Rokumentarci vol. 1 (NYHC Documentary/We Jam Econo: The Story of Minutemen /You’re Gonna Miss Me)

Sa ovo malo godina internet iskustva iza sebe, prvobitno sam koristio torente za skidanje albuma koje nisam uspevao da nađem na uobičajen način. Onda sam malo pomalo krenuo da ispunjavam filmske želje nadahnutijoj polovini nasdvoje, dok mi na kraju nije sinula ideja da bih i sebi mogao da ugodim na taj način.
Tako dođosmo do rokumentaraca koje sam odavno želeo da pogledam a tek sad se naoružao strpljenjem i da dođem do njih. U međuvremenu ih se skupila prava gomila, pa je, kako i sam naslov kaže, ovo tek prvi deo sažetaka mojih rokumentarnih iskustava.

Svi mi imamo neki album, film itd. koji godinama tražimo po netu al’ nikako da do njega dođemo. Jedan od mojih nedosanjanih i dugo željenih artefakata je bio NYHC Documentary iz 1995, režisera Franka Pavicha (haha, na samom početku špice tu je i Velebit productions). Konačno ga nađosmo, pa čim smo ga skinuli bacismo se na gledanje, iako sam kasnije otkrio da sam mogao da ga pogledam i na netu.

E sad, pošto sam ja između ostalog odrastao uz njujorški hardkor devedesetih, koji je, kako mu samo ime kaže, predmet interesovanja ovog rokumentarca, ne očekujte od mene da budem previše objektivan u procenjivanju vrednosti živih nastupa grupa Vision of Disorder ili Madball iz meni omiljenih perioda njihovog stvaralaštva – trenucima kada ove bendove svet još uvek nije u potpunosti prihvatio kao etalone vrednosti njujorškog gitarskog žara, dok u samom Njujorku ovi bendovi jednostavno rulaju. Osim njih, tu je i sveprisutni Rick iz 25 Ta Life, još tada sav iscrtan kao slikovnica te članovi bendova koji se baš i nisu proslavili u godinama koje su usledile kao što je Crown of Thorns.

E sad, dok sam ja euforično divljao uz himne svoje mladosti, pop polovina nasdvoje prezentovani sadržaj i nije našla za pretereano zanimljiv, što pretpostavljam da znači da je ovaj film prevashodno interesantan fanovima i ne toliko zanimljiv ljudima koje metalizirani hardkor ne zanima, iako se i na njih mislilo, pa muzički delovi filma imaju titlovane reči pesama zastupljenih izvođača. Šta da se radi, meni je bilo neopisivo interesantno da vidim simpatične korovke koje imaju istetovirano „Suffer“ na unutrašnjoj strani donje usne, u znak ljubavi prema omiljenoj VOD pesmi, prilično tvrdu priču o odrastanju u Njujorku iz ugla glavnih protagonista ove filmske storije, koji uglavnom rade na građevinama kao fizički radnici, dakle nešto kao dizeli sa gitarama, ne računajući Krišne iz grupe 108 koji su u meditaciji našli duhovni mir.

Posebno je intirigantan osvrt na nasilje na koncertima ovog tipa i konstatacija da se „manje klinaca povređuje na nastupima nego na hokejaškim treninzima“, čime se dobro zadire u konvencije koje propisuju koje se nasilje toleriše a koje ne, što bi bar nama ovde trebalo da bude veoma poznato. Sve u svemu, da je možda za dlaku kraći bio bi odličan, ali ako ste fan obavezno pogledajte.

Ni za drugi film ne mogu da budem baš objektivan u proceni, jer kada bi me pitali koji bi album nosio na pusto ostrvo onda bi to verovatno bio Double Nickels on the Dime grupe Minutemen. Ovaj film iz 2005. u punom sjaju prikazuje potpunu genijalnost ovog teksaškog trija koji i više od dve decenije po prestanku sa radom nakon tragične pogibije debeljuškastog i nadasve simpatičnog pevača i gitariste D. Boona inspiriše bendove u rasponu od Brutal Truth preko Calexico do Uncle Tupelo. Nije šala, zar ne?

Sa korenima u pank ideologiji i slobodarskoj tradiciji, ovaj sastav je od svih američkih sastava nastalih u hardkor inkubatoru najubedljivije uspeo da pronađe svoj prepoznatljivi zvuk koji ni pre ni posle njih niko nije uspeo da iskopira. Dakle, reč je o bendu-unikatu, kruni velikog prijateljstva D. Boona i ludog basiste Mikea Watta, grupi u kojoj svako od muzičara svira svoju pesmu a sve to opet zvuči neviđeno kompaktno, i još pesme ne traju duže od dva minuta a opet je u njima više nego u čitavim opusima nekih nazovi-važnih bendova. I pritom ne znaš šta je to što oni sviraju, znaš da je sve što ti padne na pamet a opet u isto vreme nije ništa od svega toga. Zaista malo bendova može da se pohvali tako nečim.

Osim Mikea Watta i bubnjara Thompsona (mrzi me da gledam kako se zove), tu su i brojne druge kolege i prijatelji iz kojih prosto zrači počast prema jednom od najuticajnijih nezavisnih bendova svih vremena. Tu su neizostavni Ian McKaye, neiozostavni Thurston Moore, tu je Flea, tu su ortaci iz kultnog sastava Saccharine Trust, tu su prijatelji i rodbina – i svi se zajedno dive zaostavštini tri teksaška ljubitelja običnih ljudi i radničke klase koji su u svojoj klasnoj borbi uzeli instrumente za jedino oruđe, zaostavštini koja je velika zato što je iskrena i proživljena. Potražite i uživajte.

Naravno, i treći i poslednji film u ovom predugačkom postu prikazuje životnu storiju još jednog mog muzičkog heroja – ludog genija Rokyja Eriksona. O filmu You’re Gonna Miss Me, Nenad Pejović je sve već napisao, i to fascinantno, meni samo ostaje da ptovrdim da je reč o vrlo zanimljivom materijalu koji u pozadini karijere kultnog rok muzičara krije njegovu potpuno opičenu familiju, Rokyjeve fascinantne metode odmaranja, sve zajedno sa njegovim pisanim izjavama da on ne pripada ljudskom rodu već da je vanzemaljac. Istinski umetnik koji je morao da umom dotakne Sunce, pre nego što će ga to Sunce kompletno spržiti, živi u svom svetu dok se članovi skroz posvađane porodice prosto otimaju u njega u veri da će mu baš oni najbolje pomoći. Slika i prilika američkog načina života sa pilulama na noćnom stočiću, aktivnom načinu života i gomilom psihijatara i ostalih psihoterapeuta. Meni najfascinantniji detalj filma ostaje Rokyjev nezainteresovani izraz lica na bini dok Butthole Surfers pevaju njegovu pesmu koju je zajedničkim snagama trebalo da izvedu. Batholi se smeškaju pokušavajući da ga privole da im se pridruži u pesmi, no on je već odavno umom napustio ovaj svet.