Bolje lečiti nego sprečiti

Pošto radim u novinama, čuo sam za ovu tragediju. Posle posla i uobičajenog surfovanja po netu, shvatio sam da sam znao nastradalog. Pre nekoliko meseci upoznao sam Boška Radišića, pevača grupe Space Eater. Radio sam intervju sa njim.
Intervjui se u proseku rade po 20-25 minuta. Pričali smo više od dva sata. Postavio se problem šta da stavim u tekst od tri hiljade karaktera. Bio je sagovornik kakav se samo poželeti može, a za razliku od mnogih svojih kolega uspevao je da ostavi utisak tako što se nije trudio da ga po svaku cenu ostavi. Iz njega je izbijala neviđena metal fanatičnost (čovek koji u svojoj kolekciji ima preko 900 vinila ne može drugačije da se okarakteriše) ali ne i zatucanost - priznao mi je da voli i sint-pop bendove iz osamdesetih, što je bila, kako mi se činilo, samo jedna od mnogobrojnih sfera interesovanja koje su mu se motale ispod kose. Najkraće rečeno, bio je sušta suprotnost stereotipima koji se po pravilu lepe za metalce.
Da ne pričam o tome da je Space Eater bio bend koji je imao objavljen album za švedsku etiketu I Hate i to sa pločom Merciful Angel i pesmom Bombs Away, koja je, kako joj samo ime kaže, obrađivala teme iz naše uranijumom osiromašene mladosti, a obradovao sam se i kada sam video u intervjuu za britanski časopis Terrorizer da Boško ne menja svoju priču u odnosu na to sa kim govori, iako nije bio skroz zadovoljan kako je preneseno ono što je rekao - pošto je iz tog intervjua proizilazilo da je "opsednut Amerikancima".
I zaista, koliko god da ne volim kada se odaju do neukusa dovedene posthumne počasti - što smo u poslednjih nekoliko godina itekako imali prilike da vidimo na primerima premijera, regionalne pop zvezde i narkoticima naklonjene glumice, koje su svi za života mnogo cenili i voleli i u njih se kleli ali nisu stigli da im kažu, a nama u nedopustivom nedostatku saosećanja demonstriraju iako smo se često viđali, ovo je drugačija priča koja me je lično veoma pogodila. Radišić nije bio lik sa malih ekrana, nije bio idol mladih, već je bio jedan od nas. Dva sata po sklapanju Hepo kockica nisam mogao da dođem sebi, a ne mogu ni da zamislim kako je njegovim roditeljima i ljudima koji su ga bolje znali. Jeza.
U nedelji koja je počela smrću 16 meseci stare bebe, usled zdravstvene nebrige a kulminirala ovom tragedijom, jedna stvar me je iznova posebno iziritirala a ima veze sa gore okačenim TV prilogom. Reč je o naknadnoj pameti koja se manifestuje tako što se uvek čeka da se nešto desi pa se tek onda deluje - kada je već kasno.
Televizija medijske kuće za koju više ni ne vredi ponavljati da je karikatura svog delovanja u prošloj deceniji iskoristila je i tragičnu sudbinu dve mlade osobe da brže-bolje iskaže svoju visoku socijalnu svest tako što je sprovela očiotvarajuće istraživanje i anketu o poraznom stanju protivpožarne zaštite u beogradskim zgradama, kao da ne znamo da živimo u moru improvizacije i javašluka u kome nikoga nije briga ni za šta, pa će nam onda pomoći improvizacija kritike i odgovornosti onih kojima je stalo... isključivo do sebe. Ne sumnjam da će dežurni gradski oci iskoristiti ove velike tragedije da se sa protivpožarnom opremom slikaju u dve-tri zgrade zarad sticanja jeftinih političkih poena ili će eventualno neki dom zdravlja dobiti sopstvenu laboratoriju pošto je neki birokratizovani genije centralizovao obradu uzoraka za područje grada, a što figurira kao jedan od razloga smrti od meningitisa obolele bebe.
Godinu dana pre nego što sam krenuo u prvi razred, jednog učenika na pešačkom prelazu ispred osnovne škole zgazila su kola. Moja generacija je bila prva koja je imala privilegiju da se koristi semaforom koji je na svom vratu imao dugmence za pešake, pa kada staneš na pešački pritisneš dugme dok se ne upali zeleno. Kasnije su mangupi iz škole provalili da metalna kutija koja je stajala na deset metara od semafora ima veze sa njegovim funkcionisanjem, obili su kutiju i provalili u njoj dugme koje gasi zeleno svetlo za vozila. Naravno, mnogi su iskoristili novonastale okolnosti i okušali se u jedinstvenoj prilici da prilegnu na pešačkom prelazu, pošto opasnosti od gaženja nije bilo.
Naravno, ljudski um, koliko god da je superioran, ovaploćen u napredak, koliko god da je sofisticiran, ne može da predvidi sve nesreće, koje su sastavni deo ljudskih života ali može da učini dosta u njihovom sprečavanju, samo što se to ne radi kampanjski, iz fotelje, i sa kratkoročnim poimanjem realnosti što je konstanta naših mizernih života. Moramo biti promišljeniji i solidarniji, naša licemerna, svadljiva i užurbana neosetljivost prerasta u surovost i doći će nam svima glave. A kada kažem mi, mislim na ceo svet.
Sa druge strane, ovakve nesreće nas podsećaju na našu smrtnost. Oduzimajući mlade živote, one daju bolni nauk preživelima da vreme koje im je ostalo na ovom svetu troše na što smisleniji način. Boško Radišić je bio jedan od retkih u ovoj žabokrečini koji je upravo tako živeo. Neka je laka zemlja njemu i njegovoj sestri Mariji.