субота, 17. јул 2010.

Bun(s)titucionalizacija


Sinoć je na Kalemegdanu, kod Prirodnjačkog muzeja počeo ovogodišnji muzički program Belefa koncertom Discipline kičme i Metka za zlikovca. Ovaj nastup bila je inicijalna kapisla manifestacije pod imenom "Na novom talasu" u okviru beogradskog kulturnog festivala kojim se simbolično obeležava 30 godina novog talasa na ovim prostorima. U tu svrhu, do 8. avgusta će u ritmu petak-subota-nedelja biti održani koncerti kako starih kuka ovog žanra iz zemlje i nekadašnje zemlje, tako i novijih bendova koji su novotalasni sa višedecenijskim zakašnjenjem ili se tako osećaju. Od Virvela do Davorina Bogovića, sve za 600 (petak, subota) ili 300 (nedelja) kinti, pa ti vidi, bato!
Moram da priznam da sam kao neuki autsajder iz predgrađa potpuno neupućen u svrhu postojanja Belefa, za koji znam da se eto odvija, ali mi nikad nije palo napamet da odem na neko događanje u njegovom okviru. Nekulturan sam, jebiga. Oduvek mi se, kao i većina "kulturnih" svetkovina koji se održavaju kod nas, činilo da ovaj događaj u zemlji sjajnih i fantastičnih dotiranih festivala predstavlja paravan i opravdanje za brojne "kulturne" radnike kako bi mogli da kažu da nešto rade kad se na njih upre prstom da su lezilebovići, uz domaćinsku protočnost izdašnih sredstava koja bi mogla (iako naravno neće) biti i bolje upotrebljena od ulaganja u suvišne spektakle. U zemlji sa vrlo izraženim egzistencijalnim problemima, nekako mu dođe prirodno da su kulturni događaji skrajnuti u stranu, ali se poslednjih deset godina u Srbiji vodilo najviše računa o fasadama, u svakom smislu te reči.
Ali, primer Belefa pokazuje da ih ima, i da iza njih kao i uvek, stoji država, u ovom slučaju grad Beograd, koji se vrlo trudi da ostavi kulturni utisak sudeći po sredstvima koje ulaže u događanja ovog tipa. Pa kad se već nema para da se negde ode tokom leta, a ni tanjir nije pun, eto ti bar da se provedeš! Tako su posle brojnih umetnika (nemam pojma kojih, ali cenim da ih ima), došli i rokeri na red da pokažu šta znaju.
Novi talas, kao sofisticirano-prijemčiva varijanta muzike iznikla iz panka, sledio je mnoge ideološke i estetske postulate ovog sistema ideja maskiranog u muziku. Jedna od njih je prezir prema institucijama kao osnovni sastojak stava, što je nešto bez čega se novi talas ne može ni zamisliti. Bar tako piše u enciklopedijama. Tako će vam i mnogi reći - nešto tipa da je novotalasna muzika zapravo kreativni vrhunac popkulturne muzičke ponude prošlog veka.
Iako novi talas uprkos svojoj načelnoj buntovnosti ni u zlatno doba svog postojanja nije bežao od sprege i saradnje sa velikim izdavačkim kućama, nastalih u državnim kuhinjama, kod nas (tada u Jugoslaviji) je to od samih početaka bio državni projekat, pošto drugih etiketa osim državnih nije ni bilo početkom osamdesetih. Do istinski nezavisnih izdavača došlo je tek krajem pretposlednje decenije prethodnog stoleća. istini za volju radilo se o državi čija je ideološka osnova bilo ukidanje nje same, pa se sve to nekako uklapalo na neki ekscentrično-žalostan način.
Sada se država (neka druga, ali slična sa prethodnom utoliko što najviše radi o svojoj glavi) u obličju prestonice prisetila da ne bi bilo loše da se obeleži mali jubilej. U međuvremenu, novi talas je do neukusa glorifikovana muzička kategorija, apsolut u koji se ne sme dirati, nešto nalik Bogu u teološkim konstrukcijama, što posebno ide na nerve u ovo doba apsolutne relativizacije svega. Optimističniji od mene bi u ovoj manifestaciji videli naznake neke kulturne politike, ali znamo svi da je to skupocena igračka kojom se mogu igrati isključivo deca iz dobrostojećih familija (čitaj: država).
Srbija nije jedna od njih, jer i nije država. No, to saznanje (mešano sa saznanjem o transnacionalnim kulturnim fondovima kojui direktno utiču na stvaranju umivene a besmislene kulture) iako nesumnjivo predstavlja bolnu tačku bivstvovanja na ovom prostoru nije nešto što je u ovom tekstu u fokusu. Sama istorija novog talasa govori da je reč o pokretu koji sadržinski ne trpi institucionalizaciju u bilo kom vidu, iako je, kao što je pomenuto, šurovanja sa državom i njenim instrumentima oduvek bilo., što je na kraju i dovelo do njenog prevoda u oblik muzejskog eksponata, sve zajedno sa simulatornim kambekom ovog pravca početkom novog milenijuma. A kada je tako, onda nema druge da konstatujemo da u čitavoj priči nikad i nije bilo istinskog bunta, pa samim tim ni stava.
Pre će biti da je reč o simulaciji i jednog i drugog, što se odlično uklapa u postmoderno stanje u kome se nalazimo. Iako je za svakog umetnika sa savešću, pridev državni iza njegovog zanimanja najveća uvreda, mora od nečeg i da se živi, je l' da. Tu na scenu kontekstualizacije stupaju i ideološki fluksevi koji su bili jasno izraženi tokom prethodne decenije kada su neki (uglavnom) muzički umetnici bili bliski tadašnjoj vlasti i iz tog odnosa crpli mogućnost da budu percipirani na velikoj sceni.
Kao što znamo, to su bili eksploatatori lakih nota i nezameranja u životu koji svojom banalnošću zaslužuju podsmeh i prezir. Ali, šta ćemo sa novotalasnim bundžijama? Ako Koji, Bogoviću i Predinu i može da se progleda kroz prste, šta reći za izrazito antiestablišmentski nastrojene aktove poput Repetitora i Supernauta koji se ipak druže sa poretkom kada im je to u interesu, iako su svima njima puna usta nepotkupljivosti i pravovernog aktivizma. Da li i njih možemo nazvati državnim umetnicima? Ko ovde koga, u stvari, zajebava? I onda kao, Legende su trule (jesu!), a Supernaut je kul (jes' đavola!)... Nije nego!
Iz ranijih vremena ostao mi je štrec kada se pomenu "kulturni" radnici i "kulturne" manifestacije. To su oni koji pod određenim kriterijumima vrše selekciju svega onoga što je dobro i vredno. Dakle, oni su ti koji moraju da znaju za tebe da bi te uvrstili u neki program. Da se ja pitam, država bi ta sredstva ulagala u svrsishodnije stvari od izdrkavanja razmažene dece i svih onih koji više nisu mladi ali se tako osećaju. Ti kriterijumi su truli, jer ih ni nema. Između toga, filmova Zdravka Šotre i besplatnih koncerata Željka Joksimovića po trgovima srpskih varošica ionako nema neke razlike.
Bilo bi dobro kada bi kvalitet ili neki drugi umetnički atribut u procesu selekcije igrao neku ulogu, ali u uslovima koji su svima dobro poznati, sve se svodi na poznanstva i uticaj određenih koncertnih agencija i kulturnjačkih lobija koji funkcionišu po principu "ruka ruku mije", o čemu ljudi koji se nalaze unutar kulturnog mehanizma glasno ne govore i ne pišu, jer neće sebi da natovaruju nevolju na vrat, to je status kvo koji ne valja dirati. Moja malenkost nije, pa može da piše. Na izvoru pop kulture, takav mehanizam selekcije reguliše tržište ili (u Britaniji) paradržavna tela, u zemljama u tranziciji polazi se od pretpostavke postojanja tržišta iako isto ne postoji ni u naznakama. Doduše, postoje tržišno uspešni pravci čija muzička vrednost sama za sebe govori o nekompatibilnosti umetničkih i ekonomskih parametara. Ali ni Belefova igra na sigurno u ruhu pogleda u prošlost (i mahom neukog podražavanja iste) nije nikakvo dugoročno rešenje, baš kao što to nikada nije bila i bilo koja druga reforma maskirana u zapenjenu revoluciju. Kome se ovo sve ne sviđa, neka se buni. Uz novi talas, naravno.

4 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Novi talas je ostavio pesme koje se pamte, i mislim da je to jedino važno.
Sve oko njega i u njemu samom kao nazovi epohi zaista je tragikomično. Tragično zato što je bilo folirantsko (po svaku cenu urbano, samo da se ne vidi kako u stvari praz viri iz dupeta), a komično zato što je često bilo smešno na nivou gega.
Bunt razmažene dece koja hoće da pređu na drugu stranu ulice ali da ih mama prevede van pešačkog prelaza - sic! Evo, sad ih mama prevodi preko ulice, ali po pravilu, preko pešačkog prelaza, kako je i red. Kad ima reda, od bunta nema ničeg.
Preterano su glorifikovane te godine, s tim što je akcenat na preteranosti, a ne na tome da li zaslužuju pažnju.
Uostalom, to je bio klimaks "onog" doba, pa je euforija donekle i razumljiva. Otud i Belef posvećen novom talasu. Sve se uklapa.

nasdvoje је рекао...

pa meni je Belef simpatičan zbog toga što se dešava po celom gradu i to uglavnom na dostupnim mestima, na ulici, u parku, tako da ne moraš ciljano ići negde da bi nešto čuo, video. ta ideja, ako je to uopšte bila namera, da imaš šanse da na nešto naletiš usput mi se baš sviđa.
ali, generalno je bezveze da se za neka od tih kul. dešavanja koja će se desiti samo tad jednom il dvaput u okviru Belefa, da novca kolko i za neku predstavu koja se npr. igra tokom cele godine. to postaje samo tezga za umetnika koji na to može da uzme novac, a recimo da se predstava nikad i nigde posle ne odigra. a, imali su prethodnih godina te kampanje kao: kultura i preko leta, u kojima se išlo na to - ako nemaš gde preko leta, ostani u gradu i uživaj u... instalacijama, izložbama, i kulturi. e, na to uvek može da se kaže: neka hvala, odoh na adu :)

nasdvoje је рекао...

oću da kažem, to povezivanje leta sa nekim periodom kad grad zamire, pa sad ne daj bože da zamire, ajde da bude festival, je bio bezveznjikav. sećam se, kad ostanem preko leta u Beogradu, uvek mi bude tuga oko srca kad vidim te belef slogane. kao da te, kontra onom što su hteli, podsećaju da se ne raspištoljuješ previše. i to kultura jednako higijena me uvek ubijalo u pojam.

nasdvoje је рекао...

"mitteleuropski" pojam kulture je vazda uštogljen, sveden na formu i bez sadržaja, onako malograđanski uredan. a belgrade svršava na mittel europu zato što pamti raspojasane turke. i jedno i drugo su provincijalizmi čak i u kontinentalnim razmerama.
i možda i zbog toga puk naoko nema interesa za kulturu (njene javne oblike), zato što je od svih tih kulturnjaka naučio samo kako da sačuva glavu na ramenima (i naravno nije uspeo). i taj usađeni virus inferiornosti pojavno odbacuje kulturu kao strano telo ili joj se raduje u ukočenosti, pošto je to ono što je kultura danas kod nas - sve ono što nisi.
a ono što jesi, nije za javnost, jer nije "kulturno".

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.