac radijskog programa, redovno izjavljivala nedeljom oko pola deset, kada na Prvom programu Radio Beograda krene opera:
-Mi smo glupi za ovo, i zatim škljoc, jedini put tokom čitave nedelje (možda sam ovo napisao već negde, godine čine svoje).
Vremenom sam se ipak malo zainteresovao za čitavu problematiku, ali na nivou koji je bolno površan. Takvu tendenciju donekle ispravljaju Geopoetikini Dokumenti za razumevanje ruske avangarde, sa kojima sam se, čim ih je razdraganija polovina nasdvoje donela iz biblioteke, prethodna dva meseca sa radošću rvao.
Sudeći po ovom zborniku, predrevolucionarne godine u Rusiji su bile vrlo inspirativno mesto za život. Koliko ustalasanih duhova, koliko smelih koncepata! Raštrkani u brojne stilske podpravce poput futurizma, konstruktivizma i suprematizma, svi ti veliki ruski umovi bili su ujedinjeni u misiji da revolucionisanjem umetnosti revolucionišu vasceli život u slavu oslobađanja duhovnih pregnuća.
Uzbudljivi koncepti o novom umu ("zaumu"), novom slikarstvu koje se od reprodukcije transformiše u produkciju, putem koji od predmetnosti ide ka bespredmetnosti pa sve do "napravljenih slika" i novog načina gledanja tzv. Zorveda otkrivaju pravo stvaralačko bogatstvo na smiraju istočne carevine, a umetnici poput Kandinskog, Maljeviča, Tatlina, El Lisickog i Rodčenka pružaju na uvid duboku teorijsku osvešćenost kojoj zub vremena nimalo nije naudio.
Kako priređivač i sam zapaža, odvojiti umetničku crtu ruske avangarde od njene ideološke komponente je ne samo veštačko nego i nepotrebno. U shematizovanoj istoriji koja se predaje u našim školama priča se puno o Lenjinu, a o ovim nemirnim stvaralačkim duhovima nimalo. To je zato što je Lenjin potrošen i bezopasan, dok su umetnici i dalje subverzivni i nepoželjni. Prihvativši revolucionarnu ulogu u novom sistemu, ne skrivajući svoj prezir prema dekadentnim razvalinama buržoaskog ukusa, u prvim godinama ruskog crvenila avangardisti šire svoje polje delovanja i na arhitekturu i na modu - putem kreiranja radničke odeće koja će biti od koristi proletarijatu u njegovoj istorijskoj misiji.
I iako se čini da je tu misiju istorija bacila na đubrište odbačenih ideja, Dokumenti... nesumnjivo pružaju novi ugao gledanja na poimanje smisla umetnosti, umetnost samu, kao i njenu ulogu u društvu - a zahvaljujući Fondu za otvoreno društvo Jugoslavija (neka se i to pomene) , ti uvidi su se našli nadohvat ruku srpskih čitalaca. Od pregršt inspirativnih citata izdvajam ovaj koji se kao bespoštedna kritika i prevazilaženje futurizma nalazi u "Realističkom manifestu" Nauma Gaba i Antona Pevznera, publikovan 1920. godine, ovo funkcioniše kao poezija u prozi a i kao dokaz da je svaka istinska umetnost večna:
Mi ne tražimo za sebe opravdanje ni u prošlosti ni u Budućnosti.
Niko nam ne može reći šta je to Budućnost, i sa čim je treba jesti.
Nemoguće je ne lagati o Budućnosti, o njoj se može lagati do mile volje.
I mi izjavljujemo da povici o Budućnosti jesu isto što i tugovanke za prošlošću.-Obnovljene sanjarije.
Ko se danas bavi sutrašnjicom, bavi se besposličarenjem.
A ko sutrašnjici ne donese ništa od onoga što je danas uradio - taj Budućnosti nije ni potreban.
Današnjica je rad.
Za nju ćemo odgovarati sutra.
Prošlost ostavljamo iza sebe, kao lešinu.
Budućnost prepuštamo na milost i nemilost hiromantima.
Današnji dan uzimamo za sebe.
Od gore na dole: Kandinski, Rodčenko, Maljevič, Tatlin, El Lisicki

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.