недеља, 05. април 2009.

DoKiMentarci RTS


Pošto je češko "Oteto Kosovo" prošle godine povuklo nogu, pokazavši da itekako postoji interesovanje za dokumentarne sadržaje vezane za kosovske teme sa zadrškom u pogledu uobičajenih holivudskih podela uloga, desetogodišnjica početka agresije na našu zemlju poslužila je kao dobar datum za premijere dva dokumentarca domaće proizvodnje o ovoj tematici. Da mi je neko pre desetak godina pričao da ću 2009. sa RTS-ovog sajta da skidam dokumentarce o Kosovu, grohotom bih se nasmejao, ali eto i to se dešava i koliko god vam smetao Tijanićev znoj i njegovi poslovni potezi, neke činjenice u vezi sa njegovim radom takođe ne bi smele da budu prećutane.
Prvi od dva dokumentarca u nizu je trodelni serijal "Bombardovanje" koje je RTS radio u koprodukciji sa Vremenom, tj. u ovom slučaju Vreme filmom, koji se već istakao kao firma koja je specijalizovana za ovu vrstu obrade događaja iz bliže prošlosti - njihova čeda su filmovi poput "Jedinice" (nisam gledao), "Pada Krajine" (odličan) i "Atentat na Đinđića - medijska pozadina" (zaspao na pola).
Bez sumnje ovo je najambicioznije zamišljen film u produkciji ove kuće, autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić su nesumnjivo uložili dosta truda u sistematizaciji kompleksnih i nemalo protivurečnih događaja koji su doveli do jednog od najneravnopravnijih ratova u istoriji čovečanstva. Podela u tri celine pod nazivima "Put u Rat", "Kako se vodio rat" i "Žrtve rata" je prilično dobro zamišljena sa metodološke i hronološke tačke gledišta. Čini se da su autori uspeli da zauzmu objektivan stav kome su vidljivo težili, ne prećutkujući zlodela nijedne od strana u sukobu, kako pojedinih Miloševićevih pandura i vojnika, tako ni albanskih terorista i njihovih zapadnih tutora maskiranih u mirotvorce.
Korektno su obrađene teme medijske pozadine agresije, same pripreme za agresiju i zapadna umešanost u etnički sukob. Posebnu vrednost ovaj serijal ima u svom drugom i trećem delu gde su svoje iskaze dali brojni srpski policijski i vojni zvaničnici, neposredni akteri u ovom ratu te brojni očevici zapadne humanitarne prakse koji su se sa suzama u očima prisećali najtežih trenutaka svojih života. Odluka autora da ne idu suviše u patetiku, ne zadržavajući se na trenucima kada vidno potrešeni ispitanici briznu u plač ili lelek, ovom prilikom se pokazala kao dobra.
No, na žalost, autorima su se potkrale i materijalne greške, kojih u filmovima ovog tipa, filmovima koji imaju aspiraciju da budu tretirani kao istorijski dokumenti, prosto i jednostavno nedopustivi. Već na samom početku, NATO akcija agresije se imenuje kao "Milosrdni anđeo", iako je reč o operaciji "Združena snaga" ("Allied Force"), što bi iskusno pero poput Filipa Švarma moralo da zna. Zatim se pominje neki "sveti Eudiđio" kao posrednik u sporazumu Milošević-Rugova o normalizaciji školstva na Kosovu iz septembra 1996. iako je reč o vatikanskom redu "Sveti Euđidio", specijalizovanom za pokretanje mirovnih inicijativa po sveta. Najzad, čuveni Vilijem Voker, šef Verifikacione misije OEBS na KiM (čija je uloga u opremanju i obučavanju snaga OVK, sa moje tačke gledišta, u samom serijalu nedovoljno jasno i samim tim kukavički objašnjena) je čak dva puta prekršten u Kristofer. Sve ove zamerke kvare inače povoljan utisak o ovom, ambiciozno zamišljenom i korektno urađenom projektu koji je uz malo više pažnje pri realizaciji mogao da bude istinski biser srpske dokumentaristike.
Na sreću, drugi film iz ovog serijala - Račak - Laži i istine, delo Slavena Kranjca u potpunosti zaslužuje ovakve epitete. Montiran po ugledu na Kulturni nokaut, ovaj dokumentarac govori o čitavom događaju koji je poslužio kao povod za agresiju rečima njegovih glavnih aktera i neposrednih svedoka, poput novinara "Figaroa" Renea Žirara.
I dok srpski zvaničnici sa dosta argumenata govore o legalnoj akciji protiv naoružanih pripadnika OVK, gledalac će se naći u nemalom čudu prisustvujući igri gluvih telefona između Vilijema Vokera i Helene Rante, glavnih učesnika ove crnohumorne medijske komedije koja je svoje razrešenje dobila u vidu projektila koji su nam padali na glavu. Zbog toga ovaj film ima neviđenu vrednost; on na profesionalan način pokazuje svu dubinu zahvata stigmatizacije srpskog naroda tokom devedesetih godina prošlog veka, stigmatizacije koja se sa nesmanjenom žestinom nastavlja i danas. Nakon gledanja ovog filma, postaje prilično jasno kome je odgovoralo da muti bistru vodu i ko uporno u ovim godinama nastavlja sa tom praksom radi ostvarivanja sopstvenih interesa a na štetu ljudi koji na ovim prostorima pokušavaju da, uprkos svemu, žive.
U ovom skučenom prostoru, nama, koji se ne slažemo sa takvim delovanjem, preostaje samo da se sećanjem borimo protiv zaborava. U tom smislu, gledanje filma "Račak - istine i laži" je nezaboravno iskustvo, te se stoga preporučuje i onima koji "inače sve znaju o tome", a posebno onima kojima je "Kosova preko glave". Imaće šta da vide.

P. S. Čitaocima koji ne pripadaju ovim "progresivnim grupacijama", preporučujem i tri odlična teksta koja su objavljena u engleskom on-line magazinu Sp!ked povodom desetogodišnjice početka 21. veka na ovim prostorima:
Ubijanje srpskih civila nije ratni zločin
Kosovsko nasleđe? Međunarodni paternalizam
i moj omiljeni:
Medijska agresija na Srbiju
Tekstovi su na engleskom jeziku.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.