Viski

Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.

Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.

Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti.
Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo.
Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati.
-Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori:
-Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije.
Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave.
-Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte.
Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti.
-Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari.
-Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge.
-Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli.
Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou.
Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.

Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti.
Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik.
Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.



Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka.
Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama.
Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera.
Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.

Night Friends - Leaves Fall and Melt (Night Rail)

Iako se piše u množini, Night Friends u nepreglednom muzičkom okeanu interneta predstavlja jednu osobu. Njegovo ime je Justin Sweatt, a mesto rođenja Zapadni Teksas.
Night Friends postoji od 2003. godine i produkt je nasotjanja njenog autora da se oproba u instrumentalnom svetu sa akcentom na dodir sa eteričnim predelima. Zahvaljujući pojeftinjenju tehnologije, Night Friends izdanja nastaju u kućnoj radinosti, a zatim se linkovi kače na matični blog.
Moj prvi dodir sa ovim muzičarem desio se slučajno kada sam preslušavao EP Memristor, na kome je na simpatičan način iskorišćen baraž analogne elektronike. Odmah mi je pao na pamet jedan moj prijatelj koji se takođe bavi muzikom, a česta uzrečica mu je "svemirski". Zaintrigiran onim što sam čuo, posle dosta napora dospeo sam do novog albuma.
Za razliku od Memristora, LFAM je u skladu sa svojim poetičnim imenom koji u sebi krije miris pozne jeseni, melanholičnije i introspektivnije izdanje. Kičma albuma je prijatna, setna gitara koja vodi kompozicije putem predela nalik mrtvoj prirodi. Ipak, razuđenosti čitavog izdanja doprinose elektro intervencije - od ritmičke glitch isprekidanosti do maltene EBM pulsirajućeg basa u temi As If It Were Gleaming Bronze, koja živost albuma diže za koju oktavu više.
Nepretenciozan i pitak, Leaves Fall and Melt ima i svojih nedostataka, koji se pre mogu tumačiti kao nužno zlo u procesu stvaralačkog sazrevanja nego kao neki krupan nedostatak koji bi trebalo posebno apostrofirati. I ovakav kakav je, bolji je od onoga što većina priznatijih imena nude na globalnoj muzičkoj pijaci. Nema razloga da se u izrečeno ne uverite i sami, pogotovo ako kao potpisnik ovih redova patite od hronične insomnije.
Leaves Fall and Melt

The Devil's Blood - The Time of No Time Evermore (Ván)

Nije mali broj onih koji između satanizma i rokenrola stavljaju znak jednakosti. Debi LP holandskog sastava The Devil's Blood im potpuno daje za pravo.
Pretpostavljam da sad očekujete još jedan u nizu zločestih death/black metalaca, ali ne, The Devil's Blood su muzički galaksijama daleko od njih, iako ih ime benda povezuje sa pesmama black metal grupa Deathspell Omega i Watain, čiji je pevač Erik učestvovao u izradi omota i pisanju pesme "The Yonder Beckons" koja se našla na ovom albumu. Predvođen pevačicom F. (skraćenica od njenog imena Farida) koja, uvek u odeći purpurne boje, voli sebe da naziva Mouth of Satan, ovaj šestočlani bend uvek izleće na scenu okupan krvlju, dok im lica obasjava svetlost sveća. Pevačicin brat SL (čini mi se da se zove Selim Lamouchi) jedan od trojice (!) gitarista, glavni je autor u bendu i čovek koji je imao posla sa zakonom nakon fizičkog obračuna sa nekoliko ljudi iz publike na koncertu u Nijmegenu (valjda se čita Nejmehen) prošle godine.
Iako postoji samo dve godine, sekstet iz Ajndhovena je privukao pažnju sladokusaca već prošlogodišnjim minijem, odličnim Come, Reap koji je za američko tržište objavljen za kultnu kanadsku etiketu Profound Lore, čija izdanja često sa radošću recenziramo. Na njemu se našlo mesta i za numeru "White Faces", originalno iz repertoara Rokyja Ericksona, koji je nedavno izjavio da mrzi The Devil's Blood. Osim žive legende psihedeličnog roka, u muzici The Devil's Blood prepoznaju se i uticaji Black Sabbath, Thin Lizzy, pa čak i Iron Maiden, dok carski glas F. povremeno podseća na Grace Slick iz Jefferson Airplane.
Iz ovih naznaka jasno je da je The Devil's Blood retro-orijentisan bend, ali spočitavati im anahronost ili tribute angažman potpuno maši poentu benda. Igrajući na tankoj žici koja razdvaja hard rock i heavy metal, The Devil's Blood se prepoznatljivim toplim producentskim tretmanom maše oruđa preuzetog iz ne tako davne muzičke prošlosti (šta je 40 godina sa istorijske tačke gledišta?) na način koji je svežiji i agilniji od većine "savremenih" muzičara u recentnoj ponudi.
Ukratko, svako ko gaji i dašak afiniteta prema izvornom rokenrolu neće ostati ravnodušan pri slušanju TTONTE. "I'll Be Your Ghost", "Christ or Cocaine" ili završna gargantuanska "The Anti-Kosmik Magik" samo su neki od bisera u ovoj perverznoj draguljarnici okultizma koja na paradoksalan način pokazuje neljudsku vitalnost rok muzike trenutka u kome živimo.

I'll Be Your Ghost

Pusher (1996) - Nicolas Winding Refn

Isprva je bilo deset, pa se onda proteglo na petnaest, a sad se već opasno bliži magičnoj brojci od dvadeset godina. Koji god političar, mudroser, kvazi-intelektualac, borac ili borkinja na liniji političke korektnosti da bude upitan za analizu stanja u kome se nalazimo, sa lakoćom će celokupan tovar nedaća svaliti na devedesete. To je dovoljno da prizove grozomoran užas u glavama recipijenta, ućutkujući dalju konverzaciju.
Iako takav pristup sa "zdravorazumske" tačke gledišta nije sporan, i može se nazvati legitimnim, on, kao i svaka površnost u razmišljanju uostalom, previđa neke stvari. Sve stoji: bilo je loše, bili smo siromašni (danas nam je postalo dobro i u međuvremenu smo se obogatili), ali je u isto vreme postojalo nešto herojsko u glavama ljudi, nešto vatreno, spremno da ide do kraja i bez ostatka. U ova štekarska vremena, taj kvalitet je iščileo.
Recimo da su to prvo primetili domaći hip hoperi kroz rehabilitaciju dizelaškog pokreta, prvenstveno Đus sa svojim kultnim hitom "Brate minli". O dizelašima svako može da misli šta hoće, ali činjenica je da je reč o autentičnom uličnom pokretu koji je imao svoju zaokruženu estetiku. Da stvari budu još zanimljivije, tek se sa ove vremenske distance uočava koliko je dizelaštvo išlo u korak sa svetom, kada smo iz tog istog sveta naizgled bili izopšteni, a koliko smo daleko od njega sada, kada smo formalno gledano, ponovo u odabranom društvu.
Kako je to dragi kolega Kalijadis vispreno primetio - prethodna decenija je, bar što se tiče filma, u svakom smislu superiorna u odnosu na ovu. Ako se poslužimo paralelama - Menace II Society ili Mržnja su ultimativni dizelaški filmovi, što takođe treba uzeti u obzir kada se procenjuju dometi domaće subkulturne autentičnosti. Šteta je samo što domaći filmski stvaraoci nisu znali da na adekvatan način isprate ovaj pokret: najbliže a opet daleko su bile Dragojevićeve "Rane", Skerlićev "Do koske" je iscrpeo smisao svog postojanja time što je obogatio ulični sleng dosetkom "Rokaj snimaj". Bogatoj međunarodnoj filmskoj ponudi u ovom podžanru pridodajemo i danski "Pusher", kao svojevrsnu sponu između međunarodnih i domaćih mrkih tipova, nalik onoj koju smo već imali prilike da vidimo u solidnom Akinovom delu "Kurz und schmerzlos".
Do ovog filma sam došao slučajno kada sam na wikipediji čitao strane posvećene raznim svetskim mafijama - od zloglasnog latino ganga Mara Salvatrucha do ništa manje opasne ruske mafije. Na stranici posvećenoj srpskim predstavnicima dođoh do filma, za koji se po gledanju mirne duše može reći da je posejao seme iz kojeg je iznikao meni veoma dragi, antologijski "U Kini jedu pse".
Naime, neki glumci u oba ostvarenja se podudaraju. Glavnog junaka u filmu, danskog dizelaša/dilera Frenka igra Kim Bodnia, dok je za jednu od uloga zadužen i nezaboravni Slavko Labović koji u "Pusheru" igra Radovana, iliti Rašu, kako ga iz milošte zove srpsko-danski don Milo, koga igra hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić.
Frenk i njegov ortak Toni se na početku filma zezaju vozikajući se ulicama Kopenhagena, naglas razmišljajući o tipičnim dizelaškim temama ko je koga i ko bi koga i kako pojebao. Bahatosti po restoranima i noćnim klubovima se podrazumevaju, a zatim se ide kod Frenkove devojke Vik, kurve koja se pomalo i bode u venu, simpatične devojke čija gajba služi kao štek za gudru i ljudstvo, ali i kao dom jednog psa na samrti. Radnja u filmu zapravo počinje kada bivši Frenkov cimer iz zatvora Hase, inače Šveđanin, hitno zatraži od Frenka 200 grama braon praha, koji Frenk brže bolje nabavlja u kafiću sa grbom najuspešnijeg i najvoljenijeg srpskog kluba u izlogu, koji drži Milo, uvek u društvu kršnog i surovog Raše.
Naravno, stvari kreću naopako i Frenk postaje dužnik Milu koji je sve nestrpljiviji da dođe do svog novca. Uz zvuke Ninovog hita "Vatra i vino" pomalo radi i struja, atmosfera je konstantno napeta i ukleta, a poetika filma se oslanja i na manevar da se lica protagonista nikada ne vide dovoljno dobro pošto su uglavnom zatamnjena. Akcija je sečena raznovrsnim saundtrekom u kome je učinjena mala nepravda pokojnoj turbo-folk legendi, pošto njegov doprinos istom nije dokumentovan u odjavnoj špici.
Refnovo ostvarenje na ubedljiv način pokazuje naličje dizelaškog života o kome se u čuvenom Baljkovom dokumentarcu "Vidimo se u čitulji" govorili pokojni Boris Petkov ("To ti je muka, problemi, nerviranje") i Bane Grebenarević ("Obični smrtnici/Cvaki"). Ne glorifikujući kriminal, "Pusher" ipak pokazuje dovoljno samilosti prema svojim junacima, ali i vredno saznanje zbog čega prijateljska Danska, koja se pre deset godina našla u odabranom društvu 19 zemalja agresora, ni u ludilu ne izdaje turističke vize srpskim državljanima, već samo poslovne. Već smo pomenuli uticaj ovog filma na dansku kinematografiju, a dovoljan pokazatelj uspeha je i to što je nakon uvodnog dela snimljeno još dva nastavka, koje ću čim pre pogledati.

Fuck Buttons - Tarot Sport (ATP)

Iako bih najviše to voleo, nisam od onih koji bi da tek tako otpišu britanski duet Fuck Buttons kao još jednu maherski sročenu smicalicu muzičke industrije u duugačkom nizu. Opet, to ne sputava moju svest o sumnjivoj povezanosti muzičke industrije i benda, počevši od "šokantnog" imena preko "tvrde" muzičke ponude do "kućnog" pedigrea sastava, produkciono i strukturalno gledano.
Najprostije rečeno, Andrew Hung i Benjamin John Power imaju jaka leđa u koja duva vetar uspeha. Nešto jače od godinu dana po izlasku debi albuma Street Horrrsing, koji je čini mi se lepo poslužio uvođenju zainteresovane omladine rođene nakon hladnog rata u abrazivne teritorije a da to ne izgleda "seljački" ili "šabanski" (braate, to su Fuck Buttons!), duet je izbacio novo izdanje, spreman za novo kurčenje i ludiranje po brojnim festivalima i tačkama oslonca širom sveta. Ako ništa drugo, njihova izdavačka kuća ATP sačuvaće im atraktivan slot na njenom festivalu koji se isto zove, a održava se na nekoliko prestižnih lokacija o kojima se u magli jeftinih alkoholnih isparenja naglas mašta unutar klaustrofobičnih (beo)gradskih urbanih sastajališta em revolucionarne em progresivno nastrojene mladeži željne razbibrige.
Tarot Sport prevashodno služi demistifikaciji misije benda i ambicioznih težnji njihovog PR tima da ih pošto poto predstavi kao "avangardu", zlorabljeni pojam koji, kao i mnogi, može da označava nešto odista sjajno ali istovremeno i, avaj, nešto potpuno lišeno sadržaja, uzmite samo pojmove demokratije ili ljudskih prava kao dovoljno paradigmatičan primer. Hung i Power se i dalje koprcaju, cede suvu drenovinu, hipnotišu i distorzirano reže ne bi li sami sebe ubedili u naročitu vrednost onoga što rade. Sa ove strane slušalica, rezultati su mahom prijatni, ali nekako bespotrebni. Život je apsolutno moguće zamisliti bez postojanja Fuck Buttons, a Tarot Sport ne vuče kažiprst da pritisne repeat, ne provocira mozak na razmišljanje niti u njemu luči hormone ushićenja, sreće, zanosa ili pozitivnog ludila sastavljenog od hiljadu malih ludila. Naprotiv, teško je zamisliti nekoga kome je Tarot Sport preka potreba, te je ovaj album "ki poručen" poligon za izdrkavanje i svršavanje prosvetljenih kritičara-pajtosa sa ušima načuljenim za zanimljive predloge i džepovima dovoljno dubokim za zamašćene koverte.
Ostrvske junoše su u svojoj potrazi za zvučnom nirvanom udružile snage sa Andrewom Weatherallom. Da sam voditelj B92 sa kraja devedesetih, rekao bih da ko ne zna ko je to ne bi trebalo da čita ovaj blog (u originalu "sluša ovaj radio"), ali sva sreća pa se ne da(vi)m (u) aroganciji palanke prerušene u velegrad. Trećina kultnih The Sabres of Paradise, polovina cenjenih Two Lone Swordsmen, Weatherall je kao jedan od pionira plesne scene devedesetih među licima koja su potpisala produkciju čuvenog albuma Screamadelica, jedne u nizu dugosvirajućih transformacija škotskih legendi Primal Scream.
Ovde nema reči o transformaciji ali itekako ima o drugim nekim stvarima koje se mogu sažeti u tvrdnji da Fuck Buttons predstavljaju još jedan namenski izobličen pop proizvod, eksperiment koji je uglavnom sam sebi cilj u nedostatku smislenijeg/ispunjenijeg života. Specijalizovana štampa je na sličan način pre samo nekoliko godina u nebesa dizala očajne Wolf Eyes. Fuck Buttons su od pomenutih (ćoravih) očiju mnogo bolji, ali se iscrpljuju kao "avangarda" za pop publiku, opasno nalik do zla boga dosadnom Rammsteinu, još jednom "šokantnom" i "moćnom" a masama prijemčivom bendu, dežurnim metalcima za nemetalce.

Let’s Scare Jessica to Death (1971.) – John D. Hancock

Ovaj film je nastao prema motivima gotske priče Carmilla irskog pisca Josepha Sheridana Le Fanua koja je 20-ak godina pre Drakule Brama Stokera uvela motiv vampirice.
Let’s Scare Jessica to Death je jedna od mnogobrojnih adaptacija i pozajmica jakog motiva iz Carmille, uključujući tu i inspiraciju koju je Le Fanuova vampirica donela i nekim metal bendovima, kreatorima video igara i anima, ostavljajući teoretičarima da prate na koji način se utkani motiv lezbijske privlačnosti između vampirice i njene ženske žrtve tokom istorije pomaljao i postajao jasniji.
U Hancockovom filmu lik vampirice se pojavljuje u obličju crvenokose hipi skvoterke Emily koju zatiču glavna junakinja Jessica, njen muž i njihov prijatelj u staroj kući koju su kupili kako bi se Jessica oporavila od anksioznosti i paničnog straha. Naime, Jessicina bolest ni u jednom trenutku filma nije dijagnostikovana, izuzev što se pominje da je u Njujorku bila hospitalizovana. Njene unutrašnje glasove i grozomorna priviđanja razlog su selidbe u sablasnu kuću u udaljenoj provinciji kao deo uvrnute klin se klinom izbija metode koju njen muž i prijatelj koriste kao terapiju - voze se pogrebnim kolima, zastaju po grobljima kako bi Jessica uzimala printove nadgrobnih spomenika, a potom ih kačila u sobi.
Uzimajući za junakinju labilnu osobu, u filmu se postiže prohodnost između fantastike i realnosti, budući da gledalac tokom filma nikada nije siguran da li se ženi nešto priviđa ili je reč zaista o čudnim, paranormalnim događajima. Na par mesta, ja sam bila žestoko prepadnuta, možda što sam, u moru horora novijih datuma u kojima su tehnike plašenja uglavnom svedene na šokove i treninge izdržljivosti na grozu, zaboravila kolko čovek može da se uplaši od škripe stolice za ljuljanje koja se sama od sebe pokreće na verandi kuće ili od one mešavine gađenja i jeze koju proizvodi sasvim stara fotografija sa izuzetno živim likovima koji vape što su zaboravljeni na tavnu kuće.
Slično tom poigravanju sa Jessicinom percepcijom, pojava bledolike hipi cure Emily za koju, ni malo slučajno, Jessica isprva posumnja da joj se priviđa na stepeništu kuće sve dok, opet ni malo slučajno, njen suprug ne kaže: „Ne, brini i ja je vidim“ (bogme će je i opipati) – figurira i na planu realnog kao skitnica s kraja 60-ih, koja staru kuću koristi kao štek na putu za neku umišljenu destinaciju, ali i kao prikaza, budući da se njen lik evidentno poklapa sa likom davno preminule stanarke kuće koju na tavanu pronalaze novi stanari.
Upravo na ovoj granici koju označava lik Emily leži sva tenzija misterije u filmu, koja, budući da je film nastao početkom sedamdesetih može da se posmatra i kao subverzivno sužavanje šarene, razuzdane hipi revolucije na polje krajnje determinisanih, može se reći retrogradnih strahova. Jer, priča koju im ispriča stari antikvar kome prodaju sliku ranijih stanara pronađenu na tavanu, glasi da okolo luta povampirena stanarka kuće koja se udavila u jezeru pre nego što je uspela da obuče venčancu. Transformacija Emily iz raščupane skvoterke u vijetnamki u nedojebanu gazdunicu imanja koja iznova i iznova oblači svoju venčanicu sučeljava dve naizgled nespojive slike žene izjednačavajući ih kao verzije ženskog koje su, u određenim trenucima istorije, bile potrebne određenim socijalnim fenomenima da zablistaju.
Spram nje, silni strahovi što tresu kosti krhke ženice, Jessice deluju kao lakmus hartija u vidu savremene žene koja vari sve ono što je pre nje, na toj traci poželjnih ženskih modela proizvedeno i pokusano.
Nalik Rozmeri Mie Farrow, zarobljena je u mrežu sopstevnih strahova i tuđeg patronata koji se izdaje za socijalizujući.
Iako je motiv lezbijske privlačnosti koji postoji u izvornoj priči tokom vremena, kroz različite adaptacije postepeno dolazio na videlo, u ovom slučaju se on javlja u nešto izmenjenom vidu. Emily koristi dvojicu muškaraca, Jessicinog muža i porodičnog prijatelja kao sredstva za manipulaciju nad Jessicom koja je očiglendo njen glavni plen (na kraju filma se ispostavi da Emily ima čitavu mušku armiju – stanovnike malog mesta u koje se dosele Njujorčani).


Ali, lezbijski sentiment u ovom slučaju nije glavni, već se Emilyna vampirska priroda pre pojavljuje kao model ženskog koji Jessicu plaši i ugrožava. Jer, dok Jessica muškarce vidi kao zaštitnike, očinske figure pa je otuda u prvih 15-ak minuta filma nejasno koji je od dvojice muškaraca njen momak, muž, brat i u kakvom je ona odnosu sa njima, Emily muškarce vidi kao plen u igri zavođenja i manipulacije.
Jarka crvena kosa i košulja kojima se Emily oglašava iz mraka potiskuju Jessicine školske suknje i košulje u kojima ona hoda kao da želi iz njih da izraste ali ne zna kako, usled straha od okolnog prostora.
U tretmanu Jessice kao regresivne žene, na momente se toliko preteruje da scene izgledaju gotovo crnohumorno. Jer, u odsustvu svake vrste otpora i tretmanu ove junakinje kao žrtve, a da se pritom opasnost koja joj preti preterano ne usložnjava (osim brojno, tako što se kvantitet vampira povećava), arhitektura straha i zamke u kojoj se Jessica nalazi postaje odviše preterana, i počinje da traži oduška u, čini mi se, nenamernom humoru, kao prenapumpan balon.
Lets Scare Jessica to Death možda je najslabiji u oslikavanju malog mesta u koje banu pridošlice. Iako u načinu na koji meštani, prikazani poput plemenskih zajednica iz filma The Wicker Man ili čak domaćih Beštija, reaguju na mrtvačka kola kojima se dovoze Jessica i njena dva zaštitnika leži humor i ironija usled suočavanja čisto ikoničkog horora (automobil) sa prizorima egzistencijalne jeze (zatvorenost malog mesta), upravo je kasnije iskorišćena da se ova fina razlika potre tako što su i mesto i njegovi stanovnici spakovani u prvu horor fijoku koja se scenaristima našla pri ruci.
Uprkos tome Let’s Scare Jessica to Death odličan je horor film, onakav kakvi se možda više i ne prave, jer jezu traži na mestima na kojima ona leži i u životu. A, dobro dođe i mesto antibiotika.

Metavari - Be One of Us and Hear No Noise (Crossroads of America)

Pošto sam svoje smisleno postojanje manje-više preselio na net, od čega lavovski deo otpada na sadržaje na ovom malom mestu, nije ni čudo da ga u retkim susretima sa drugima ljudima često pominjem kada se zapletem u vatrenim monolozima ("Pisao sam o tome"). Stoga, sve češće pitanje koje stiže na moju adresu ("Zbog čega pišeš blog") je i pre neko prijatno veče izletelo iz usta drage gošće nasdvoje. Spremno odgovorih:

-Dobro služi kao podsetnik, a znaš, nekad sam i ja kao omladinac čitao neke tekstove koji su mi dosta pomogli da u glavi sklopim izdrobljeni smisao fenomena koji su me interesovali. Možda neko nalik meni čita sad ono što ja pišem o stvarima koje su našle put do mog srca, nešto kao simboličko vraćanje duga instruktorima.
-Aaa, informacija znači, pa okej onda.
Nešto ranije sam na fejsbuk profilu druge jedne poznanice primetio čudnovate muzičke promene koje su bitno odudarale od njenog uobičajenog pop repertoara:
-Otkud to da ti slušaš post-rok, znatiželjno sam je upitao iskreno fasciniran viđenom transformacijom.
-Pa znaš kako, u početku mi se uopšte nije sviđalo, ali sam primetila da dok slušam takvu muziku bolje spremam ispite pa sam se postepeno navukla. Prijatno bi se iznenadio kad bi video na mom last-fm profilu, šta sam sve počela da slušam, za mnogo toga nikad ne bih rekla da će mi se dopasti, ma sama sebe često iznenađujem.
-Post-rokom do diplome!, radosno sam uskliknuo.
-:) Super si to formulisao, prosula je kompliment mlada mama.
-Haha, i ja tako mislim, nisam odstupao od iskrenosti.
Metavari stižu iz Fort Vejna, prošle godine su objavili EP Ambling, u pozorištu smeštenom u srcu grada u kome žive upriličili su dobro posećen koncert na kome se poigravalo sa pesmama sa albuma Pet Sounds grupe Beach Boys, a mogu se pohvaliti i saundtrekom za jedan kratki film. Poslednja od crtica iz biografije posebno je značajna, jer ovaj bend uzgaja izuzetno sinematičan hibrid nastao delikatnim ukrštanjem instrumentalnih deonica i elektronike.
U muzičkom DNK ove klice daju se prepoznati uticaji Explosions in the Sky i šampiona istopljenih srca Sigur Ros, dok pitoreskno-pastoralna atmosfera sa ovog prvenca najviše vuče na ugođaj koji svojom svirkom evocira Helios.
Svoditi Metavari, pak, na uzore i rođake bila bi nečuvena nepravda kojom se obilato služe arogantni hipsteri (pleonazam?) koji svoj muzički ukus tretiraju kao propusnicu za kulerske krugove a ne kao iskonsku potrebu za regeneracijom napaćene duše, tačnije njenom večnom potragom za spokojem, nedokučivom kao Sudbina.
Ova vazdušasta kolekcija prijemčivih tema u sebi sadrži retko čuven balans između nostalgične melanholije konvencionalnog instrumentarijuma i nervozno-poletnog pulsa elektronike uz mestimično nabacane govorne semplove iz, kako mi se čini, starinskih filmova. Preslušavanje BOOUAHNN je iskustvo nalik posmatranju ritmičkih gimnastičarki u akciji. Sve izgleda nenametljivo, graciozno, razigrano, šarmantno i jednostavno kada se gleda sa strane, a neviđeno kompleksno i nemoguće za oponašanje u sopstvenoj režiji. Sudeći po ovoj ploči, četvorka iz Indijane je poput nekog ćutljivog druga koji se ne razmeće svojim znanjem strpljivo čekajući svojih pet minuta u sobi punoj nabusitih galamdžija, a onda sa dve-tri ubitačne rečenice proizvede slavodobitni muk privlačeći svu pažnju svog okruženja.
Pošto sam preneo informaciju, definitivno moram preporučiti ovo delo svojoj poznanici sa fejsbuka, inače mladoj mami, kako bi se konačno domogla papirnate satisfakcije koja ne otvara mnoga vrata ali pruža nezanemarljivi osećaj ispunjenosti.

Brother Ali - Us (Rhymesayers)

Fresh Air

S obzirom da sebe vidim kao crnca Evrope, gajio sam ideološki respekt prema Brotheru Aliju čim sam došao u dodir sa njegovim opusom. Ovaj slepi albino-(preobraćeni) musliman je, teoretski gledano, postavio solidne temelje tezi da je pitanje rase pre stvar psiho-emotivnog stanja nego pukog opažanja boje kože. A (marginalna) identifikacija je esencija hip hopa.
Budući da je zbog pigmentnog poremećaja trpeo permanentni maltretman vršnjaka u adolescentskom dobu, nije preterano iznenađenje da se bledoliki reper identifikovao sa svojim poniženim, uvređenim i maltretiranim sunarodnicima. Drugim rečima, crncima - iz čije je kulture iscedio melem za svoje identitetske rane na duši. (Digresija: tokom devedesetih bio je aktivan jedan ćelavi folk pevač koga su zvali Beli Džej, ako se neko seća njegovog imena neka ga dostavi, hvala.)
Od razmeđa dva milenijuma, beli brat sa crnom dušom na svom kontu ima četiri dugosvirajuća i dva kraća albuma, i nezanemarljivi uticaj na nezavisnoj (tačnije nekorporativnoj) hip hop sceni post-9/11 Amerike. Njegova popularnost preko bare je tolika da je već sa prošlim albumom "The Undisputed Truth" dospeo do 69. mesta Billboardove liste, dok je sa novom pločom već napredovao dodatnih 13 mesta.
Ali...
Pošto smo razmotrili pozitivni sentiment prema ovom autoru, pozabavimo se senkama koji se iznova ponavljaju pri susretu sa njegovim albumima. Alijeva lirička težina nije sporna, ali ne i konstantna, dok je muzika koja je potcrtava premekana za moje uši, što je ujedno i odgovor na misteriju njegove narastajuće popularnosti.
Tako je i sa ovom pločom, koja u odnosu na svoju sociocentrički nastrojenu prethodnicu ima naglašenu mikro optiku gledanja na stvari. Nakon uvodne zdravice koju Bratu drži Javni neprijatelj #1 Chuck D, potpomugnut r&b muzičarem Stoklijem Vilijemsom, Ali kreće oštro & entuzijastično pesmom "Preacher", da bi kulminirao u slavoživotnoj "Fresh Air", inače prvim singlom sa albuma.
Željan da pokaže svoj potencijal u što boljem svetlu, u nastavku ploče prisustvujemo Bratovljevim upadom u melanholičnu letargiju, u čemu mu pomaže solidna ali ravna produkcija. Prividna raznolikost matrica (izleti u indijski melos i kalipso) ne vadi zagorelo kestenje iz vatre jer su Alijevi mamci gneva razvodnjeni a arhitektura pesama monolitna, što preslušavanje ovog jednosatnog izdanja u dahu čini nemogućom misijom i govori o njegovim krajnjim dometima.
Nije novost da je hip hop u velikoj krizi, a Us je najsvežija potvrda te konstatacije, što je šteta jer je trud uložen u njegovu izradu primetan.

Neon Indian - Psychic Chasms (Lefse)

Moj najmlađi brat ima običaj da kada svrati u prigradsku bazu nasdvoje svede sve rodbinsko-međuljudske formalnosti na najniži mogući nivo kako bi se što pre posvetio svojoj omiljenoj delatnosti - igranju video-igara. Od monitora ga možeš odvojiti samo ukusnim obrokom. Tada se, sa tanjirom u rukama, baca u zagrljaj druge i poslednje četvrtaste ljubavi - televizora.
Tako je bilo i ovog puta. Prepustio sam kršnom omladincu konzolu i preselio se u kuhinju. Da bih prekratio vreme, pustio sam sebi diskografsko čedo ostinsko-bruklinskog kolektiva Neon Indian. Spakovao sam tortilje u rernu i otišao da vidim da li bratić daje znake života. Zaintrigiran zvucima iz druge prostorije, mali genije je odbrusio krucijalno pitanje:
-Šta si ovo pustio, VeHaJedan?
I tako, efektno stavio tačku na ovaj pokušaj prikaza.


Deadbeat Summer

Odista, zvuk kolektiva, koji u svom nukleusu krije referencu na motive iz legendarne pesme Dobrice Erića "Devojka iz grada", pošto se Teksašanin Alan Palomo upario sa jednom Bruklinkom (čini mi se da se zove Leanne MacComber), vrvi od nostalgije za osamdesetima. Slušalac nenaklonjen sintisajzerskom šok tretmanu koji u mozgu priziva miris krema za sunčanje i nabrekla bilderska tela, lako može otpisati preslušavanje Psychic Chasms kao gubljenje vremena. No, ovom paru ušiju se čini da u ovom nostalgičnom zvukoplovu postoji i dovoljno jasna ironijska distanca prema pomenutom muzičkom nasleđu, što je saznanje koje ovaj mozak potvrđuje.


Should Have Taken Acid with You

Neumorni muzički kritičari su već brže bolje napisali usiljene eseje o nekakvom "hipnagogičkom popu" koji muzički evocira odrastanje uz pop-kulturu osamdesetih lo-fi tehnikom snoliko-izdrogirane optike priviđenja ((&) drugojačijosti). Reč je o čitavoj plejadi anonimnih ili polu-anonimnih muzičara koji u ograničenim tiražima štampaju svoja izdanja. Nije neuputno u potrazi za korenima ovog fenomena povesti priču u smeru grupe Animal Collective i njihove trenutne težine na globalnom umetničkom tržištu. U ortačkom krugu interkontinentalnih blesana jedno mesto je rezervisano za od njih još luđeg umetnika pod imenom Ariel Pink, koji se zarad održavanja nivoa dečije radosti u svom krvotoku poigrava pop nasleđem u trashy ključu, što je dovoljno za kandidaturu u kategoriji najbliži rođak Neonskih Indijanaca, mada ima i onih koji čuju srodstvo sa komercijalno uspešnim MGMT, i ne pričinjava im se.
Možete to tumačiti i pozitivno i negativno, zavisi od toga na koju ste nogu ustali ili koja vam muzika generalno prija, u slučaju da ste po-mo orijentisani zaljubljenost je zagarantovana, pošto su albumi poput ovog vazda u fokusu hipsterske štampe. Ako ni zbog čega drugog, ovo izdanje će ostati upamćeno po antologijskom naslovu pesme "Should Have Taken Acid with You", mada se tu priča o kvalitetu ovog izdanja ne završava.
Album je efektno kratkotrajan, pa smo se ubrzo po njegovom iscuravanju, bacili na tortilje od kojih po tanjirima ubrzo nije ostala ni mrva. Bratić je oprao ruke, pa se vratio za konzolu.

Rudnik u Boru

Stigla mi danas vest da će, kao uvertira u naredno izdanje festivala Slobodna zona, bend Duo Trojica održati koncert. Nisam morala ni da čitam dalje već sam znala da je Duo Trojica iz – Bora koji se polako pretvara u domaći Sijetl.

Ne znam da li je Bor izvučen iz šešira na beogradskom žrebu pod nazivom koji ćemo novi Nebeograd da usrećimo tako što ćemo ga predstaviti kao žrtvu al kroz popkulturnu sepiju, a onda iz tako dobijene černobiljske utopije sa šmekom postsocijalističkog sivila, da izbacujemo seriju markica sa logotipom Bor kao novim brendom za beogradske alternativce.

Iako mislim da je bolje obraćati pažnju ikako nego nikako, zapada mi za oko da je u tom poslednjem talasu prisvajanja Bora kao mesta svih naših strahova i sumnji o koje se otimaju kulturgenerali beogradske alternative poistovećujući svoj osećaj za alternativu (u umetničkim, estetskim, a kako oni veruju i političkim, stvarnosnim okvirima) sa realnošću i svakodnevicom tih ljudi, čitav Bor ono što se, umetničkim jezikom valjda zove pronađeni objekat.

Ispada da centar, čak i kada uputi pogled preko vrhova svojih cipela, nije u stanju da razume išta mimo i izvan sebe. Niti da ga prihvati ako mu prethodno ne da neko mesto u odnosu na sebe. Pa, sad, siroma Bor, mora da bude alternativa. Ako si iz Bora, a ko ovi naši beogradski seljaci slušaš neki džiberaj opet ima da te nema. Ne možeš ti brajko tako veseo da se krećeš po černobiljskom pejzažu, ako si iz Bora ima da si alternativa, drukčiji se u Beograd ne pomaljaj.

Kapiram da se slična stvar nekada u davnoj prošlosti desila i sa Novim Sadom. Bor je, u ovom smislu, prst u oko primer pošto se dešava na naše oči.

Još od kad se pojavio Goribor, a Bor otkriven na mapi Srbije, beogradski reditelji, izdavači, pisci i pozorišta, klubovi i časopisi (ovako kad se nabraja, ispada da ih ima, a u stvari je reč o egzodusu šačice ljudi) ne prestaju da se fasciniraju tom količinom realizma. Kao da je ceo grad nekakav, bože me prosti, simbol.

Najsimptomatičniji primer su Milena Marković i Oleg Novković koji putuju u Bor otprilike onako kako bekpekeri dolaze u Srbiju – da se nadišu smoga i naperu kose u lavaboima ne bi li osetili da su živi. Iako ova migracija umetničke matice, smorene po alternativnim klubovima i ostalim izveštačenim scenama, najviše liči na selidbe feudalaca i hodža u svoje malko pa udaljene banje i vidikovce kad o vašarima seljaci hrupe u njihov grad.

Reč je o proračunatoj kulturnoj transakciji. Vi nama sadržaje, priče, jade, a mi vama status alternativca, živog, realnog – uz status žrtve pride.

I iako rudnici u Boru koji su dobrodošli za melanholične umetničke pejsaže služe kao novi vid inspiracije izblaziranom beogradskom umetniku, jer on tamo nalazi ono čega u njegovom, poseljačenom, gradu nema, jedini zaključak je – da ovde gradovi van Beograda (a i on sam) u tom smislu kulture postoje samo u tom odnosu centar – periferija.

Dakle, Beograd je u Boru opet našao svoj rudnik, a pitanje je šta bi bilo kad bi došao čovek iz Bora i hteo da prosto zauzme radni prostor ili radni prostor stvori u Boru, umesto da, kad to zatreba beogradskom umetniku, njegovom garderoberu, portparolu i šminkeru, da figurira kao neka kolektivna predstava. Koju, najverovatnije, za to što je samo predstava, niko živi ne plaća.

Second Hand Partisans

Tek što smo se oporavili od stigmatizacije navijača, provale krvožedne civilizovanosti i gorljivog branjenja prava drugačijih ali tako da svi budemo isti (ne i jednaki), ponovo se digla bura u čaši srpske vode posetom ruskog predsednika Medvedeva Beogradu. O Medvedevu ne gajim nikakav afekat koji ovde pogrešno nazivaju mišljenjem, ali priznajem: gotivno mi je što je kao student slušao Black Sabbath, Led Zeppelin i Deep Purple (koji su mu svirali u Moskvi na oproštaju od direktorovanja Gazpromom) i što i dalje skuplja vinile.
Za 20. oktobar kao dan oslobođenja Beograda spremljena je nova ideološka mućkalica Semaforske koalicije. Sa pragmatične tačke gledišta, to je okej potez, jer zapušava usta mnogobrojnim novopečenim šampionima demokratije koji su pre 60 godina sa radošću čistili cipele Hitlerovoj soldatesci (tu prvenstveno mislim na baltičke republike i brojne susede). Sa te strane, ovaj manevar bi se mogao oceniti kao uspešan. Ipak, što se domaće dimenzije čitave priče tiče, provejava utisak da je sve bilo na brzinu sklepano, jalovo i da ne doprinosi ničemu drugom do povećavanju ionako neizdržive ideološke konfuzije koja se na ovim prostorima razvlači još od momenta kada je Južnim Slovenima palo na pamet da se ujedinjuju u jednu državu, ali tako da Srbi ginu, a drugi da odlučuju. Pošteno!
Upravo ta država (koju tako nazivamo u nedostatku boljeg termina) sama sebe otkriva u javašluku povodom ovih pitanja od čijeg uređivanja/sistematizovanja zavisi idejna higijena čitave nacije. Dan-danas, 65 godina kasnije, nisu otvorene arhive relevantnih dokumenata iz tog perioda. Od svih pukovnika zloglasne OZNA, jedino je progovorio Milan Trešnjić, čija su svedočanstva (u knjizi "Od Tuđmana do Broza") iz perioda "oslobađanja" stravična. Ljudi su tih dana u Beogradu ubijani kao prepelice, ako si imao lepu ženu na koju je neko bacio oko, dovoljna smrtna presuda je bila da te etiketiraju kao "kolaboracionistu". Kako se sumnja, pošto nema zvaničnih podataka (jasan pokazatelj da nema države), nekoliko hiljada (ne držite me za reč) leševa sahranjeno je ispod Tašmajdanskog parka, što je neprijatna činjenica koja me uvek protrese kada se šetam tuda.
Imajući sve to u vidu, ne mogu da delim partizansko oduševljenje Borisa Tadića i kompanije, te sa gomilom starina koji su se borili za bratstvo i jedinstvo ugušeno u potoku krvi. Ne mogu da gledam partizane kao "svoje" iako je među njima bilo najviše Srba. Ne mogu, jer je zbog njihovih "akcija" nastradalo mnogo civila za vreme Drugog svetskog rata, mnogo žrtava nacističkih odmazdi skrojenih po formuli "Sto za jednog". Drug Tito se na to nije obazirao, neprestano vršeći diverzije po Srbiji koje su kasnije plaćali nedužni, dok se Draža (za neupućene, još jedan Jugosloven) odlučio za taktiku čekanja koja mu se na kraju obila o glavu.
Tadić i kompanija su se i ovom prilikom poslužili starim dobrim trikom "krademo izanđale šinjele". Leto je prošlo u povampirenju nesvrstanosti, sa dolaskom jeseni stiže nam još aveti iz prošlosti. Mora se priznati da je Medvedev dobar instruktor u ovom poduhvatu. Rusi su prilično uspešno izvršili transfer anti-fašističkog nasleđa iz sovjetskog u neo-ruski period. Oni su se, takođe, sa uspehom i desovjetizovali, shodno sopstvenim interesima - onoliko koliko im je trebalo. Za nas se, ni u jednom ni u drugom slučaju ne može reći da smo uspeli da ostvarimo bilo šta vredno hvale, a tako nam i treba kad smo i dalje kukavni Jugosloveni.
Razlike su lako uočljive - Rusi su se, nakon nesrećnog eksperimenta sa jeljcinizacijom koji ih je ostavio promrzle, ojađene, gole i bose, okrenuli stvaranju jake države. Toj državi se može prigovoriti centralizam, gušenje opozicije i njenih medija, ali čini se da je to cena uspostavljanja održivog poretka koji za svoj najveći uspeh može smatrati pripitomljavanje raspomamljenih tajkunčina. Za većinu njih je i komarac bio muzika, ali kao i uvek, bilo je i pametnjakovića koji su mislili da će njihova večno goreti pa sada trule u zatvoru (slučaj Hodorkovski, btw, veoma pametan čovek).
Tako da nisu u pravu pripadnici domicilne "rusofobne" struje kada u zavodljive logičke oblande uvijaju teze da nikako ne bi trebalo da se ugledamo na Rusiju. Kao što smo imali prilike da vidimo - s obzirom na unekoliko slične okolnosti, njihov primer je dovoljno poučan i za neke naše probleme. Ni saradnja sa Rusima ne bi trebalo da bude sporna, pogotovo uzimajući u obzir kosovski front - ako sa njima sarađuju i EU i SAD i Kina i ceo svet, ne znam zbog čega bismo mi morali da izigravamo veće katolike od pape. Nisam primetio da bilo kome na Zapadu ruski novac smrdi. Ne bi trebalo ni nama, kad nam već ne smrdi onaj koji po sebi ima tragove naše krvi.
Novac nije problem, već je frka u čijim rukama završava. Frka tog tipa će se nastaviti, jer Tadić sa kompanijom izgleda da nema nameru da nešto radikalnije restruktuira kada je već toliko zauzet krečenjem olinjalih ideoloških fasada. Sudeći po igranju na tankoj žici između nepomirljivih tabora, više nije uputno postavljati pitanje da li je u predsednikovom slučaju izučena tehnologija vlasti, pošto očigledno jeste, nego da li postoji mogućnost da se naučeno iskoristi za nešto smisleno. Tu dolazimo do momenta kreacije, i nemamo baš previše čemu da se nadamo. Osim još nekom novom ideološkom maskenbalu poput ovog oslobodilačkog.

Первый отряд - Yoshiharu Ashino (2009.)

Ispalo je slučajno, pa i nasdvoje dajemo doprinos sveopštoj svečanoj atmosferi pred današnji praznik. U nedostatku lepih veženih bluza poput one koju je večeras nosila autorka priloga u RTS-ovom Dnevniku koji je govorio o tome kako ima puno toga ruskog u Beogradu, mi smo pogledali rusku animu Prvi odred (The First Squad).
U stvari, reč je o japanskoj animaciji priče dvojice ruskih scenarista, Aljoše Klimova i Miše Šprica koja govori o dečjem odredu koje je iz školskih klupa regrutovala tajna služba Crvene armije tokom II svetskog rata da se svojim specijalnim moćima bore protiv okultističkih snaga unutar redova nacističkih obaveštajnih službi.
Čudno je kako smo je gledali baš sad jer nemoguće je ne pomisliti kol’ko je smešno što baš u trenutku kad se pravi velika pozornica za ruski doček i pedagoški utuvljava u glavu šta sve rusko ima u nama a da to nismo znali, ti isti Rusi, tamo negde u toj Rusiji nalaze način da istoriju uče mimo udžbenika, mimo svih pedagoški trasiranih lekcija i načina i to kroz formu, naizgled, sebi ne baš pristale japanske anime.
Ovaj film istoriji prilazi kao beleškama polubudnog đaka čije rupe u pamćenju i nedoumice usled nepažnje, nezainteresovanosti dopisuje zalazeći u zabran paralelne istorije. Kroz (kvazi)dokumentarne pasaže koji prekidaju animirane delove, uveden je „akademski“ glas koji priči daje težinu svedočanstva i čini je, u tom kontrastu još kriptičnijom nego što bi, kao zaokružena fantazija, mogla da bude. Kako je primetio mlađi brat masterizovanije polovine nasdvoje, ovakav postupak dosta podseća na Beogradskog fantoma, ukazujući na zajedničku potrebu da se misterija oko glavne teme ili junaka potencira, neočekivano, (kvazi)dokumentarističkim uplivom.
Zagrada na kvazi stoji zato što je dilema o tome da li je reč o pravim istoričarima koji pred kamerama iznose detalje o okultnim moćima nacista i načinima na koje su Sovjeti, ništa manje tetkasto, uzvraćali udarac, i dalje ostala nerazrešena, iako ja verujem da je u pitanju što se kaže fora.
Ali, ovo i nije toliko bitno, jer u oba slučaja ne dira u kvalitet ovog energičnog delca.
Ono što Prvi odred čini skoro pa genijalnim je činjenica da sadrži sve elemente koje ja volim u filmovima – II svetski rat tretiran u rasponu od umetničkog filma gde bunkeri i podmornice prerastaju u susedne planete i psihološke dušegupke (Das Boot) do popkulturne diverzije (12 žigosanih, Kelijevi heroji), dečiji odredi (Orlovi rano lete!), decu van zakona, tj. porodice, društvenih rasadnika za male glave koja u univerzumu prevashodno skrojenom za odrasle postaju društvo treće vrste – pa samim tim bumerang bačen nazad u lice civilizaciji, ujedno produkti militantnog sveta i njegov krajnji usud (Gospodar muva, Battle Royale, Akira, Velika sveska, Okvir za mržnju), deca u misiji spasavanja sveta i borbe protiv zla (Odred protiv čudovišta)... Pritom, ako ste ljubitelj naglašenih ikonografskih galimatijasa za koje kada ih ugledate imate utisak da vam je neko prislonio uvo na čelo i slušao šta sanjate i onda bez zadrške iz tog mraka izvukao slike dajući im neophodni popkulturni crni pojas da se bore protiv vaših nemezisa podignutih na arhetipski nivo, onda je Prvi Odred film za vas, čak i bez ovog, mora se priznati sjajnog povoda.
Nevinost glavnih junaka, članova Prvog odreda, a koju naglašava stil japanskih mangi (krupne, produhovljene oči ispod tipskih šiški), ali i crvene pionirske marame koje, kao i amajlije iz detinjstva i školski ormarići menjaju namenu i predznak - marame postaju barutom uprljane Rambo obloge, šeretske mašne i sajber pankersko obeležje (ova hiperstilizacija pionirske „mode“ zapravo je ekvivalent za japansku fetišizaciju školskih uniformi i usmrćivanje nametnute forme mladosti npr. u Battle Royale) dovedena je u blizak kontakt sa militantnim svetom vojske, rovova, samurajskih mačeva dajući filmu izgled potpunog ludila, a duboko ispod ovih ukrštenih slojeva – utisak pravednosti, kao da nekome vraćate njegovim oružjem.

Film se, a to mu je jedini greh odvija tolikom brzinom u zaista kratkom trajanju (sat vremena), pa su neki delovi filma opterećeni prepričavanjem i iznošenjem informacija što vas ostavlja rastrzanog između slike i priče, ali sa druge strane ova brzina doprinosi da ostanete otvorenih usta kao da pratite metak a ne priču i kao da se od vas, umesto da gledate očekuje da budete razneseni.
Adrenalinski naboj u spoju sa oniričkim, gotovo poetskim oblaganjem priča o pogibelji, Prvi odred približava snu, što je možda i najveća pohvala za jedan film i možda ono što je hteo da postigne Valcer sa Baširom, ali se previše zaigrao.
Ako imate tu sreću da danas ne izlazite iz kuće, a da vam posle neko zbog toga ne džvanjka, iskopajte Prvi odred i obratite pažnju na scenu u kojoj ekipa iz dečjeg odreda uranja u podsvest svoje jedine preživele saborkinje Nađe, koja otkriva svu raskoš umetnosti u svom najčistijem vidu.

Moritz von Oswald Trio - Vertical Ascent (Honest Jon's)

Još odavno je primećen jedan kuljajući problem većine ovdašnjih pratilaca globalnih zbivanja na muzičkoj sceni. Definisaćemo ga kao učaurenost. Pisao sam već o tome - ako voliš jednu vrstu muzike, to a priori podrazumeva da neku "suprotstavljenu" granu mrziš. Protivno relativnosti i fluidnosti muzičkih gibanja u svetu - ovde se stvaralačke međe shvataju kao nešto zacementirano i apsolutno, što samo za sebe govori da je duhovna emancipacija, preduslov svih drugih, još uvek daleki ideal za gro onih koji se za emancipovane izdaju.
Pošto i ja potičem sa ovih prostora, bilo bi nepošteno da ne priznam da i ja bolujem od slične bolesti, koju lečim od kada sam postavio dijagnozu. Nije tajna da je u mojoj hijerarhiji brit-popu namenjeno mesto muzičkog parije. I preci poput Bitlsa, i savremenici kao što su Oasis, Blur i na hiljade klonova koji su muzički nalik jaje jajetu izazivaju instant iritaciju moje nutrine, dodatno pojačanu saznanjima da je reč o državnom projektu Ujedinjenog Kraljevstva. Zato se zaključak o mom mišljenju o jednom od predmeta obožavanja ovog pravca Damona Albarna sam po sebi nameće kao izrazito potcenjivački.
Ali... Albarn ima i svoju drugu, avanturističkiju stranu, nešto slično činjenici da i Dejan Cukić važi za najboljeg poznavaoca Zapinog opusa na Balkanu (čovek izdao i knjigu o tome), koja po ko zna koji put dobronamerno opominje da je suludo posmatrati fragmentirani svet kroz crno-bele rešetke. Albarnova etiketa Honest Jon's koju je 2002. pokrenuo sa vlasnicima istoimene londonske prodavnice ploča (osnovane 1974.) zaslužna je za neke od uzbudljivijih zvučnih putovanja koje se trenutno mogu pronaći na nepreglednoj diskografskoj trpezi.
Okrenuta objavljivanju egzotičnog i opskurnog, bez žanrovskih ograničenja, etiketa je sladokuscima priuštila maherske kolekcije snimaka sa svih meridijana iz bogate EMI arhive, razgranavajući svoj katalog grljenja prošlosti u pravcu Konga, Bagdada i Zapadne Afrike. Posle brojnih uzbudljivih izleta u bolje juče, najnovije u nizu izdanja podešava vremenski mod ove kuće na sadašnjost.
Ljubiteljima minimal techna ime Moritza Von Oswalda govori samo za sebe. U saradnji sa Markom Emestusom pod imenima Basic Channel, Rhythm&Sound i Maurizio te etikete Chain Reaction, Von Oswald važi za jednog od ključnih skulptora prepoznatljivog elektronskog zvuka. Pojačan Sassuom Ripattijem (najpoznatijim pod imenom Vladislav Delay, inače gostom Beograda na predstojećem Dis-Patchu) i Maxom Loderbauerom (Sun Electric, NSI), kultni Nemac se sa svim potebnim papirima i vizama u pasošu odvažio na novu zvučnu ekskurziju.
Činjenica da je ova ploča izašla za Honest Jon's govori o, većini nedovoljno poznatoj, utemeljenoj tradiciji evropskog elektronskog zvuka kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Moritz Von Oswald Trio ovu fusnotu produbljuju kako svojom "supergrupnom" strukturom, tako i stvaralačkom tehnikom u kojoj je svaki od članova benda zadužen za po jedan aspekt zvučne slike (Ripatti - perkusije, Loderbauer - sinti/electro, Von Oswald - live mix/organa).
Vertical Ascent je podeljen u četiri izdašne tematske celine numerički obeležene i nazvane "Pattern". Centralna osa oko koje se vrti suština ovog izdanja je preplet duba i techna u novi žanrovski kvalitet. Na ovu čvrstu osnovu raštrkani su brojni "world", jazzy, kraut i avangardni ornamenti. Krajnji produkt je svojevrstan muzički mutant koji se ne da složiti ni u jednu od postojećih muzičkih fioka, ali bi papirče na kome piše "ozbiljna stvar" moglo do daljnjeg da posluži ovoj svrsi.
Uklapajući se u osnovnu ideju minimalnog elektro tretmana, čiji je osnovna premisa stapanje zvuka i prostora u novu čulnu dimenziju koja prožima celokupno biće slušaoca, Vertical Ascent, bez suvišne pretencioznosti, svojom produbljenom, pulsirajućom i distantnom prirodom čini ugodnu zvučnu kulisu za seljenje umova u viša stanja svesti prelamajući visoko estetizovani zvuk sa svetlom i tamom. Za istraživače graničnih muzičkih slučajeva ovo je obavezna literatura, svima ostalima može da posluži i kao neobavezna beletristika.

Keva

Tri meseca pošto se njen Milan odselio Rosa je u kupatilu, u dnu cipelarnika pronašla njegove cokule. Isprva nije ni znala zašto ih je izvukla iz paučine, pažljivo izglancala i stavila kraj svojih cipela u predsoblju. Rosa nije bila zatucana žena iako bi to neko ko je vidi kako čeka poslednju 32-ojku pre nego što krenu one noćne u kojima ne važi radnička markica, sedeći na prevrnutoj kofi, u trošnom kaputu ispod kog viri kombinezon šireći miris jeftinih deterdženata, sa metalnim šnalama u glavi, mogao da pomisli. Zna da se Milan neće vratiti, ali je cokule stavila u presoblje jer su joj delovale sasvim očuvane. Prosto da se čovek začudi zašto ih je Milan ostavio kad je spakovao onaj jedan ranac i poljubio je u obraz rekavši da će se snaći, da ne može više tako, na njenoj grbači, u tom kraju, s tim ljudima, sve jednako i sve iznova.

Rosi se činilo da su cokule sasvim jake i da će joj barem jednom dobro doći da očisti sneg ispred zgrade kad na nju dođe red da čisti.

Eto šta su ti deca, čistiš sneg da ne lome vratove, a ona onda nađu neki spust baš da lome vratove.

Onda je jedne večeri, vraćajući se iz centra gde je čistila u zgradi u ulici Đure Daničića, koja je upijala sav smog iz zapušene Ulice 29. novembra kojom su purnjali autobusi, Rosa pokisla. Cipele su joj bile natopljene vodom, „a jesu bile jeftine“ – govorila je u sebi Rosa. Ljuta na sebe što kasni na posao, Rosa je ujutro nazula Milanove cokule. Tek uveče kad je sa nateklih nogu skinula bakandže shvatila je da je iz kuće izašla budiboksnama i zabrinula se kako su je drugi videli. Ali, iako su njene cipele sutradan bile suve, a napolju vreme gotovo prolećno, obula je Milanove cokule.

Prvih nedelju dana bile su joj teške, a i napravile su joj žuljeve na peti i na palcu, pa ih je na poslu skidala i obuvala papuče dok čisti. Onda se navikla. Čvrstina oko nogu i pomisao da su te jake, čiste cipele pripadale njenom Milanu činila je da se oseti bliže sinu. Onda je sasvim prisvojila cokule i skoro da se radovala jutrošnjem izlasku jer će ih obuti. Rosa je nosila cokule kuda god da kene – na pijacu, do komšinice, u čišćenje snega. Razgrtala je cokulama tugu, melanholiju, strah i gnev.

Jedne večeri, stajala je tako na stanici, hodajući levo desno. Primetila je da je već neko vreme ljudi kojima svakog jutra, u ranu zoru, klimne glavom u znak zajedništva i vedrog saučešća što su budni dok drugi spavaju, gledaju zbunjeno, skreću pogled ako im ona pogled uzvrati ili klimne glavom.

I dalje je čistila zgradu, ali onda su joj rekli da više ne dolazi – našli su drugu ženu, ona nije radila posao kako treba.

Hodala je gradom. Frižider je bio prazan, telefon više nije zvonio.

Onda se jednog dana javio Milan. Čula je glas sa one strane žice: Sve je propalo, ne mogu više da podnesem ove ljude, ovaj kraj, ovaj život.

Rosa je upravo očistila cokule. Supa je vrila. Rosa je postavila još jedan tanjir.

Ganglians – Monster Head Room (Woodsist/Weird Force, 2009.)

Kvartet iz Sakramenta kome je Monster Head Room prvi album (nastao nakon istoimenog EP-ja) za koji ste, već nakon prve pesme gotovo sigurni da je izašao i na ploči, kombinuju monoksid i kiseonik u onoj meri u kojoj, ako ih slušate u zadimljenom klubu možete poverovati je dim od cigareta zapravo gusta planinska magla, ali ne tako da poželite da iz kluba izađete, nego tek da za tom planinskom maglom osetite melanholiju (što možda pospešuje prodaju cigareta, il makar alkohola) a ako vam se, kojim slučajem zadese u rancu dok planinarite ili se nađete na nekoj zelenoj površini, verovatno bi vam se više slušale one pesme sa albuma poput npr. Cryin' Smoke koje su ponajviše nalik novijem, melanholičnom popu tipa Camera Obscura, sa smorenim ritmom Modest Mouse. Oću reći, psihedelični pop, pa donekle i Ganglians koji su izašli iz tog šinjela, pevaju prirodi urbanom čoveku koji voli svoju urbanost utoliko više što zna da mimo nje postoje i neki prostori, visine i dubine u koje bi mogao da se zaputi ako bi hteo.

Ganglians su srodni tom žanru u smislu da transcendiraju svojom razapetošću između rođendanskih melodija kojima se na prepad, čak i kad nemate sluha, obraćate jednoj osobi okidajući na akustičnoj gitari dok ostali daju takt kartonskim čašama, i pesama koje bi prošle kao saundtrek za neki filozofski nastrojen film o prirodi, koji na bube, puževe i žabe gleda kao na metaforu slobode. Takoreći podvodnom, podzemnom i vazdušnom svetu ispod đonova na ove elementarne pojave otpornih indi starki.

Ali, iako sadrže DNK popularnog oživljavanja psihedelične muzike (Animal Collective, Panda Bear itd.), nisu toliko namenjeni indi likovima, koliko njihovom poprečnom preseku, tako da se s jedne strane vidi desna starka, a s druge strane levi bubreg. I to je ono što ih čini zanimljivim.

Nastli su tako što je gitarista Ryan Grubbs, inače iz Montreala, posetio Sakramento zajedno sa svojim dedom koji se u ovaj grad uputio zarad konvencije o divokozama. U to vreme, ostatak benda - gitarista Kyle Hoover, bubnjar Alex Sowles i basista Adrian Comenzind, vežbali su na tavanu Comenzindove kuće.

Ako je verovati Grubbsu, pesniku Gangliansa, muzika koja zvuči kao da je nastala na velikim nadmorskim visinama, gde se usled manjka kiseonika misli i reči spajaju u razliveni muzički potaž od zvrndanja cvrčaka, zrikavaca, kreketanja žaba i planinskih ptica (To June) i idealnog braka između smorenog basa i vilinski, misteriozno lelujavih gitara nalik Cameri Obscuri, nastala je zapravo u kupatilu suši bara u koji se Grubbs povuče da na mobilnom telefonu zabeleži reči i melodije koje mu nadolaze tokom konobarisanja, jer ga, kako kaže, rutina posla baca u trans.

Slična igra uzvišenog i prozaičnog, krije se i u naizgled biološkom nazivu benda. Kako kažu, Ganglians ne potiče od ganglija već od povezivanja reči gang of aliens.

Dalji tok rada ide tako što se na Grubbsove nabačene suši ideje ostali članovi benda nadovezuju tako što biraju pravac težeći da pesma stvara utisak da ste u šumi, pod vodom ili na putovanju.

Upotreba zvukova iz prirode, reči koje se pretaču u vrisku ukazuje da Ganglians pesme zaista vide prevashodno kao zvučne slike, neku vrstu radio drama zarobljenih u pop boce što ih u velikoj meri udaljava od pop senzibiliteta fokusiranog na čist izraz, dobar refren i pijavičaste stihove. Ganglians rade na potezu između popa i psihedelije čime se u velikoj meri nadovezuju na entitete poput Panda Beara iako se od njih razlikuju po nešto jačem stisku. Recimo, pesma poput 100 Years u sebi sadrži daleko više monoksida nego što bi rastresena pluća Panda Beara sebi dopustila.

Ono što se može zameriti inače sasvim dobroj ploči je preterana ležernost i “može nam se” muzika. Ganglians su pošteni jer se ne prave luđim nego što jesu, ali ostaje taj problem što prosto nisu dovoljno ludi. Ni upola onoliko koliko priroda koja ih inspiriše. Možda prirodu ipak treba prepustiti metalcima.

BATS - Red in Tooth & Claw (Richter Collective)

Jedno od nepisanih pravila muzičkog novinarstva je sklonost da se u momentima oskudice zapaljivih aktualnosti pribegava sistematizacijama koja najčešće dobijaju oblik raznoraznih lista. U prilično neveselom trenutku za novinarstvo, kako u globalu tako i (pogotovo) za muzičko, u poslednje vreme je detektovano nekoliko takvih lista koje hijerarhijski tretiraju najbolje albume od 2000. naovamo.
Liste, koje nema previše smisla prenositi (bolje se pozabavite Hombreovim listama najboljih albuma osamdesetih i devedesetih), su me ostavile prilično ravnodušnim ali su istovremeno probudile ambiciju da u neko dogledno vreme sačinim nešto slično. Još uvek ne mogu sa sigurnošću da kažem da li će se debi Dablinaca BATS naći na njoj, ali znam da se opasno nadovezuje na neka ostvarenja kojima su ta mesta zagarantovana.
Ti albumi su: "Relationship of Command" post-hardcore legendi At the Drive-In, "As the Roots Undo" screamo (?) sastava Circle Takes The Square i "Mirrored", debitantsko remek-delo eksperimentalnih lavova Battles. Ako se ovom probranom društvu doda i prošlogodišnje plesno čedo skupine Foals pod imenom "Antidotes" (kome je učinjena nepravda što nije završio na godišnjoj listi nasdvoje), daleke pretke Fugazi te Q and Not U, oba sa etikete Dischord, otprilike dobijamo kompletno referentno polje u kome funkcioniše univerzum u kome obitavaju BATS.
Možda i najveća nemuzička vrednost ove ploče ogleda se u pobijanju opšteuvreženog mišljenja da poboljšanje materijalnih uslova života dovodi do sveopšteg procvata jedinke. Koliko mi je poznato, Irska je sinonim za uspešnu tranziciju i primer za miševe poput nas kako da od prosjaka postaneš tajkun. BATS, štićenici lokalne etikete Richter Collective (sa koje treba obratiti pažnju i na simpatični sastav Adebisi Shank), zasipaju slušaoca nepojamnom količinom gneva (kako je to divno sažela druga polovina nasdvoje "Prodivljavaju se u svakoj pesmi") čime daju do znanja da u toj računici nešto ne štima, nastavljajući tako ranije utemeljenu tradiciju britanskih, američkih i skandinavskih iskustava koji svako za sebe bespomoćno vrište da je bogatstvo u jednom jednako beda u drugom segmentu življenja.
Na sreću, drugi kamen-temeljac na kome BATS počivaju je jednako impresivan i diodatno pojačavaju onaj prvi, gnevni. Počevši od naslova albuma (inspirisan navikom karnivora da po hvatanju žrtve namažu zube i vilicu njenom krvlju) do naslova pesama koji u sebi sadrže brojne naučenjačke, kulturološke i umetničke reference (kao što su npr. Gama-zraci ili Higsov boson), jasno je da su BATS veoma intelektualistički nastrojeni. Zahvaljujući ovoj odlici, Red in Tooth & Claw funkcioniše kao vodopad koji pažljivijeg slušaoca ne prestaje da prska slapovima zlatne vodice prosvetljenja (slično uzbudljivijim delovima opusa grupa Tool i Mars Volta).
Uspevši da od svoje muzike naprave utočište za ljude koji izlaz u borbi sa banalnošću okoline pronalaze u zdravom humoru da bi potom pali u čemer nemogućnosti dobijanja te večite bitke, pa sve opet u krug, BATS su, uz danski Kellermensch, uspeli da iznedre jedan od dva najimpresivnija debija tvrđeg muzičkog izraza ove sezone, i to onog njenog dela čija se vrednost ne iscrpljuje u žestini.

Pre - Hope Freaks (Skin Graft)

Podrumska atrakcija Pre stiže iz Londona, a Hope Freaks je njihov drugi dugosvirajući album. Predvođen kinky pevačicom Akikom Matsurom koja se u javnosti predstavlja kao "Exceedingly Good Keex", bend je za potrebe svog novog izdanja angažovao legendarnog producenta Stiva Albinija.
Albinijev producentski kredo je da on ne producira albume, već transformiše svoje mesto iza pulta u ulogu snimatelja bendova koji mu taj zadatak povere. Zbog njegove (katkad prenaglašene) sposobnosti da verno dočara živi zvuk na nosaču zvuka, Albini i jeste neka vrsta živog božanstva među određenim segmentima gitarski nastrojene populacije.
U slučaju Londonaca nema sumnje da se radi o visoko-oktanskom bendu. Njihova svirka se podvodi pod no-wave, mada se realnija procena krije u nasumično smišljenoj sintagmi "zajebantski post-punk" (u tom smislu uvodna "Gang of Wire" se po naslovu može iščitati kao svojevrstan omaž) , čije post-moderno utemeljenje nije daleko od (pokušaja) nadrealizma svojstvenog baltimorskoj bandi Ponytail.
Zamislite svoju glavu kao teglu punu pčela, i imate najpribližniji sažetak muzike koja je utisnuta na Hope Freaks. Iščašenih dvadesetak minuta svirke stvara iritaciju koja potiče od uvrnute neprijatnosti same muzike, nalik na zvuk zubarske bušilice , čangrljanje escajgom po šerpi ili stiroporske marifetluke (izaberite svoju jezu po afinitetu), što se pokazuje kao ubistvenija alternativa u odnosu na monotonu brutalnost, na primer.
Uvid u estetiku benda otkriva hipsterske sklonosti ka drečavim bojama i bizarnoj odeći. To govori da Pre i nisu toliko devijantni koliko bi voleli da predstave, ali ako na svoju stranu odvuku bar jednog fana Yeah Yeah Yeahs ispunili su smisao svog postojanja.

Municipal Waste - Massive Aggressive (Earache)

Pre puno leta, milioni su prepoznali pesmuljak pod imenom "Smells Like Teen Spirit" kao dobrodošlu umrlicu za brdo svit i her metal grupa koje su harale američkim top listama tokom osamdesetih godina XX veka. Sa ove tačke gledišta, jasno je da je ova "revolucija" (namerno znaci navoda) imala i svoje kolateralne štete koje su se na duži vremenski rok ispostavile kao veće u odnosu na kratkotrajnu korist brzometnog grandž bleska.
Možda i najveća tekovina američke kulture osamdesetih - nezavisna muzička scena preko noći je izgubila smisao svog postojanja. Veća imena su prešla na mejdžor etikete na kojima su objavljivali uglavnom mediokritetske albume koje je slavila još mediokritetskija publika, a pojedini pravci poput treš metala, svojevremeno najvećeg glogovog koca za napirlitanu sweet boraniju se našao na rubu potpunog istrebljenja ako zanemarimo upliv najvećih imena ovog muzičkog pravca u mamutske vode korporativnog kapitala i njihovo prešaltavanje na klasične rok šine. Dželo Biafra tvrdi da je do svega ovoga došlo zato što su bela deca iz više srednje klase počela na kilo da kupuju gangsta rap albume, te čitav grandž može da se tumači i kao predah u pripitomljavanju besne, naoružane i mahom obojene omladine iz predgrađa.
Ovakvi mitovi nisu novost, i sam rokenrol kao deo pop kulture je jedan veliki mit. Jedan od, nazovimo ih pod-mitova je podpravac treš metala nazvan crossover. Kako mu samo ime kaže, reč je o mešanju različitih supkulturnih gitarskih uticaja, u ovom slučaju panka i metala (kasnije je ovim pojmom počelo da se označava sve i svašta, te niko i ništa, pa je originalnom pojmu dodata reč thrash kako ne bi bilo zabune).
Dok u Evropi nikome nije bilo jasno o čemu se tu radi, pošto su na Starom kontinentu pank i metal identiteti svojevremeno bili do isključenja suprotstavljeni, kao hladnoratovske sile, Amerikanci su brzo prigrlili novi muzički izum koji je uprkos kratkom veku trajanja ostavio trag u poimanju muzičke subverzije - prskajuća kapsula oduška koja je pankera odavala furioznim čarima metala. Početkom novog milenijuma, točak vremena se obrće i ponovo raste interesovanje za gomile dugokosih gubitnika, takmičara u brzini i ludilu.
Da se kojim slučajem bend iz Virdžinije Municipal Waste (koji već u samom imenu sadrži sublimaciju panka i metala) raspao posle drugog albuma "Hazardous Mutation" (2005) obezbedio bi sebi kultni status u svom fahu. Naime, grupa je na ovoj ploči na furiozan način dočarala duh (kasnih) osamdesetih podižući na noge čitav novi pravac kršten kao neo-thrash (bilo bi zanimljivo čuti post-thrash!) - britanski Evile, hispanoamerički Bonded by Blood, zlosrećni srpski Space Eater, samo su neka od imena čitave bulumente pilića čiji su članovi uglavnom bili u pelenama kada su nastajali albumi-izvori njihove inspiracije.
Avaj, klonula industrija je osetila krv i sve ređu mogućnost ispoljavanja grabeža. Već sledeći album MW - "The Art of Partying" (2007) bio je iskorak grupe u pokušaj satire i ludog zezanja. Rezultati su se graničili sa kičom (tačnije, jesu kič). Popularnost grupe je i dalje rasla - zahvaljujući svom muzičkom usmerenju, oni su podjednako interesantni kako rođenima 1995. tako i onima čije je godište 1969.
Može se reći da je aktualni album grupe bolji od svog prethodnika, ali prilično daleko od visina "Hazardous Mutation". Jasno je da je bend, čiji članovi krase naslovne strane brojnih specijalizovanih magazina koji ne škrtare na idolopoklonstvu, postao institucija sa kojom se mnogi identifikuju, ali je na novoj ploči primetan izostanak zapaljiv(ij)ih pesama. Da ne bude zabune, Municipal Waste su i dalje furiozni, kultni bubnjar David Witte (Discordance Axis, Burnt by the Sun) rutinski kida sve u šesnaest, razni rif-citati iz bogate prošlosti pobacani su po celoj ploči, ali ni nakon nekoliko slušanja, to nije to - Municipal Waste su očigledno limitirani u kreativnom smislu.

You got the wrong answer!

It's getting to me
It shows on my face
A crowd stares in glee
All cameras in place

The question's been posed
My time's running down
I know if I'm wrong
They're taking me out

The seconds go by my anxiety
Is boiling so much
I can't even think
This is the worst time
I'm drawing a blank
Above a pirana tank!

The most watched show in all of the world
A ratings explosion in more than one term
All walks of life young and old
Are viewing tonight to see your death unfold
Seconds away from the pain
Not the type of place to win prizes and fame
The one way out is to play the game

You only get one chance at this
To answer right
Grand prize is...your life!

You got the wrong answer!

The crowd starts to cheer
They know what's next
They're tuning in to see carnage and flesh
The host shines a grin
He doesn't care
He knows that I'm going to die on the air