Te vetrovite večeri, nas dvoje smo napravili filmski sendvič u Domu Sindikata. Beogradski fantom je imao tu nesreću da smo odmah zatim gledali film koji nas je oduvao gore nego vetrina što je zavijala oko bioskopa. Istvudov Gran Torino je pregazio Fantomovog poršea, pa su se utisci o Todorovićevom filmu nekako zametnuli i povremeno iskrsavali u sećanju kao da smo, pre Istvuda gledali trejler za neki film. Tek sada dolaze do svesti i nepravda se ispravlja, pošto teško da bilo koji film može da se meri sa Gran Torinom.
Jovana Todorovića se sećam po jednom studentskom radu Hu-čovek zvani armija, duhovitom kung-fu filma koji se odvija na kineskoj pijaci i dokumentarcu Lov na Nirdalu. U oba slučaja, reč je o potrazi za bajkom i legendom u prozaičnoj realnosti, bez naglog odvajanja ove dve ravni. Na sličnom tragu je nastao i Beogradski fantom.
Beogradski fantom je mešavina igrane i dokumentarne forme, pri čemu su dokumentarni delovi daleko bolji. Problem sa igranim delovima je što su ostali zaglavljeni između rekonstrukcije (nalik scenama rekonstrukcije zločina iz emisije Insajder) i igrane forme. Iako je izbor glumaca perfektan (pri poređenju sa realnim parnjacima iz dokumentarnih segmenata), igrani delovi više naginju ilustraciji zbivanja, nego njihovom razvoju.
Dokumentarni delovi filma, iako rađeni isključivo u formi intervjua sa više aktera i svedoka iz vremena beogradskog Fantoma, daleko su bolji – mnogi od sagovornika zadržali su žar tadašnjeg uzbuđenja, angažmana i generalno emocija koje su ih vezivale za ovu čudnu gradsku pojavu.
Koloplet dokumentarnog i igranog rađen je pod lenjirom, što od pojave Fantoma stvara udaljenu, gotovo stilizovanu predstavu. Otuda Beograd kakvog ga vidimo u odličnoj najavnoj špici ili o njemu saznajemo iz priča sagovornika ne liči na Beograd u igranim sekvencama koji deluje kao pozorišno svedena, simbolična i tek naznačena i skicirana rekonstrukcija. Ovo stvara čudan utisak da je sa jedne strane velika ljubav reditelja za priču o Fantomu, njegovu intrigantnost (što se vidi po trudu da se snimi što više trka automobilima, na otvorenim ulicama...) a sa druge suzdržanost i smernost sa kojom se ona skicira.
Iako je još jedna nemušta uloga Milutina Miloševića, nakon Georgija, učvrstila šmekerskiju polovinu nasdvoje u uverenju da je reč o pozeru, pa je gunđao pri nemalo svakoj njegovoj pojavi, meni se baš svidela misteriozna aura koja se stvorila oko Miloševića zahvaljujući ulogama Gavrila i Fantoma. Ako se prisetimo, igrao je još jednu fantomsku pojavu u seriji Košarkaši –samoukog košarkaša koji dolazi niotkuda, sa ulice, bez profi opreme i isto tako odlazi u senku. Milutin Milošević je na dobrom putu da postane glumac-pojava džejmsdinovskog kalibra.
Naposletku, Beogradski fantom poseduje čudesnu eleganciju, ispoliranost i suzdržanost krimića jednog Melvila – pravo osveženje u hordi raspričanih, prebukiranih domaćih teatralija.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар