Metastaze - Branko Schmidt (2009.)

Ko što je to nekad bio rat, ispada da su navijači sad moda i u Hrvatskoj, baš kao što su i kod nas, pa sine samo udri po tome, privuci elitne baje koji nikad loptu šutnuli nisu ko što onomad nikad rat nisu osetili na svojoj koži. reci im, tako nemušt, šta je po sredi iako nikad pasulja nisi pokusao sa stola malog stana u soliteru reci im kolko te boli predgrađe. Ko što su se nekad utrkivali da svom precedniku donesu štafetu nacionalne svesti, sad se trkaju državni reditelji sa obe strane da opljunu patrljke sa margine, isturajući ih u prve redove svoje umetničke kritike. A, da, pritom svoj film mudro nazovu Metastaze, jer njih, pošto su nam poštom svima stigle kamere za iz ruke, kratke replike i sveža srpska tj. hrvatska prljava zemlja predgrađa na koju ta kamera - zgrožena, malo malo padne, ne zanimaju uzroci, nego samo nervni završeci. I tako smo fino svi pali s Marsa.
A, za glavnog junaka, arbitra normalnosti biraju povratnika iz inostranstva - kolko posto srpske, tj. hrvatske čeljadi se uopšte vraća iz inostranstva da bi naše bratske države finansirale taj ugao gledanja?
Sad i tamo i ovde sve vrvi od besnih povratnika koji dolaze u svoje tranzicione zaseoke i dobijaju ospe kad šetaju svojim starim parkovima, krste se i piju za dušu preminulih i predoziranih drugara i generalno prenemažu glumeći socijalnu, klasnu i ideološku svest.
Čudno je da u oba slučaja ovakve filmove režiraju uglavnom državno prilično uhlebljeni reditelji. I čudno je što je u slučaju Metastaza režijom priče o tranzicionom Zagrebu sa svim potrebnim buntom jagnjeta u vučjoj koži uzeo da se bavi baš Branko Schmidt koji se, kao profi ratni novinar uvek dobro namesti da uhvati najekstravagantniji kadar “naše sadašnjice”. Jer, Metastaze, kako je dobro objasnio autor romana po kom je film snimljen, Ivo Balenović (a piso ga je pod pseudonimom, čudo se ovoga nije setio Saviano kad ga je onomad jurila italijanska mafija), bave se širenjem bolesti kroz sve strukture društva, onda kada se uzroci ne leče na vreme i na mestima gde se pojavljuju. Jer, reklo bi se da je Schmidt svojom, do duše tad fiksiranom kamerom uhvatio i te uzroke, al to sa Metastazama nema veze jer se promenio kadar. A bavio se uzrocima u svom filmu Vukovar se vraća kući i to 1994. godine, da bi sada u Metastazama uzeo da se bavi posledicama, distancirajući se od rata kao od tamo nekakve šućmuraste bolesti koju on, zgranut tranzicijom, sada tretira kao prećutani, o tako tegobni motiv u priči. Podmlađen Trejnspoting dramaturgijom, ko sredovečni mužjak viagrom, Schmidt istinu pokriva impotentnim šmrkom psovki.
I, kao većina impotentnih mužjaka reditelja ume samo da drka kamerom iz ruke i loži se na socijalu. A realnost mu se namestila, šta će jadna.
Ovakvo, što bi rekla moja baba, mitiranje nevinosti zgroženog posmatrača dešavanja međ mlađim svetom u poratnom Zagrebu, koje Schmidt izvodi kamerom, kako drugačije, nego iz ruke (one fiksirane valjda je prekrilo ratno blato, pa ih više niko zdrav ni ne koristi) ostavlja gledaoca iznerviranim ne zbog ogoljavanja istine koje Metastaze pokušavaju da postignu nego zbog konstantnog ponavljanja tog presamićenog pogleda domaćeg i susedskog filmskog radnika srednje generacije koga, ko da rat nije video, najednom vređa čamorenje srednje niže klase, navijačko ludilo.
Elem, priča počinje slično ko u Hadersfildu, time što se jedan od nekoliko drugara iz te neke prigradske klike (uvek neka veštački sklopljena ekipa drugara iz kraja) vrati iz nostranstva, sa tim pogledom teleta u šarena vrata koji je uvek manje potreban za karakterizaciju pomenutog junaka, a više da opravda rediteljevu i piščevu apsolutnu iščepljenost iz života koji ga okružuje. Bar ne plaćaju samo srpske umetnike da izigravaju nevinost Artu Ditua.
Muči pitanje - dal je moguće da oni zaista pretpostavljaju da se svi mi osećamo toliko izdvojeno, da nas sve to oko nas baš toliko čudi. Zaboravljaju da 90 posto njihove publike nisu povratnici niotkle, nego ljudi koji su sve vreme ovde, ili sve vreme tamo i da im ne treba taj verterovski pogled na realnost koji će potom kamerom iz ruke da nabudže da bude ulični, iz kraja. Prvo se izdigne pa se opasno nisko spuste i večito nas promaše. Jer kalkulišu.

Četri momka u toj ekipi daju povod za Trejnspoting "videla žaba da se konji potkivaju pa digla nogu" dramaturgiju pa je film, koji inače nema nikakvu jedinstvenu i celovitu priču koja se da raskadrirati izdeljen na četiri plus jedan poglavlja, tako što je svako naslovljeno imenom jednog od četvorice musketara iz zagrebačkog predgrađa. Iako ovo teži da "realističkim" scenama iseckanim iz hipertrofirane svakodnevice džedženja po kafićima, tučenja žena, psovanja u svakoj replici, podari filmu kloaka šmek urbane postmodrene fleš zum priče, ta poglavlja deluju kao da dečki čekaju kod zubara, pa ih neki matori mesar proziva da, mesto finog, dubinskog rada na njihovim kvarnim zubima, istranžira njihove glave ko glavice kupusa.
Tipa, u slučaju glavnog siledžije u grupi, Krpe koga isuviše za ovakvu dramaturgiju verno i raspričano (bolje reći raspsovano) igra Rene Bitorajac (Ničija zemlja), siledžijstvo kao karakterna crta junaka toliko se nadvija nad ostalim junacima i otima priči da na momente deluje kao uvežbana plesna tačka, koja, iako je indiferentna na ostatak priče, glumata da je izvučena iz najdubljeg kala svakodnevice koju priča pokušava da oponaša. Osećajući valjda da mu tolko iskukana muda ne pomažu da ostvari poentu, Schmidt Bitorajca tera do granice nerealnog i komičnog - on juri suseda baštovana, te svoju ženu sa spuštenim gaćama kad nema toalet papira u poljskom! veceu itd.
Da se nasilje kao takvo podrazumeva u svim svojim segmentima – to što Krpa, pije, psuje, tuče ženu, istetoviran je, nabildovan, nacionalista je, ženskaroš je, sklon ponižavanju svojih prijatelja, sere u poljskom klozetu, siromašan je i prdi za stolom samo govori o shvatanju nasilja kao gotovog konstrukta, takoreći gulaša iz kesice. Ako je Britancima trebalo gotovo poluvekovno iskustvo da se suoče sa svojim uličnim nasiljem, te da stvore i rabe ovakvu sliku sveopšteg huligana, pa ga i danas kad kada pažljivo plasiraju i dalje ga gledajući kao filmskog junaka, a ne eksploatacju ikonografske tvorevine, naši i susedski reditelji koji se nominalno tolko bune protiv tranzicije i instant vrednosti, ovim su konstruktom ovladali očas posla. E, to je svojevrsna metastaza.
Cela priča o ujebanom povratniku koju oličava Filip (inače katastrofalno odglumljen od strane dotičng Franje Dijaka) takođe je konstrukt i potpuni mit a ne socijalna činjenica za kakvu se izdaje. Kao arbitar priče Filip donosi samo šlagvorte na koje će, redom, da popizde njegov ćale pokazujući "da se nije makao s kauča", njegovi drugari, heroinski ovisnici, navijači i asocijalni alkoholičari, a kad, kao svaki dobar mekgafin ili, u nešto osvešćenijim filmovima - dobar serijski ubica, Filip obavi svoj posao, on će da se sa neznanim novcem spakuje i ode u Amsterdam (?!) ostavljajući nas sa postratnim podžanrom domaćeg i susedskog filma – Momak se vraća iz inostranstva.
Druge dve priče, koje nose Dejo i Kizo donekle su bolje. Prva koja se vrti oko narkomana Deje koji je polusrbin zato što u sebi nosi zanimljiv obrt sa švercom heroina iako je ovaj junak poslužio za najpamfletskiji deo filma o srpsko-hrvatskim odnosima za koji kao da je reditelj mislio da mora da ga ubaci jer bi priča o hrvatskom nacionalizmu bila suviše apstraktna bez svog predmeta mržnje, a nije imao herca da se u nju upusti na nekom dubljem nivou. Dok je druga koja se tiče najtišeg i, karakterno i scenaristički, najnenametljivijeg u ekipi, Kize, film za sebe za kog je apsolutna šteta što je doveden u vezu sa ostatkom filma.
Što je najčudnije, Kizina priča promakne dok trepnete dok vas ostale gnjave: shvati me, uzmi me, poistoveti se. Kizina, po principu tiha voda breg roni, najbolja je i najistinitija karakterizacija tzv. malog čoveka kod nas danas - traži zajedništvo a nailazi na sumnju, promiču mu argumenti, skoro nikada ih nema, nikada nisu na njegovoj strani, a sve što od prijatelja dobija je komentar na trenerku koju nije skinuo danima i sumnjičav pogled slabo plaćene kasirke u lancu mega marketa. Kiza je zaslužio ceo film ali bi, dođavola, bio manje spektakularan, manje isplativ i zvučan, zato što ga društvo naših tirana željnih da vide da su oni sa dna prljavi, ženomrzački nasilnici sa stadiona, dementni povratnici iz rata il, kako bi ih Schmidt nazvao "panjevi puni olova", ne bi poželelo. U svojoj radnoj nedelji, izbrisalo bi ga iz noutbuka kao crnu mrlju. Oni bi ipak da piju koktele, u Gaveli ili JDP-u svejedno, posle filma koji kaže: batice, izvuko si se iz šljama, ta gamad može da ti prdne pod prozor.
Osim toga, krijući se iza tobožnje osvešćenosti, film prikriva mržnju prema srednjoj klasi koja je snishodljivo snimljena kako igra šah na terasi spram ogromnih, ju srama oblakodera u kojima mali ljudi kuvaju ručak i idu na posao (reditelj se bavi višnjim poslom - slika njih iz gornjeg rakursa!), kao i licemeran odnos prema ženama koje prikazuje kao guske koje u isto vreme primaju cokulu u glavu i žele da odu na koncert Magazina, osim toga što nije upućen u činjenicu da metaforika neće biti nimalo zamućenija ako se u lažnom arhetipu o najboljim drugarima koji falusno premeravaju svoje postratne kurčeve nađe po neki ženski karakter koji nije ponižena keva, sisata radnica u kladionici i pretučena žena koja drhtavom rukom dodaje toalet papir.
Baš kao i u Hadersfildu gde je najzanimljivija priča o zaostalom komšiji kog igra Glogovac istinitija od glavnog toka filma, ali iskorišćena samo za pojačavanje njegove poente, tako je i Kizina vinjeta poslužila kao jedini zaključak posle gledanja Metastaza, nažalost vanfilmski, jer su nam poente ove furije promakle ko pereca na koktel banketu – epizodisti u domaćem filmu su u stvari vaši glavni junaci. Pomirite se s time, gospodine Schmidt.