...-Čekaj čekaj, postoji razlika između patriotizma i nacionalizma!
-Kapiram šta hoćeš da kažeš, ali mnogi se ne slažu sa tobom. Evo na sajtu „Peščanika“ imaš tekst u kome se kaže: „Pronađi uljeza: patriotizam-nacionalizam-šovinizam-fašizam.“ Odgovor: „Nema uljeza.“
-Hmmm... U Engleskoj, a posebno u Americi, patriotizam je nešto lepo, dok nacionalizam ima strašno ružno značenje.
-Njihov patriotizam se ostatku sveta prikazuje kao najgori nacionalizam.
Eto tako je na našoj minuloj di-džej večeri tekao razgovor između mene i cenjene blogerke, na čijem blogu možete pročitati i Kišov sada već legendarni tekst o nacionalizmu. Svestan da me mnogi percipiraju kao nacionalistu, tražio sam se u tom tekstu i nisam se našao, i što da lažem, pao mi je kamen sa srca.
Još sam blogerki preporučio da proba da u tom tekstu zameni pojmove „nacije“ i „nacionalizma“ pojmovima „materijalizma“ i „profita“ i dobiće manje više jednako merodavan tekst. Za feminizam već nisam toliko siguran, hehehe. No, hajde da pričamo o nacionalizmu – i to o srpskom nacionalizmu.
Nacionalizam, baš kao i demokratija, baš kao i revolucija – svi zajedno dele sudbinu ideologizovanih pojmova – to su reči koje su lišene bilo kakvog značenja. Vladarima sveta i jeste u interesu da sve bude ugodno i nejasno, što bi srpski nacionalizam bio izuzetak?
Razumem sve koji ga ne vole – ne vole ga zbog njegovih reprezenata – bandita koji su ubijali decu u vozu u Štrpcu, bandita koji su krali po ratištima, bandita koji sede u foteljama i izdrkavaju se nad svojim podređenima u ime „državnih razloga“ i „interesa“ kojima daju formu opštosti, a u stvari su samo plod vaćaroške kombinatorike.
To je možda nacionalizam, i ako jeste, ja nisam nacionalista. Meni se gade takvi ljudi.
Nacionalizam nije ni estetska kategorija, mada neprestano traži načina da se estetizuje, on nema snage da dopre dalje do kiča, što je ubedljivo objašnjeno na ovom mestu, ali onako kako dolikuje, bez zlih namera.
Pokušao je pokojni premijer nešto da objasni, njemu je bilo jasno da bez nacionalizma nema države, ali meci su ga sprečili da bolje objasni šta je patriotizam. Ili je taj i takav patriotizam, na kraju balade, u njegovoj interpretaciji zavisio od spoljašnjih faktora više nego što bi trebalo.
Sa
druge strane, označavanjem srpskog nacionalizma kao jedino malignog u regionu hteli-ne hteli dolazimo do apologije drugih, ništa manje razornih nacionalizama čiji temelje postojanja nalazimo u ruševinama srpstva. Mnogo je onih među nama koji se dive Hrvatskoj i njenom položaju na putu ka evropskom Eldoradu, ali žao mi je, država u kojoj je ceo jedan narod oteran, zato što je bio drugi narod, ne može biti uzor nikome. Još kada ti o tome lekcije drže oni koji su odande došli ovde, onda ti postane jasno koliko ima sati. Kasno je.
Mnogima od nas se sviđa Sarajevo, ali gde je 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti? Neće biti da su ih oterali Srbi koji su držali taj grad pod opsadom tri godine. Zato ni Sarajevo ne može biti uzor nikome, iako se za takvo izdaje.
Da ne pričam o Kosovu i njihovim demokratskim liderima. Ako tako izgledaju pobednici, mnogo mi je drago što smo izgubili sve nedavne ratove – pravi dobitnici se i onako baškare po svojim bazama diljem nekadašnje ’ladovine naroda i narodnosti.
Nacionalizam je jedno osećanje pripadnosti koje se ispoljava u odnosu prema drugom i postoji isključivo u takvim relacijama, da odvoji jednu grupu ljudi od drugih, povezujući ih zajedničkim simbolima. Polazeći od toga, stižemo do činjenice da hejteri srpskog nacionalizma postaju apologete okolnih nacionalizama. Dovoljno je videti kakva se pitanja postavljaju u Srbiji, e takva nećete čuti u okolnim „zemljama“. Bilo kako bilo, Srbi su i dalje tamošnji idoli, a kako i ne bi.
Avaj, Srbi imaju preča posla. Imaju karikaturu od države, karikaturu od napretka, karikaturu od sebe samih. Ali, ne predaju se, uporni su u svojoj skorojevićkoj misiji – da se pošto poto dopadnu drugima. Stoga, srpski nacionalizam verbalnog usmerenja i ne ide dalje od bola usled neuzvraćene ljubavi sveta, od želje da se tom i takvom svetu pripada, da se što više liči na njega. Kao na maturi, svima je stalo da čuju komplimente na račun svog izgleda – radilo se za to, ej! Mnogima je to maturantsko ponašanje jedini smisao života, devojke navijaju satove ne bi li fasadom prikrili pustoš nutrine. Nepostojanje sistema dovodi do pojačanog trošenja banalnog života. Traži se smisao tamo gde ga nema.
Usled nepostojanja sistema prihvataju se tuđi modeli. Koji god tuđi model da pogledaš, on se bazira na naciji. Zato je nacionalizam tako zajeban. Kao nužno zlo, loše je sa njim, a bez njega nemoguće. Ovdašnje kosmopolite to nikako da shvate – njihov pogled na svet proizilazi iz nacionalnog, a ne u sudaru ova dva viđenja – jedino u Srbiji kosmopolita mrzi svoju naciju, o kakvog li apsurda. Iz toga nastaje samo ono što imamo danas – simulaciju, koja je jadna da jadnija ne može biti.
I zato imamo milione „svetski poznatih“ Srba u svim sferama ljudskog delanja koji su dokazali svoj kvalitet tek kad su pobegli odavde, ko je ovde poznat i uspešan po pravilu ima nekog iza sebe, i nije garant nikakvog kvaliteta, već više maneken mizernih vremena u kojima živimo, i tu mislim i na snage akcije i na snage reakcije, uz nekoliko časnih, nehedonističkih izuzetaka. Nepostojanje sistema upućuje na oponašanje drugih, uvek moraju drugi da nam pokažu šta kod nas valja, kao da nam daju znak kad možemo da se nasmejemo i kažemo brate ovaj je naš. Inače, sedi i plači, ne valjaš!
I samim tim što ne proizvodimo samodovoljne vrednosti – mi nemamo sa čim da izađemo pred svet. Nema plana, nema strategije, nema ulaganja. Nema ni rezultata.
Lenji, kakvi smo, mrzimo da radimo, a sve najbolje znamo, pa nećemo ni da naučimo. Ne radeći, nemamo čime da se hvalimo, ali to radimo. Nacija kratkog daha brzo gubi živce a nije spremna da uči, radije bi da se malo odmori. Takav haos nas je i doveo dovde. Što si na višoj poziciji, manje si u obavezi da radiš – ima ko će to da radi za tebe. Besplatno, naravno, pa da svi zamrze rad, i tako ukinu radost. Zato ćemo stalno nešto da planiramo, da se podcenjujemo ili precenjujemo i u svakom slučaju ispadamo smešni. Ispunjenim ljudima dovoljna pohvala su njihovi rezultati, najveći uspeh je poznavati sebe. Uspesi otvaraju vrata samopouzdanja, samopouzdanje je ključ uspeha. Obrni-okreni, u osnovi svega je vera.
Ne poštujući obaveze prema sebi samima, tako mali u svojim očima, okrenuli smo se omiljenom nacionalnom sportu: dodatnom ruženju sebe samih. Solidarnost – najveći neprijatelj lešinarskog kapitalizma, ovde ne stanuje. Pucaju afere na sve strane, iznosi se istina, svi kipte od besa i sležu ramenima u isti mah, savijenih kičmi u koja su zarivena duga sečiva.
Pri ruci je daljinski upravljač koji se izlizao od upotrebe – do pre neki mesec svi su pratili američke predsedničke izbore i mogli su da vide da se budućnost ne gradi na pesimizmu. Iako Amerikancima ni optimizam neće pomoći, ali to je već druga priča.
I kao što se mora priznati da je argument sveštenih lica protiv homoseksualizma da nijedno poznato društvo ne počiva na ljubavi prema istom polu dosta solidan, ali neupotrebljiv u homofobične svrhe, dodajem ja, isto tako nema osporavanja da je nacionalizam ili kako god mu već davali ime u samom temelju svake uspešne, samoodržive države iliti sistema. Ne znajući ko smo, nije ni čudo da nestajemo. Da li smo na to spali? Ništa se ne događa slučajno, i izgleda da bolje ni ne zaslužujemo.
Georg Zimel je zabave iliti žurke definisao kao „umetničke stilizacije realnog života“. Ko se na njima najbolje provodi? Daveži koji vuku sve žive za rukav, likovi koji doživljavaju ekstazu u fizičkim obračunima ili oni koji se nekad smaraju a nekad zezaju ali se u globalu drže dostojanstveno? Živi se i posle žurki. Nije slučajno ovo napisano na današnji dan. Kosovo je Srbija.
-Kapiram šta hoćeš da kažeš, ali mnogi se ne slažu sa tobom. Evo na sajtu „Peščanika“ imaš tekst u kome se kaže: „Pronađi uljeza: patriotizam-nacionalizam-šovinizam-fašizam.“ Odgovor: „Nema uljeza.“
-Hmmm... U Engleskoj, a posebno u Americi, patriotizam je nešto lepo, dok nacionalizam ima strašno ružno značenje.
-Njihov patriotizam se ostatku sveta prikazuje kao najgori nacionalizam.
Eto tako je na našoj minuloj di-džej večeri tekao razgovor između mene i cenjene blogerke, na čijem blogu možete pročitati i Kišov sada već legendarni tekst o nacionalizmu. Svestan da me mnogi percipiraju kao nacionalistu, tražio sam se u tom tekstu i nisam se našao, i što da lažem, pao mi je kamen sa srca.
Još sam blogerki preporučio da proba da u tom tekstu zameni pojmove „nacije“ i „nacionalizma“ pojmovima „materijalizma“ i „profita“ i dobiće manje više jednako merodavan tekst. Za feminizam već nisam toliko siguran, hehehe. No, hajde da pričamo o nacionalizmu – i to o srpskom nacionalizmu.
Nacionalizam, baš kao i demokratija, baš kao i revolucija – svi zajedno dele sudbinu ideologizovanih pojmova – to su reči koje su lišene bilo kakvog značenja. Vladarima sveta i jeste u interesu da sve bude ugodno i nejasno, što bi srpski nacionalizam bio izuzetak?
Razumem sve koji ga ne vole – ne vole ga zbog njegovih reprezenata – bandita koji su ubijali decu u vozu u Štrpcu, bandita koji su krali po ratištima, bandita koji sede u foteljama i izdrkavaju se nad svojim podređenima u ime „državnih razloga“ i „interesa“ kojima daju formu opštosti, a u stvari su samo plod vaćaroške kombinatorike.
To je možda nacionalizam, i ako jeste, ja nisam nacionalista. Meni se gade takvi ljudi.
Nacionalizam nije ni estetska kategorija, mada neprestano traži načina da se estetizuje, on nema snage da dopre dalje do kiča, što je ubedljivo objašnjeno na ovom mestu, ali onako kako dolikuje, bez zlih namera.
Pokušao je pokojni premijer nešto da objasni, njemu je bilo jasno da bez nacionalizma nema države, ali meci su ga sprečili da bolje objasni šta je patriotizam. Ili je taj i takav patriotizam, na kraju balade, u njegovoj interpretaciji zavisio od spoljašnjih faktora više nego što bi trebalo.
Sa
druge strane, označavanjem srpskog nacionalizma kao jedino malignog u regionu hteli-ne hteli dolazimo do apologije drugih, ništa manje razornih nacionalizama čiji temelje postojanja nalazimo u ruševinama srpstva. Mnogo je onih među nama koji se dive Hrvatskoj i njenom položaju na putu ka evropskom Eldoradu, ali žao mi je, država u kojoj je ceo jedan narod oteran, zato što je bio drugi narod, ne može biti uzor nikome. Još kada ti o tome lekcije drže oni koji su odande došli ovde, onda ti postane jasno koliko ima sati. Kasno je.Mnogima od nas se sviđa Sarajevo, ali gde je 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti? Neće biti da su ih oterali Srbi koji su držali taj grad pod opsadom tri godine. Zato ni Sarajevo ne može biti uzor nikome, iako se za takvo izdaje.
Da ne pričam o Kosovu i njihovim demokratskim liderima. Ako tako izgledaju pobednici, mnogo mi je drago što smo izgubili sve nedavne ratove – pravi dobitnici se i onako baškare po svojim bazama diljem nekadašnje ’ladovine naroda i narodnosti.
Nacionalizam je jedno osećanje pripadnosti koje se ispoljava u odnosu prema drugom i postoji isključivo u takvim relacijama, da odvoji jednu grupu ljudi od drugih, povezujući ih zajedničkim simbolima. Polazeći od toga, stižemo do činjenice da hejteri srpskog nacionalizma postaju apologete okolnih nacionalizama. Dovoljno je videti kakva se pitanja postavljaju u Srbiji, e takva nećete čuti u okolnim „zemljama“. Bilo kako bilo, Srbi su i dalje tamošnji idoli, a kako i ne bi.
Avaj, Srbi imaju preča posla. Imaju karikaturu od države, karikaturu od napretka, karikaturu od sebe samih. Ali, ne predaju se, uporni su u svojoj skorojevićkoj misiji – da se pošto poto dopadnu drugima. Stoga, srpski nacionalizam verbalnog usmerenja i ne ide dalje od bola usled neuzvraćene ljubavi sveta, od želje da se tom i takvom svetu pripada, da se što više liči na njega. Kao na maturi, svima je stalo da čuju komplimente na račun svog izgleda – radilo se za to, ej! Mnogima je to maturantsko ponašanje jedini smisao života, devojke navijaju satove ne bi li fasadom prikrili pustoš nutrine. Nepostojanje sistema dovodi do pojačanog trošenja banalnog života. Traži se smisao tamo gde ga nema.
Usled nepostojanja sistema prihvataju se tuđi modeli. Koji god tuđi model da pogledaš, on se bazira na naciji. Zato je nacionalizam tako zajeban. Kao nužno zlo, loše je sa njim, a bez njega nemoguće. Ovdašnje kosmopolite to nikako da shvate – njihov pogled na svet proizilazi iz nacionalnog, a ne u sudaru ova dva viđenja – jedino u Srbiji kosmopolita mrzi svoju naciju, o kakvog li apsurda. Iz toga nastaje samo ono što imamo danas – simulaciju, koja je jadna da jadnija ne može biti.
I zato imamo milione „svetski poznatih“ Srba u svim sferama ljudskog delanja koji su dokazali svoj kvalitet tek kad su pobegli odavde, ko je ovde poznat i uspešan po pravilu ima nekog iza sebe, i nije garant nikakvog kvaliteta, već više maneken mizernih vremena u kojima živimo, i tu mislim i na snage akcije i na snage reakcije, uz nekoliko časnih, nehedonističkih izuzetaka. Nepostojanje sistema upućuje na oponašanje drugih, uvek moraju drugi da nam pokažu šta kod nas valja, kao da nam daju znak kad možemo da se nasmejemo i kažemo brate ovaj je naš. Inače, sedi i plači, ne valjaš!
I samim tim što ne proizvodimo samodovoljne vrednosti – mi nemamo sa čim da izađemo pred svet. Nema plana, nema strategije, nema ulaganja. Nema ni rezultata.
Lenji, kakvi smo, mrzimo da radimo, a sve najbolje znamo, pa nećemo ni da naučimo. Ne radeći, nemamo čime da se hvalimo, ali to radimo. Nacija kratkog daha brzo gubi živce a nije spremna da uči, radije bi da se malo odmori. Takav haos nas je i doveo dovde. Što si na višoj poziciji, manje si u obavezi da radiš – ima ko će to da radi za tebe. Besplatno, naravno, pa da svi zamrze rad, i tako ukinu radost. Zato ćemo stalno nešto da planiramo, da se podcenjujemo ili precenjujemo i u svakom slučaju ispadamo smešni. Ispunjenim ljudima dovoljna pohvala su njihovi rezultati, najveći uspeh je poznavati sebe. Uspesi otvaraju vrata samopouzdanja, samopouzdanje je ključ uspeha. Obrni-okreni, u osnovi svega je vera.
Ne poštujući obaveze prema sebi samima, tako mali u svojim očima, okrenuli smo se omiljenom nacionalnom sportu: dodatnom ruženju sebe samih. Solidarnost – najveći neprijatelj lešinarskog kapitalizma, ovde ne stanuje. Pucaju afere na sve strane, iznosi se istina, svi kipte od besa i sležu ramenima u isti mah, savijenih kičmi u koja su zarivena duga sečiva.
Pri ruci je daljinski upravljač koji se izlizao od upotrebe – do pre neki mesec svi su pratili američke predsedničke izbore i mogli su da vide da se budućnost ne gradi na pesimizmu. Iako Amerikancima ni optimizam neće pomoći, ali to je već druga priča.
I kao što se mora priznati da je argument sveštenih lica protiv homoseksualizma da nijedno poznato društvo ne počiva na ljubavi prema istom polu dosta solidan, ali neupotrebljiv u homofobične svrhe, dodajem ja, isto tako nema osporavanja da je nacionalizam ili kako god mu već davali ime u samom temelju svake uspešne, samoodržive države iliti sistema. Ne znajući ko smo, nije ni čudo da nestajemo. Da li smo na to spali? Ništa se ne događa slučajno, i izgleda da bolje ni ne zaslužujemo.
Georg Zimel je zabave iliti žurke definisao kao „umetničke stilizacije realnog života“. Ko se na njima najbolje provodi? Daveži koji vuku sve žive za rukav, likovi koji doživljavaju ekstazu u fizičkim obračunima ili oni koji se nekad smaraju a nekad zezaju ali se u globalu drže dostojanstveno? Živi se i posle žurki. Nije slučajno ovo napisano na današnji dan. Kosovo je Srbija.
.jpg)
Постови
