Samolepive sličice

Javiše jataci pre dva dana:
-Deliće se album sutra uz "Sport".
Sutradan uveče, na raspitivanje o grozničavom predmetu želje, trafikantkinja me je dobronamerno pogledala:
-"Sport" je rasprodat još u sedam ujutro.
Srećom, našao sam album na trafici kod početnih stanica linija 27 i 43. Pitala me prodavačica: "Koji ćeš od ova tri?" "Paninijev, naravno", odgovorio sam, srećan što će veče proteći u lepljenju sličica. Pročitao sam i savet na netu da se kupuje što više kesica na jednom mestu. Nisam imao para za celu kutiju od 100 kesica, pa sam kupio pola kutije. Taktika je bila ispravna - nijedan duplikat od 250 slajbi. Među šest komada koje se dobijaju uz album - jedan jedini duplikat - Dijego Milito. Lepilo se čitavo veče. Taj osećaj lepljenja je neponovljiv.
Kroz maglu se sećam da je prvi album koji sam imao bio "Mexico 86". Malo me nerviralo što su autsajderske ekipe bile diskriminisane odlukom da po dva igrača budu na jednoj sličici, a sećam se i da je za iračke fudbalere nedostajao pun datum rođenja, već je na tom mestu bila ispisana samo godina. Dve godine kasnije, "Euro 88", održan u Nemačkoj. Prve tapke u školskom dvorištu. Bez sumnje, najbolji album koji sam ikad video - slike reprezentacija bile su podeljene na četiri lepljiva dela, a bilo je čak i sličica sa likovima sudija. Posebno sam zapamtio Luiđija Kazarina, italijanskog arbitra, pošto je to jedna od retkih sličica koja mi je falila.
"Italia 90" - prvi put naši u nekom fudbalskom albumu, i poslednje učešće SFRJ na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Zemun se orio od urlika oduševljenja usred nedeljnog porodičnog ručka kada je iz kesice izvučena fudbalska ikona Dragan Stojković Piksi. I to je bio dobar album, ipak slabiji od Nemačke 1988.
A onda pauza.
Veliki povratak za France 1998. Opet naši i poslednji put kao Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Tinejdžerstvo se bližilo kraju, ali i dalje niko nije bio sumnjičav što se popunjava album sa samolepivim sličicama. A zatim nova pauza, Koreju i Japan sam gledao tek na mahove, što zbog suludih termina, što zbog tužnih bolničkih prizora. Neverovatna utakmica u kojoj Urugvaj stiže vođstvo Senegala od tri gola razlike, i natmurena bolničarka koja nonšalantno gasi televizor i kaže: "Vreme je za ručak".
Bilo, ne ponovilo se.
Kada se pojavio album za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pre četiri godine, nije bilo mnogo nedoumica da li da se isti pazari. Tradicija je tu da se poštuje. Bilo je dosta podsmešljivih komentara u bližoj okolini zbog te odluke, u stilu "vidi ga mator konj skuplja sličice", dok sam se ja zabrinut pitao kako ćemo ispuniti album koji ima više od 500 pravougaonika koje treba popuniti bitnim sadržajem. Odgovor je došao sam od sebe - okupljanja kod Terazijske česme jedan su od najblistavijih skorašnjih primera spontanog organizovanja ove razrovane zajednice. Menjaža je uzimala maha i u podzemnim prolazima, svuda sam nosio štos slajbi umotan gumicom i obavijen neizbežnim spiskom brojeva sličica koje mi nedostaju. Prepoznavao sam se sa novopečenim "ortacima" na ulici, gde god bi se zadesio bio je bar jedan lik raspoložen za menjanje. Niko se više nije smejao, državom se proširio požar kolekcionarskog ludila. Iz "Paninija" su obavestili javnost da su oborili sve rekorde prodaje.
Doduše, pojavili su se kod "Moskve" i brojni likovi koji su prodavali slajbe. Bilo je tu i simpatičnih klinaca, ali i odvratnih likova, biznismena, kojima je na čelima pisalo "mešetar". Ljigavo bi ti se približili, i onda te slatkorečivo upitali "Da li želiš da popuniš album?" Želim, ali neću da kupujem sličice od tebe, majmune.... Na Terazijama je brzo zavladao duh darivanja - ako vidiš da neko nema mnogo šta da ti ponudi, dao bi mu koju sličicu više u odnosu na broj komada koji si od njega dobio, vladala je prava karnevalska atmosfera ljubavi... Jedan lik koji me mnogo podseća na jednu TV ličnost iz nesrećne reality show muzičke sapunice, u kojoj se tragikomično promovisalo apdejtovano Bratstvo i jedinstvo, je hteo da se okoristi tom činjenicom, uzeo mi štos sličica i krenuo mangup da bira šta će da uzme. Poludeo sam u sekundi. Rekao sam mu: "Daću ti samo onoliko sličica koliko ih dobijem od tebe", na šta mi je on besno vratio sličice i tražio svoje nazad. Bilo je tu dobrih, raritetnih likova, ali sam bio ponosan što sam se suprotstavio nepravdi makar na simboličkom nivou, ne dopuštajući jednoj jajari da radi šta je zamislila.
Sad kad rekapituliram, nijedan album u životu nisam popunio, jer mi je bilo besmisleno da dajem pare za sličice koje su mi falile. Poenta je u skupljanju, strpljenju i posvećenosti., i upisivanju rezultata. Sa socijalnom dimenzijom, čitava priča dobija nezapamćene razmere - zbližava ljude u strasti koja ne može da se objasni, već samo može da se doživi.
Nedavno mi najbolja drugarica reče: "Bliži se svetsko prvenstvo, ti ćeš opet sve pratiti, da li se sećaš kad si zapisivao sve rezultate u one svoje sveske?" Zaista, dugo nisam o tome razmišljao, i pojma nemam gde su mi te sveske u koje sam zapisivao rezultate sa Olimpijada i Svetskih prvenstava. Imao sam i kupusara druge vrste - u njima sam sastavljao svoje muzičke top-liste iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, pa se to na kraju, do dana današnjeg, izrodilo u zapisivanje muzičkih recenzija. Za predanalize timova Svetskog prvenstva je još uvek rano, biće i toga kad dođe vreme. Dve su stvari, pak, već sada jasne - na prvenstvo niko nije zalutao, a groznica je počela.

Deru - Say Goodbye to Useless (Mush)

Po običnom, "zdravorazumskom" rezonu, visoka sofisticiranost i electro hip hop ne proizvode poželjan sklad u glavi. Da bismo predupredili moguće nesporazume, definišimo "sofisticiranost". To nije nešto što se meri novcem, već smislom za lepo. Estetsko je prilično rastegljiva kategorija, ali tokom vekova su se pomaljali i izoštrili određeni kriterijumi za registrovanje pažnje vrednih fenomena te fele. Oni su možda, pod pritiskom mas-medijalnog terora, bačeni u drugi plan, u čemu udeo imaju i brojni kulturnjaci koji se pod raznotraznim kripto-političkim patronatima dave u pokušajima estetizacije lične šupljikavosti, predstavljajući je kao visoku umetnost.
A da ta, dosadna, visoka umetnost ne mora da bude takva, nenametljivo a superiorno, svedoči treći studijski album losanđeleskog muzičara skrivenog pod pseudonimom Deru. Rođen u Čikagu pod imenom Benjamin Wynn, ovaj stvaralac, inače vlasnik diplome iz oblasti muzičke tehnologije sa Kalifornijskog instituta za umetnosti, napravio je dugu diskografsku pauzu, prekinutu pre dve godine saradnjom sa klasičnim kompozitorom Jobyjem Talbotom za potrebe Pariskog baleta.
Dakle, Deru, čovek koji ima nadimak sličan profesoru fizičkog iz moje osnovne ("Dera Bančo"), je osoba koja svojim stvaralaštvom povezuje naizgled nespojive svetove. U osnovi elektroničar, njegov muzički izraz obogaćen je pomenutim hip hop i glitch bitovima te vazdušastim ambijentalnim prelivima. Say Goodbye to Useless je ploča kojoj je potrebno posvetiti dužnu pažnju, koja biva primerno nagrađena. Svakim novim slušanjem postaje jasno da je reč o majstorski ispoliranom komadu koji svakim svojim sekundom trajanja opravdava trud i vreme koje je utrošeno na njegovu kreaciju.
Pitchovani operski vokali i elegično intonirane milozvučne gitare u uvodnoj I Would Like razlivaju se po brižljivo sročenoj electro-leftfield hip hop matrici, predstavljajući dobro zagrevanje za prvi singl Peanut Butter & Patience, u kojoj Deru doživljava astralne krautolike vrhunce, ne suviše daleko od galaksija po kojima krstare pojedini upakovani zvukovi sa autorskim pečatom lika koji se zove DJ Signify. Upliv u glitchastije vode ostvaren je u prilično jasno krštenoj Basically, Fuck You. Kao i sve ostale, brojne muzičke prisutnosti sa ove ploče, i glitch momenat je inkorporiran u ovu konzistentnu jastučastu kolekciju sa retkom rafiniranošću (osećajem za meru) koja odvaja istinske veličine od proseka.
Čitav album, praktično neiscrpnog roka trajanja, se može tumačiti i kao jedna velika šetnja po oblacima, detaljno sklesana za sitne sate posvećene kontemplaciji i neveselim zapitanostima nad životom. Zvučno dizajnirajući ploču koja je istovremeno i poziv na pokret i sigurno rame za plakanje, Deru je istinski odrao.

Extra Life - Made Flesh (Lo Alternative Frequencies)

Negde sam nekad pročitao (znam i gde - u X Zabavi u tekstu Tome Grujića posvećenom nekom od "besmrtnih" albuma grupe Smiths) da je suštinska razlika između nekadašnjih i sadašnjih (tadašnjih) bendova u tome što su prvi svojim pesmama, slušaocima davali tek nagoveštaje velikih životnih istina i tako ih upućivali ka neočekivanim pravcima, dok su potonji (sećam se tačno i da su pomenuti KKN i Darkwood Dub) u svom stvaralaštvu više potvrđivali već poznate činjenice. Vreme koje je proteklo od tada išlo je još intenzivnije na ruku "potvrditeljima" - muzika, ona šou-bizniski vidljivija, nema previše izraženih revelatornih intencija. Srećom, postoje i manjina koje stvara suptinski novo na osnovu već stvorenog - među njima je svakako bruklinski sastav Extra Life.
Ova ekipa je pre dve godine izbacila debi album Secular Works, koji nije Bog zna kako zapaženo prošao u medijima, ali je među posvećenicima stekao nesumnjivo kultni status. Čak i onima koji nisu bili zadovoljni ponuđenim bilo je nezamislivo da zaborave prezentovani zvuk benda koji je ime dobio, prema jednoj priči, po poznatoj gejmerskoj frazi, a po drugoj kao stav koji potkrepljuje tvrdnju da umetnost na svom vrhuncu može pružiti dodatni život tj. da delo često nema nikakve veze sa delatnikovim ostalim žitijem. Drugim rečima, stvaralaštvo ovog tipa je pre svega predstava, farsa, strogo shvaćeno, laž koja može biti istinitija od puke svakodnevne istine.
Obe ove teze izbacio je vođa sastava pevač i gitarista Čarli Luker, dugogodišnji član benda Zs te nekadašnji saradnik uber-hajpovanih Dirty Projectors i solo projekta Micka Barra pod imenom Ocrilim. Ono što je strpljivijima bilo jasno i po preslušanom debiju, na Made Flesh je još plastičkije izraženo - Čarlijeva družina na velika vrata vraća smislenost pojma art na savremenu muzičku scenu.
Naravno, ovo nije muzika za svakoga, i mnogi će mrmljavo odmahnuti glavom na naporno izafektirani Lukerov falseto, stacioniran tačno na pola puta između Maynarda Jamesa Keenana i Stevena Patricka Morriseya, i neretko sadistički stomp čudesnih, a istovremeno i elegantnih i eksperimentalnih struktura kompozicija benda koje podsećaju na gomilu radova iz raznih faza opusa još jedne kultne njujorške grupe čije je ime Swans. Prepoznatljiva osnova sa Secular Works je i dalje prisutna ali preovlađuje utisak da je sada pročišćenija, konciznija i (što da ne) ubojitija. Prethodniku Made Flesh su mnogi zamerali neizdrž koji su proizvodili pojedini agonijski intonirani komadi. Ima ih i na ovom izdanju, ali generalno gledano, više je prijemčivijih komada koji ne oduzimaju zvučni identitet benda ni za jotu, pa tako Extra Life nakon ovog albuma, zvanično objavljenog juče, mogu da se pohvale da u katalogu imaju i potencijalne indie hitove poput prvog singla Head Shrinker (ne propustite spot) i Black Hoodie (inače pesmi o posebnoj vrsti nihilističkog osećanja koje se javlja kod mladih fanova panka i metala i praćeno je odgovarajućom odećom, da ne kažem autfitom).
To je ironija svoje vrste jer su tekstualno Extra Life par ekselans post-indie bend, sačinjen od individua koje su identitetski toliko bile zarobljene u toj mikrokozmi da su je vremenom prevazišli i promišljanjem i postojanjem, te se obilato služe ambivalentnošću koja je prema predmetu svog interesovanja i blagonaklona i ironijski-cinično usmerena u isti mah. Stoga se ogoljeni i provokativni tekstovi mogu posmatrati i kao džepni priručnici za život posle života, a Made Flesh u celini kao jedna od najupečatljivijih ploča u dosadašnjoj ovosezonskoj ponudi, desert za sladokusce koji znaju da dobrom proizvodu reklama nije potrebna.

Capitalism Is Just Another Dying Breed - S/T EP (Self Released)

Tvorac sintagme "kreativna destrukcija", prošlovekovni austrijski ekonomista Jozef Šumpeter je u svojoj najpoznatijoj knjizi "Kapitalizam, socijalizam i demokratija" (inače jednim od naslova sa kojim nisam uspeo da se izborim do kraja) sa priličnom sigurnošću utvrdio kako uopšte nije pitanje "da li će kapitalizam propasti" već "kada će se to desiti". Ovaj motiv dobija svoj pomalo neočekivani eho na debitantskom izdanju sporednog projekta Victora Soldéusa skrivenog pod imenom činjenice o smrtnoj prirodi kapitalizma.
Ovaj momak stiže sa jugoistočne švedske obale, iz regije Sedermenland. U šturom saopštenju koje prati ovo izdanje, lamentira se nad trenutnim stanjem u kome se svet nalazi, a na kome, između ostalog možemo da zahvalimo i brojnim predstavnicima tzv. Austrijske ekonomske škole, među koje se ubraja i pomenuti Šumpeter.
Ukratko: danas se sve vrti oko para, kompanije i ljudi se ubijaju zarad profita, slave i zemlje. Među predstavnicima ljudske vrste, postoje i oni drugi koji bi samo da žive, bez davljenja u novcu, bez manipulisanja zarad sticanja slave - neprilagođeni koji na svojim čelima nose žig sramote jer nisu u mogućnosti da budu išta drugo osim onoga što jesu.
U skladu sa saopštenjem, i muzika koja se nalazi na ovom izdanju je minimalistički orijentisana, pretežno naslonjena na čemerni podešeni zvuk gitare. Dugi mračnjikavo-elegični pasaži isprekidani su deklamacijama na švedskom, u kojima se na poetski način ispisuju intimne "otkrovenjačke" crtice iz savremenog života (videćete i sami, postoje prevodi na engleski).
Strpljiva gradnja atmosfere sa pretežnom upotrebom žičanih instrumenata, pomalo budi asocijacije na rad Godspeed You! Black Emperor, što treba shvatiti kao kompliment, ali treba napomenuti da ovaj album, lišen čvršćih ritmičkih struktura, krase i bučniji ambient momenti. Ova neobična ploča uprkos svojim naizgled odbojnim odlikama, nije ni u ludilu opterećujuće slušalačko iskustvo, a s obzirom na svoje nesumnjive potencijale nije iznenađenje što je privukla pažnju poljske etikete 49Mannaquins, na kojoj će uskoro ovo, unekoliko izmenjeno izdanje, biti reizdato. Do poljskog cvetanja, probajte koren.
CIJADB - ST

Odgovor Damjanu Pavlici

Dugo već gajim autistične motive zarad kojih s vremena na vreme posećujem sajt Peščanika, ali ovo veče se momentalno izdvojilo od svih ranijih ekskurzija na to mesto. Kao i prošle godine, na desetogodišnjicu početka agresije NATO na SRJ, i 24. mart 2010. bio je prilika da se, za razliku od svih ostalih 364/5 dana u godini, na ovom mestu da nedvosmislena podrška nasilju i ratu, u oprobanoj formuli "humanitarnog intervencionizma". Tekst Damjana Pavlice "Zašto su nas bombardovali" kao da je imao namenu ko zna koje rekapitulacije dobro poznatih argumenata koji govore u prilog opravdavanja ove, po svim civilizacijskim uzusima neopravdavajuće vojne kampanje.
Pošto autora poznajem lično, jer sam studirao sa njim, i o njemu mogu da kažem samo reči hvale koje bih vrlo brižljivo izabrao, zaprepašćenje nakon pročitanog je tim veće. Ne ide mi u glavu čime se autor rukovodio kada je pisao ovaj tekst, ali svako iole upućeniji u kosovsku problematiku i ključne tačke agresije na Srbiju veoma lako isti može otpisati kao pamfletaški, paušalan i navijački, na stranu subjektivan sud da je glavna namera ovog malicioznog sočinjenija naknadno "posipanje pepelom" koje se može uporediti jedino sa nemogućom situacijom u kojoj silovana devojka svom silovatelju izjavljuje ljubav.
Ali manimo se subjektivnih sudova, i posvetimo dužnu pažnju argumentima koje Pavlica iznosi u svom obračunu sa miloševićevskom propagandom - dobrodošlim suncobranom za raznorazna nepočinstva učinjena na ovim prostorima u ime samozvane civilizacije. Iako se naučno propitivanje društvenih pojava, fenomena i događaja po stepenu egzaktnosti nikako ne može upoređivati sa korpusom zakonitosti koje važe za prirodne pojave, ne znači da se o društvenom ne može naučno promišljati. Prirodni zakoni počivaju na objektivnim dokazima, u svetu društvenosti ljudski faktor je nezaobilazan, pa sam čovek može da zloupotrebljava ulogu učesnika brojnim manipulacijama.
Da bi se Pavlicin tekst okarakaterisao kao iole merodavan, on bi u sebi morao da sadrži bar minimum kritičkog promišljanja teme koju obrađuje. Nažalost to nikako nije slučaj - autor se u propitivanju sukoba (možda i nehotično, verovatno ne) stavlja na jednu od zaraćenih strana tako što sve argumente ove strane uzima zdravo za gotovo, dok drugoj strani oduzima bilo kakvo pravo na verodostojnost činjenica kojima barata. Da nije tako, Pavlica bi sam proverio navode koje uzima kao neupitne - klasičan primer medijskog događaja kao što je masakr u Račku, on percipira skroz prema željama onih koji su čitavu priču i kreirali na određeni PR način. Film Slavena Kranjca koji se bavi upravo ovim incidentom govori o stepenu kontraverzi koji ovaj događaj izaziva i deset godina nakon što se dogodio. Sasvim je jasno da Pavlica argumente iz ovog filma nije uzeo u obzir, iako pomenuti film po bilo kom kriterijumu teško može da se svrsta u denuncirajuće jato "miloševićevske propagande".
Sa druge strane, cenjeni autor ne proverava ni navode o tzv. Operaciji Potkovica, kojom je tadašnja vojska SRJ navodno osmislila poduhvat etničkog čišćenja Kosova i Metohije od većinskog albanskog stanovništva. Pogledom na stranicu na vikipediji o ovom planu, postoji podatak da je ovu operaciju prvi pomenuli tadašnji nemački ministri Rudolf Šarping i Jozef Fišer - i to tako što su koristili bugarsku reč "Potkova". Saznanja o tom planu dobijena su od bugarskih obaveštajnih službi. Do dan danas, autentičnost postojanja ovog plana nije verifikovana, te s toga ne može biti prihvaćena kao argument u studioznoj analizi Kosovskog rata. Njih na sreću ima dovoljno, a jedna od takvih je nemačka TV emisija "Počelo je sa jednom laži", u kojoj se na temeljan način demaskiraju medijske manipulacije tadašnjeg nemačkog rukovodstva, podstaknute u cilju opravdavanja agresije na Srbiju. Čini se da Pavlica nije gledao pomenuti sadržaj, jer da jeste - našao bi se na apsurdnoj poziciji, po kojoj ispada da je državna nemačka televizija samo još jedan šraf u službi moćne mašinerije propagande Slobodana Miloševića, čim se drznula da stavi znak pitanja na stavove koje (zlo)rabi autor.
S tim u vezi, i sam broj izbeglica je upitan i podložan sumnji, pogotovo ako se zna da je još u jesen 1998. godine na području Kosova i Metohije bilo interno raseljeno oko 230 hiljada ljudi. Za njihov egzodus jednostavno nije postojao nikakav plan - nesrećni ljudi su se našli u unakrsnoj vatri OVK i srpskih snaga, i zbeg je bio jedina racionalna solucija. Do danas ostaje nejasno i da li su Albanci bežali zbog početka NATO agresije ili zbog dejstava srpskih snaga, oprez nalaže ocenu da je istina negde na sredini, ali nikako tamo gde je Pavlica vidi. Da ne ulazimo ovom prilikom u pravne finese po kojima je sasvim suludo izjednačavati po rangu vojno-policijske formacije jedne suverene zemlje i paramilitarnu gerilu na jednom delu te iste zemlje, što je učinjeno u Rambujeu, klasičnom paravanu čija je jedina funkcija bila da opravda agresiju. Ne pominjući taj "pregovarački" detalj, autor nas u blatantnoj apologiji NATO agresije ne upućuje u slične situacije širom zemaljske kugle u kojima, to ni ne vredi posebno ponavljati, naravno nije došlo do intervencije NATO.
Sve do sad napisano pada u vodu ako se iz nezvaničnih izvora zna da su prvobitni planovi napada na Srbiju bili izrađeni u centrali NATO još u leto 1998. godine. Pavlica ne pominje ni verifikatore OEBS koji su bili prethodnica NATO tako što su na terenu obučavali pripadnike OVK, a pri povlačenju nakon slučaja "Račak" ostavili i svu svoju opremu albanskim paravojnim snagama. Ako je Milošević želeo da "zauvek reši albansko pitanje" zbog čega je pristao na sporazum sa Holbrukom u oktobru 1998? Zbog čega je srpska delegacija u Rambujeu prihvatila politički deo sporazuma iako brojni analitičari tvrde da je posredi bio ultimatum? Da je sve tako kako Pavlica tvrdi (a naravno da nije), Milošević ne bi ni sedao za pregovarački sto, a činjenica je i da su sa srpske strane vršeni (prilično neuspešni) napori da se sukobi okončaju. Na žalost, pobedila je ratna opcija, koja je dobila na zamahu kada se OVK našla pred uništenjem, potpuno razbijena i saterana u ćošak na planini Čičavici.
Zapadni državnici, borci za globalnu humanost, su brže-bolje pritrčali u pomoć svojim saveznicima na terenu, dajući im veštačko disanje diplomatskim, finansijskim i vojnim putem. Svi zvanični izveštaji neposredno pred početak agresije govore o "prekomernoj upotrebi sile srpskih snaga". Do dan-danas je ostalo nerazjašnjeno šta bi moglo da predstavlja "optimalnu upotrebu sile" u legitimnoj borbi vojno-policijskih snaga jedne suverene zemlje protiv naoružane, secesionistički nastrojene gerile, koja s obzirom da nije bila nikakav politički subjekt, nije ni mogla imati nikakve obaveze u eventualnim sporazumima, već samo prava. Dužnosti su bile prebačene na srpsku stranu, koja da je bila iole organizovana, kako to Pavlica tvrdi, ne bi bila toliko nepripremljena na događaje koji su usledili.
Da sad ne uznemiravamo vrapce na grani dobro poznatom pričom da NATO agresija nije imala nikakvo poznato pravno utemeljenje potkrepljeno bilo kakvim validnim dokumentom, te stoga predstavlja akt čiste sile, povratak u varvarstvo, anti-civilizacijski čin počinjen u ime civilizacije, kraj "kraja istorije" i početak novog talasa užurbanog naoružavanja širom sveta, koji sebi nije mogao da dozvoli da humanitarno završi kao Srbija. Pavlica se u pravedničkom zanosu ne osvrće previše na te momente, već više pažnje posvećuje "šoku svetske javnosti", kojoj je godinama unazad medijskim putem sistematski ispiran mozak zdravorazumski i dalje nepojmljivom satanizacijom Srba. Pavlica nije u pravu ni kad priča o medijskom mraku o Srbiji - mrak je doduše postojao, i to zato što su humanitarne bombe sprečavale redovan dotok električne energije. Nije bilo ni vode po nekoliko dana, ali srećom postojali su radio-prijemnici koji funkcionišu na baterije. Skala je redovno bila podešena na frekvenciju radija Slobodna Evropa.
Zato bi bilo veoma interesantno da nam neko od zvaničnika država-agresora objasni zbog čega smo bivali lišeni minimuma civilizovanog života, zbog čega su gađani mostovi, kasarne, škole, bolnice, televizijske stanice... zbog čega su ubijana deca, starci, trudnice i ostali civili? Da li će iko ikada odgovarati zbog tih neupitnih zločina? Pitanje koje lebdi u vazduhu je i ko će platiti ratnu odštetu koja se procenjuje na iznose između 30 i 100 milijardi dolara. Ne, mi ni izvinjenje nismo čuli, i još treba da se izvinjavamo za agresiju. Pazi boga ti!
Čak i u jedinoj dobrodošloj neupitnosti u svom krajnje fušerskom i tendencioznom tekstu, Pavlica pravi grešku prebacujući sve na sigurna pleća "miloševićevske propagande". Da, tačno je da se akcija NATO nije zvala "Milosrdni anđeo" već "Združena snaga". Ne, nije tačno da su "miloševićevski mediji" izmislili "Milosrdnog anđela" - to je bio naziv humanitarne operacije pomoći kosovskim izbeglicama sa kojom NATO nije imao nikakve veze.
I nakon 11 godina, kosovski sukob je daleko od svog epiloga, a događaji iz tužne, krvave 1999. godine i dalje proizvode povišene tonove i opozitna mišljenja širom sveta. Kasniji sled događaja na globalnoj sceni smestio je rat na Kosovu i agresiju na Srbiju u prirodno društvo svog mlađeg rođaka - agresije na Irak, kao novog čina u višedecenijskoj grubijanskoj samovolji globalnog hegemona i njegovih satelita. Situacija na Kosovu tokom 11 godina mira daleko je od mirne, a utisak je da je Pavlica potpuno omanuo u svojoj legitimnoj želji da dokuči "Zašto su nas bombardovali". Prepisujući odgovore od ponavljača, autor dobrano dehumanizovanim žrtvama odriče čak i pravo da ne zaborave na zločin koji u celini predstavlja ta operacija.
Dragi Damjane, ne radi se o "miloševićevskoj propagandi", već prvo i pre svega o zdravom razumu.

Wold - Working Together for our Privacy (Profound Lore)

The Secret

Svako ko se makar jednom susreo sa radom kanadskog sastava Wold, zna o kakvom se izazovu radi. Trio iz ledene provincije Saskačevan još od svojih diskografskih početaka nije imao milosti prema slušalačkom auditorijumu, naoružan baražom najsurovije kombinacije blek metala i nojza. Sitaucija je toliko zaoštrena da čak i prilično muzički tolerantna bolja polovina nasdvoje otpisuje ovaj bend kao nešto najbesmislenije što se trenutno može čuti u recentnoj diskografskoj ponudi.
Uprkos zlim jezicima, Wold nastavlja sa svojom zvučnom beskompromisnošću i već duži niz godina predstavlja jednu od najbizarnijih pojava na sceni, jer pričamo o ekipi koja ima jasno izraženu samosvojnost, što je odlika kojom se malo ko može pohvaliti u epohi sveopšte reciklaže. Nakon drugog albuma sastava, fantastično zločestog remek-dela Screech Owl (2007) usledio je bučni, ali unekoliko drugačiji, posmatrano sa ove vremenske distance u svakom smislu slabiji Stratification (2008). Četvrti album u opusu sastava beleži dalje pomake u odranije izraženoj evoluciji sonične rigidnosti koju bend svojim postojanjem predstavlja.
Kao što je jedan kolega na nekom inostranom veb-glasilu sjajno primetio, naslov novog izdanja pre podseća na neki imaginarni, novi fragilni napor sastava Radiohead nego što bi mogao da se dovede u vezu sa nemilosrdnim Kanađanima. Što se tiče zvuka, ovo je prvi potpuno instrumentalni album benda - đavolski vokali su nestali, ali je nesnosna buka ostala, glatka kao koža na babinom licu.
Po svom zvuku, WTFOP smešta Wold u dželatski nastrojeni tabor novih nojzera poput zloglasnog akta Prurient, a svekupni utisak nije daleko od dionizijskih standarda koje su davno ustanovili japanski zvučni teroristi Merzbow i Masonna. Pomalo paradoksalno, Wold i na ovom teško svarljivom ostvarenju uspevaju da verno prenesu ledenu atmosferu blek metala kroz tri podugačke teme, čije trajanje (ponaosob svaka duža od 10 minuta) ne doprinosi utisku ustajalosti i zamora materijala.
WTFOP je veran zvučni dokument pokušaja šetnje usred snežne oluje, dok vam podivljali vetar zaklapa oči i bičuje usne. Kao što je slučaj i sa prethodnicima, ni ovaj album neće biti primaran izbor za puštanje kada vam u goste dođu neki dragi ljudi, ali mu to ni u kom slučaju i nije namena. Wold je nesumnjivo potpisao još jedan đavolski težak test audio izdržljivosti, ali pažljivijim (istreniranijim) ušima neće promaći i katkad istinski veličanstven metafizičko-estetski aspekt ovog izdanja.

Sa 15 godina zakašnjenja

Malo-malo, pa u novinama osvanu naslovi tipa "stiže taj i taj fantastičan bend", "ti i ti konačno u Beogradu", "šašavi Amerikanci na Egzitu" i tako dalje i tako bliže. Već nekoliko godina unazad raznorazni nam dolaze na noge, fanatici su izvan sebe, devojčice piške od sreće jer eto povoda da se pokaže lojalnost dobrom ukusu, upućenost u materiju, sve su to koncerti koje ni u ludilu ne bi trebalo propustiti. Pokušao sam i sam na delu da promovišem taj usiljeni entuzijazam, nešto tipa, eto, konačno možemo da gledamo i slušamo uživo ono što nismo mogli sve ove godine. I reko' sebi, aj' da vidimo.
A onda sam otišao na nekoliko takvih "istorijskih" koncerata, i pomislio u sebi - jebote, koja laž. Maltene konstantno, heroji moje mladosti su me podsećali da više i nisam toliko mlad.
Uporedo sa koncertnom provalom, došlo je i do poplave festivala, predvođene nadzakonskim cunamijem pozitivnosti, budućnosti i modernosti iz Novog Sada. Nije da se nisam kolebao 2004. da odem na Slejer, ali na kraju nisam otišao. Kad njih nisam gledao, želja za drugim aktuelnim, fantastičnim, istorijskim i spektakularnim nastupima legendarnih grupa i izvođača sama je od sebe prolazila. Posledično, došlo je do otupelosti, tako da svako koncertima izazvano podgrevano oduševljenje do mene dopire kao eho neke veoma udaljene, i što ne reći, posve nebitne stvari.

Nadao sam se da će neko od brojnih gostiju u meni probuditi tu želju, naterati me da odem da kupim kartu i u groznici iščekujem prve tonove pesama u redu tik do bine. Još uvek čekam. Imena su se ređala, karavani su prolazili, a meni je samo postajalo još svejednije nego što je pre toga bilo. Pošto su me neke koncertne opekotine veoma svrbele, za neke od dragih bendova nisam želeo da skidam magiju i veličinu jer je do pada njihovih parnjaka u mojim očima po pravilu dolazilo po odgledanom koncertu. A sasvim lepo živim i bez tih otrežnjujućih uvida.
I eto, opet stiže leto, i opet se gromoglasno najavljuju silni koncerti, bujica dobrog vajba, zezanje i opšta zajebancija. Kada bi se po njihovoj frekventnosti merio stepen zastupljenosti kulture u ovoj zemlji, ovo bi bila veoma kulturna zemlja. Ali znamo svi da je stanje na terenu veoma daleko od poželjnog, te nastupi svetski poznatih muzičara više predstavljaju predah od uobičajenog ritma. Naravno, u najboljem slučaju. Bliži je istini sud da su koncerti postali integralni deo svakodnevne kolotečine.
I nižu se bendovi, najavljuju se spektakularni nastupi, mrvice nekadašnjeg kolača se podgrevaju u medijskom saču kako bi iz njega izašli kao specijalitet kuće. I cene karata su u skladu sa troškovima promocije. I činjenica je da se na taj način peru pare uspešnih preduzetnika koji se na taj način predstavljaju kao ktitori novog doba, posvećeni "pravim" vrednostima. A čitava priča kasni 15 godina da bi bila percipirana po željama njenih kreatora. Isprva mi se činilo da sam usamljen u uglu iz koga sam gledao na stvari, posle sam otkrio da baš i nisam. To i nije neka uteha. Valja preživeti i ovo leto koje će proteći u ekspertskom prepričavanju nezaboravnih doživljaja, fluorescentnih opisa scenografije i ostalih manifestacija užagrele idolatrije u čijem je centru njegovo visočanstvo Spektakl.

Third I - Everyday Madness: Daily Life Soundtrack (Slušaj najglasnije)

I ovlašnim pogledom na mnogobrojne samozvane spasioce i nosioce rokenrol spomenice na Balkanu, stvari su poprilično jasne. Savremena muzika odavno nije stvar od vitalnog značaja za svakodnevni život, uprkos jalovim pokušajima da se na medijske oruk mišiće ta percepcija promeni, te čitava priča, koja ipak dosta znači nekim pojedincima, ostaje na entuzijastima koji manje iznose svoje grandiozne planove u javnost a više krvavo rade za dobrobit (dobrovoljne) umetničke margine.
Jedna od takvih živih relikvija je Zdenko Franjić, vlasnik legendarne zagrebačke etikete Slušaj najglasnije, koja svojim konstantnim višedecenijskim radom ubedljivo pokazuje da regionalnu muzičku scenu nema preke potrebe spasavati kada je već sasvim živa i zdrava. Zahavaljujući diskografskoj lenjosti i javašluku u Srbiji, Franjić je upao na ogroman brisani prostor, pružajući izdavačko utočište brojnim srpskim muzičarima nevoljnih na medijski diktat domaćeg šou biznisa u pokušaju. Spasavajući ih od zaborava, Franjić je bez previše pompe jedini kandidat za bistu kada bi se iste vajale za doprinos boljitku domaće scene.
U nizu mnogobrojnih srpskih sastava čiji je Franjić dobrotvor, poslednja stanica je kolektiv Third I, čije je stanište raspolućeno na potezu Ćuprija-Niš. Grupa, kroz koju fluktuira nekolicina muzičara, aktivna je već nekoliko godina, a Everyday Madness je njihovo najnovije studijsko izdanje.
Ovo ostvarenje prikazuje bend u nesumnjivo radikalnom muzičkom svetlu za slušalačke laike, svesno umanjujući krug zainteresovanih za njihovo stvaralaštvo surovošću muzičkog izraza koji baštine. Na tromeđi ambijenta, indastrijala i nojza, Third I slikaju savremeni život iz distopijskog ugla, u čijim kadrovima tame nema mesta ni za zrnce svetlosti. Potmula mašinska isparavanja i bučne tapiserije presečene su onespokojavajućim govornim semplovima i mestimičnim glitch ritmovima, a čitava atmosfera pretežno je nalik na kanalizacionu - mračna i memljiva, sa preovlađujućom zlokobnom tišinom koju tek katkad prekida kapanje vode iz cevi i nešto konvencionalniji, distantno profilisani instrumentarijum.
Sudeći po naslovima tema, Third I sebe vide kao zvučni produžetak dadističke prakse, neku vrstu nastavljača beskompromisne anti-tradicionalističke tradicije prethodnog veka. Nema sumnje da je ova pretenzija u pogledu sastava legitimna, ali bi za višu ocenu bilo nužno isporučiti izazovnije teme. Zato Everyday Madness pretežno iscrpljuje smisao svog postojanja više kao audio test izdržljivosti nego što uspeva da nagradi slušaoca kojekakvim vanrednim uvidom u lepotu ružnoće, što je postulat na kome se zasniva čitava estetika (eksperimentalne) savremene umetnosti. Kad smo već kod toga, pomenuti estetski potencijal je prisutan, ali se na Everyday Madness tek ponekad ispoljava u kompletnoj razigranosti, kao što je to slučaj u shizodnom komadu Nylon (Fluxus and avant-garde), koji sam po sebi liči na suludo vozanje mozga u centrifugalnim obrtima bubnja veš mašine. Možda vi nađete nekog svog favorita, klikom na link vam se pruža prilika takve vrste.
Everyday Madness

Dejan Stojiljković - Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009)

Tek katkad iz pravca Niša blesnu munje koje na silovit način nagoveštavaju stvaralački potencijal srpske provincije, temeljan i studiozan, suštinski različit i dalek od površne užurbanosti i arogantne produkcije glavnog grada. Jedan od takvih udara iz vedra, mrtva neba zasigurno je prošlogodišnje literarno ostvarenje Dejana Stojiljkovića "Konstantinovo raskršće", koje se našlo u najužem izboru za početkom godine dodeljenu NIN-ovu nagradu.
Iako nije na kraju ovenčano prestižnom nagradom, koja je oduvek bila laka meta dokonih kritizera, Stojiljkovićeva pripovest je naišla na pomalo iznenađujući prijem kod publike, tvoreći publicitet uveliko neuobičajen za ovu nepismenu sredinu (i kada to kažem, pre mislim na one koji kukaju na nepismenost, koji su po pravilu nepismeniji od onih na koje upiru prstom da su nepismeni) kada je knjiga domaćeg, relativno mladog pisca u pitanju, a da se čitanje iste ne shvata kao partijska dužnost. Najzad, knjiga mi je dopala šaka, nisam mogao ni pod razno da se odvojim od nje dok sam je čitao, a po pročitanom smatram da nije iznenađenje što je knjiga naišla na uspeh na tržištu.
Konstantinovo raskršće pleni Stojiljkovićevom preovlađujućem umeću sa rečima. Ekonomičan, a sa izraženim smislom za detalj, on od svojih rečenica, pasusa i poglavlja pravi uzorno uređene autostrade po kojima se i neverzirani (ili neistrenirani) čitaoci lako probijaju. Formalna zaokruženost nalazi svoj parnjak i na sadržajnom nivou, na kome se pisac vešto poigrava sa nekoliko planova, od kojih su neki posebno značajni za popularnu srpsku književnost.
Prva među njima je činjenica da Konstantinovo raskršće predstavlja umešnu percepciju i znalačko presađivanje stranih iskustava na domaće tle. Tu prevashodno mislim na zvezdani uspeh romana Dena Brauna - slično ovom podjednako uspešnom i kritikovanom piscu (ne znam za vas, ali meni je Da Vinčijev kod sasvim korektna i zabavna knjiga) i Stojiljković sipa sadržaje iz nepreglednog istorijskog vrela, označavajući Niš kao tačku na svetskoj mapi na kojoj se u užasu Drugog svetskog rata, na vodopadima prepečenice seku putevi rimskih careva, nacističkih okultnih službi i raznoraznih domaćih konvencionalnih i manje konvencionalnih snaga sa jedne i vukodlaka/vampira i nedefinisanog zla sa druge. Osećaju punoće doprinosi i lagano autorovo špartanje kroz žanrove - Konstantinovo raskršće je i u činjenicama utemeljeni istorijski roman i drama jedne duboko podeljene nacije, ali i adrenalinska akcija sa primesama avanture i trilera, i neizbežno krvavim horor prelivom.
Stojiljkovićev doprinos nije ništa manji ni u rak-rani recentne (i one malo ranije) domaće produkcije - pakovanju preobilnog materijala iz domaće istorije u pitko pop-kulturno ruho. Svetao primer Stojiljkovićeve umešnosti u psihološkom portretisanju, četnički major Nemanja Lukić predstavlja, filmskim jezikom rečeno, istinskog super-heroja kakvi se odavno šeću po svetskim platnima velikih dimenzija. S druge strane, partizani su oslikani kao lumpenproletarijatski šljam, priučena banda sastavljena od pojava nalik na rđave-rđave likove iz Pekinpoovih filmova (za one koji ne znaju, u filmovima legendarne ispičuture postoje i oni drugi - grešno-plemeniti likovi). Autorova verziranost u narative najmlađe umetnosti toliko je izražena, da bi bio istinski vašar u Topoli videti Konstantinovo raskršće u filmskom ruhu, u ozbiljnoj produkciji, kada bi ista postojala na domaćem terenu. Da se ne zamajavamo sada pričama o video-igri, prigodnom luksuzno pakovanom ilustrovanom izdanju ili strip-ediciji... ipak živimo u Srbiji.
S druge strane, multiplanska priroda ove knjige, osim njene najuočljivije odlike, predstavlja i njenu najveću boljku. Autor s početka ostvarenja nalazi pogodan ritam naracije koji do kraja biva unekoliko zbrzan, a u tom smislu posebno bode oči nagli prelaz sa uvoda u zaključak. Iz želje da literarna trpeza bude što izdašnija, neke od poslastica i dekoracija je trebalo brižljivije spremiti kako bi se dostigao poželjan ukus/izgled. Uprkos mestimično preteranom soljenju, Konstantinovo raskršće je vredna samosvesna zakuska srpske književnosti, ozbiljno osmišljen roman koji na vrlo zabavan način edukuje čitaoca, pobijajući nepisano pravilo tabloidizirane srpske književne scene po kome su popularna dela samo drugo ime za nepismenost, kič i (najčešće angažovani) šund.

11 Years

Freestyle: The Art of Rhyme (Kevin Fitzgerald aka DJ Organic, 2000)

2Mex - Love Fights Back

Ako se vrednost nekog muzičkog dokumentarca može izmeriti količinom vrednih informacija, delo Kevina Fitzgeralda iz 2000. godine je prava stvar. Vršljajući kamerom po ulicama američkih gradova, autor je uspeo da uhvati i prenese delić magije koju su na javnim mestima ispoljavali učesnici ciphera - freestyleri.
Kao što je poznato, freestyle je način repovanja u kome se tekst smišlja na licu mesta, direktno iz glave, i predstavlja podžanr za sebe u okviru hip hopa. Kao i svako muzičko usmerenje, i freestyle je u vreme snimanja ovog filma imao veoma razvijenu scenu na nacionalnom nivou SAD, sa glavnim zvezdama, mitologijom i legendama. Iako u filmu ispred kamere defiluju brojna globalna poznata imena sa rap scene (Mos Def, Planet Asia, Biggie, Freestyle Fellowship, Bahamadia) praćeni matricama klasika hip hopa, nalik disciplini super G u alpskom skijanju, freestyle ima svoje idole i favorite koji su i dan-danas prilično nepoznati izvan originalnog žanrovskog kruga.
Među njima su Supernatural i Juice, čija veština smišljanja rima na licu mesta ozbiljno krši sve ustaljenje aksiome o zakonu verovatnoće, pokazajući na licu mesta da istrenirani mozak može biti brži od bilo čega drugog što zamislite. I ostali predstavnici poetske nastrojene američke omladine u najvećem broju slučajeva verbalno briljiraju, birajući freestyle kao zdravu alternativu promašenim dilersko-kriminalnim životima u kraju.

Naravno, ulična okupljanja u bilo koje pa i umetničke svrhe, nije nešto što se preterano dopada čuvarima reda čak i u slobodarskoj Americi, te brojni freestyleri nailaze na probleme sa njima u toku praktikovanja svog hobija. Srećom, kreacija je uzela dovoljno maha, pa se sa okupiranih ulica, seli u zatvorene prostorije, koja postaju poprišta surovih battleova - liričkih obračuna.
Freestyle: The Art of Rhyme je dragoceno dokumentarno ostvarenje jer vraća slušaoca na ulična izvorišta hip hop kulture. Svaki od učesnika u ovom filmu sa prezirom odbacuje tržišnu računicu muzičke industrije kao nepotrebnu distorziju nesputanog umetničkog izraza. Stoga je u razumevanju hip hop kulture ovaj film najbolje gustirati u paru sa mitskim naslovom Scratch (2001), koji za temu ima deejaying - drugu polovinu ovog uličnog muzičkog legata. Oba filma možete pogledati putem servisa Google video, ako do sad niste.

These Monsters - Call Me Dragon (Brew/Function)

Poslednjih nekoliko nedelja sa zadovoljstvom slušam debi album grupe iz Lidsa čije je ime These Monsters. Ova pretežno instrumentalna četvorka na svom prvencu na dosta ubedljiv način sažima sve ono što volim da čujem kod bendova takve provinijencije.
Već od uvodne, zapaljive bas linije u naslovnoj numeri sa ovog albuma, jasno je da su Englezi u svoju urođenu eksperimentalnost uspeli da zakamufliraju i pervertiranu hitičnost. Bez pretencioznosti, uveliko svojstvene za žanr, oni u četrdesetak minuta svirke, sa lakoćom dodiruju obode raznoraznih sazvučja tvoreći svež i intrigantan sopstveni izraz.
Jasno je da je gitarista i pevač Sam Pryor učio da svira svoj instrument provodeći besane noći uz prog, hard rock i heavy metal klasike. No, opaljenost i abrazivnost starovremskih rifova ovde je apdejtovana i upeglana savremenom math rock produkcijom, te tako čitave kompozicije otkucavaju preciznošću švajcarskog sata, iako im sama preciznost svirke nije prvobitna namena. Teme sa ovog albuma pričaju katarzične priče koje bi se lako mogle zamisliti u ruhu dragocenog materijala za ozvučavanje kakvog dobrog, po nepisanom pravilu noir nastrojenog evropskog filma.
I dok su gitara i ritmička sekcija diskretno ali dovoljno uočljivo okrenute ka avangardnijim tokovima aktualnog rok trenutka, ono što izdvaja These Monsters od gomile sličnih bendova je odvažna upotreba saksofona, čija melodioznost obogaćuje iščašeno-smirujuću zvučnu smesu iz Lidsa, približavajući izraz grupe notiranim iskustvima sastava Red Snapper i Shining. Pošto je početak godine protekao u razočaranju koje je izazvao poslednji studijski album potonje pomenutih, Call Me Dragon se može posmatrati i kao dobrodošla uteha za neintrigantna lutanja sumanutih Norvežana.
Malo je albuma koji imaju svoje izvorište u sviračkoj komplikovanosti, a do cilja stižu ovenčani oreolom jednostavnog. Nešto slično posmatranju ritmičke gimnastičarke u vežbi - iako je vraški teško, sve izgleda lagano za izvođenje, što samo doprinosi zaključku da se These Monsters nisu nenagruvani zaletali pre nego što su sa diskografskom misijom otvorili vrata studija u velškoj nedođiji.

Čekam te na netu

Internet manijaci u poslednje vreme evoluirali su u mučenike. Pošto su istrošili sve moguće opcije za svoja imena, avatare, potpise, natpise, sličice i baljezgarije koje samo njima nešto znače, a svake večeri se mole bogu da će neko da izgugla te smaračke citate i „provali ih“, „upozna“, „približi im se“ itd. E baš ti i takvi su se bacili na guglanje drugih. Jer, pošto godine boravka na netu nisu urodile nikakvim plodom sem da čovek nauči da ih prepozna u svim ljigavim reinkarnacijama, te zaobiđe, odlučili su da napadnu, izvukavši tako poslednju slamku koja bi mogla da ih učini slavnim i poznatim na način na koji su oni sami uvereni da im jedino dolikuje. Avaj, pored njihovih kvaltitetnih, brižljivo smišljenih i upakovanih, ma genijalnih rukotvorina se prolazi kao pored turskog groblja, a razlog tome nije medijska blokada.
Mesto da vi guglate njih i potrudite se da uopšte znate kako se dotični bot mozak zove, on će se potruditi da nađe vas. Kad već ne može da bude slavan, pokušaće da pomrači slavu drugima, i ne daj bože da bot ima više godina od tebe, pošto je to u njegovom patologizovanom surogatu uma iz nepoznatih razloga dodatna otežavajuća okolnost. Njihove kreativne sposobnosti dolaze do punog izražaja u regulisanju pravila ove igre. Ona su veoma jednostavna – nema ih, sve što ti padne na pamet je dozvoljeno. Na žalost, u glavama tog kova, to je jedini način manifestacije „pameti“, naznake ideje.
Samo na svom terenu, na koji vas mami da bi vas ismejao, išibao i poučio svojom „mudrošću“ (koju na konvencionalan način nije uspeo da demonstrira, iako se trudio iz petnih žila da ostavi takav utisak) i „raskošnim“ životnim iskustvom (još jedan dokaz da su doživljaji precenjeni) plemića koji svoje plemenito poreklo, po svom „objektivnom“ sudu, vuče još iz paleolita, bot će biti siguran da ćete vi makar na sekund zastati da se zapitate: ko je ovaj manijak koji me proganja. Koji gugla moj fejsbuk profil, moje tekstove po netu, kači moje rečenice u potpis na forumu i moju sliku na avatar? Ko je taj manijak? Dakle, time taj samoreklamer postiže da se vi njime bavite, stvarajući u svojoj glavi posve štetan privid da ste na istom nivou. Cilj je naoko postignut.
Evo nekih od uočenih karakteristika ove bezlične ličnosti:
Nikada i nigde nećete pročitati šta taj bot voli da gleda, sluša, o čemu razmišlja. Meandri njegovog „komplikovanog“ razmišljanja idu dotle da danima brani nešto i napada druge samo da bi otkrio da njega za to u suštini boli dupe, ali da mu je stalo do „principa“. Dakle, imamo posla sa „poštenom“ osobom koja je toliko odvojena od svoje i svačije tuđe realnosti da stalno uzima uloge nekakvog iskonstruisanog advokata, pravednika bez konkretnog cilja, posrednika, mislioca koji je potreban svakom drugom ko razmišlja, mirođije u svakoj bogovetnoj čorbi, koja „najbolje obožava“ kad lonac zapršti, kao što i svaka muva ima svoju fekaliju želja. Ovo je vrlo praktičan način da vas svuda ima, jer ima toliko tema o kojima ne da nemate mišljenje nego vas za njih zabole resica na uvcetu, ali ako imate „princip“, ima da vas ima svuda. Kao neki interpunkcijski zakon. Ima svako da vas „ispoštuje“ i šlus. I sačuvaj bože da vas preskoči ili vas opomene da smarate i da lupetate i da ste krajnje nepotrebni (makar na jednoj temi). Ako još krenete da se sprdate – potpisali ste smrtnu presudu. Bot ne samo da misli da je, tako stariji, iscrpno talentovan, vredan, pismen, načitan, naslušan i nagledan – već sasvim „objektivno“, iako je po prirodi skroman i više preferira hladovinu anonimnosti, smatra da poseduje tapiju na vaskoliku duhovitost, iako je stanje na terenu bliže suzama nego smehu.
Kad taj nema šta da kaže, a on kači slike. Njih na netu vazda ima. Oćeš sado mazo poruku, ima, oćeš pretnju, ima, sa sve strip oblačićima, prethodni manijaci mu ostavili u amanet pa ovaj, ko oni jadni roboti kod Uelbeka samo nasleđuju taj genetski kod jednog bota bez istorije, imena i ikakvog porekla (koje uporno, godinama, gradi na netu).
Oni su uvek iznad situacije. Na net ne izlaze da bi nešto pročitali, nego da bi, naoružani malicijom, „znalački“ prokomentarisali. Okupljaju se samo tamo gde imaju utisak da se nešto „raskrinkava“, stvaraju zavere čiji su deo svi oni koji ne razmišljaju isto kao oni, što znači da su u zaveri svi osim njih. Oni su nedonoščad vremena „afera“, žrtve zavera koje čekaju na svoje heroje. Oni su likovi koji vuku druge za rukav, misleći da su njihove spoznaje nekome potrebne. Kao neke digitalne tetke, kod kojih si kao klinac išao u goste samo zato što su ti rod, a čija se suština života svodila na to da te nutkaju odvratnim kompotom ili pizzom sa ajvarom.
Krasi ih i steroidno mišljenje o sebi, jer to što imaju da kažu (iako ništa nemaju da kažu) prezentuju na način kao da to nikada nisi čuo – sindrom spasioca. Spasavaju duše koje su imale nesreću da stupe s njima u kontakt. Vraćaju slepima vid, Majke Tereze sa mreže.
Kad mu, na neki od, u njegovoj bot glavi svakako cenzorskih načina, sprečite dalji pristup vašoj personi, taj podivlja. Mesija, mali Buda najednom postaje najgrđi nacista koji vas izaziva na tuču. Jer, bajo, ako nećeš sa mnom na pivdžu, ima da progutaš motku. Dakle, ako ne prepoznaš dobru nameru kod njih da ti pomognu i izvedu te na pravi put, u njihovim očima postaješ glavni neprijatelj i osoba za odstrel. I tvoja porodica, razume se. Jer, tvoja cela rasa propustila je priliku da pređe na bolju stranu, onu pravedničku, koja se temelji na uzvišenim principima botovske ništavnosti. Zakinut za te jedine kanale kroz koje pušta vodu sa sivim ćelijama svog mozga, bot je u stanju da izgugla vašeg prvog rođaka i pičkasto ga zamoli da vam prenese šta je hteo da vam kaže (verovatno i sam, duboko u tišini svog botovskog mozga, svestan da se isprva nije baš najsrećnije izrazio), usput buncajući o svom selu, fudbalu i začinjavajući celo to smrdljivo pismo svojom slikom. Dakle, on uporno želi da ga neko gleda i živi s potajnom željom da neko vodi beleške za njegovu biografiju.
A, da, većina botova u nekom trenutku će reći da su pankeri. Svi se pozivaju na marginu. To mu dođe kao ausvajs za egzodus u ono čega se čitavim svojim bićem gade, ali plaća račune. Bili bi slavni, ali da niko ne zna za njih. Prodali bi se za šaku kovanica, iako nemaju cenu. Pljuju na mejnstrim čija su večita periferija. Zato im u tako skrojenom beznađu koje im stoji kao saliveno i preostaje samo jalova pakost.
Iako ga ima svuda, ako se vratite kroz sve što je ikada napisao, uočićete da ovaj bot nikada nije dao nikakav doprinos internet zajednici uprkos tome što ga je odgajala margina – nikada nije pomenuo ništa na osnovu čega biste zaista mogli da mislite o njemu ili sa njim stupite u bilo kakav razgovor.
Iako smo paranoji skloni svi, ova mirođija je samo od nje satkana. Pošto prevashodno ne veruje u sebe i nema snage da izgradi bilo kakvu bazu u sopstvenom životu, on se pojavljuje isključivo da od drugih ljudi na netu pravi svoje paranoične slagalice. Dok se osvrnete nazvaće vas pederčinom, pacijentom, a kad vas izazove na tuču il vam pomene par mesta za koja zna da ih obilazite (kasneći, doduše, jer ih vi više ne obilazite još otkad ste uvideli da su postali okupljališta njemu sličnih grupija), znajte da vam, u svojoj paranoji i neverici, zapravo traži bilo kakav dokaz da on postoji. Njegove pretnje, optužbe i nasrtaji samo su provokacije kojima traži da mu vi pokažete da postojite u realnom svetu koji on nikada, kolko god se trudio, neće posetiti. Traži dokaz, jer je nesposoban da sam umoči nokat malog prsta u vazduh.
Sve uzaludne aktivnosti ove sasvim potonule persone očajnički su vapaj da ga neko, makar šamarčinom izvuče na kopno. Da bi onda, kao i svaki pičkasti uzorni građanin stao na prvo crveno svetlo.

Reč na G

A Hawk and A Hacksaw - God Bless the Ottoman Empire

Dok se prema rečima predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović bliži trenutak kada će srpski parlamentarci usvojiti iznuđenu rezoluciju o zločinu koji se dogodio pre 15 godina u Srebrenici, a koji će u sebi sadržati famoznu reč na G, Srbija ne prestaje da guta žabe na putu sveopšteg oporavka koji je u međuvremenu postao prazna priča u praznim džepovima njenih građana. Poslednja kreketuša u nizu kome se ne nazire kraj stigla je ni manje ni više iz Ankare.
Turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davotuglu izjavio je da želi da vidi zvanično "izvinjenje Srbije za zločin u Srebrenici", rekavši da ima saznanja da će do toga doći koliko sledeće nedelje. Davotuglu je nesumnjivo informisana osoba, budući da se u prethodnih šest meseci čak 11 puta sreo sa svojim srpskim kolegom Vukom Jeremićem. Od dolaska semaforske koalicije na vlast u centralnoj balkanskoj zemlji, primetno je veće diplomatsko prisustvo Turske u regionu. Sam Davotuglu tvrdi da je Balkan jedan od geopolitičkih prioriteta njegove zemlje, a u srcu tog interesa nalazi se Bosna.
Njegova želja je da se srede uzavrele prilike u središnjem balkanskom protektoratu međunarodne zajednice kako bi se krenulo putem oporavka (opet taj čudovišni izraz) koji ide preko ulaska Bosne u NATO. Turskoj je potrebna "mirna Bosna", a Srbiji preostaje samo da se zagrcne pri još jednom kreketavom gutanju.
U poslednjih 20 godina, već smo se navikli na oštre civilizatorske lekcije koje su stizale iz Brisela, Berlina, Londona, Vašingtona i Pariza, sve odreda adresa sa kojih su tokom istorije stizale detaljne instrukcije za nasilno civilizovanje raznoraznih naroda širom kolonijalnog sveta. Mrtva usta ne govore, a bilo ih je podosta, nekoliko desetina miliona su morali da polože svoje živote u ime pljačke koja je pravdana čistotom rase, hrišćanstvom ili nekim trećim višim ciljem kojim je ubijanje nevinih opravdavano.
Za državu čija se prestonica nalazi u Ankari, ovaj vid borbe takođe nije fusnota u njenoj povesti. Čak i ako ostavimo po strani originalan način plaćanja poreza u Otomanskoj imperiji kao avet prošlosti, nebrojeno je krvavih povoda da se modernoj, laičkoj Turskoj postavi pitanje o sopstvenim nepodopštinama iz prethodnog veka. Genocid nad Jermenima (1915-1917), Istanbulski pogrom (1955), permanentna represija nad Kurdima, tri su civilizacijski nerazumne tačke krvavog trougla najvećeg američkog saveznika u regionu, tri neprijatna minusa koje gospodin Davotuglu ostavlja po strani kada sa posve neutemeljene visine bistri pitanja iz najbliže balkanske prošlosti, dajući svoj doprinos u novom shvatanju aritmetike po kome je nekoliko hiljada više od nekoliko miliona.
Pošto se bliži dan kada će Srbija priznati reč na slovo G u Srebrenici, jer su, po pisanjima dnevne štampe, na to pristali čak i nekada izuzetno ratoborni radikali koji su u međuvremenu grobarski preuzeli naprednjački manir Mahatme Gandija, nije daleko ni dan kada će politička instrumentalizacija pojma genocid dobiti svoju primenu i u pravnoj praksi, čime će se i samo izražavanje sumnje u činjenicu da se u Srebrenici dogodila reč na G biti izjednačavano sa negiranjem masakra, što će za sobom veoma brzo povući zakonske posledice potpuno uporedive sa glorifikacijom rasizma, nacizma i ostalih vidova netrpeljivosti, koji su, gorke li ironije, svi odreda nastajali na Zapadu. U ime selektivne primene ljudskih prava i netolerantne tolerancije, srpsko gutanje žaba će se uz papagajsko ponavljanje reči na G, od čije smo frekventnosti već otupeli svih ovih godina, pretvoriti u svakodnevno ispijanje žabokrečine.
Dok se novomilenijumska inkvizicija ne zahukta, a crnci Evrope još jednom ne sednu na optuženičku klupu, spremni da svedoče sami protiv sebe u daljem procesu falsifikovanja istorije zarad ostvarivanja dnevnopolitičkih interesa pranja krvavih ruku, čini se da je slaba vajda reći da se u Srebrenici genocid nije dogodio. Uprkos činjenici da se nekada okrugla planeta po skraćenom cikličkom postupku ponovo pretvara u ploču koju na svojim plećima nose do zuba naoružane kornjače, ipak treba koristiti pravo na slobodu savesti i mišljenja, sve dok se i ono ne pretvori u mrtvo slovo na papiru, ono koje svakim novim danom rapidno bledi.

(S)lično

Već treći dan vozim se istim autobusom – ako i liči na ostale koji idu tom linijom, prepoznajem ga po identičnom razdrndanom zvuku koji deluje kao da će svakog trenutka da spadne točak ili se odvali prednji, levi (odnosno desni, ako se vozim okrenuta unatraške) deo oklopa. Mislim da je u pitanju isti vozač – pošto se rade tramvajske šine na Bulevaru, on juri preko tih džombi, a i kada daleko odmaknemo od tog dela, tamo gde više nema ni šina, nego samo put, isto se sve trese kao da se za kraj autobusa zakačio neki rasparani kraj šine pa nastavlja da drnda po asfaltu. I ne obazire se, mislim vozač, na jauke putnika (obično se prvo oglasi jedan, pa ga ispotiha podrže drugi, on se ohrabri pa još glasnije viče). To doprinosi da autobus samo još više ubrza dok svi oko nas trube, pokušavaju iz inata da nas mimoiđu i nemo, onako iza stakla, psuju.
Nije mi se zavrzlo u glavu što je autobus razdrndan, ni što vozač tako bahato vozi, ni što putnici viču. Nego što se sva ova tri dana potrefi da se vozim tim istim autobusom. Kao kad kreneš od kuće pa ti je na prvom pešačkom prelazu crveno, znaj da će ti na svakom sledećem biti isto crveno (ili obrnuto, od zelenog ka zelenom), jer si upao u taj saobraćajni režim. Ako u nekom trenutku ne zastaneš ili opet ne potrčiš, i tako se zagrcneš u svom kretanju, sve do cilja ćeš imati utisak da si se uhvatio u neko čudno kolo i da se neko urotio protiv tebe.
S ljudima je slično. Naiđe dan kad ti svi spuštaju slušalice, kao da im je onaj prvi bibliotekar koji ti se javio kad si zvao da produžiš rok za vraćanje knjiga i tad ti drsko rekao da se kod njih rokovi ne produžuju i da uostalom te poslove morate da obavite lično, a ne tako sedećki preko neke sprave, kao da je taj dojavio svima ostalima koje ste posle zvali da vam uvedu neki strog režim sporazumevanja. I svi vam oni odreda govore da morate doći lično – operater u pošti kaže da ne zna kako vam je uopšte palo na pamet da stanje na računu proveravate telefonom kad se zna da se to radi preko automata za koji morate imati poseban kod koji morate otvoriti lično; sestra iz zubarske ordinacije vam poručuje da je doktor kod kog ste hteli da zakažete sutra dežuran pa dođite lično da se dogovorite oko termina; žena koju ste poslom zvali da joj tražite adresu za pošiljku nekog paketa kaže da su na portirnici nepouzdani, da morate doći lično, iako ona naglašava da zapravo njoj to ni ne treba što joj vi šaljete, pa ne morate ni da šaljete. Uglavnom, kompletna urota.
I onda zapnu za to lično, pa lično tako da imate utisak da ste ujutro, kad ste izašli iz kuće zaboravili da ponesete samog sebe i da se sve vreme predstavljate lažno. I kad dođete pred kasu, uplašite se da će odbiti vaš novac i vratiti vas rečima morate doći lično.
A, kad konačno dođete negde, dakle pomerite ceo raspored za par sati ranije, pa se svuda pojavite vidite da ima još stotine tih koji su upravo došli lično da bi dobili broj da onda ne moraju lično nikud da idu i da se pojavljuju. Eto tako, dok se svi ne kodiramo, pa ćemo ko neke binarne brojke samo da prolazimo kroz magnete.
Al, u suštini sve je to veselo. Ako sutra krenem malo kasnije ili malo ranije, valjda ću da izbegnem onaj isti autobus.

Aboombong - Asynchronic (Pen & Mallet)

Kada se pomene Sijetl, to automatski pali određene lampice u glavama konzumenata pop kulture. Bilo da je to osvetljenje sjajno ili zagasito u vašoj lobanji, činjenica je da o kišnom gradu na krajnjem severozapadu SAD imate neko formirano mišljenje, ili ste kao svoje prihvatili neko već postojeće.
Upravo odatle dolazi misteriozni Icastico, grafički umetnik i muzičar. Na žalost ljubitelja grandža, on na svom ovogodišnjem izdanju ne nastavlja putem Kurta Cobaina i Edija Vedera (logično - da prati ovog prvog više ga ne bi ni bilo među nama). Aboombong je pre telos koji govori o vitalnosti i neuništivosti umetničke imaginacije. Prava umetnost je otvorena za sve mogućnosti, pa čak i za one koje sa konvencionalnih tačaka gledišta nisu moguća, favorizujući tezu da apsurdi nisu apsurdni, jer zapravo ne postoje osim onog sveopšteg.
Jedno od takvih legitimnih stanovišta je nevažnost geografije u procesu stvaranja. Rezonovanje tog tipa nije ništa novo - Karl Maj je sa uspehom pisao o Divljem Zapadu iako ga nikad u životu nije posetio, Orthodox Celts sviraju irsku muziku iako su iz Srbije, nedavno preminuli Momo Kapor je pisao o Adi iako nije znao da pliva... Dobro sad, ovaj poslednji primer ima tek posredne veze sa osnovnom geografskom tezom.
Asynchronic je čvrst dokaz za tvrdnju da je Sijetl zapravo toponim u afričkoj prašumi. Zahvaljujući hipsterskim bendovima poput Vampire Weekend, afro-beat je našao mesto i u pičforkovanim olupinama u obliku srca, ali za razliku od wanna-be angažovane originalnosti pomenutog podmlatka američke buržoazije, Aboombong, nesputan okoštalim pop kanonima, svojom muzikom ide pravo u srce tame, u tišinu koju prekidaju samo rojevi egzotičnih insekata.
Frenetičnost i euforija Konono N°1, disciplinovano-shizoidni afro-kraut sastava Can sa ploče Tago Mago i sparna psihedeličnost na tragu High Wolfa samo su neke od letimičnih asocijacija pri ovoj po svim parametrima nesvakidašnjoj vožnji po paralelnim dimenzijama. Icastico tvrdi da je čitav album saundtrek za filmove bez budžeta koji se odmotavaju u njegovoj glavi. Naoružan bulumentom zvona, bubnjeva i udaraljki, marimbom, gitarom, klavirom i silesijom efekata, on se istinski potrudio da nakon susreta sa njegovom soničnom vizijom ni glava slušaoca ne bude onakva kakva je pre bila. I kao što to obično biva kod dobrih stvari, ovo zadovoljstvo niste primorani da plaćate, iako i ta opcija postoji (ne znam da li funkcioniše kod nas, javite rođacima u inostranstvu za svaki slučaj).

State of Play (Kevin McDonald, 2009)

Još u ono praistorijsko doba mladosti, Dorćolom je kolala legenda da se jedan ortak iz kraja vratio kući sa tubama punim majoneza i kečapa uzetih sa kioska na čijim je staklima izloga bilo vidno obeleženo da su prilozi besplatni. Negde otprilike u isto to vreme, u SUR situacijama bila je stvar prestiža i dostojanstva dati sveprožimajući, integralistički odgovor na prodavačicino pitanje "šta ćeš od priloga?".
Vremenom, (neki) ljudi odrastaju pa shvate da pljeskavica može da bude ukusna i kada se ne natrpa sve živo u lepinju koja je prikriva. Nije malo ni onih među nama koji u novom životnom dobu shvate da je fast food hrani generalno mesto u uspomenama, i , shodno toku dešavanja, počnu sve više da se oduševljavaju boranijama i sličnim đakonijama koje kao mlađi nisu mogli ni da primirišu bez bolne grimase na licu.
Sudeći po filmu State of Play, Holivud je i dalje detinjast, i voli, više nego 'leba da jede, da mu se raznorazni prilozi slivaju po prepunoj lepinji, zamašćenom papiru i, posledično, ukrase odeću žigom u vidu fleke. Teorijski, pričamo o političkom trileru, rimejku britanske serije koju (naravno) nisam gledao, ali ne sumnjam da je bolja od dela Kevina Mc Donalda.
Jer, iako u ovom slučaju na papiru imamo uzbudljivu priču o nategnutom odnosu mediji-političari, mestimično začinjenu dobrodošlim humorom na račun blogerske zajednice, te ništa manje vrednim prozivanjem korporacija, u naraciji se, iz želje da se pokriju i aspekti koji nemaju previše veze sa osnovnom temom, gubi kompas i sve ode dođavola u pravcu afera, čvrstih prijateljskih veza među ljudima i ljubavnih drama tvoreći na kraju klasičan naslov koji tek počiva na realnosti, a zapravo se preovlađujuće događa u našminkanoj utopiji (grč. - mesto koje ne postoji) na koje nas fabrika snova gotovo redovno upućuje svojim ostvarenjima.
Naravno, novac se za ovu namenu nije štedeo, a u budžet vredan 60 miliona dolara uračunati su i masni honorari Raselu Krou, Benu Afleku, Helen Miren, Robin Rajt Pen i Rejčel Mek Adams, koji su, ruku na srce, u ovom filmu na nivou svojih glumačkih reputacija. Ova imena su ne samo isplatila uložen novac, već su i pride ubrizgala nekih 30 miliona profita u američkim bioskopima. Uprkos respektabilnim tržišnim pokazateljima, State of Play je tek korektno urađena tezga u karijerama pomenutih glumaca, koje nastavljamo da pamtimo po nekim drugim naslovima. Iako se izlažem opasnosti da budem proglašen za neopevanog snoba koji u svakom delu traži umetnički dojam (što je tek delimično tačno, ako se pri punoj svesti zna šta se sve danas kiti tim oreolom iako sa umetnošću nema ni udaljene veze), zainteresovanima za temu koju (osnovno) obrađuje ovaj film preporučujem da pogledaju danski Kongekabale.

Djeca Patrasa – Zoran Ferić (Profil knjiga, Beograd, 2008)

Za Ferića sam prvi put čula kad su mi preporučili njegov roman Smrt djevojčice sa žigicama koji mi je pre svega delovao kao čudo, jer čitam nešto na „našem“ jeziku što se može okarakterisati kao horor roman. Tu je bilo sve – misterija na samom početku, sablasni otok, mala zajednica koja zataškava smrt jednog transvestita – prostitutke. Slično kao Tribusonov roman Potonulo groblje koji mi je ostao u sećanju kao nepretenciozna, tanka knjiga prepuna jeze.

Ferićev novi roman Djeca Patrasa ne počinje toliko transparentno sa svojom misterijom. U priči ispripovedanoj iz prvog lica (po svim detaljima, reklo bi se iz ugla Ferićevog alter ega) – gimnazijskog profesora koji se sa ženom doseljava u roditeljsku kuću, sablast se na junake spušta postepeno, ne kao neka nadnaravna sila ili konkretan događaj, već kao da se svi, njima do tada poznati elementi njihovih života iskrivljuju i, zaronjeni u paralelnu dimenziju, pokazuju sasvim novo, zastrašujuće lice.

Sa više strana Ferić crpe ovu sablast – iz nesigurnosti, strahova i paranoja glavnog junaka koji se ne želeći vraća u roditeljski dom primoran da ponovo sretne naizgled pohranjene duhove, kao i iz spleta okolnosti koje preseljenje pokreće – poznanstvo sa komšijskom porodicom.

Na prvoj ravni, posebno u rekapitulaciji sećanja koja Ferić pokreće veoma vešto, podstaknut detaljima u kući (ogledalo spram ulaznik vrata, npr.) neki detalji vuku na nepoznanicu Albaharijevih sredovečnih junaka koji, dolazeći u godine u kojima su bili njihovi očevi kada su ih prezreli ili sažaljevali zbog ćelavosti, bolesti, čudaštva sebi postavljaju pitanja jesam li ja ja, ili sam svoj otac. U ovome Ferić ide korak dalje, tj. konkretnije, pa junakovo batrganje u porodičnim uspomenama vaja u modlama ako ne hororičnih, ono bizarnih slika. Na drugoj ravni, u ispredanju mreže slučajnosti u koje Ferić ubacuje svoje likove, zaliči povremeno na Ostera, pa tako često junak bude u prilici da sebe posmatra sa strane i podvaja se u više navrata kao da ispituje sve moguće varijante sopstvenog života i tako zapanjeno opipava jedno veliko odsustvo na mestu gde bi trebalo da bude.

Otuđenost i strah zbog formi koje su zamenile te međusobne odnose, koja se pre svega ispituje kroz priču o braku dvoje glavnih junaka, nisu povod da ovaj pisac razvuče priču u nekom konremplativnijem smeru, već da svoje junake baca pred misteriozne zagonetke zbog kojih se ova knjiga čita gotovo u jednom dahu.

Plastični opisi kuće, kao i stalno insistiranje na uglovima gledanja, zamenama uloga, čine od ovog romana i preciznu, savršenu knjigu snimanja za film koji bih volela da pogledam.

Room At the Top (1959) – Jack Clayton

U svetlu nedavne dodele Oskara, evo jednog filma koji je pre pedeset godina dobio Oskara za najbolju žensku ulogu (Simone Signoret) i najbolji adaptirani scenario (Neil Paterson po romanu Johna Brainea). Jedan od prvih primeraka tzv. novog britanskog filma, Room At the Top se može podvesti i pod najbolje ljubavne filmove (ili filmove o tragičnim ljubavima ako to već nije sinonim).
Tradicija britanskog dokumentarnog filma iz 30-ih godina prošlog veka omogućila je da se društveni angažman ovih filmova osloni na filmski realizam.Iako se u filmu Room At the Top radnja dešava u fiktivnim britanskim gradovima, njihova svakodnevica i društveni profil su ukorenjeni u oštrom, dokumentarističkom pogledu na stvarnost. Jedan od postulata ovog novog filma bio je da se radnička klasa učini vidljivom na filmu. U Room At the Top klasa se ne uzima kao datost kojom se u priči barata, već se kroz putanju glavnog junaka ta datost preispituje. Simptomatično nazvan Džo, akcije glavnog junaka su potaknute pitanjem: a, zašto ne ja? Dakle, iako potiče iz fabričkog gradića u kom se deca iz kaljuge u koju se brzo ukopaju njihovi kamiončići i lopte podižu na jeftinoj hrani da glavom zarone u fabričku garež, on dospeva u gradić naseljen kancelarijskim radnicima koji se društvenim kodeksima i hijerarhijom drže podalje od privatnih poseda industrijskih magnata - njihovih vila i PEN klubova. Ova blizina blagodeti u Džou ne potencira toliko ambiciju za društvenim napredovanjem koliko inat i ponos u filmu živahno prikazan kao višak energije ovog živčanog dugajlije sabijenog u sobicu na potkrovlju gde mu noge vise preko kreveta a glava udara u plafon svaki put kad zazvoni telefon i ukaže se prilika da se prišljamči kakvom elitnijem skupu.
Veoma brzo, nakon što se Džo zagleda u ćerku bogatog biznismena i ona u njega (uprkos gunđanju majke), film hvata krivinu sa utabane Romeo i Julija priče -
navodno gonjen tom ljubavlju, Džo sve agresivnije insistira na svom mestu za VIP stolom, a njegov sukob sa udvaračem bogate izabranice nalik je borbi petlića. Postupno, uvođenjem na mala vrata nove junakove opsesije – vremešne glumice, zarobljene u braku sa dendijem koji je drži kao statusni simbol - autori filma raskrinkavaju romantični mit. Pre nego što junaka propusti ka vrhu daju mu mogućnost da razgraniči želi li da, kako tvrdi, herojski pobedi bogataše ili da se samo među njih infiltrira? Pitanje koje je i danas, u različitim verzijama, nužno postavljati, budući da pravi ključnu razliku između mita i istine i od odgovora na to pitanje zavisi jesmo li pobedivši druge poništili i sebe same.
Sva ova pitanja dotaknuta su i na polju priče – kroz genijalno napisane dijaloge između Džoa i Alice – koju Simone Signoret gradi na razmeđi noara i klasične melodrame. Po načinu na koji je dočarana njihova ljubavna priča, Room At the Top do danas ima slabu konkurenciju. Veliki je trud uložen da se napravi razlika između dva koncepta ljubavi koje Džo vodi sa obe žene, pa kao u svim velikim melodramama postaju dva pristupa životu. Dok prelazi iz zadimljenog potkrovlja koje deli sa Alice u sjajne dvorane i cvetne bašte na kojima, čak i kada ne figurira kao verenik bogataševe ćerke, figurira kao karikatura ljubavnika koji je preskočio ružičnjak da poljubi pasivnu draganu, pitanje a zašto ne ja, sve više potiskuje nužnost da se bude ono što jesi.
Na najvišoj tački Džoovog odnosa sa Alice (tačka u kojoj vam je jasno da čim im je toliko lepo, stvari neće izaći na dobro) stoji onirička scena u kojoj par, odeveni u identične mantile, po pljusku hodaju obalom mora. Preći put od društveno angažovane premise i realistički prikazanih radničkih kvartova do oniričke scene kao što je ova u kojoj izgleda kao da se junaci kupaju u vodi na skoro nerazaznatljivoj pozadini stvara utisak moći autora da pređe veliki put u potrazi za svojim izražajnim sredstvima, umesto držanja za koncept. Na istom mestu su uhvaćeni lepota i opasnost tog odnosa, jer između njih dvoje, u ovoj sceni nema nikakve prepreke, deluju skoro kao deca, a prepreka je opet velika, o čemu govori ogoljenost same scene kao retko ostvarivog trenutka u kom je moguće biti ono što jesi, uz nekog ko te takvog prihvata.
I sam naslov filma ukazuje na raščivijanost u svesti glavnog junaka – vrh društvene lestvice kom stremi i sobičak u potkrovlju u kom može biti ono što jeste.
I tako je nekako Room At the Top zavredeo mesto u samom vrhu mojih omiljenih filmova.

Gazda Paja - Napajanje (Black Sin Bassement Style)

Reci Aaaaa

Da pođemo od opštih mesta, ne mož' da škodi: koreniti smisao hip hop muzike, kao integralnog dela (post)pop kulture, je postizanje efekta zabavljenosti i kod izvođača i kod slušalaca. Zabavno je često sinonim za banalno, i ni hip hop nije pošteđen takvih sadržaja, kada šminka haustorsku prljavštinu iz koje potiče. Ali, u svojim boljim izdanjima, ovaj muzički pravac ima moć da zabavi i kada mu polazišta nisu zabavna. Na prizore realnosti sa kojih većina tržišno uspešnih pop produkata sklanja pogled u bezličnost, tonući u samodovoljni eskapizam koji ničemu ne služi, hip hop uporno pilji ne trepćući. Samim tim , na papiru može da bude mnogo zabavniji od vulgarno shvaćene zabave.


A brate gruvaj

Dakle, govorimo o prevazilaženju a ne o bežanju - veštini da u sebi samom pronađeš snagu za pozitivnost i vedrinu, uprkos sumornim stvarima koje se svakodnevno događaju oko tebe. Zabava uprkos svemu, upisivanje na otpisanost. Mladi beogradski reper Gazda Paja je na digitalnoj retrospektivi najboljih trenutaka svog dosadašnjeg, prethodne tri godine (2006-2009) stvaranog opusa u dobroj meri sa lakoćom uspeo da pomiri ove dve krajnosti - on ne žmuri ali se itekako zabavlja.


Treba mi lova feat. Loco

Nategnuta terminologija repa često se hvata za pojmove delivery i flow radi boljeg opisivanja tehničkih kvaliteta raspričanih majkodržača. Često su ova dva pojma podudarna, budući da stilizacija toka rima (flow) često predominantno određuje sam način izvedbe (delivery). Ali, kod Gazda Paje razlika između dva uvezena termina nalazi svoj razlog postojanja - reč je o dečku koji ima dijamantski blistav delivery rođenog šoumena, ali, uprkos uočenoj raznovrsnosti, na polju flowa ima još prostora za napredak.


Za sve moje ljude

Gazda prosto pleni svojom harizmom i urođenim osećajem da svojim razbrajalicama prenese istinski pozitivnu energiju betona metropole. Imamo posla sa majstorom ceremonije u punom smislu te reči. Uronjen u slavnu tradiciju repa iz prošle dekade (kako stranom, tako i domaćem), Paja svojim talentom sateruje mnoga etablirana imena srpske rep scene u ćošak. Kroz gustiš (obaveznih) rima u kojima (se) reprezentuje, ispoljava naklonost ka kanabisu i drugim agregatnim stanjima-sinonimima provoda, Beograđanin lako odbacuje životne fenomene stresa, tenzije, anksioznosti i drugih nusprodukata karijerizma, iako ih je veoma svestan. U svojoj opijenosti bitovima na potezu od Biggieja Smallsa preko ragga i funk dvorišta do Marinka Rokvića, koje potpisuju BKO i Skubi, Gazda Paja je dovoljno trezan da razborito odbaci i gangstersku pozu i uobičajene vidove žanrovske pojavnosti koji se prelamaju kroz odeću viđenu kroz prizmu mandatornog uslova za stilsku pripadnost. Imajući sve ovo u vidu, jasno je da je Gazda sa pomenutih kuljajućih vrela zvuka iz prethodne decenije na kome se napajao, upio sve neophodne minerale, vitamine i omega 3 masne kiseline i tako zaveštao na oltar suštine svoje nepretenciozno stvaralaštvo.


Pogled na svet feat. Prophet

Sve u svemu, Napajanje je solidan temelj na kome se u skorijoj budućnosti može izroditi blistav zamak. Potrebno je da se i dalje marljivo zida, šmirgla i kreči, a lutanje u mraku ćorsokaka satiričnih prepeva (Soko Štark) zaobiđe u širokom luku. Tada će već sada primećeni uglovi ubojitosti biti smrtonosno oštri.


Najluđi MC feat. Loco

Napajanje

La Guerra Infinita (Ricardo Iacona, 2008)

Ni dve godine nakon jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, ne nazire se epilog drame vezane za južnu srpsku pokrajinu. Nakon početnog ubrzanja za koje su direktno odgovorni zapadni tutori tzv. balkanske države, a zapravo okupiranog protektorata najveće vojne sile na svetu, trend priznavanja se potpuno zaustavio. Pošto su Republiku Kosovo priznali svi na koje je moglo da se utiče na ovaj ili onaj način, već prošle godine se talas priznavanja tzv. državnosti drastično proredio, a u ovoj godini do sada je zabeležen samo jedan takav slučaj - kada je još u januaru Kosovo priznala Mauritanija.
U srpskoj javnosti, većinski drogiranoj euforičnim evro-esidom priče o boljem sutra (koji se u međuvremenu pretvorio u malo bolje sutra, ako ste glasač DS, ili bolje malo sutra, ako imate oči), kosovska nezavisnost je demokratskim putem gebelsovski skidana sa dnevnog medijskog reda. U drugim državama, jednostrano proglašenje tzv. nezavisnosti bio je izvrstan šlagvort odvažnim televizijskim delatnicima da osmotre šta se to zaista dešava u "najmlađoj evropskoj državi" a da nije skopčano sa friziranim izveštajima. Nogu je povuklo sada već legendarno češko ostvarenje Oteto Kosovo, a iste, 2008. godine, italijanski novinar Ricardo Iacona je za potrebe programa Rai Tre stvorio dvodelnu emisiju Beskonačni rat, nedavno prikazanu na srpskoj državnoj televiziji, koje je propraćeno neviđenim interesovanjem gledališta. Reč je primernom komadu analitičkog novinarstva koji svojom hrabrošću, studioznošću i istinoljubivošću ima sve predispozicije da prevaziđe slavu svog češkog parnjaka.
Dok su se Česi prevashodno bavili prošlošću, Iacona se hvata u koštac sa neveselom kosovskom sadašnjošću. Prvi deo filma posvećen je nimalo ružičastom stanju na "oslobođenom" terenu. Nekadašnja OVK nije rasformirana, već kroz brojna paramilitarna i paradržavna tela nastavlja da funkcioniše iz senke, pružajući svoje pipke do svakog delića kosovske stvarnosti. Imamo prilike i da se uverimo kako stoji realno stanje vezano za izgradnju kuća srpskih povratnika - ganc novi domovi su potpuno ruinirani i poharani, dok su im zidovi slikovito ukrašeni ljudskim izmetom.
I ako taj deo multikulturalne priče kosovske svakodnevice za srpsko javno mnenje odavno nije tajna, vredan novitet predstavlja saznanje da je kriminalna prištinska paravlast u svojim tajnim i javnim oblicima uzrok noćnih mora i za mnoge Albance. Poput Šerloka Holmsa, Iacona prati brojne tragove kalašnjikova čiji su krvavi meci redovno završavali u telima neprijatnih svedoka. Služeći se logikom zdravog razuma, Iacona prati nestanak brojnih policajaca i novinara, te nesuđenih svedoka u Hagu, koji su se usudili da se javno bave likom i delom Ramuša Haradinaja, pravosnažno oslobođenog u Haškom Tribunalu, jednog od retkih političara današnjice koji je u toku obavljanja premijerske funkcije bio ranjen jer je učestvovao u jednom revolveraškom obračunu, zajedno sa članovima svog klana, koji se bezobrazno obogatio za vreme rata. Treba li reći da je ranjeni Haradinaj, odmah po puškaranju zbrinut u NATO bazi Bondstil, a zatim munjevito prebačen na lečenje u Nemačku? Iacona nalazi za shodno da takve neprijatne informacije prosledi svojim gledaocima, sugerišući da je car go "na samo sat vremena leta od Rima". Njegove sumorne nalaze potvrđuju brojni svedoci i članovi rodbina pobijenih, koji kako sami kažu "nemaju čemu da se raduju kada je proglašena nezavisnost".
Autor se ne zadovoljava traženjem rupa u kljakavom albanskom alibiju za sva nepočinstva koji se pravdaju ovim ili onim ljudskim pravima, već se ustremljuje na silu koja bi trebalo da održava red i mir u južnoj srpskoj pokrajini a u praksi ne radi ništa - a to su pripadnici NATO, saučesnici u najvećim etničkim čišćenjima na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Kada u kosovsku formulu tehnologije vlasti uđe i osnovni sastojak oličen u velikim profitima od trgovine drogom, Iacona preko Makedonije i Istanbula stiže do Avganistana kako bi kamerom osvedočio anarhiju i nemoć zapadnih snaga u uzaludnoj borbi sa talibanima, silom koja se naružava zahvaljujući sredstvima koje dobija od prodaje heroina. Taj heroin se preko Turske prebacuje na Kosovo, NATO žmuri i ne vidi šta se događa i tako posredno postaje saučesnik u ubijanju svojih vojnika na Srednjem Istoku.
Mnogima se ovakva praksa čini kao sumanuta, ali tako je samo na prvi pogled. Uvidom u istorijske činjenice, jasno je kao dan da je ovo što se danas događa samo prethodnica onoga što se događalo juče. Podsetimo, u stvaranju talibana lavovski su učestvovale SAD u borbi protiv Sovjetskog Saveza, skorašnji građansko-verski ratovi na Balkanu redovno su na strani islamskih fundamentalista nailazile i na jedinog svetskog hegemona, o čemu je iscrpno pisao nemački novinar Jürgen Elsässer u svojoj knjizi Kako je džihad stigao na Balkan. Na kraju krajeva, dejstvima NATO avijacije je i došlo do okupacije Kosova, važne tačke u unosnom heroinskom poslu koji povezuje kontinente, a dolaskom stranih okupatora u ovu siromašnu azijsku zemlju beleži se značajan porast prinosa opijumskog maka iz godine u godinu. Iacona koristi veštinu neposrednosti kako bi iz priča meštana došao do istine koja se ne izgovara glasno - seljaci su prepušteni na milost i nemilost talibanskih bosova, i ako ne uzgajaju mak, neće imati od čega da prehrane svoje brojne porodice.
Beskonačni rat svojim dubokim zahvatom predstavlja vrhunsko televizijsko štivo koje podseća na osnovnu davno proklamovanu funkciju ovog medija - nastojanju da edukuje publiku. Jedina zamerka na račun filma je što Iacona povremeno u svojim nastojanjima da dođe do opipljivih teza mora da crta svojim sagovornicima šta želi od njih da čuje i na tim mestima prestaje da bude televizijski novinar i pomalo počne da liči na policijskog islednika, podsećajući nas na agresiju kao vrhovnu odliku televizije novog milenijuma. Srećom, tih trenutaka je sve manje kako emisija odmiče, a šarm čitavoj priči daje i dramatična sinhronizacija svih protagonista na italijanski jezik. Naravno, emisija je momentalno jutjubovana, i može se pogledati u celosti na ovom popularnom servisu, a nezvanično se najavljuje i njen treći deo.