Prođe 24.

Navrši se deset godina od početka NATO agresije. Naravno, otišao sam da vidim šta se dešavalo na svenarodnom protestu – Srbija je svet, svet protiv NATO, na Trgu. Saobraćaj se nesmetano odvijao, nije bilo previše ljudi. Sa video bima su išle razne slike, a sa ozvučenja razne „patriotske“ pesme. Mene lično je dočekala nesnosna „Volimo te otadžbino naša“ kojom su nam svojevremeno ispirali strugotine zdravog razuma. Rečima se ne može opisati koliko ta pesma u meni izaziva osećanje stida, a da to ne umem racionalno da objasnim.

Gledao sam događanja sa pristojne udaljenosti i iritirala me baba koja je vitlala panoom sa slikom pokojnog preCednika, izgleda da je nisu informisali da su njegovi naslednici u međuvremenu ušli u fazu saradnje sa svetom, koja nekako, a u stvari nametnuto stoji u opoziciji prema osećanju pripadnosti svom narodu.

Generalno, meni su mitinzi dosadni još od 1996. kada je nas šačicu Vuk zapitao „Znate li vi šta „kul“ znači na jeziku romskom“ onom svojom književnom glasinom. Crni Vuk na belom prahu je definitivno spustio roletnu na moje pozitivno poimanje politički motivisanih masovnih okupljanja kada je u proleće 2000. rekao „da ne može ništa da uradi dok nas na ulicama ne bude pola miliona“, i tako drsko i omalovažavajuće pljunuo u lice svih nas pedesetak hiljada prisutnih tim povodom. Da sa pola miliona na ulicama nešto može da uradi bilo ko, pokazao je Dr Vojislav nekoliko meseci kasnije, a Vuk je morao da se zadovolji činjenicom da je godinama "najjače tresao šljivu komunizma".

Ipak, i dalje idem na mitinge iz nekih svojih intimnih razloga – kada se slažem sa njihovom osnovnom porukom, a ovom prilikom sam otišao jer se slažem sa mišlju da NATO agresija i sve njene direktne i indirektne žrtve ne bi trebalo da se zaborave.

Očekivao sam više ljudi, ali sam posle malo sam sa sobom izteoretisao zašto ih je bilo ispod mojih očekivanja: Srbi koji se slažu sa sps-ikonografijom „patriotizma“ po svojoj prirodi nisu okrenuti ka uličnim manifestacijama – to je generacija koja je provela devedesete hipnotisana uz televizor, navijajući glasno i psujući sebi u brk. Uz njih idu mlađi ljudi koji misle da se vrednosti patriotskog usmerenja najbolje čuvaju tako što se ostaje veran nekim tuđim interpretacijama patriotizma i tu se varaju. Kao i sve druge čovekove potrebe, i potreba za ukorenjivanjem mora da se zaliva i presađuje. Da bi ostavila neki trag u vremenu, potrošači moraju postati proizvođači, inače smo osuđeni na „Volimo te otadžbino naša“, što je možda pesma uz koju nekima zaigra srce, ali mene podseća samo na smrt. I ne samo mene, već i gomilu onih koji su bez većeg interesa ili sa psovkom na jeziku prolazili pored čitave manifestacije, otupeli od opstajanja i sa samo jednom željom - da ih svi ostave na miru. Oni su odavno digli ruke od stvari koje ne mogu da razumeju, pa zato i žive smrt linije manjeg otpora, preživljavanja od danas do sutra i lađenja jaja u zavetrini ruševina. To je legitimna opcija, koja u sebi ne nosi ni tračak inspiracije, mada inspiriše misao zahtevnije polovine nasdvoje koja glasi "Kada se dosađujemo, mi smo srećni".

Iz kulturne perspektive patriotizma, stvari u Srbiji stoje tragično. Ne postoji kulturna elita koja je kadra da stvara vrednosti inspirisane nacionalnim nadahnućem u duhu vremena, neki minimum dostojanstva ispod koga se ne ide. Ono što se ovde podrazumeva pod kulturnom elitom, zapravo je takođe prepisivački raspoloženo ka Zapadu, a negativno (oni bi rekli: kritički) nastrojeno prema sopstvenom narodu, što nije vrednost po sebi, jer svaliti sve na grbaču naroda nije poseban izazov i ne proizvodi vrednosti. Znači da su i ovi elitisti u najboljem slučaju prepisivači, i mnogo ređe proizvođači nego potrošači. Zato smo svi đuture ponavljači.

Reći ću i ovo - zasmetaju mi neke manifestacije primitivizma u ime borbe protiv primitivizma. Kao kad su Srpski Evropljani puštali balone sreće zbog PreCednikove smrti u Hagu, to je bilo veoma neukusno, a sličan neukus sam primetio i danas na više mesta, recimo fejsbuku, i, pogađate, sajtu „Peščanika“ gde se nevešto sprdalo sa obeležavanjem desetogodišnjice početka agresije. Agresije u kojoj su i neki ne-nacionalisti poginuli, u kojoj su neki civili pobijeni, u kojoj je život izgubilo četiri hiljade građana Srbije, agresije u kojoj su neki ljudi koje srećemo svaki dan ostali bez oca, brata, sina, unuka... U redu je da se ne slažeš sa tom i takvom politikom, ali gore opisano izražavanje je i gaženje po leševima nevinih, a to nije ni smešno, ni samosvesno, ni kulturno, zar ne? Esencija civilizovanosti je uglađenost, suština javne kulture krije se u suzdržanosti. Ne ide mi u glavu, ali i dalje naivno verujem da ljudi takve stvari čine iz neznanja, a ne zato što su zli.

Stoga je kulturna renesansa u duhu vremena, nad-ideološka i nad-partijska redefinicija poimanja patriotizma na način koji korespondira sa mladim naraštajima imperativ. Ne znam šta je to, ali znam da se po to ne ide ni u Brisel, ni u Vašington, ni u Moskvu, ni u Peking. To je biljka koja treba da raste i izraste ovde, i služi nam kao zaklon od nevolja, a za pelcere je samo nebo granica. Evo, ko je znao za n islandskih bendova pre ekonomskog buma Islanda (koji je nestao u dimu ekonomske krize)? Da li znate gde sam gledao emisiju o Ibrahimu Rugovi, na dan kada je gandijevski vođa kosovskih Albanaca preminuo? Ni na BBC-ju, ni na CNN-u... već na kanalu kulture – nemačko-francuskom programu Arte. Kapirate?

Možda ipak ne, možda su sve ovo trice i kučine koje nas samo usporavaju na putu ka Evropi (btw, onaj stensil „U 2009. želim da... koračam Evropom“ je ispunjen – Srbija je oduvek evropska zemlja). Naravno, ne slažem se sa tim. Mislim da treba da se okrenemo sebi u konstruktivnom smislu, čini mi se da je From podelio ljudsku delatnost na konstruktivnu i destruktivnu, a mi decenije provodimo u destrukciji pohlepe, potrošnje, nepažnje, lenjivosti i bahatosti, u destrukciji koja će nas, ako ne pogledamo sami sebe, na kraju sve kompletno proždrati. Pesimizam vreba iza svakog ćoška, nema para, svi su napeti, to se oseća u vazduhu. Sada je izazov biti jak sam sa sobom i ostaviti nešto vredno iza sebe. Nešto... istinito. Za početak, treba nam podnošljiviji ambijent, a ovo je njegova mrljava skica.