(Post)Metal pt. 4: Wolves in the Throne Room - Black Cascade (Southern Lord)

Za svoje, trenutno veoma visoko mesto na metalskoj underground sceni, američki blek metal (USBM) ponešto duguje i po mnogo čemu unikatnom sastavu Wolves in the Throne Room. Ova grupa dolazi iz države Vašington i predvode je braća Weaver - Nathan/pevač i gitarista i Aaron/bubnjar. Black Cascade je njihov treći album.
Ovaj sastav svoju popularnost među kritičarima koji nužno ne pripadaju metalskom sazvučju duguje iz više razloga. Dok je muzika koju grupa svira nedvosmisleni derivat nosilaca norveškog legata, stvari nešto drugačije stoje sa ideologijom. Umesto satanizma, ovaj sastav koristi blek metal kao platformu za svoje eko-spiritualne stavove u slavu prirode, nadalje majke, dakle žene, što je posve neobično za ovaj tip muziciranja i otklon (mnogi bi rekli napredak) od mitoloških/patriotskih/fašističkih nanosa koji odranije krase ideološku potku ovog pravca - a da teorija bude potkrepljena praksom postarao se Aaron koji sa svojom suprugom ima farmu na kojoj živi i radi i na taj način protestuje protiv zala koje sa sobom donosi civilizacija.
Zaranjujući još dublje u ovako intoniran kontekst, stiže se do saznanja da je grupa po svom usmerenju mnogo bliža nekim pank viđenjima koje promoviše na blekmetalski način, budući da prema rečima članova benda "blek metal ima veliku moć katarze." Sa prirodom u srcu, grupa se sa prva dva albuma Diadem of 12 Stars (2006) i Two Hunters (2007) pročula po svojim ultra-dugačkim i ultra-zločesto intoniranim pesmama, dobrano obojenim ambijentalnim nanosima u cilju stvaranja transa i euforije po kojoj je vraški dobar blek metal ionako poznat.
Novi album zatiče grupu na maltene istim pozicijama, što se u ovoj svesci automatski piše kao minus ili, u najboljem slučaju, kao tapkanje u mestu. Iako je, kako je rečno, bend dosta radio na produkciji - zvuk je poboljšan u odnosu na nivo norveških lo-fi standarda, ali za razliku od prethodnih izdanja, ta poboljšanja su ovde sama sebi cilj i ne prozivode onu magijsku komponentu prisutnu kod lošije produciranih prethodnika. Slično je i sa žestinom samog materijala, a negde, u međuvremenu, su iščileli i zanosni ambijentalni pasaži.
Nema sumnje da će ovim albumom Wolves in the Throne Room povećati broj svojih pristaša, ali će među njima biti veoma malo onih koji su iole upućeniji u najtvrđe gitarske forme.