Negură Bunget - Vîrstele Pămîntului (Aural Music/code666)

Dacia Hiperboreanã

Na početku ove ploče, čeka vas uzana stazica, kojom svakodnevno gaze domaće životinje. Čobanski zvončići i Panova frula. Uzvišena, ozbiljna atmosfera kao uvod u nadolazeće...

Pisali smo pre otprilike mesec dana o Rumunima Negură Bunget i njihovom sjajnom blek metal albumu Maiestrit koji je zatvorio jedno poglavlje u opusu benda. Od trija sa te ploče ostao je samo bubnjar Negru koji je okupio novi sekstet pod starim imenom, ne bi li nastavio zvučnu progresiju sa prethodnog studijskog albuma OM (2006), za koji nikada nije dovoljno ponoviti da je reč o jednom od muzičkih vrhunaca decenije na izmaku.


Ochiul Inimii

Mnogi su nesigurno vrteli glavom na kadrovske rokade unutar grupe iz Temišvara. Negru i nova ekipa su im ovom pločom (recimo da je prevod s rumunskog otprilike "Doba zemlje") zapušili usta. Ljubopitljivi na nove zvukove, osetljivi na ambijentalno, negadljivi na folk i privrženi metalskom zvuku, Rumuni su iskazali idejnu svežinu i sviračku zrelost za svako strahopoštovanje.


Întoarcerea Amurgului

Virstele Pamintului je jedna od onih ploča koja zamrzava subjektivni osećaj vremena i katapultira slušaoca u večnost. Brižljivo koncipiran i detaljan, on se sigurnim korakom odmotava u krugovima - nakon folk i ambient uvoda, suptilno se pridodaje metal komponenta vrhunskog nivoa izvođenja, te se svi žanrovski elementi nadopunjuju u organsku celinu u kojoj nijedan ton nije suvišan, a uživanje na duže staze zagarantovano.


Chei de Rouă

Naravno, i na ovoj ploči Temišvarci su ostali verni praksi verbalnog izražavanja na maternjem jeziku, a zločesti vokali su više izuzetak nego pravilo (mada kad ožežu, onda nemaju milosti), na za današnje prilike retko zaokruženom izdanju, na kome je ostavljeno prostora i za dramatične naracije i tradicionalne tehnike pevanja. Po reakcijama na netu, Rumuni baš i nisu nešto oduševljeni njihovim visokoparnim stihovima spevanim u slavu njihove transilvanijske otadžbine, ali nama neupućenima takav sled stvari nimalo ne smeta, kada muzika sa VP priča sama za sebe, transcendirajući svojim kvalitetom svaki idejni sklop potekao sa ove male, sićušne planete.

Arborele Lumii

And So I Watch You From Afar - Letters EP (Smalltown America)

S is for Salamander

Dugi niz godina, pa i decenija, iz Belfasta su stizale mahom onespokojavajuće vesti vezane za terorističku delatnost koja nije bila percipirana kao borba za slobodu, pa nije mogla da računa na pomoć NATO, kao što je to slučaj na Balkanu. Ipak su interesi stare imperijalne sile bili na talonu. Vremenom su se prilike, srećom (ili na žalost, kako vam je draže) smirile.
Opisana životno-politička tenzija uticala je i na muzičku scenu glavnog grada Severne Irske, osetno slabije popunjenu imenima u odnosu na druge delove Velike Britanije. Što se tiče kvaliteta ponude, to nikako nije bio slučaj, dovoljno je pomenuti Vana Morissona, Stiff Little Fingers ili Davea Clarkea, pa da potencijalna diskusija prepusti prostor tišini. Polako ali sigurno, stopama slavnijih zemljaka u poslednjih pet godina ide i instrumentalni sastav And So I Watch You From Afar.
Već svojim prvim izdanjem This Is Our Machine and Nothing Can Stop It EP (2007), grupa je iskazala retku odliku nalaženja kompromisa između instrumentalno-avangardnih težnji i pop konvencionalnosti u ataru dužine pesama i prijemčivosti (što je na ovom mestu uvek bilo najviše vrednovano). Muzička apstrakcija Severnih Iraca još od samih diskografskih početaka imala je u sebi obrise neodoljive konkretnosti. Zahvaljujući relativnoj blizini muzičke industrije, za bend se brzo pročulo širom sveta, krenule su i svirke (evo baš pre neki dan su svirali i u Budimpešti, sigurno nije bila neka opaka kinta u igri, ali, korporativno-hipsterski, ledeni Beograd je tek nedavno čuo i za Mono), a prošle godine svetlost dana ugledao je i debi LP koji je pobrao lovorike kod kritike, ali se u mom stereo uređaju nije dugo zadržao. Nešto toplo i proživljeno, što se moglo čuti na prvom EP-ju je nestalo, ali to ni u kom slučaju nije smetalo grupi da otvaraju koncerte grupa kao što su High on Fire ili 65daysofstatic uz permanentno povećanje fan baze.
Jednom je nama, nekolicini pojedinaca, jedan ortak iz kraja pričao priču vezanu za period kada je zaglavio iza rešetaka. Strpan je u ćeliju sa još nekoliko ortaka koji su pravili buku, i čuvar je zapretio batinama ako se buka nastavi i posle njegovog upozorenja. Njegovi apeli nisu urodili plodom, te je kucnuo čas da svoje reči sprovede u delo. Trebalo je samo naći žrtvu. Brže-bolje, zatvorenici su zamolili jednog "brata" da se on prijavi, pošto se tek vratio sa "informativnog razgovora". Sentenca za nezaborav bila je "Nek' lemaju tebe, još si vruć!"
Primenjujući ovu crticu iz života na muzički milje, Severni Irci su na ovom EP izdanju još "vrući" od konstantnog turnejisanja, pakleno usvirani i spremni za inovaciju, razmetanje snagom i dobru zabavu. Osetno tvrđi, pod jasnim uticajem težih gitarskih formi, ASIWYFA u četiri pesme na Letters EP-ju (sa pesmama čiji su nazivi posvećeni određenim abecednim slovima i asocijacijama na njih, već viđenih u rubrici fensi časopisa koji se bavi životima slavnih) pronalaze mesta i za poigravanja sa drugim žanrovima (kao što su reggae , jazz i math rock), mada i dalje melanholični gitarski prepleti dominiraju u njihovoj kristalno jasnoj i đavolski kompleksnoj zvučnoj slici, kojoj, budimo iskreni, reči ni nisu potrebne. Pametno dokumentujući suficit inspiracije koji je pretekao od debija, ekipa iz Belfasta, na ovom miniju puca od zdravlja i ruši sve pred sobom. Ako nastavi ovako, za brigu naprosto nema mesta.

Avatar (2009) – James Cameron

Pošto se bura oko Avatara stišala, konačno sam ga pogledala i mogu pod jedan da kažem da Titanik nije zaslužio da ga novi Kameronov film premaši u gledanosti. Sećam se da sam posle gledanja Titanika ostala potpuno omađijana nekakvom sablašću koja se prosula sa palube tonućeg broda, dok posle Avatara od silnih fluoroscentnih tonova Pandore nije preostalo puno da se namažem mirnodopskim bojama plemena Na’vi kojima su klicali i Majkl Mur i Evo Morales, između ostalih. Oba filma su grandiozna, pa ih je lako porediti.

Problem je u tome što Avatar svoju grandioznost (efekata, epske priče itd.) ne zasniva, kao što je to slučaj sa Titanikom, na potezima junaka u priči, već likovima barata kao nosiocima ideja čitavih civilizacija (u ovom slučaju ljudske, prikazane kao skupina arogantnih naučnika, grabljivih moćnika i krvoločne vojske i domorodačke, starostavne koja živi u harmoniji sa prirodom). Tako automatski dobijamo crno-beli svet u kom, posle nekog vremena, interes gledaoca splašnjava, jer je razlika toliko očigledna da prosto ne ostaje drugo nego da se, kao Na’vi prikačimo na moćnu bazu podataka i primamo utiske u totalu kao da hodamo sasvim novim univerzumom.

I pošto to učinimo, dok hodamo, postaje neobično dosadno što su, uprkos celokupnom neobičnom pakovanju, sve stnice profane i ljudske. Recimo, jedan primer, kada dođe do ljubavi između Na’vi devojke i marinca koji je maskiran svojim domorodačkim avatarom, njihov poljubac je skroz ljudski. Dakle, uložen je veliki trud da se osmisli potpuno novi jezik stanovnika Pandore, da se naprave nove životinjske i biljne vrste, ali u suštini reč je o veoma ljudskim metodama opštenja i života. Otuda, cela filozofija o harmoniji sa prirodom i šetnje kroz Pandoru, bez tog suštinskog oneobičavanja, ostavljaju mambo-džambo efekat.

Iako su strane izmenjene, pa su sada u sudaru civilizacija, u odnosu na najprimitivnije vesterne, kauboji zli, a Indijanci dobri, reč je o istoj vrsti igre, tako da se čovek zapita nije li opisan pun krug tako da smo opet došli na isto mesto samo sad sa 3D naočarima.

Zanimljiva je analiza na sajtu Spiked u kojoj kritičar film opisuje kao mizantropski zato što se, u nedostatku drugih zlikovaca poput Rusa u hladnoratovsko doba, a usled novonastale političke korektnosti, čitavo čovečanstvo proziva kao bad guy. Međutim, mislim da je čak i ova analiza pridala preteran filozofski značaj Kameronovom filmu. Cela filozofija filma svodi se zapravo na kompilaciju onoga što smatramo pod dobrim, duhovnim, ekološkim, pravednim itd. a što je na strani plemena Na’vi i kompilaciju svega što smatramo zlim, militantnim, arogantnim, gramzivim itd. a što je na strani ljudi koji bi da eksploatišu rudno bogatstvo Pandore. Ali, pošto su Na’vi u stvari isto ljudi, samo dobri, film sučeljava dve krajnje uprošćene sile dobra i zla između kojih treba da se opredelimo kako bi nam u budućnosti bilo bolje. U takvom izolovanju ekstrakta dobra i zla, Kameron najviše napora ulaže u oblikovanje Pandore – počev od izgleda visokih plavih stanovnika koji žive u plemenskom zajedništvu, preko njihovog jezika do flore i faune njihovog staništa. S druge strane, ljude predstavljaju sve sami prilično zastareli stereotipi – recimo poručnik, nadređeni Džejku Saliju je slika i prilika hladnoratovskih snagatora na baterije koji sažežu pogledom sve pred sobom, naučnica Grejs je inkarnacija svih Kameronovih odrešitih junakinja, a pošto je glumi Sigurni Viver koja se još dok je bila Ripli zarekla da ne želi da nosi oružje, ovde sa izrazito antimilitantnim stavom, iako drčna i odrešita. U svakom pogledu, nekako bleda kopija većine svemirskih postaja i ekipa koje je Kameron, da ne pominjemo ostale reditelje koji su se bavili susretima drugih vrsta, već slali u raznorazne ekspedicije. To je veliko razočaranje, zato što nam je u startu oduzeta mogućnost da se od Na’vija plašimo kao od nečeg neobičnog, a nemamo mogućnost ni da se identifikujemo sa ljudskom jedinicom jer je stereotipizovana. Iz preterane želje da Na’vi pleme prikaže kao izvor dobra i pravde, Kameron im oduzima mogućnost da postoje u mašti gledaoca. Pandora je odmah, ako izuzmemo prilično nestvarne CGI životinje, predstavljena kao pitomo, rajsko mesto.

Navodeći svoje uzore za Avatar, Kameron je pomenuo i film Smaragdna šuma. Ako se dobro sećam ovog filma, do samog kraja sam bila rastrzana između želje da otac pronađe svog sina, zagubljenog u divljini i vrati ga kući i želje da sin ipak ostane sa svojom novom, domorodačkom porodicom koja me i plašila. Scena u kojoj se, već prilično odrođen sin penje četvoronoške uz neboder do stana u kom susreće oca tako je snimljena da me u isti mah bilo strah visine zgarde, ali pre svega neizvesnosti sudbine sada toliko rastrzanog junaka. Kameron kao da u startu preorava ovu razliku i pravi prilično uredan vrt na kom mapira dve strane, ostavljajući čak utisak da je moguće da neko od junaka prebegne s jedne na drugu bez većih posledica.

Isto tako, osnovni potencijal koji film ima, a to je dilema glavnog junaka kom plemenu da se prikloni ispuštena je, jer mi od starta znamo da je Džejku bolje na Pandori gde može da trči, diše punim plućima, gde ima porodicu i gde se praktično ponovo rađa. S druge strane ga čekaju samo obaveze, ljudi sa ironičnim i zlokobnim opaskama i život roba. Dakle, uprkos sveopšte uzdignutom filozofskom stavu filma o potrebi za unutrašnjom transformacijom i kritici savremenog čoveka, odluke glavnog junaka su bazirane na krajnje kapitalističkom i egoističnom stanovištu – idem tamo gde će meni biti bolje. Kako mi da verujemo da će Džejk biti dobar za Na’vi zajednicu kad je tako lako, čim mu je na Zemlji postalo loše, jer je ostao invalid u ratu, praktično bez igde ikoga, bez da je pružio i jedan znak otpora prema nadređenima (izuzev kad je maskiran u svog avatara), spreman samo da se jada u svom video dnevniku, kako dakle da znamo da njegova promena u heroja nije samo posledica promene tela, odnosno dolaska novo na gotovo, u svet toliko savršen da je u njemu nemoguće biti loš?

Osećaj nemoći i neke gorčine koji ostaje posle gledanja Avatara potiče od ovog utiska laži, da je proslavljen junak koji je silnom naukom zapravo postao neko sasvim drugi, dok je siroti invalid Džejk ostao da trune kao odbačena konzerva u nekakvoj letelici na Aleluja planinama. Sad, neko može da kaže, ali to je metafora, odbacio je telo kao školjku, a njegov duh je transformisan i spašen i on je progledao drugim očima, ali ako Na’vi već tvrde da je sve što postoji od boga, dakle da ništa nije za džaba, gde u toj računici spada to odbačeno telo Džejka Salija i veze koje je Džejkov duh imao sa njim?

Drugo, vrzmalo mi se po glavi da ima dosta američkih filmova koji teže apkalipsi i tom novom rođenju čoveka ni iz čega, tj. koji predlažu da je spas čoveka moguć samo ako se sve počne iz početka, sa zgarišta. U Toroovoj knjizi Valden, pominje se da negde u Meksiku postoji ritual da se jednom valjda u pet godina spaljuju stare stvari i da seoski sveštenik okadi svaku kuću i da se slavi nekakvo ponovno rođenje i novi početak. Ovo mi se pankersko veliko spremanje jako svidelo, ali način na koji ga, na planetarnom nivou, zagovaraju američki studiji kroz filmove Ja sam legenda ili Avatar, prilično je neutemeljen. S kojim pravom jedan čovek (dakle ne Na’vi) i to čovek zapadne kulture sme i da pomisli na spas u vidu potpunog izmicanja iz cele ujdurme? S kojim pravom, tačnije, sme uopšte da priželjkuje da je spas u prostom prebegu u neke bolje svetove? Ja naprosto s tom vrstom nevinosti ne mogu da se identifikujem, zbog čega mi takvi filmovi deluju kao žestoko licemerje.

Žicoskop #01

Panic Room Žica i Fijmovi vas pozivaju na besplatne projekcije filmova - "Žicoskop". Na repertoaru će biti razni: od zabavno-akcionih, "umetničkih", drama, do dela filmskih velikana. Nakon projekcija druženje bi se moglo nastaviti uz diskusije.

"Katakuri-ke no kôfuku" ("Sreća Katakurisovih")
Takashi Miike, 2001, 113 min
Japanski jezik, srpski titl

"Porodična sreća na Miikeov način.
Katakurisovi otvaraju gostionicu u planini. Prvi gost izvršava samoubistvo, a oni odlučuju da ga zakopaju u šumi. Drugi gost, poznati sumo-rvač, umire od infarkta tokom seksa sa maloletnom devojkom...I tako, gost po gost...
Ovo je još jedan Miikeov izlet do mesta na koje još nijedan reditelj nije kročio. Potpuno suluda kombinacija nekoliko žanrova, uključujući i komediju, i horor, i dramu, pa čak i mjuzikl, sačinjava jedinstven i potpuno uvrnut film, koji će najverovatnije prijati i onima koji do sada nisu imali prilike da uđu u Miikeov svet, jer je u pitanju "nežniji" pristup ovog japanskog ekscentrika."

(NGboo)

Panic Room Žica (Kraljevića Marka 5, Beograd)
09.05.2010. u 20:30, dakle, ulaz i diskusija slobodni

Na krajnjem severu

Imao sam još i ranije sličnih zamisli, ali nikako već godinama da odem negde van grada. Nisam od onih novopečenih globtrotera, ali ponekad valja preseći kolotečinu istosti. Prošao je 1. maj, praznik koji se po svojoj smislenosti opasno bliži 29. novembru (koji, Bogu hvala, više ne slavimo), pajtos je uzeo odmor od nekoliko dana, kaže da će da pali negde, bilo gde, a ja mu odvratim daj onda da idemo negde zajedno. "'Ajmo na Palić", tamo nikad nisam bio", i već za dva minuta smo okretali telefone raspoloživih vila i hotela koje smo pronašli na internet strani izletišta. Problema oko smeštaja nije bilo, maj ni u kom slučaju nije sezonski mesec, pa kad smo sve utanačili, dogovorismo se da krenemo sutra ujutro.
Tako je i bilo. Sedosmo u Korsu, ortak vozi, prvi put idemo negde zajedno a znamo se skoro četvrt veka, a da to nisu rekreativne nastave kojih se više niko ni ne seća. Ne računajući pokojnu prababu Hrvaticu koja je živela u jednom selu pored Vrdnika, i kod koje nikako nisam voleo da idem (i veoma sam žalio mlađeg brata koji je kao klinac bio primoran da tamo provede nekoliko dana), nemam rodbinskih veza u severnoj srpskoj pokrajini, pa mi je bilo interesantno da gledam kroz prozor istovetne sremske i bačke prizore. Ravno, ravno, ravno, sa sve nebrojenim eksponatima poljoprivrednog muzeja na otvorenom, a i put nije bio loš, jedino što ti secikese uzmu 570 dinara u jednom pravcu na ime putarine - prvi put državne, a drugi put ko zna koje.
Malo smo slušali radio, čini mi se da je imao broj tri u nazivu, i ta plejlista se držala oprobanih hitova starih 15 i kusur godina tipa Rokset - Džojrajd (a mi svi kao klinci iz poslednje nesplavarske generacije smo se mnogo ložili na Rokset), pa se obradovah kad pustiše Luku od Suzan Vega, i smorih se najstrašnije uz Soul Asajlum s onom plačljivom i ljigavom pesmom koja kao da traje čitavu večnost i nikako da se završi. Onda su krenule neke rnb smaračine, pa izvadih iz rukava prigodan CD te smo u nastavku puta slušali Anagram Jam, Delorean, Rome, DJ Sprinklesa, Gazda Paju, Tenka iz Slavonskog Broda, Sharon Jones i To Rococo Rot (nešto sam zaboravio, garant). Dok sam rezao disk, rukovodio sam se intuicijom šta bi moglo dobro da zvuči u kolima, a da ipak ne bude ekstremizam, i šta da kažem, vozač nije imao pritužbi pa mogu da budem zadovoljan kao kompilator.
Za otprilike dva sata popesmo se do Subotice, kroz koju sam do sad samo prolazio. Zaboli smo se u neku poslastičarnicu u centru, blizu Trga Cara Jovana Nenada, i pogledom u cenovnik shvatili da više nismo u Beogradu. Dve kafe i dva osvežavajuća pića jednako 340 dinara, a kelnerica je bila toliko fina da nije htela ni da uzme bakšiš, na šta smo se zgranuli. Prošli smo i kroz subotički "Knez" (pojma nemam kako se zove), i videli dosta bankarskih ekspozitura i prodavnica poznatih korporacija. Subotica ima i McDonalds i još mali milion sitnih radnji, što govori o određenom stepenu privredne razvijenosti, koji je svakako viši u odnosu na Šumadiju. Uostalom, pola Beograda (i Srbije sa njim) pije jogurt, sokove i alkohol koji stižu upravo odavde.
Čini se da se u Subotici živi i radi u nekom spokojnom ritmu, živi utisak je dosta usporeniji od beogradskih prekida filmova, fleševa i preskakanja svesti. Spokoju doprinosi i dosta zelenila po samom gradu, a arhitektura je klasično kitnjasta - austrougarska, sa zelenom i kajsija bojom koje preovlađuju po fasadama. Imena ulica su ispisana trojezično (tu je i hrvatski), a koliko sam uspeo da primetim, svi živi pričaju i srpski i mađarski, menjajući jezik sporazumevanja bukvalno iz rečenice u rečenicu, kao brzine na biciklima, koje je na ovom mestu ubedljivo najzastupljenije prevozno sredstvo za koje je u saobraćaju predviđena posebna staza.
Pošto smo se okrepili, krenusmo na Palić, pravo u vilu Elizabet pokraj zoološkog vrta, gde nas je dočekala negovana i kultivisana dama koja nam je s osmehom pokazala sobu. Soba je bila mala, TV je bio veliki, a terasa je bila najveća, sve sa pogledom na prljavo jezero. Pošto smo malo izblejali, bacismo se u potragu za mestom gde ćemo jesti. Izbor je pao na Malu gostionu, čiji naziv vara, a ako to nije slučaj, voleo bih da vidim veliku, jer ova svojim gabaritima lagano može da posluži za svadbe potomstva lokalnih kabadahija. Cene su bile beogradske, ali smo se pošteno odrali, a ja sam, budući da znam da je Palić preovlađujuće mađarsko mesto, ispravio grešku iz Budimpešte i naručio juneći perkelt, što je otprilike pikantn(ij)a varijanta gulaša, serviranog sa debelim rezancima posutih slaninicom. Moj raniji utisak da je mađarska kuhinja jedna od najboljih na svetu je nakon ovog gastronomskog iskustva samo pojačan.
Pretovarenih stomaka krenusmo da razgledamo još malo okolinu, a najveće iznenađenje je predstavljalo postojanje pregršt trafika, iako nam je bolja polovina nasdvoje iz ličnog iskustva naznačila da je svojevremeno imala problem sa nabavkom duvana dok je pratila renomirani filmski festival pre neku godinu. Naravno, usledilo je permanentno zafrkavanje na stalnoj telefonskoj liniji koja je održavana sa beogradskom bazom. Veče smo proveli igrajući mini golf, a onda smo na TV Avala s mukom odgledali "Nebesko kraljevstvo", smoreni zato što je kvalitet slike bio sve lošiji usled preklapanja sa agresivnim signalom neke hrvatske televizije. Možda napišem i koju o ovom filmu, za ovaj put je dovoljno reći da sam očekivao smeće.
Sutradan nas je domaćica ranom zorom počastila solidnom kajganom sa alevom paprikom, pa smo se odmah bacili na šetnju po obali, i na kraju zaseli u jedan kafić iz kojeg je pičila hard rok muzika tipa Gorky Park. Kafić se nalazi na krajnjem delu obale, kod pejntbola, tobogana i muškog štranda, i posećuju ga bajkeri i roleri, mada, naravno, nigde nema gužve, što nam je pomoglo da zaboravimo na stres života u velikom gradu, na koji su nas podsećali šareni festivalski flajeri i bilteni posvećeni "urbanoj muzici" (blah) koje smo zatekli na stolu.
Onda smo se pokupili odatle i ponovo otišli za Suboticu. Prvo smo hteli na bazen, pa smo na kraju ipak izabrali stoni tenis, što je za pisca ovih redova bilo katastrofalno iskustvo filovano sve samim porazima, uzrokovani prejakim protivnikom i minimalnom fizičkom spremom. Posle tih neveselih sportskih aktivnosti, opskrbljeni grickalicama i slatkišima, vratismo se na Palić. Do početka finala kupa ubili smo vreme u vidno fenserskom restoranu "Riblja čarda", gde smo isprva bili šokirani cenama, a onda nas je konobar kriogenizovao kad nam je doneo golem lonac pun odlične riblje čorbe. Za mene je to bilo dovoljno, saputnik se počastio smuđem na žaru, a ja sam naručio Katalin tortu, i bogami nisam pogrešio. Davno nešto bolje i sladostrasnije nisam jeo, pa sam na svoju intimnu tabelu upisao još tri boda mađarskoj kuhinji, a svoje ushićenje podelio sa i više nego prijateljski nastrojenim konobarom Jadrankom i usput naučio da se belo na mađarskom kaže fehér (bio je ranije aktivan špic Čaba Feher), a crno fekete (bila je čini mi se novinarka Fekete, a sve mi je u glavi legendarna Aneta Farago). Pošto smo proslavili trofej voljenog tima na armijskom pašnjaku posle začuđujuće dobre igre našeg limitiranog tima, ostatak večeri prošao je uz burbon i jamb, i izvesno olakšanje što sam konačno pronašao disciplinu koja mi je išla od ruke.
Sutra ujutro bilo je već vreme za polazak. Platili smo smeštaj (spavanje + doručak = 1600 din po osobi u dvokrevetnoj sobi), gazdaricin sin nam je vratio lične karte, pa se bacismo na viršle koje su tog jutra bile na redu za doručak. Čitavim tokom našeg boravka na Paliću vreme je bilo lepo, ali kako smo hteli da krenemo kući, prvo se sručio neverovatan prolećni pljusak koji se naposletku pretvorio u grad koji okolni meštani Mađari zovu led (što tehnički gledano nije neispravno). Planovi po povratku u grad pali su sa kišom i ledom u Palićko jezero, pa smo novonastale meteorološke prilike najstrašnije iskulirali uz još nekoliko partija jamba, a ljubazni domaćini su nam izašli u susret gratis kafama. Posle nekoliko sati, konačno se nakanismo da uđemo u kola, i za dva sata smo bili nazad u Beogradu, u ludilu kome se možeš odupreti samo kad si potpuno van njega.

Last Picture Show (Peter Bogdanovich, 1971)

Pre 100-150 godina tinejdžeri nisu ni postojali. Pročitajte neku knjigu potpisanu imenom Čarlsa Dikensa za više romantizovano-čađavih informacija. Tinejdžeri ulaze na svetsku pozornicu tek u trenutku zaokruživanja proizvodnog procesa industrije masovne kulture. Oni postaju potrošači. Njima je lako manipulisati. Zauzvrat bivaju prepoznati, a sa njima i njihove specifične potrebe. Na reč "pubertet" mnogi bi se do pre samo nekoliko decenija slatko nasmejali da ne ispadnu glupi u društvu, iako pojma nisu imali o čemu se radi, a danas tate i mame ne znaju šta će od pubertetskih muka.
U sveopštoj infantilizaciji, koja prati tržišno-robnu genezu koju neki i dalje nazivaju napretkom, deca (a s njima i tinejdžeri) su postali najveći tirani, rotor društva, koji funkcioniše na principima koje je i sistem ustanovio za svoje funkcionisanje. Ubeđivanje, ucena, manipulacija - samo su neka od efikasnih oruđa u ovoj igri. U vreme seksualne revolucije, hipici su se smejali na postulat katoličke dogme po kojoj je seks grešan, i nedugo zatim postali robovi želja plodova svojih grehova. Deca postaju neoborivi argument u žučnim raspravama, sve što se čini radi se za "budućnost naše dece", bilo da se radi o ratu na Kosovu (patriotski argument), ili o borbi za glasove (pokojni Đinđić je to radio sa svojim sinom Lukom u kampanji "Pošteno", koja sa ove tačke gledišta zaista predstavlja vrhunski humoristički sadržaj čiji je tvorac sadašnji direktor preduzeća koje sebe legitimiše kao javni servis).
Zadovoljno što je keruša Mila pomoću proteza napravila prve korake, duboko narkotizovano srpsko javno mnenje se preorijentisalo na zabrinutost nad životnom opasnošću 12 godina starog Rastka Poceste, još jednog u nizu genijalnih medijskih zamazivanja očiju koji sežu decenijama unazad, još od onda kad je Sloba gradio razrušene mostove a podobna deca mu čitala srceparajuće pesme koje su, kao, sama sročila. Nažalost, čini se da se tamo nekad stvaralo i nešto što je imalo veze sa realnim stanjem na terenu, a nije kompletno bilo produkt strujanja medijskih vetrova (ta reciklaža je došla posle, kao nova faza progresa).
Jedno od takvih ostvarenja je i Last Picture Show koji sledeće godine obeležava jubilej od četiri decenije od svog nastanka. Reditelj ovog filma Peter Bogdanovič, sin srpskog slikara i austrijske Jevrejke, je začet u Evropi, ali je rođen u SAD. Kao dete/mladić je gledao i po 400 filmova godišnje. Zatim je upao u orbitu "Novog Holivuda" i to upravo ovim filmom. On se, pogađate, bavi "tranzicijom" tinejdžera u odrasle ljude.
Last Picture Show je fantastična filmska razglednica iz američke nedođije, palanke u kojoj radi samo jedan bioskop, jedu se hamburgeri i piči se bilijar uz sveprisutne zvukove žalopojki tadašnjeg kantri kralja, Henka Vilijamsa (umro u 29. godini od predoziranja lekovima). Čemer dosade krade životni dah omladine, a ništa bolje nije ni sa ostalim žiteljima, koji bi sve dali da im se bar nešto dešava u životu, pa makar to bilo i potezanje za flašom ili preljubničke vratolomije. Bogdanovič iskusno hvata talase promene i potpune dekonstrukcije starog morala započete još u Diplomcu, koje znalački vodi dalje do vrhunaca dovodeći ih do novouspostavljenih kinematografskih vrhunaca slobode... ili dekadencije (u kojoj se posebno ističe sveštenički podmladak), kako vam je draže.
Iako je ovaj film rađen u crno-beloj tehnici, svojom fokusiranošću na telesno i seks, LPS je vesnik novog, s te strane gledišta rapidno detabuizovanog doba. U tom duhu, Bogdanovič koristi priliku da gledalištu prikaže telesne vrline tada mlađane Sibil Šepard, kojima ni sam nije mogao odoleti te je nakon ovog filma otperjao sa lepoticom, ostavivši iza sebe brak i dve kćerke.
Osim estetskog ugođaja, Šepardova pruža i odličnu glumačku partiju, glumeći devojčurak koji iz sjajno portretisane ženske gluposti/zlobe kombinovane sa palanačkom dosadom uništava živote svima oko sebe. Jedan od njih je i mlađani Džef Bridžis, lik koji je, slično svojoj koleginici, iskoristio šansu pruženu u ovom filmu, u kome je zaljubljen malo životario, pa se smorio i najzad otišao u Koreju da oružjem širi pacifističke ideje slobode i demokratije.
Kritika ovaj film i dalje smatra najuspešnijim Bogdanovičevim ostvarenjem. Ovenčan sa dva Oskara, zastupljen na mnogobrojnim listama najboljih filmova svih vremena, Last Picture Show je ljudski topla, studiozna geografsko-psihološka bravura u filmskom obliku kakve danas kao da nema ko da napravi. Čekamo neke nove tinejdžere.

Diabolic - Liar & a Thief (Viper)

Već nekoliko godina nije tajna da je hip hop u velikoj krizi, te da se potencijalno nova, zapaljiva imena iščekuju kao Sunce u februaru. Diabolic, betler iz Njujorka inicijalno je zamirisao na proleće svojim debi albumom, objavljenom za kuću Viper.
Da, dobro ste uočili, reč je o etiketi za koju svoja izdanja objavljuje i Immortal Technique, militiantni Peruanac iz Harlema kome je zapelo da najsnažnije zamaše barjakom underground hip hopa, postižući respektabilan komercijalni uspeh, s obzirom na neprečišćenost i škakljivost njegovog uličarskog rečnika. Njegovo ime na spisku Diabolicovih gostiju ulivalo je određeno poverenje da bi L&aT moglo da bude osvežavajuće logorejično iskustvo.
I upravo pesma Frontlines u kojoj gostuje pomenuti Tech vraća na sto sve ono po čemu je nekada, sada već davno, bilo poželjno i zahvalno slušati hip hop - vispreno baratanje rečima koje u sebi sažima i opasnost i obrazovanje i zabavu, u tolikoj meri da se posle slušanja iste osećate pročišćeno kao da ste pročitali kakvu katarzičnu knjigu. Diabolic u paramparčad razbija matricu svojim multi skrojenim rimama, dok Tech suvereno dokazuje zbog čega je trenutno najbolji svetski MC.
Ova numera se nalazi u prvom delu ploče, na kome su nalaze kompozicije koje vraćaju smešak na natmurena lica napaćenih glava iz predgrađa. U njima se odvija upravo ono što Diabolic sugeriše tako da se mogu posmatrati kao produžetak sjajnih iskustava hardcore hip hop izraza. Ali, vremenom ova impresija bledi i ustupa mesto neproživljenim storytelling iskustvima o genijalcima koji upucavaju likove sa crne liste CIA (sve u paketu sa smaračem kakav je Ill Bill), a kada ponestane filmske inspiracije, prelazi se na sopstvena nevesela iskustva koja se svode na rekapitulaciju bahatih & neinteresantnih (zlo)upotreba opijata i alkohola. Pretežno dosadnjikavi utisak ne popravljaju ni inspirativni manevri Engineera, producenta iz Vankuvera, na matricama. Da je L&aT kojim slučajem objavljen kao EP sa pet-šest pesama bio bi sjajno slušalačko iskustvo, ovako više od njegove polovine predstavlja čist višak.
Ukratko, Diabolic je na svom debiju isporučio i momente zbog kojih je hip hop nekada bio najvitalniji muzički pravac, ali i podsetio zbog čega danas ovaj žanr čami u kreativnoj stagnaciji još od Eminema naovamo. Da bi se iz krize izašlo, više nije dovoljno biti "ispravan", i u svakoj pesmi polagati zakletvu lojalnosti "hardkoru", već biti hardkor, na šta se malo ko danas usuđuje.


Forget what you knew,
Welcome to the muthafuckin battlefield,

[Diabolic: Verse 1]

I two-step with Lucifer, and ever since i started dancin,
Ive walked a fine line between Einstein and Charles Manson,
Starvin in this famine with my stomach growlin,
Like someone shouting a hundred thousand times louder than thunder poundin,
Fuck around and Ill punch youre mouth in,
Im king of the mountain, with my life in this project like its public housing,
Counting on the fact i fire bomb entire songs,
I wont stop until the worlds inside my palm like Viacom,
Diabolic, Ill supply the higher wattage via fibre optic wire,
Until you acquire some kinda knowledge,
Coz life made me grow wiser than old-timers,
Hot-headed like the ghost rider behind a slow driver,
Sole survivor, flowin lavas second nature,
So dont test, its best to save youre breath like respirators,
Ill throw a punch at youre ribs that gives youre lungs asthma,
And has you pouring out youre guts faster than Dutch Masters,
Drunk bastard, past the point of no return,
Like Denzel trickin Ethan Hawke into smokin sherm,
Judgement overturned, held in court like Mordecai,
Mortalize when i make statues bleed and portraits cry,
Ill go to war for mine, Rebel Army guard the border,
Im in the trenches barkin orders like Im Sergeant Slaughter,
Pray to Jesus H for mercy and plead youre case,
Coz on the frontlines youre dead the second that you see my face!

This is the frontline, this is the dead-zone, barely alive or in a box is how you head home,
This is the frontline, this is the life that i chose, i thought i told you muthafuckas to lock and load,

[Immortal Technique: Verse 2]

Yeah

They said that the success of my music was theoretic,
But my revenge is sweet enough to murder diabetics,
Eugenics procter and gamble credit racial science,
Couldnt produce a more aggressive intellectual giant,
Nephilim bury em, with the bullets left in them,
My heart is blacker than the children of Thomas Jefferson,
Blacker than back in the days of tar and featherin,
A cancerous endocrine, the eagle-ass American,
The hatchet and the sticks, the fascist emblem,
You could call it Conspiracy Theory,
I dont give a muthafuck, you could get your mother fucked,
National securitys a code-word for cover-up,
Hold that down, I look at character,
Never let the color get to ya,
I got white Revolutionaries like Muslims in Chechnya,
Percussion thumpin like the Russian Mafia over ya,
But even they know what its like when you fighting for Svoboda,
So whether Slavic, or Islamic, vodka/gin tonic,
Drunken fantasies are cool son, but heres the grim logic,
You niggas wanna play industry, and starve to be rich ,
Until they fuck you for millions, like Paul McCartneys bitch,
My lions live inside a box like Jumanji,
Sikh niggaz thatll stab you up like Indira Gandhi,
So never desecrate the space on which I meditate,
My thoughts rip through tank-armored metalplates,
And start to resenate, to the spot where Moses caused the sea to separate
The place that the Prophet Muhammad started to levitate,
The exact moment that Jesus rose dead awake,
And Siddhartha became the Buddha that regenerates,
Half a bar over but I bring it home colder than dead soldiers,
Soul controler, holder of knowledge, so fuck dianetics,
Im like the whole library in Kemet with annunaki genetics!

[Hook: Diabolic]

[Outro: Immortal Technique]

Yeah muthafuckaz,
Immortal Technique / Diabolic
This is the Fronline, the people first; one time,
32 and a little somethin, ahahaha
33 Degrees muthafucka, go home and figure ït out

Doživotna vlast

Ajs Nigrutin feat. Eufrat - Dinkiću care

Dosta medijskog prostora u poslednje vreme je poklanjano isforsiranoj priči o ukrupnjavanju srpske političke scene koja je, po tom scenariju, trebalo kao i "svuda u normalnom svetu" (floskula koju najčešće izgovaraju oni koji nemaju previše pojma o onome što pričaju) da bude podeljena na dva tabora, pa bi na jednom bio Tadić a na drugom Nikolić. Već tada se znalo da ni jedna ni druga partija sami ne mogu da oforme skupštinsku većinu, i da će morati u postizborne koalicije, te su medijske bajke o "dvopartijskom" sistemu momentalno delovale deplasirano. Činjenica je da će dve stranke pomenutih prvaka još neko vreme odvlačiti najveći broj glasova, ali ključeve vlasti drže manji igrači, oni likovi bez čijih procenata ne može da se dogura do željenih procenata.
Prva stranka junak ove priče bila je Nova Demokratija, koja je u drugoj polovini devedesetih pristala da se udruži sa SPS i JUL iako nikada nije imala nikakvo realno pokriće u biračkom telu. Ovu rašomonijadu do apsurda je doveo DOS, koji bio poligon dva-tri ozbiljna igrača i buketa prišipetlji iz kombi stranaka, od kojih mnoge više ni ne postoje (sećate li se Laburističke stranke? Srpski laburisti, ej?!). Pošto je DOS na neslavan način (čime li se danas bavi Boba Orlić?) otišao u istoriju, na pozornicu je stupio G17+, tačnije njen ambiciozni predsednik Mlađan Dinkić, koji je praktično jedina konstanta na Prokletijama srpske politike.
Dinkić je prvo učestvovao u maestralnom pokretanju afera Janjušević i Kolesar, a zatim i došao do svog parčeta vlasti, koje ljubomorno čuva sve ove godine. G17+ se godinama suočava sa odlivom kadrova i glasača, ali njen vispreni lider nalazi način da u svojim rukama čvrsto drži uzde srpske ekonomije, sporta i zdravstva.
Tako je i ovaj put, pošto je Dinkić za 16. maj najavio osnivanje nove stranke Ujedinjeni regioni Srbije, sa jasnom decentralizatorskom notom i idejom, oko koje je okupio neke političare lokalne snage kao što je Verko Stevanović iz Kragujevca ili Ničić iz Zaječara. Ma šta mi mislili o Dinkiću, a pisac ovih redova posle svega misli sve najgore, ne može se poreći da je reč o najtalentovanijem političaru na domaćoj sceni posle Ivice Dačića.
Jednostavno, nikome osim Dinkiću ne polazi za rukom da posle toliko lažnih obećanja, loše urađenih poslova, učinjenih u ime "budućnosti", brojnih afera (setimo se samo gušenja medija koji mu nisu po volji) i dalje mirno vlada, sa jasno izraženom ambicijom da nastavi sa tom praksom. Sva je prilika da će tako i biti, pošto je Mlađan ponovo našao plodno, realno tlo, koje je veoma razumljivo brojnim ekonomski devastiranim biračima u srpskoj provinciji. Istim onim biračima koji su najviše pogođeni efektima Dinkićeve politike, nešto slično američkim paljenjima i gašenjima požara širom sveta, ili, ako ste više za regionalnu priču, populizam Bogoljuba Karića, koji se obogatio na grbači naroda, a zatim poželeo da tom istom narodu pomogne tako što će njime vladati.
Karić je, uprkos talentu za politiku, potcenio svoje takmace, zbog čega mu se ubrzo zatire svaki trag, dok je Dinkić pokazao primernu dozu oportunizma u svojoj političkoj karijeri. Pitajte još jednog primernog oportunistu Đelića ili zaboravljenog Labusa, ili Čedomira Antića, a možete i Kseniju Milivojević. Čovek koji se gnušao Demokratske stranke, sada je njen najverniji partner, čovek koji je sedeo u dve Koštuničine vlade sada sve loše iz tog perioda svaljuje na svog nekadašnjeg premijera, a odnedavno mu ni Palma ne smeta. Posle Vuka Draškovića, Dinkić je politička figura koja se u istoriji srpskog višestranačja specijalizovala u disciplini "salto mortale".
Dakle, to je čovek koji se uvek nalazi na pobedničkoj strani. Sa procentom podrške koji je trenutno na nivou statističke greške, Dinkić je šampion proporcionalnog izbornog sistema koji na fragmentiranim političkim scenama uvek daje neproporcionalnu moć malim ribama. Stoga ne bi bilo preveliko iznenađenje da i u narednih deset godina on sačinjava vlast, a da za sve omaške svaljuje krivicu na "devedesete" i prethodne garniture vlasti (u kojima je uzgred budi rečeno i sam učestvovao). Iako je trenutna proizvodnja na nižem nivou od one zabeležene u 1999. (ej u '99!!!), iako je za deset godina Srbija uspela da se zaduži više nego Titova Jugoslavija, iako sve pare od privatizacije idu u potrošnju a ne u proizvodnju. Proizvodnja ne može ni da se pokrene, jer su domaće banke koje bi davale povoljne kredite srpskoj privredi u međuvremenu likvidirane, i čitav finansijski sektor se nalazi u rukama stranaca čije banke drže bezobrazno visoke kamate jer im je Dinkić to omogućio svojim velelepnim programom oporavka Srbije na putu ka zapadnom standardu, izdašnim stranim ulaganjima i berićetnim projektima.
Još od narodne podele "unosnih" akcija, svako sa tri daske u glavi ne shvata Dinkićeve reči ozbiljno, jer su one potpuno ispražnjene od bilo kakvog smislenog sadržaja, ali on uvek pronalazi način da ostane na vlasti, na kojoj će, sva je prilika, svirati gitaru još mnogo dugih, gladnih godina.

To Rococo Rot - Speculation (Domino)

Berlinski sastav To Rococo Rot već deceniju i po bije dobar glas u krugovima slabim na odvažne eksperimentalno-elektronske zahvate. Članovi ovog sastava vezuju se i za Kreidler i Tarwater, još dva bitna nemačka sastava sličnog senzibiliteta, čiji koreni sežu još od kraja prošlog veka, i nečega što se tada zvalo post-rock (danas baš i ne).
Speculation je sedmi album u opusu ovog benda, i objavljen je nakon šestogodišnje diskografske pauze. Ukratko rečeno, Berlinci ne pokazuju znake umora ni nakon svih godina na sceni, i dalje pronalazeći zanimljive načine funkcionisanja veze između akustične i elektronske komponente. Čitavo trajanje nove ploče obeležno je zrelim, prekaljenim osećajem za meru koji ne bi trebalo da ostane neidentifikovan u naslušanijim bubnim opnama.
Sve ono po čemu su brojni nezaboravni nemački aktovi poznati odranije, prisutno je i na ovoj ploči. Ta odlika, može se sažeti u jednu reč - vožnja. Speculation suvereno vozi , humano pulsirajući bez povisivanja tonova, ili nepotrebnih ekskurzija u eksperimentalno koje su sami sebi cilj.
Doduše, ne skroz, zaključna numera Fridays je ekskluzivni teren za ljubitelje šišmiških frekvencija. Nije me previše iznenadilo da je u stvaranju iste učestvovao Jochen Irmler, iz grupe Faust, u čijem je studiju album pretežno sniman. Od svih legendarnih kraut bendova, pomenuti mi ponajmanje leži, i cenim da je pretenciozan i egzibicionistički nastrojen bez većih rezultata.
Za Speculation, sa druge strane, nema mesta takvim rečima. Na njemu je pohranjeno dovoljno kompozicija koje svojom studioznošću i kvalitetom poseduju adute kadre da razveju sumnje svih onih koji smatraju da je na muzičkoj sceni trenutka eksperimentalno sinonim za dosadno, lažno i neartikulisano.


Working against Time

Big Wednesday (John Millius, 1978)

Vatreni zagovornik slobode naoružavanja Džon Milijus, u mladosti se bavio surfom. Svoju ljubav prema meni nedokučivom sportu ovekovečio je u odavno punoletnom filmu Big Wednesday, koji je u trenutku pisanja ovog prikaza star skoro onoliko koliko je Milijus imao godina kada ga je snimao (ipak, autor je pobedio za cele dve godine).
Jedna stara kompilacija u svom naslovu tvrdi da "nema ljubavi bez patnje i bola". Milijus kao da se vodio ovom krilaticom u filmovanom odrastanju svojih junaka, kako bi kroz okeansku strast savladavanja talasa prelomio teme iz tadašnje američke svakodnevice među kojima je naglo odrastanje koju je donela pravednička borba protiv komunizma nekoliko hiljada kilometara daleko onaj najbitniji.
Moram da priznam, uvek me nerviralo, a i dalje me nervira, što se čak i kod tobožnjih "protivnika" vijetnamskog rata u redovima američkih sineasta fokus uvek vrteo oko američkog bola, američkog pakla i sličnih američkih sranja, kao da je to sad neki metafizički bol na duši koji su Ameri popili po kazni. Jedina je istina da su tu čorbu sami zakuvali, i da je bila veoma kisela, ali da niko do dan danas nije dao smislen i poetičan odgovor na pitanje zbog čega se taj krvavi bućkuriš uopšte krčkao na vatri napalma. Valjda tako nešto nije kulturno po visokim američkim standardima, pa takav vid samokritike naravno izostaje i ovde. Umesto toga, imamo glorifikaciju olimpijskog ideala i slavljenje mladosti, dve tačke koje veliki Edgar Moren nije propustio da prišije duhu vremena koje robuje preimućstvima masovne kulture.
Olakšavajuća okolnost je Milijus, inače i jedan od scenarista, u ovom ostvarenju nije (kao što u Apocalypse Now jeste) među onim anti-američkim Amerikancima ("Mi smo Ameri dobri, ali naš sistem može da bude i bolji" - ukratko, Majkl Mur fazon), već je pravi Jenki, koji sudeći po ovom filmu, pulsiranje mladosti vidi u ritualima gađanja hranom i sumanutim žurkama, te rekreativnim pripucavanjima u striptiz barovima diljem meksičkih vukojebina. Sve u svemu dosta nalik na holivudkske sadržaje zabavno-retardirajuće tinejdžerske provinijencije. I onda kao dlanom o dlan, čitava ta suncem opaljena idila nestaje, počinje regrutacija, i gomila onih kojima se baš i ne ide u tri pizde materine da bi širili demokratiju i slobodu. Oni se zarad izbegavanja nošenja uniforme prerušavaju u homoseksualce, ali neki dobri momci ipak odlaze u indokinesko vojno misionarstvo. Ostaju samo naduvani hipici i sećanja generacije koja je prebrzo odrasla.
Ono što razlikuje Big Wednesday od većine američkih filmova je primetan izostanak kalkulacije u odnosu na (projektovane) želje publike i vidljiva težnja ka neobičnom, maltene poetičnom filmskom rukopisu. Big Wednesday ima dirljivih, razgaljujućih aduta, savršeno izbalansiranu dozu nostalgije, ponosa i zabave, ali mu, bar u mom slučaju, ipak nedostaje nešto neizrecivo što bi ga kvalifikovalo za proizvodnju dubljeg utiska i teleportovalo u antologijski nezaborav.