среда, 08. јул 2009.

Nema viza, ima viza

Pošto se nakon više od mesec dana pojavila nova država koja je priznala Kosovo kao nezavisnu teritoriju (Jordan), stigli su i razgovetni, doduše nezvanični, glasovi iz Evropske komisije o odluci po kojoj će građani Srbije moći da putuju bez viza u zemlje EU. Kvakica (iliti) kompromis (za nas Evropska unija uvek ima specijalna rešenja) se ogleda u tome što se odustalo od ranijeg zahteva da se građanima koji žive na teritoriji južne srpske pokrajine pasoši ne izdaju u Beogradu, ali za njih tzv. Beli Šengen neće važiti već će im za putovanja biti potrebno uobičajeno odobrenje (= 35, 00 EUR) ambasada država među kojima je velika većina onih koje su priznale Kosovo.
Time je EU nastavila niz svojih, nazovimo ih tako u nedostatku boljih reči, šljampavih odluka vezanih za ovaj region i posebno za ovu zemlju. Preciznije definisano, ovaj potez, koji se očekuje za nedelju dana (a diplomatski izvori nasdvoje su nam ga nagovestili još pre mesec dana), direktno se nadovezuje na primenu SSP-a, koji ni 15 meseci nakon parafiranja nije stupio na snagu, a država Srbija ga u vreme ekonomskog tornada jednostrano primenjuje.
Pošto smo prilično uvereni da u telima EU sede ozbiljni ljudi, koji itekako znaju šta rade, nije na odmet da se malo podsetimo njihovih akcija u ovom regionu u poslednjih 20 godina. Još u prvim danima konačnog raspada Jugoslavije, EU (tada EZ) je neuko, improvizatorski pokušavala da na javnoj sceni dođe do miroljubivog rešenja, dok su neke njene članice veoma glasno podržavale sepratističke težnje zapadnih republika SFRJ. U tom smislu posebno su bili nesrećni nalazi Badinterove komisije koja je naložila razgraničenje po važećim AVNOJ-evskim granicama, što je princip koji je važio do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Na ovom mestu možemo uočiti prvu konstantu politike EU prema Srbiji - njenu nestabilnost.
Naravno, namera ovog teksta nije da svali svu krivicu na Evropljane, već da oceni ulogu njihovog učešća u balkanskoj papazjaniji. Oni su već bili dovoljno poniženi ulaskom Amerikanaca u Bosnu 1995, kada im je pokaznom vežbom demonstrirano da nisu u stanju/nemaju moć da reše oružane konflikte ni u svom dvorištu. Ono što se zaboravlja je da je uvod u sukob bio upravo odluka zapadnjačke bratije da prizna BiH. Nakon toga, sledilo je uvođenje sankcija SRJ koje su dovele do bujanja kriminala u svim formama u čitavom regionu. Pobednik nedavnih izbora u Bugarskoj, nekadašnji karatista, telohranitelj i gradonačelnik Sofije Bojko Borisov nedavno je javno prokleo sankcije UN, označavajući ih kao glavnog krivca za pojavu mafija u najsiromašnijoj zemlji EU i olupini srpske države. Slične tendencije možemo locirati i u Albaniji devedesetih godina, u kojoj je poslovanje piramidalnih banaka bilo u direktnoj vezi sa embargom. Ne treba se podsećati da su te piramidalne banke krahirale odmah po okončanju Dejtonskih pregovora, da su Albanci izašli na ulice, obili vojne magacine i izneli brdo naoružanja koje je, najvećim delom, završilo u rukama njihovih kosovskih zemljaka. EU rešava probleme tako što ih stvara na svojim obodima.
Time se otvara prostor za logično pitanje: zbog čega joj je to u interesu, jer da nije, takvih rešenja ne bi ni bilo. Odgovor je jednostavan, akumulirani problemi se sklanjaju na periferiju, kako bi u centru bilo sve u najboljem redu. U tom smislu, nema mesta nikakvoj sumnji.
Nikakve sumnje nema ni u pogledu uloge zemalja EU u sramnom naoružavanju pripadnika OVK koje je u tandemu sa američkim tutorima bilo sprovedeno tokom misije Vilijema Vokera. Misija OEBS imala je oko 1.600 verifikatora, koji su, i to treba istaći, u velikoj meri bili obaveštajni agenti. Oni su, pod striktnim vođstvom svojih vlada direktno učestvovali u naoružanju i obuci albanske gerile. Nakon slučaja Račak, verifikatori su se povukli, ali su svu opremu ostavili svojim momcima na terenu kojima su se ubrzo pridružili iz vazduha.
Deset godina od kosovskog sukoba, i nepodeljenog vapaja za boljim životom, EU nastavlja sa svojom politikom u kojoj je šargarepa mršava a štap veliki i stvaran. Nema sumnje da će bestežinska vlada Mirka Cvetkovića i najnoviju odluku "evropskih partnera" predstaviti kao neviđen trijumf, ali realnost govori drugačije. U zemlji sa milionskom armijom nezaposlenih, neizgrađenim institucijama, nedovršenom državnošću, paralisanom privredom i više nego neizvesnom budućnošću, trljanje "Belog šengena" na nos zveči kao pucanje šamara na sveže obrijanom obrazu. Sa prosečnom platom od oko 400 evra, i stalnim dovijanjem kako da se preživi do prvog, malo je Srba koji razmišljaju o putovanjima, osuđenih da se zamajava pitanjima da li je Miloš Obilić Srbin ili Albanac i sličnim nebitnim pitanjima koje im postavljaju dežurne mutivode. Iako će biti predstavljena kao dobit za sve, vizna liberalizacija će pogoditi samo veoma uzak sloj stanovništva, onog koji ni do sad nije imao materijalnih problema da negde otputuje. Među njima je na nivou statističke greške onih koji su do "materijala" stigli pošteno, što, pomalo ironično, i znači da samo "deca" mogu kod svog "oca" kome mogu da zahvale na svemu što je njih pozlatilo, a sve oko njih zavilo u crno.
Sa ovom odlukom EU, takva praksa će se nastaviti. Da ima političke pameti i mudrosti, kao što nema, svim građanima južne srpske pokrajine koji bi aplicirali za pasoš bio bi ponuđen papir u kome stoji da su saglasni sa činjenicom da žive u državi Srbiji. Pošto nema, muvatori, secikese i ostali "uspešni građani", onih zbog kojih nam EU drži pridike da nismo sazreli za put-pod-noge iako je u dobroj meri za njihovo stvaranje sama odgovorna, će već naći način da obrnu još malo kapitala na unosnom poslu zamene prebivališta preko grbače totalno isceđenih, onih koji ćute i trpe. Dok se ne naljute.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.