Love is All - Two Thousand and Ten Injuries (Polyvinyl)

Iz nekog sumanutog razloga, švedski sastav Love is All me momentalno podseća na grupu Gossip iz perioda dok je još valjala. Kao štab Beth Ditto nekada, i ovaj sastav šatro poetičnog a zapravo retko neinspirativnog imena vraća u fokus neobičnu važnu činjenicu u pogledu "indie" bendova - moć da se na jednostavan način bude efektan a da to ne zvuči bazično, i još važnije, dosadno predvidljivo. Nešto kao ona situacija kada se lupiš po čelu na nečiju genijalnu ideju, i zapitaš se kako se sam toga nisi setio kada je bilo toliko očigledno.
Ovo je geteborškoj grupi treći album, i ujedno i moj prvi susret sa njima. I dok današnje relativizujuće doba karakteriše pregršt "alternativnog" kukolja u diskografskim silosima, LiA predstavljaju dobrodošlo žito, sazrelo za pravljenje zvučnih poslastica. Delikates ne čini samo kvalitet osnovnih sastojaka, već njihovo vešto kombinovanje.
LiA zvuče prilično iščašeno, sa jedne, a potpuno konvencionalno, s druge strane. Sviđa im se post-punk muzika, prelivena slojem melodije taman toliko da ne iziskuje preterani slušalački napor. Izražen ludički momenat u njihovom muzičkom ispoljavanju duhovnosti i jeste ono što ih izdvaja od većine anemičnih i sterilnih bendića na koje se lože svi koji bi da budu drugačiji iako su isti. Instrumentalno gledano, u ovoj smesi je sve ekonomično raspoređeno, pa ima mesta i za blago retardirane gitare, provale saksofonskog ludila, mestimičan kabaretski ugođaj i razne druge male lucidnosti, uverljive u meri da se može govoriti o pravoj produkcijskoj raskoši.
Čak je i za današnje prilike lako uočljiva prepreka zvana vokal uspešno preskočena. Veštičasti glas Josephine Olausson dalji je rođak katatonične raspuklosti i pripite životnosti Cerys Matthews, a čak je i nehajni, tvrdi britanski akcenat dobro pogođen. No, šampion u svim kategorijama je basista Johan Lindwall koji svojim suludo popaljivim (disko?!) deonicama predstavlja i krvotok i žilu kucavicu benda kroz koje se pomaljaju dobrodošli zraci Sunca. Prvenstveno zahvaljujući njemu i njegovom gruuuvu, LiA istovremeno i sirovo roka i nežno tera na pokret. I zato i podseća na gorepomenute Gossip ali i još neke novonovotalasne heroje koji su se prebrzo ispumpali (Franz Ferdinand pre svih).
Love is All potpisuju kolekciju krcatu pesmama koje je teško pevati, nezamislivo neprestano slušati, ali ih je lako zviždukati i odmotavati u glavi pošto ih jednom čujete. Za ovaj par ušiju, sasvim dovoljno od jednog "indie" benda.