Bolesno Grinje - Krvave ruke - krvavi novac (Endless Brutality of Men)

Zagrebačke hardcore legende Patareni svojevremeno su ispisale relevantne stranice ovog žanra u svetskim okvirima, važeći za jedan od prvih grindcore sastava ikad. Puljani Bolesno Grinje nastavljaju sa hrvatskim doprinosom antologiji muzičkog beskompromisa.
Ovaj bend postoji od 2000. godine, a nedavno se na meksičkoj etiketi Endless Brutality of Men pojavilo njihovo peto studijsko izdanje Krvave ruke - krvavi novac. Naziv benda i njegovih ranijih albuma (Od nesvijesti do grinda, Nitko nas ne vidi... ali mi ipak postojimo) nedvosmisleno sugerišu da je grindcore prvenstvena stilska odlika ovog sastava. Ali, ako očekujete 1-2-3 oruk muziku na ovom albumu, varate se. Možda bi najpoštenije bilo reći da je grindcore osnova na koju su organski pridodati ostali letalni muzički ukrasi u cilju dobijanju što razornijeg muzičkog oružja za masovno uništenje.
Bolesno Grinje je tokom svog postojanja prevalilo dugačak put od još-jednog-u-nizu urlajućih bendova iz podruma do sastava koji svojim kvalitetom neosporno pripada kontinentalnoj eliti grupa sličnog usmerenja (uz npr. belgijske Agathocles, Fince Rotten Sound i italijanske srbofile Cripple Bastards). U skoro 40 minuta Puljani kao podmazani čiste sve pred sobom urlajući o stvarima koje su svima poznate, ali se o njima tek ponešto šane iza debelih zidova.
Slično pomenutim Patarenima, i Bolesno Grinje pevaju na maternjem, hrvatskom jeziku, što dodatno povećava težinu njihove tople recepcije na izvorištima šou biznisa. Cinično-katarzični osvrti na kapitalističku svakodnevicu (naslovna, Kredit (crknite od gladi), Pohlepni kurvini sinovi, Prokletnik, Svakodnevni radni pakao), stajanje na ratnoj nozi sa okolinom (Krvavo oko, Eksploziv, 005 i nešto sporija, srednjetempaška Nova era seljanizma) te sarkastična obrada crkvene pedofilije u uvodnoj Samostan jaki su poetski aduti krvavog izdanja. Među njima, prostor je ustupljen i nešto slabijim komadima koji se gube u banalnosti (prvi video Seronja, Kanta za riganje).
Uprkos nabrojanim manjkavostima, sveukupan utisak je impresivan, doza dionizma koju mogu isporučiti isključivo ekstremne gitarske forme na ovom albumu je obilna. Ako ste nadrkani na ceo svet, šefa, nisku platu i sve što vas okružuje, nije zgoreg da pokušate da te klinove bar na kratko izbijete ovim klinom.

Budalo jedna
Trulo smeće
S tobom sreće
Nikad sreće
Puši kurac
nikad sreće
Samo jedno se nameće

Seronjo-jebi se
Seronjo-puši kurac
Seronjo-jebi se

Nikadjekraj – Veliki prezir (B92, 2009.)

Promene koje je na prethodoj ploči Velikog prezira najavila pesma Konj koja je štrčala na Ruci bez povratka kao neko ružno pače, izgleda je bila zdrava klica oslobađanja ovog benda. Jer, kad se sluša njihov novi album Nikadjekraj prvi utisak je da je neko tu raskopčao dugme ispod vrata da pokulja novi vazduh.
Ova promena vidi se prevashodno na muzičkom planu koji je mnogo raznovrsniji – album otvara nešto nalik tamburici koja stidljivo, ko podsuknja, nabira falte na odmerenom, diskretnom odelu Velikog prezira, da bi se nešto kasnije, u istoj pesmi (No no) laktala psihedelična . Kao da su ovi momci pustili da brižljivo održavani vrt lekovitog bilja odmerenih melodija vremenom zaraste u samonikle biljke, divljačne lijane psihedelije, đikljave klice po plesnom podijumu i korov alternativne dreke (Pomozi sebi).
Pesmama Svi se spustite na pod, ili Nema hrabrosti, Veliki prezir iskoračuje iz intimističke boce, iz naprstka za fine bodove i poseže za prangijom.
Na drugoj strani, stihovi koji su uvek bili rezultat debelog štriha nečije ruke koja ispiše bogat, emotivan tekst a onda izbaci sve prideve, priloge, opise, ostavljajući glagole, nesvršene, nepravilne, iščašene ko da se piše po staklu pa pre nego što dođe do slušaoca para il neke ledenice ostave samo simbolične tragove – tek da se zna da je tu bio neko ko misli i oseća nešto, na ovom albumu su začuđujuće komunikativni, čak reflektuju gnev poštenog pojedinca u „komunikativnoj“ sredini (Šta ja mislim).
Nedorečenost je doduše, u slučaju Velikog prezira, za razliku od drugih domaćih nepoznanica, zaista ostavljala utisak da se tu neko prosto ustručava da ne pretera, iako ima puno toga da kaže. Il da je prosto stidljiv.
Na ovom albumu, konačno se kaže: Nikome ne verujemo, što je automatski postao stih koji se izvikuje, jedna od iskrenijih stvari koje sam čula od domaćih bendova u poslednje vreme. Ili oni stihovi u pesmi Šta ja mislim (Bolje da budem ovde, da sedim kući, da se nigde ne pojavljujem). Ne dao Bog da se opet pojavi neki analitičar mladih ljudi u Srbiji, pa krene da povezuje stvari, inače će ovi stihovi da smene dežurne krivce „Samo magli pripadam“ iz kojih se zaključuje da su mladi u Srbiji generalno sjebani i tužni. Što je najgore, možda i jesu ali nažalost (il na sreću), ta sjebanost ne zvuči tako.
Iako je na jednom mestu rečeno da su sve promene na Velikom preziru možda posledica života u Beogradu – super da se pojavila ta tema, pošto se o domaćim bendovima govori ko o voćkama koje padaju s neba - ja bih rekla da je grad odneo neku vrstu apstrakcije i nevinosti Velikom preziru, ali mu je, iako to dinamičnije i raznovrsnije ruho ovog albuma ne pokazuje, donela i dosta deziluzija, umora i gorčine koja se probija kroz apstrakciju kao neka korozija po plemenitom metalu koji je dugo kisnuo izgubljen na pločniku.
Za kraj, apsolutno najdivnija pesma na albumu za mene je Nema hrabrosti. Ona ponajviše liči na stare pesme Velikog prezira, u njoj se zaboravlja na raznovrsnost zvukova što se čuju iz okolnih studija u kojima svako pravi svoj bend, svako traži originalni izraz, svako se trudi. Ova pesma je najbliža starom Velikom preziru, ali se unutar nje prolama krik koji kao da govori: bezazlenost će pobediti.

Tristeza - Fate Unfolds (Better Looking)

Kao jedan u nizu bendova čije korene možemo naći u drugoj polovini prethodne decenije, sastav Tristeza iz San Dijega je sve ove godine nudio svoju varijantu pogleda na muzički kosmos koji se preširoko naziva post-rock. U slučaju ove trojke u užem, i sedmorke u širem smislu, ova žanrovska odrednica je kao opis opusa ovog benda bliska svom izvornom značenju - instrumentalna muzika koja je odsvirana konvencionalnim rok instrumentarijumom ali nije rok.
Poznavaoci španskog i portugalskog za ime benda vezuju tugu, no ova Tristeza nema tragičnu potku - njena muzika, hipnotičkog opsega, često se prelivala u razdragane delirijume "svadbarskog" i "anđeoskog" tipa. Takav sklop kompozicija, pretežno naslonjen na dub i kraut nasleđe, suštinski se razlikovao od dugog i strpljivog građenja melanholičnih svetova koji su isparivali u jecajima gitarskih provala oblaka ili ako vam je draže, u shemi tiho-glasno-tiho koja je postala zaštitni znak, svojevrsna konvencija žanra koji je nastao kao protest protiv nekih drugih ograničavajućih konvencija.
Posle hrpe izdanja različitih dužina zaključno sa CD/DVD izdanjem En Nuestro Desafio, grupa se posle trogodišnje diskografske pauze vraća novim albumom na scenu. Članovi benda (Christopher Sprague, James Lehner i Luis Hermosillo) su u međuvremenu spoznali roditeljske čari i kao zreliji ljudi krenuli u novu audio avanturu. Za razliku od brojnih instrumentalnih bendova koji natežu svoje teme kroz dvocifreni broj minuta, Tristeza se najbolje snalazi u pop formatu pesama - njeni komadi na ovom ostvarenju (u pitanju je digitalno izdanje, vinil ima dve numere više) samo u jednom slučaju prelaze četiri minuta.
Ljubitelji sporta znaju šta je ovde po sredi - zamislite pregled najzanimljivijih detalja neke utakmice, pretočite ih u muziku i dobićete Fate Unfolds, muzičku Ligu šampiona i Europa kup na jednom mestu. Kao da je jedan gargantuanski džem sešn isečen i sveden na svoje najjače trenutke. U njima, grupa je i dalje do grla u kraut/dub sazvučjima tu i tamo hvatajući u letu po koju anđeosko-svadbarsku zvezdu padalicu. Ovom prilikom izdvajamo fenomenalni latino ringišpil u pesmi BLKFLMNGO koja ima svoj podvodni kontrapunkt u dub minijaturi Mr. Beat/Street Tax.
Slušaoci koji drže do primenjene otologije rado će se poslužiti nekim od ponuđenih zvučnih melema sa ovog kratkog ali slatkog izdanja koje sa lakoćom ulazi u najuži izbor favorita sezone.

Nadimač - Državni neprijatelj broj kec (ADP)

МЕТАЛ ЈЕ РАТ
Продао си косу за пизду, посо и девизу
Некад си исто млатио, док ниси изгледа схватио
Сад само на кеш мислиш климакс те уватио
Муда за кола, пиво за коктел – ниси више један од нас

Срце крвари,
Зуби стиснути
Нема милости
Нека горе!

Метал је рат!

Стварно си нас прерасто
Прерасто си део себе
Ако си метал напустио
Никад није био део тебе!!

наћи ћеш се једног дана , сам у гомили
Успешан зомби надасве празан
Знаћеш тада да су ти кичму сломили
У јаму лажи ,у бездан те бацили

Debi album beogradskog krosover treš metal benda Nadimač ima sve predispozicije da postane kultno izdanje savremene srpske metal scene, a sigurno je da je u domaćem miljeu najprijatnije iznenađenje godine na izmaku. Za grupu koji ima tekstove na srpskom, svira muziku koja je svoj zenit dosegla pre skoro dve decenije, a u širim krugovima važi za anahronu buku koju slušaju paceri, to je redak podvig. O čemu se radi?

Зло и наопако

Западни утицај медија и друштва
Аксцелерација биолошког развоја
традиција нам се све више распада
Наступа лажна демократија

Само слепи виде – зло и наопако

Експлоатација јефтине радне снаге
катастрофа људског фактора
путем невладине владавине
профитира манипулација

Механизам масе – зло и наопако

Крсташки рат двајестпрвог века
Крсташи против крстeва
Док Католици диркају децу
Наступа Економска инквизиција

Сила бога не моли – зло и наопако
Само слепи виде – зло и наопако
Механизам масе – зло и наопако

Preslušavajući izdanje koje je nedavno objavila kineska etiketa Area Death Productions lako se stiže do odgovora. Ovaj album (na kome se nalaze i kompozicije sa prošlogodišnjeg samizdat minija Metal je rat) svojom zaraznošću briše sve moguće tehničke zamerke na svoj račun. Sumanuti tekstovi na prvi pogled liče na radove koji su proslavili Piknik ili SMF (padaju na pamet i Zaklana čeljad), ali Nadimač na autentično svoj način koristi crni humor kao sredstvo opisivanja sumorne socijale, tako da uprkos širokom kezu na licu, slušaocu ostaje veoma gorak ukus u ustima. Srećom, vickastost u izrazu grupe pretežno nije sama sebi cilj.

Sedam komada svuda po svetu
skrivenih da ti mozak zapeku
sedam komada za jednu želju
da iskorenim čir na debelom crevu

organizacija cela da nas spreći u tome
plaćene ubice na putu nam stoje
ali velika je želja da se jajca spoje
karate nam tešku sudbinu kroje

ali tuče Goku tuče k'o Godzila
ko mu na put stane joj majko mila
kamehame talas godinama jača
zaslugama Kornjačinog vrača

od silne tuče pogibe nam Goku
neko ga šutnu u čirinu široku
pomocu jajca izleči se Goku
sad nam vanzemaljci više ništa ne mogu

Goku rac rac rac rac
Goku rac rac rac rac
Goku rac rac rac rac
Go kurac!!!

Granice političke i svake druge nekorektnosti na "Državnom neprijatelju..." praktično bivaju izbrisane već sa prvim tonovima himne neprilagođenih individua "Metal je rat", čime je krosover treš kao muzički protest protiv laži znalački transponovan u domaće okvire bez nakalemljivanja, već je, što bi se reklo, prirodno leg'o. Zahvaljući svojoj betonskoj optici, ovaj album, slično izdanjima kultne prestoničke hip hop grupe Prti Bee Gee, nije baš najbolji izbor za preslušavanje u krugu porodice te pripadnika bliže i dalje rodbine.

Begaj!
kroz sive hodnike noću krećeš se
nemaj brige i u mrklom mraku ima neko vidi sve
Džaba se kriješ, neće ti niko pomoći
Po tebe ce doći neko po noći
loše ti se piše, nemožes više
vreme je da bežis iz izvora moći

bliži se
oko obasjava svet
si zagazio duboko
prati te treće oko

Vreba te znaj
U mraku je kraj
Dno duboko
Treće oko!

Slobodni zidari prave temelje
sa vrha piramide vidi se sve
sene u crnom idu u tvom smeru
ovoga puta ti neće pomoći amajlija na reveru
cifra 3-2-2 skal end bons to je znak
ako se zameriš iluminatima sigurno će te pojesti mrak

bliži se
oko obasjava svet
si zagazio duboko
prati te treće oko

Vreba te znaj
U mraku je kraj
Dno duboko
Treće oko!

Aveti igraju u krugovima i više za tebe nema nazad
Nekad si se ložio na lože, a sad pokušavaš da spasis kožu.
Za tebe iz pećine izlaska nema veliki dragon te vuče nazad
Dušu si prodao, Tajne si odao, sad te čeka večna kazna

bliži se
oko obasjava svet
zagazio si duboko
prati te treće oko

Muzički, ovaj album je derivat američkih i nemačkih treš metal iskustаva sa krosover elementima iz opusa D. R. I. Čukački, furiozni komadi koji kao da su odsvirani pod pretnjom smrću sečeni su izlomljenim mosherskim pasažima koje krasi nezaobilazni zvuk duple bas papučice. Produkcija je shodno žanrovskim konvencijama funkcionalna, prljava u najboljem smislu te reči, a opet dovoljno prijemčiva i za one kojima ovakav zvuk nije u srcu.
Pojava dugosvirajućeg debija prestoničkih čupavaca na delu prikazuje jednu od mogućih formula proboja srpskih aktova van granica Balkana, enigmu nad enigmama na čijem su odgonetanju izlupane mnogobrojne umne glave. Uz nezaobilazan krvav rad, rešenje je jednostavno: biti svoj, i zabava je zagarantovana. Možete se kladiti da se članovi Nadimača sjajno zabavljaju svirajući. Ozareni se pridružujemo.
DržavniNeprijateljBrojKec PROMO

Харе!
На врата ми сваки дан
долазе насмејане бабе
Увале се седну зину да кажу
и онда почну жваке
Сине!
пођи са нама
Да ти покажемо рајски врт
Са нама ћеш пауне да вијаш
Са кришном да вилениш
благостање и левел ап по цео дан да набијаш

Таман ! Мислио сам да сам их откачио
Кад опет неко качи звоно
Ја мислио нека будала, кад јехова ћера лично оно!
Оди сине снама у дивљине, ће те спасемо апокалипсе
дај прво прилог оће општина да ти свисне,
не треба снајка не бојим се ја тмине
користим презервативе
за прилог ај у пљескарницу, ако те тамо приме

Таман сео да обрнем Теккен
Кад ми на звоно лего неки кретен!
Добар дан! љубимо руке
Дошао је Кирби да вам скрати муке
Каже Море!
Реко одма.. да се дубински почистите
нисам ја двапут пао с вишње
Да ме зајебете то ви мислите
нека нека, сад ћете да видите!

Отрчах! по ладно оружије из фрижидера
Вратио се до улазних врата,
кад тамо више никога нема!!!

Me'Shell Ndegéocello - Devil's Halo (Downtown)

Ime i prezime koje prouzrokuje instant lomljavu jezika svaki put kada se spomene, već deceniju i po predstavlja tajni znak raspoznavanja među slušaocima od ukusa. Spisak ljudi sa kojima je u svojoj plodnoj multinstrumentalnoj karijeri ova umetnica sarađivala sam je po sebi priručni "Ko-je-ko" u svetu šou-biznisa. S druge strane, ovoj 41. godinu staroj rođenoj Berlinki kao da nije stalo do popularnosti po svaku cenu, čim se do današnjih dana nije estradizovala, iako je to zahvaljujući svojim talentima mogla učiniti sa poraznom lakoćom. Ali tako je to u životu - oni koji mogu sve, uglavnom ništa ne žele, pa prepuštaju pozornice onima kojima je do dokazivanja.
Ndegéocello drži u šaci celokupno afroameričko muzičko nasleđe (što će reći celokupnu pop muziku), što joj omogućava da se poigrava sa žanrovima unutar pesama i albuma koji su pri međusobnom poređenju uvek bili različiti a opet jedinstveno prepoznatljivi, zahvaljujući nemilosrdnoj sviračkoj egzekuciji koja odiše surovim profesionalizmom i punim glasom šaputavog senzibiliteta koji podseća na raskošnu interpretaciju Sade Adu, doduše bez preteranih izleta u jeftinu patetiku kojoj je sklona Anglo-Nigerijka.
Budući da je izabrala put kojim se ređe ide, ne bežeći od smelih iskoraka u nepoznato & neprijatno, Me'Shell je za 15 godina karijere stekla gotovo kultni status i vernu armiju fanova koji su joj svojom posvećenošću dali podršku za pravac u njenoj karijeri. Situacija se neće bitno promeniti ni po izlasku novog, osmog po redu albuma u karijeri ove umetnice, objavljenog famoznog 6. oktobra ove godine.
Na svu muku muzičkih kritičara da rečima opišu predmete svog interesovanja, u slučaju ove ploče pridodaje se još teškoća. Šta god rekli o ovom izdanju nije do kraja tačno, jer odmah iza prvog ugla i novog obrtanja ove kolekcije stiže demanti u vidu nekog novog detalja. Zbog toga se ograničavamo na kroki: žanrovska eklektičnost je i dalje prisutna, svaki ton je dobrano izvagan pre nego što je utisnut na plastiku, a o ranije prepoznatoj odlici da se iz minimalne upotrebe instrumenata izvuče maksimum ugođaja i klase nema vajde polemisati. Redak primer hrane za glavu i žvake za uši na jednom mestu.
Album poletno kreće fusion vatrometima u uvodnoj Slaughter, ritmičkom razbrajalicom Lola te crossoverom Mass Transit. Zatim uplovljava u mirnije vode koje ne napušta do kraja ploče ne računajući sporadičnu živost kao na primer u "prljavoj" Blood on the Curb . Za razliku od briljantnog prethodnika The World Has Made Me The Man of My Dreams, koji svojom anksioznošću i vitalnošću odmah hvata slušaoca za gušu, ulazi mu u srce i ne može van, Devil's Halo je, što bi se reklo, "ravnija" i hermetičnija ploča, iako je, paradoksalno, jedva duža od pola sata. Ko se snađe i uroni dublje u svet emocija na ovom ostvarenju, verovatno će pronaći pažnje vredne skrivene kutke koji su meni promakli...

Lola

Nova desnica (udarna pesnica)

Znam da je prošlo mnogo vremena od tada, ali sećam se kao da je juče bilo. Dok još nismo postali tinejdžeri, moji drugovi i ja smo bili opsednuti fudbalom. Igrao nam se uvek i bilo gde. Uglavnom smo ostvarivali svoje namere, ali je cena igre često bila previsoka. Za decu iz centra nije bilo dovoljno terena, pa smo morali da improvizujemo i terenom proglašavamo sve što bi moglo da zadovolji minimalne kriterijume istog - da možemo da se krećemo zajedno sa loptom. U paketu sa tom odlukom uvek bi išla i neka nadžak-baba ili deda koji bi trovao sa svog zamandaljenog prozora kako mu remetimo mir i kako bi bilo najbolje da se čistimo odatle. Uglavnom smo kulirali takve spodobe, no dešavalo se i da smo bivali prinuđeni da begamo na neko manje neprijateljsko mesto. Upravo iz tog razloga odavno sam se sebi zarekao da nikad neću postati takav namćor.

Godine prolaze, podočnjaci na licima su sve tamniji, fudbal mahom pratimo na TV prijemnicima, a ideja da potrčimo za loptom je misaona imenica. Brate, to je sve truba, slažem se. Ali ono što je još poraznije je činjenica da što si stariji nekako postaje prirodnije da se pretvoriš u jednog od onih užasnih likova koje si prezirao kao klinac. Prezirao sa razlogom.
Ne brinem se za sebe, iako deca imaju razloga da me se plaše kada me vide. Provalio sam to još pre nekoliko godina kada sam u nastupu gneva postrojio sve klince iz kružoka ortaka najmlađeg brata zato što nisu hteli da se igraju sa Ciganima. Brat je snagom ubistvenog pogleda bio prinuđen da se malim Gancijima izvini za sve rasističke gadosti koje je izrekao na njihov račun, a mala devojčica je od straha počela zamuckujući da mi persira. Kad sam joj rekao da ne mora, ona poče dodatno da se izvinjava. Mora biti da sam izgledao mnogo ljuto u tom trenutku. Čini mi se da su cigančići od svih prisutnih bili najšokiraniji razvojem situacije, njih konstantno smaraju na svakom koraku, kao matori namćori decu iz komšiluka.
Ne znam za vas, ali sam kao klinac konstantno sanjao otvorenih očiju kako ću, čim se steknu uslovi, menjati sve oko sebe. Naravno, desio se i onaj momenat otrežnjenja koji deli plakatske od pravih revolucionara u kome shvatiš da je za promenu nužno da prvo izmeniš sebe kako bi mogao da se nadaš nečemu sličnom od drugih. Ali taj detinji osećaj u kome je svaki dan prilika da se sazna, ispita ili istraži nešto novo, taj nesputani osećaj slobode, to me nikad nije napustilo. Po njemu merim koliko sam živ.
Nažalost, kada se osvrnem oko sebe, uglavnom vidim nekada nasmejana dečija lica kako se rapidno pretvaraju u otrove sa prozora. Založivši svoje živote na kredite koji imaju inicijalnu misiju da povećaju blagostanje iako sa sobom donose samo čemer i jad, oni postaju programirane jedinke, bez ičeg svog. Postaju uhvaćeni u igru koju im je neko drugi propisao. Bivaju lišeni dečije kreativnosti. Stare i umiru.

Sredstva javnog dezinformisanja im služe kao surogat mozga. Informacije prihvataju nekritički, gutajući ih bez zaostatka. Fenomeni se procenjuju u svojoj pojavnosti, kvalitet piva svodi se na belinu pene. Jedini smisao života im je razmetanje normalnošću u nenormalnim uslovima. I dešavaju se tu okupljanja s društvom, šopinzi, letovanja i zimovanja, izleti na fensi mesta, revnosno sakupljanje statusnih simbola (kola, LCD televizori, nekretnine, đinđuve, hrana itd.) kao vidovi permanentnog samoubeđivanja da je tako jedino moguće, poželjno i dobro. Jednostavno govoreći, njihovi životi su lišeni bilo kakvih izazova koji bi im proširili percepciju. Ona se, skamenjena kakva jeste, slavi kao nešto konstantno i nepromenljivo, pa ako se kojim slučajem ne slaže sa činjenicama - utoliko gore po činjenice, prilagodićemo ih! Sve za sistem organizovane prostitucije u koji smo uglavili naša cenjena dupeta!
U toj sveopštoj klimi starenja, mehanizam vlasti je putem masovnih medija našao način da totalizuje pristanak svojih devoj... ovaj, podanika. Gre'ota je što su se zbog toga svojevremeno po ulicama dobijale batine i gutali suzavci, no pravda je daleki ideal. U ambijentu proglašenog nacionalnog bankrota, sistem je, na razvalinama prethodnog, zaokružio svoje novo-staro postojanje. Van njega nema ničega.
Zarad sopstvenog održanja, iznova se biraju neprijatelji. Tako smo poslednjih nekoliko godina bombardovani stalnom opasnošću od ekstremističkih grupacija - te su u pitanju klerofašisti, te navijači, poenta je da ti sve dođe na isto - tu gamad nikako ne bi trebalo tolerisati kako bismo mi svi ostali mogli nesmetano da živimo naše male rajeve od života. Klasičan primer lova na veštice.
U tim svakodnevnim ispiranjima, neumorno se u etiketirujućem kontekstu koristi argument desnice, kao pojam koji označava nešto nasilno, retrogradno i opasno. Nešto sa čime bi se po svaku cenu moralo obračunati. Nešto što nema pravo na postojanje. Nešto za šta su jedini lekovi - dezinsekcija, dezinfekcija i deratizacija. Nešto kao ljuštenje paklene pomorandže 1984.
Iz ko zna kojih kuhinja serviraju se gotova jela, fantomski sukobi, na čijim ambalažama piše da se moraju servirati i kusati vrući. Lete novčići, papirići i petarde u oba pravca. Taman se smiri pa ponovo počne duplo žešće. Samo ih je ove godine bilo ne zna im se broja. Njihova funkcija je jednostavna - oni skreću pažnju sa centralnog na periferno, maskirajući činjenice iznuđenim emocijama koje pomućuju pamet.
Tako u zemlji u kojoj je skoro šest decenija levica bila najgrđa desnica nema kraja ideološkim zbunjivanjima. i dok TV telali seju strah i zabirnutost svuda oko sebe, a veš mašina za ispiranje mozgova u tri smene šljaka na centrifugi, samo od sebe se nameće pitanje, ko je tu zapravo ugrožen? Ko drži sve fabrike? Ko drži sve medije? Ko ne skida zube sa donatorskih sisa? Ko drži kompletno tržište reklama? Ko upravlja životima svih ostalih? U čijim rukama je muzika? Film? Izdavaštvo? Jednom rečju, moć?
Jedno je sigurno: u rukama tzv. desničara nije - inače se oni ne bi smrzavali po ulicama i po stadionima i lumpenproleterski žickali za pivo u ledenim parkovima niti "vandalski" šarali zidove. Bez društvene moći, oni su stigmatizovani i postaju laka meta. Žig im je udario novi čovek, organski odlivak ideološkog programa nove desnice, slika i prilika sistema koji ubija naznake istinske kreacije, terajući decu iz dvorišta, kradući njihovu kulturu i jezik koji se zatim čisti od istinske subverzije. Pitaju se saloni, kuhinje, u kojima se pravoverno priča slengom i sluša ispravna rok muzika, virusi se šire, vladaju priučeni maniri koji se selektivno groze na eskalacije nasilja iako i sami učestvuju u jednom - nasilju prema sebi, koje ih sterilizuje u jalove poslušnike na sva tri nivoa bitisanja - racionalnom, nagonsko-emotivnom i voljnom.
Sa takvim represivnim aparatom na svojoj strani, sistemu policija ni ne treba te u svojoj čitavosti može na miru da se koncentriše na nove obmane, lopovluke i pljačkanja. U ime normalnosti, priučeni žbirovi u civilu pendrecima sramote i stida efikasno neutrališu sve što štrči na bilo koji način, hrleći ka boljoj budućnosti u kojoj neće biti mesta za tebe i mene. Dvorišta su odavno prazna, ali se na prozorima i dalje revnosno stražari.

Gun metal skies, broken lives
Claustrophobic concrete, english high-rise
Exterminate the underclass, exterminate the telepaths

No civil disobedience, no civil disobedience

Incubating ultraviolence, psychic distortions
Slow death injectible,narcosis terminal
Damaged receptors, fractured speech

No civil disobedience, no civil disobedience

Control virus, hallucininatory programmes
Septicaemic interzone, psychic distortions
Satellite sickness, tv junk

No civil disobedience, no civil disobedience

What's up?

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

Insecticide shots for criminal cops
All jails are concentration camps, all judges are bought
Everyone's a prostitute, everyone's a prostitute

No civil disobedience, no civil disobedience

Lookout kid, they keep it all hid
You think you're free but you ain't free, just free to be hit
You're an unchannelled frequency
Nobody's listening
You're imbalanced permanent, nobody's listening

No civil disobedience, no civil disobedience

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

pg.lost - In Never Out (Black Star Foundation)

Da je kojim slučajem švedski instrumentalni sastav pg.lost objavio izdanje koje bi bilo sastavljeno od prve dve kompozicije sa novog, drugog po redu LP ostvarenja benda "In Never Out", na ovom mestu bi konkurisalo za jedan od diskografskih vrhunaca ove godine, i znak izlečenja od dečijih bolesti prisutnih na prošlogodišnjem dugosvirajućem prvencu "It's Not Me, It's You!", koji je bend srozao do nivoa mediokritetstva u post-rok okruženju.
Kažem srozao, jer je EP ove grupe "Yes I Am" i dve godine nakon svog objavljivanja jedan od prvih koji padaju na pamet kada poželim da definišem lepotu instrumentalne muzike. Zbog toga se na Šveđane sve ove godine gledalo strožijim očima nego što je to slučaj sa drugim bendovima.
Sudeći po početku nove ploče, vidljivo je da su Šveđani orni da uče na svojim greškama ispravljajući ih. Uvodna tema Prahanien započinje dosta masnijim i mračnije intoniranim basom od onog sa prethodnika i predstavlja pouzdanog vodiča za solidnu melodramu do koje bez poteškoća stižemo do kraja ove balade. Nju smenjuje još spektakularnija Jura, predivna zvučna razglednica vozajuće primenjene apstraktnosti koja predstavlja sve kvalitete benda na jednom mestu. Srce počne da lupa jače, a dlanovi se znoje od uzbuđenja da je ovo tek početak.
Nažalost, odatle kreće lutanje u mraku. Šveđani iznova ispoljavaju stare boljke neujednačenosti kvaliteta pesama koje ne uspevaju da uminu do samog kraja izdanja, uprkos pojedinim monumentalnim trenucima kakvi se mogu čuti u slatko-gorkoj Heart of Hearts ili završnoj duugačkoj Gomez. pg.lost su opet progutali više nego što su mogli da svare.
No, treba biti pošten pa reći da ovaj album predstavlja nesumnjiv napredak u odnosu na svog prethodnika. Čini se da je bend pronašao svoj zvuk i da mu sada preostaje samo da ga pretoči u uzbudljivije kompozicije. Pošto potencijala ima, držimo im palčeve.

Jura

Krallice - Dimensional Bleedthrough (Profound Lore)

Rock nostalgičari tvrde da su video-igre razlog zbog kojih su pauze između studijskih ostvarenja grupa danas duže nego što je to bio slučaj u periodu koji oni percipiraju kao "zlatan". Nekad su se albumi izbacivali na šest meseci, a danas im je i po tri godine malo, vele osedeli rokeri. Primenjujući ove postavke na njujoršku blek metal super-grupu Krallice i njihov novi album Dimensional Bleedthrough, na pamet padaju dve stvari:
1) oni nisu tipičan bend sadašnjice
2) bolje da su igrali video-igre.
Odista, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo pravog bujanja zločestog muzičkog pravca na novom kontinentu. Izgleda da problem nastaje kada bend pređe žanrovske granice, i od kultnog postane bend za (indi) mase. To se ove godine već dogodilo sa eko-levičarima Wolves in the Throne Room, a sad se događa i sa Krallice, čiji je prošlogodišnji debi album s punim pravom percipiran kao trijumfalno osveženje.
I jedne i druge je muzička "indi" štampa prigrlila kao predstavnike blek metala do kojeg bi trebalo da drži svaki revnosni pratilac zbivanja na savremenoj muzičkoj sceni, uvrstivši ih u obaveznu lektiru. U toj transakciji, koja sama po sebi nema ništa ni loše ni dobro, malo su se pobrkali lončići, i ti bendovi mogu da predstavljaju krem blek metal ponude samo za neupućene u aktualni blek metal trenutak. Doduše, to ni najmanje ne čudi, kada se zna šta je sve danas kršteno kao indi.
I upravo na tom mestu se iscrpljuje smisao postojanja ovog albuma. Naime, njegovi instant-poštovaoci i padači u nesvest automatski sebe kvalifikuju za titulu "hipstera" koji brkaju otvorenost prema muzičkim ekstremima sa težnjom da šokiraju svoje bližnje bez čvršće formiranih kriterijuma. Okrenite se oko sebe, ima ih maltene svuda.
U krugovima upućene manjine, stvari stoje drugačije i, dakako, mnogo nepovoljnije po Krallice. Svako ko je iole upoznat sa grandioznom diskografijom gitariste benda Micka Barra, uveren je da ovaj čarobnjak na šest žica može da štancuje i po deset ovakvih albuma godišnje. Tehnika bez proživljenosti i uverenja ovih dana malo znači, i beleži se kao greška u koracima na koju će nasesti samo priučeni.

Squarepusher - Solo Electric Bass 1 (Warp)

seb-1.08

Među izvođačima koji su svoje ime stekli u najšire shvaćenom domenu elektronske muzike, u poslednje vreme se može primetiti trend "vraćanja" konvencionalnom instrumentarijumu. Jedan od njih je i Tom Jenkinson, publici mnogo poznatiji kao Squarepusher, koji se krajem leta ove godine oglasio snimkom svog pariškog nastupa sa džez festivala održanog 2007. godine.
Okej, nije neobično da likovi koji su svoje muzičke odiseje započeli iz spavaćih soba nastupaju pred neobičnim auditorijumom, uzimajući u obzir napomenu da je više nego umesno pitanje šta je ovih dana uopšte neobično. Prvoloptaški odgovor, bar u Squarepusherovom slučaju, je činjenica da je na pomenutoj svirci koristio isključivo bas gitaru.
Ipak, život nas uči da ništa nije tako jednostavno kao što izgleda na prvi pogled, mada je mnogo jednostavnije nego što nam se katkad čini. Iako poznat po svojim acid/drum n' bass radovima vremenski lociranih na razmeđu dva milenijuma (od kojih je na mene poseban utisak ostavio džezerski i mračan Music is a Rotted One Note (1998)), što je Squarepusheru obezbedilo mesto u istim rečenicama u kojima se pominje njegov kolega sa etikete Richard D. James (aka Aphex Twin), Jenkinson je istovremeno i, slobodno se može konstatovati, virtuoz na bas gitari.
Vidim mnoga smrknuta lica na pomen ideje albuma u kojima se čuje samo jedan instrument. Slažem se, to odmah budi asocijacije na muzičko iživljavanje, ili sluzavim rečnikom rečeno, instrumentalnu onaniju. Srećom, ovaj muzički sokoban je dovoljno inteligentan da izbegne tu primamljivu zamku za ispaljivanje egoistične pirotehnike, te na ovom albumu, na svoju i radost publike, Jenkinson malo zabavlja sebe, a malo sve ostale.
I dok omot može da se tumači i kao pomalo bizaran omaž grupi My Bloody Valentine, sama muzika na albumu je neopterećujuće prijatna vožnja kroz jazz fusion/avantgarde predele koji katkad podsećaju na solo radove Stanleya Clarkea. Kompozicije u kojima Jenkinson okida šest žica na specijalno izrađenom instrumentu nemaju posebne naslove, a sudeći po imenu ploče, u pripremi je i nastavak. Za sada, korektno, ali ništa više od toga.

seb-1.03

sgt. - Capital of Gravity EP (Youth Inc./Penguinmarket)

Izmičući striktnim žanrovskim odrednicama, umetnosti u užem smislu te reči iznova zapada u krilo da ruši i poništava formulisane konvencije. Najbolji sveži dokaz ove teze može se pronaći na drugom miniju u opusu tokijskog sastava sgt.
Posle odličnog prošlogodišnjeg dugosvirajućeg debija Stylus Fantasticus, japanska četvorka je nedavno izbacila novi EP. Četrdesetak minuta intenzivne svirke raspoređeno je u šest raskošnih kompozicija. Za one koji se prvi put susreću sa radom ove grupe, koja već deceniju istrajava u svom postojanju, nastaju problemi pri pokušaju opisnog približavanja sviračkog izraza sastava. U načelu, ovo je post-rock, ali nije samo post-rock, jer ima i dosta jazz deonica. Teži ka improvizaciji, ali nije (samo) ni to.
Zato je bolje da se manemo pokušaja fiokiranja, kad nam sama muzika benda to ne daje za pravo. Ono po čemu je relativno lako izdvojiti grupu od ostalih muzičara u ponudi je violina u rukama atraktivne Mikko Narui. U odnosu na prethodna izdanja grupe, njen instrument na ovom miniju zadobija izraženo "keltski" prizvuk, što samo dodatno doprinosi kreativnoj haotičnosti zvučne slike svirački pod konac pedantnih Japanaca.
Malo kome kao sgt. je pošlo za rukom da na jednom mestu spoji tako različita sazvučja - od prog/psych rok karusela koji radi na gitarski pogon (Apollo Program), preko dub ekskurzije u za sad nepoznatom pravcu (neverovatna Tears of na-ga) i sumanute clap-pop vratolomke u finalu teme Ant's Planet do zaključnog sinematičnog komada Epsilon te iskusnog elektro šibanja u remiksu Ginga no Shasou Kara. Svako od kameleonskih lica japanske bande je podjednako uverljivo.
Nema sumnje da je sgt. jedan od onih bendova kojim će se prvenstveno oduševljavati muzičari, ali za razliku od većine izvođača koje prati ta često nipodaštavajuća etiketa, ovde iskrenom oduševljenju itekako ima mesta. Drugim rečima, sgt. je na ovom miniju isporučio više nego mnogi izvikani muzičari u čitavim svojim opusima. Ako vam je ideja dečije nevinog umetničkog zanosa bliska po senzibilitetu, po slušanju Capital of Gravity vaši uzvišeni porivi će biti namireni. Očekujte neočekivano.