среда, 08. април 2009.

Papirne mesije

Potreba samoproklomovane srpske inteligencije da po svaku cenu ima mesiju odavno je anahrona i govori koliko je ovde lako proglasiti se za pametnog, ali jedna stvar posebno upada u oči. Naime, sama ta anahrona potreba se u sred brdovitog Balkana ostvaruje na anahron način.
Prvo su se svi koji „drže do sebe“ kleli u Vuka, a oni „civilizovaniji“ u Vesnu Pešić. Onda je svima Koštunko bio hit, a otkad su roknuli premijera svi trube o njegovim vrednostima, koje, jel’ te, najdoslednije sprovodi političar kome su, po sopstvenom prizanju, džipovi miliji od magaraca. Znači, stvarno nije naivan. No, nije ovde o tome reč. Politička osnova ovde nije dovoljna, pa je u duhu misli Karla Marksa potrebno potražiti nadogradnju. Tu ulogu na sebe preuzimaju „nezavisni mediji“.
Pomalo komično, ako se ima u vidu da štampani mediji svuda u svetu kome težimo polako umiru i prepuštaju prostor besplatnim, mahom elektronskim sadržajima. No, našim omiljenim skribomanima ni to nije problem. Njih jednostavno ima svuda i oni o svemu imaju svoje mišljenje.
Sam mehanizam stvaranja novinarskih zvezda podseća na zakonitosti koje je odavno postulirao i u praksi primenio šou biznis – nađe se zlatna koka pa se onda cedi do poslednje kajgane. Slobodna misleća bića, poštovani auditorijum, cenjena publika gubi svoje osnovne atribute i postaje masa, masa koja odobrava svaku na hartiji ili po virtualnom prostoru ispisanu reč svojih spasitelja, svojih etalona normalnosti, nešto nalik na manipulaciju dečjom radošću koju rado primenjuju kreativne industrije namenjene najmlađima: ako nemaš to i to, onda si truo. U prepevu prigodno spevanom za naš slučaj: ako ne ceniš tog i tog, nisi kul! Kritički otkloni, nezgodna pitanja ili slobodna razmena mišljenja nisu u duhu ovog vremena.
I dobro, ko su Vlade Georgijevi naše pisane reči?
Ima ih nekoliko koji su imali kritičnu masu čitalaca iza sebe neophodnih na penjanje na Mont Everest srpskog javnog mnenja. Prvi je, dakako, bio, Pera Luković – njegova besprekorno alkoholizovana žongliranja sintaksom, na tankoj liniji između esencije demencije, srpskog i engleskog zaista i jesu bili pogodni za prve korake divljenja nedonoščeta zvanog srpsko javno mnenje, uhvaćenog u dremci nakon višedecenijskog gušenja čaršavom samoupravnog i nesvrstanog kroja.
Nakon 5. oktobra, revolucionarna retorika čika Pere je zazvučala pase, i iako su joj događaji poput atentata na premijera išli na ruku, ona nikada nije zasijala kao pod miloševićevskom čizmom te se Pera brzo našao na platnom spisku nekada mrske ružičaste imperije, prosipajući u slobodno vreme žuč nemoći po udarnim stranama splitskog Feral Tribjuna. Došlo je vreme za umivanje, i tu se kao poručen pojavio nekadašnji Lukovićev saradnik Teofil Pančić, takođe čovek koji se razume u sve i svja sa posebnim otklonom ka društvenim pitanjima. Mirotvoračka postjugoslovenska optika bila je dovoljno britka da zakukulji nepritajeni Pančićev auto-rasizam, ukoliko pođemo od pretpostavke da je on ipak Srbin, iako se, pretpostavljam, oseća (post)Jugoslovenom/Evropljaninom.
Ceo taj, fino upakovani stil bio je dovoljno zašećeren medovinom od naoko bezazlenog humora koji je u sebi skrivao preterani obzir prema Drugom, i potpunu bezobzirnost prema Svom, sve shvaćeno u geografsko-etničkom smislu te reči. Ta naopaka logika koju je Luković patentirao, a Pančić usavršio ponekad je klizila ka potpunom apsurdu argumentacije tanje od kora za gibanicu.
I iako Pančić i dalje danonoćno piše, i poput Sartra u posleratnoj Francuskoj razvrstava podobne i nepodobne pisce (on se, jel te, bavi i književnom kritikom, između ostalog, ah da piše i knjige), njegova slava je pomračena. Ne od aspiratora u pokušaju – poput multimedijalnog Živkova, koga, kao, ništa ne zanima al na kvar sve vidi, ili pojavama koje klize ka margini kao što su „regionalne spisateljske zvezde“ poput nekada obećavajućeg Arsenijevića, kako vetar puše Jergovića, te primernih srbomrzaca Bazdulja, Nikolaidisa i Ilića, koji su i u ova nevremena uspeli da ispišu hrpe književnih bisera što se svojom debljinom znoje ispod miški naprednih evropeizovanih beogradskih prolaznika, onih za koje je novinar NIN-a Zoran Ćirjaković (inače u vrhu crne liste ovde opisanog kružoka, zajedno sa prvacima NSPMisli i Mirjanom Bobić Mojsilović) genijalno primetio da „sada stavljaju sveske „Peščanika“ u prostor na policama koji je do početka devedestih pripadao sabranim delima Dobrice Ćosića.“
I ko je onda sad na tronu? Dame i gospodo, Boris Dežulović.

Iznuđivač saosećanja


Njegova spisateljska energija se graniči sa nemogućim – gde god da se čovek okrene, on ima neku svoju kolumnu. Strah me je, da kad se sledeći put mašim za vrata frižidera, da će me i tamo između kefira i rol-baklava sačekati nova mudra poslanica razdraganog Splićanina na privremenom radu u Beogradu.

Apsolutno omiljen, apsolutno podržavan; jedni hvale njegov autorski opus (pisac nekoliko knjiga koje sam učtivo odbio kada su mi ponuđene – ionako bi skupljale prašinu pored dela Marka Vidojkovića i feminističkog zbornika), drugi kao Bibliju čitaju njegove tekstove (koji se po obimu opasno bliže formatu svetog sadržaja, formiranog vekovima), a trećima je kul što se preselio na Vračar i šeta simpatičnog kera. Za prvo nisam merodavan, za drugo izjavljujem da je neopevano smeće, za treće nemam šta da dodam.
I onda sam se ja, kao dežurna crna ovca, po ko zna koji put našao u škripcu – od ljudi čije mišljenje cenim, čuo sam da je duhovit, da zna da piše, da ima bonuse i bonuse.. itd. Kao jedan od članova trojke koja je bila motor uvenulog Feral Tribjuna, Dežuloviću se mora skinuti kapa za konstantno podjebavanje Tuđmana tokom devedesetih. No, poglavnik je preminuo pre ima već deset 'dina, a danas se takođe mora od nečeg živeti. I dok srpske estradne kolege prenebregavaju činjenicu da je i Franjin ratni drug preminuo, pa pišu kao što su pisale dok je bio živ (i u međuvremenu ozbiljno zaličile na onog protiv koga su se borili/bore se/boriće se), i Dežulović je shvatio da se zlatni rudnik angažovanog novinarstva – vesele devedesete - nikako ne zaboravljaju – pa su mu tekstovi, oni koje sam ja do kraja uspeo da pročitam bez preskakanja, uglavnom natopljeni patosom uneređivanja ovih prostora.

Poput dežurnih domicilnih denacifikatora, i Dežulović nema sumnju u koga treba da upre prstom da bi pokazao na krivca, ne štedeći na upotrebi inflatornog pojma genocida u opisivanju nekih regionalnih entiteta, iako mu se najveće etničko čišćenje nakon WWII događalo maltene pred nosom. Jeste, Sloba je kriv, ali je još krivlji narod koji ga je birao. Tako dolazimo na teren primarne evropske tekovine na ovim prostorima – srpske krivice – što je tema u kojoj se nekadašnji Tuđmanov protivnik a sadašnji srpski brat izuzetno snalazi.
Kada mu to odgovara, on će nas uputiti u tajne jednakosti između četništva i ustaštva , što je omiljeni državotvorni hrvatski sport, koji i Dežulović rado praktikuje (ili prakticira). Ali, kao i za većinu angažovanih skribomana i za njega istorija uglavnom počinje 1991. godine. Srpskoj samozvanoj javnosti preko su potrebna tumačenja ovog samozvanog autoriteta, čime se dokazuje provincijalnost našeg kosmopolitskog krema.
Naš kosmopolitski krem je još odranije poznat po mantrama koje u svega nekoliko rečenica objašnjavaju složenu stvarnost koja nas dve decenije drži na kratkom lancu. Kada dođemo na vrući teren ratnih zločina, tu deluje mantra „da svako treba da se bavi svojim zločinima“. I iako je napisao knjigu „Pesme iz Lore“ , dakako, da bi dokazao da svi Hrvati ne žele da zatru sve Srbe sem ako nisu u komšiluku, Dežuloviću, za razliku od njegovih srpskih kolega u branši ne smeta da piše uglavnom o srpskim zločinima. E sad zamislite nekog srpskog novinara da u hrvatskim listovima piše o hrvatskim zločinima? Znam da ne možete, tamo, za razliku od ovde, postoje neke linije koje se ne prelaze i budite uvereni da ih ni blistavi Dežulovićev um ne prelazi, čak ni u ovoj ovde tuđini.

I tako je Dežulović nedavno na Lukovićevom poligonu prošlosti izabrao desetogodišnjicu početka agresije na Srbiju kako bi se, drakulićevski rečeno, pozabavio srpskim ćutanjem o drugima a sve u formi stilske vežbe. I iako sam od ranije bio upoznat sa njegovim dvostrukim aršinima po kojima je koketiranje sa militarnim hrvatstvom šala, a flert sa srpskim nacionalizmom arhetipska budalaština, iako ova dva fenomena sliče kao jaje jajetu, ovaj tekst me je veoma pogodio, baš kao i neke druge domaće reakcije na ovaj dan. Iako nisam žensko, pretpostavljam da se žrtva silovanja uvek nakon tog gnusnog čina oseća kao krivac. E o tome se radi, samo me ti heftaj, a ja ću još da vičem „volim te“!

U tendenciozno napisanom tekstu koji kao da vrišti – sve što vam se dogodilo ste zaslužili, jer, zar ne, to je poenta, Dežulović lukavo preuzima optiku običnog, ljudskog ugla, pa onda sve pospe patetikom u prahu, na radost svojih zapenušanih čitalaca od kojih se iznuđuje saosećanje. U njegovom tekstu, NATO projektilima pridružile su se i lobanje preminulih sa one strane, lobanje nevinih koje je ubila srpska ruka, kao da je kategorija poginulih a nevinih Srba prećutno zabranjena tajnim dekretom (a kao da nije). Ovakav nategnut kontekst ne predstavlja ništa novo, ali je veoma maliciozan i razoran sa moralne tačke gledišta, na koji se iz sve snage poziva po sistemu „Dragi moji Srbi (cinizam), budite ljudi prema drugima, a ostanite životinje prema sebi samima, jer posle svega, vi još uvek niste ljudi“. Hvala, ali Ne hvala!

Sve to veoma podseća na u ’ladnoj vodi proprano suđe iz dobro poznatih marketinških kujni koje su stvorile potresne medijske priče o napadnutim Slovenijama i Hrvatskama, te nenaoružanim Bošnjacima, žrtvama agresije od do zuba naoružanih Srba varvara koji su u pola noći izbacivani iz svojih kuća, pa naposletku jadnim Albancima sa Kosova kojima nije priznato pravo na terorizam, ali im je priznato pravo na muku te pravo na korišćenje najsavremenije vojne opreme na te iste Srbe koji ritualno kolju decu i žene, jer im je samo krv na pameti. Onih belosvetskih marketinških kujni iz kojih se danonoćno prolamala priča o progonu Albanaca i srpskim kolateralnim žrtvama, srpskim zverima i srpskim varvarima – srpskim civilima primerno dehumanizovanim po poslednjoj postmodernoj modi, onih dehumanizovanih srpskih civila koji izazivaju Dežulovićevo sažaljenje jer su „mislili da je sve pošlo naopako sa naoružanjem OVK 1998.“. A kao nije? I ko ih je to naoružao? Isti oni koji su nedugo zatim na sav glas trubili o "prekomernoj upotrebi sile" srpskih snaga.

Deset godina kasnije, dok se i na zapadu sve češće čuju artikulisani glasovi kojima je jasno šta se to tada dogodilo, to nikako ne važi za Dežulovića – on se kao pijan plota drži licemernih opravdanja starih republičko-pokrajinskih granica SFRJ u novom kvazi-državnom ruhu, opravdavajući svaki srpski jauk „besprizornim“ srpskim zločinima što je jednačina koja važi u slučaju kada ljude posmatramo kao brojeve i pod uslovom da Srbi nisu ljudi. Obrni-okreni, sabiraj i oduzimaj, rešenje Dežulovićeve teoreme je vazda isto – Srbi su krivi, bili oni zločinci ili žrtve, i zdravo đaci, toliko za danas. Primena ovakve nakaradne logike autora kvalifikuje za počasnu funkciju samo još jednog u nizu članova skribomanskog hora koji konstantnim terciranjem na iste srpske teme ima jednu jedinu svrhu - da same svoje članove uveri u istinitost sopstvene propagandne poezije, u čije ime su na oltar slave žrtvovali svoja cenjena i poštovana imena.

No, ništa od svega me nije začudilo: ruševine Srbije nalaze se u temelju državnih razloga karikaturalnih državica nastalih na zgarištu nekadašnje Jugoslavije, još jedne kratkotrajne istorijske karikature. Ali postjugoslovenske pojave poput Dežulovića same po sebi stavljaju prst na čelo: koliko puta moramo da se razdružimo pa da skroz između sebe raskrstimo?

Posle svih krvavih orgija i prebacivanja krivične loptice s terena na teren post-jugoslovenskih zapadnjačkih protektorata (nije zgoreg reći da je i sama Jugoslavija bila državna formacija na tom tragu, što je njeno razbijanje samo potvrdilo),aj’ da se malo svi okrenu sami sebi i ostave Druge na miru, Druge koji im ni „u ona srećna vremena bratstva i jedinstva“ nisu bili po volji.
Sledeći...


 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.