EMOneta

Da li i koliko puta vam se dogodilo da svakome ko se nameri na vas u društvenom saobraćaju kao od šale polazi za rukom da dobije to što mu je od vas potrebno, dok se vama čini da ni od koga ne možete dobiti reč pomoći ili utehe? Ako vam je taj osećaj iskorišćavajuće neupotrebljivosti poznat, sigurno vam nije strana ni druga strana ove medalje: činjenica da poznajete bar jednu osobu u životu kojoj nikada i ni na koji način nećete moći da nadoknadite trenutke ljubavi, brige i pažnje kojom ste od nje bi(va)li obasuti. Zvuči li poznato?

Bilo kako bilo, čini se da emocije i ekonomija imaju mnogo više toga zajedničkog od prvog slova u imenu. Prevlašću sopstveničkog poimanja života i sveta koji se temelji na sticanju, nije misterija zbog čega se ovaj vid socijalnog ponašanja prelio na sve moguće pore života, pa tako i onu najtananiju, koja, bar teorijski, služi kao preduslov reprodukcije ljudske vrste.
Daljim prodorom interesnog poimanja sveta i života stvorio se pogodan ambijent za dalje napredovanje i bujanje jedne vrste ponašanja koja je u svojoj biti duboko anomalična i štetna, pre svega po tu samu osobu, iako to isprva nije vidljivo, baš kao što je to slučaj kada propitujemo sve iole gabaritnije istine. Društvene odnose ove epohe predominantno određuje šićardžijska logika koja funkcioniše po sistemu da se što manje uloži a što više dobije. Takav logički sled može biti podesan u proizvodnji dobara, mada je čak i na tom polju upitan sa etičke strane gledišta, ako imamo na umu žalosno stanje u kome se nalazi naša planeta, što je prouzrokovano našom bahatošću i nepažnjom. No, ako nam čak ni to nije dovoljno, šićardžijstvo sav svoj razorni potencijal ispoljava na socijalnom planu.

Koliko je samo žena čiji je jedini cilj u životu da se dobro udaju? Koliko je samo Don Žuana uplašenih čvršćeg partnerskog vezivanja? Silovanje prirode tako prerasta u samozavaravanje koje se ispoljava u varanju drugih - simuliranju pažnje zarad ostvarivanja interesa užitka. Svi živeći ljudi su svesni ove igre koja im vremenom ogrubljuje obraze i otvrdnjava srce, svodeći komunikaciju na uljudne besmislice i jurnjavu za sopstvenom srećom, koja, osim hedonistima, koji žive u iluziji da je nikada ne ispuštaju, svima stalno ispada iz ruku.
Nagurani između stvari, dobara za koje smo žrtvovali svoju prirodu, ne uviđamo koliko smo emotivno pauperizovani (osiromašeni). Naš prirodni impuls za bliskošću doživeo je svoju mutaciju na polju prezentacije. Pošto u krajnjem kapitalističkom stadijumu apsolutno sve živo ili neživo biva prevedeno u ekonomske odnose, tako se i ljudsko biće, gledano sa tog stanovišta, postvaruje i prerasta u hodajuće preduzeće ili trgovinu. Ljudskost tada biva zamenjena marketinškom logikom po kojoj je čovek preduzeće, njegov spoljašnji izgled izlog, a njegov način komunikacije uvek u službi ostvarenja ličnog interesa na način standardizovane i obezličene ljubaznosti, kakva vlada u šoping molovima.
Postavljanjem prevare na presto poželjnih vrednosti, prevare koja se kasnijom kvantifikacijom lako prevodi u etalon lukavstva ili, čak, što je posebno tragično, inteligencije, proklamovane vrednosti poput časti, poštenja, solidarnosti i tsl. gube svoje mesto u gusto isprepletanoj mreži socijalnih odnosa i statusa.
Ljudski susreti postaju ovlašni, hladni i površni, sa uvek prisutnom distancom, a njihova okupljališta su nalik na stočne pijace na kojima se događa još jedna intrigantna pojava, koju možemo kvalifikovati pojmom manekenizacije. Manekenizacija je prilagođena socijalizacija u kojoj umesto stvarnog prožimanja između dve ili više osoba, imamo na delu generalne probe stvarnih života (koje su dakako, predstave) i njihovo statusno-simboličko premeravanje i ispoljavanje u zviždanju užurbanih i nemilosrdnih velegradskih vetrova.
Stoga su suštinska, istinska, inspirišuća prijateljstva retkost, a modernističkim razbucavanjem patrijarhalnog modela porodice ni krvne veze/rođački odnosi, više nemaju zaštitničko-obavezujuću funkciju kakvu su u ranijim društvenim ustrojstvima imali. Na tom mestu je rupa u kojoj se nalazi čovek, usamljen da usamljeniji ne može biti.

Bitno je napraviti razliku između samoće i usamljenosti. Samoća je preduslov brojnih istinski kreativnih i ugodnih praksi, dok je usamljenost socio-patološka kategorija koja se širi poput civilizacijske zaraze. Uporedo sa njom idu i pojave kao što su blizanci infantilizacija i razmaženost, depresije i nervna oboljenja koja dalje vode u bolesti kao što su alkoholizam, tabletomanija ili narkomanija, o promiskuitetu kao obrascu promašenog života ne treba ni trošiti reči.

Na taj način šićardžijski obrazac, opisan na početku, stiže do svog neveselog ispunjenja - sve što (ne) činiš drugima, na kraju ti se vraća. Odupiranje stravičnom pritisku socijalno prihvaćenih poželjnosti je do zla boga težak zadatak za koji je samo nekolicina odabranih spremna da plati punu cenu. Samo nekolicina je spremna da uloži SEBE u nešto. Zato nam je, otuđenima, oholima i bahatima, tako kako nam je.