четвртак, 08. јул 2010.

Miller's Crossing (Coen Brothers, 1990)

Postoje oni retki a tako neophodni "bolji" trenuci u istoriji filma koji predstavljaju trenuci kada ničim izazvani naletite na naslov koji naizgled bez napora a zapravo superiorno daju smisao bavljenju sedmom umetnošću (i njenom postojanju) podsećajući na lako zaboravljanu činjenicu da srž ove delatnosti nije ni glamur ni stanje na blagajnama već ona tanana lelujava nit u ljudskoj prirodi koja čoveka iznova tera na igru, zadovoljavajući tim činom primarnu potrebu za estetskim izražavanjem. Milerovo raskršće braće Koen je jedan od takvih, od prvog do poslednjeg sekunda svog trajanja.
Slično tek pominjanom Ciminu, ni za braću Koen ne mogu da se pohvalim da sam studiozno ispratio njihov opus, zapravo sam, koliko me sećanje služi, pogledao samo Big Lebowskog, sasvim simpatičan i korektan naslov koji se iz meni nepoznatog razloga slavi kao kultan. No, ako su ovi ostali kao Milerovo raskršće, sve ću ih čim pre pogledati.
Najkraće rečeno, braća su majstori svog zanata. U Milerovom raskršću oni kreću iz niskog starta, podešavajući fabulu na petu brzinu i zatim petljaju i petljaju i petljaju... a da ni u jednoj sekundi nema ni najmanje naznake da ne znaju šta rade. Stilizacija gangsterskog filma sa vidnim ali s ukusom izmerenim parodirajućim osmejkom postaje veća od života zahvaljujući preiskusnim, maherskim dijalozima i nezaboravnim junacima.
Napete etničke surevnjivosti u podzemlju, valjanje u blatu podsmeha korumpirane policije i čelnih glava sistema, fatalne ljubavi, žestoki momci, gnjide i kockarski dugovi su česta opšta mesta i drugih filmova ovog žanra, ali se na prste jedne ruke mogu izbrojati oni koji ih u sebi nose sa toliko stila kao Milerovo raskršće. Glumačka ekipa sastavljena od prekaljenih imena kao što su Gabriel Byrne, John Turturro i Steve Buscemi pojačanih Albertom Finneyem, Marciom Gay Harden i nezaboravnim Jonom Politom ima nemali udeo u tome.
Ali umetnost, posebno ona prava, nije samo ono što predstavlja u prvom planu, već zavisno od svog kvaliteta otvara beskrajne katakombe drugih, golom oku skrivenih značenja. Ovaj film je dobar primer za to, pošto na meta planu simboliše čovekovo teturanje na tankoj žici između dobra i zla, čineći od njih dobrano relativizovane kategorije čiji se sadržaj menja iz časa u čas, što je u potpunom nesaglasju sa uvreženim okamenjenim predstavama. S druge strane, Milerovo raskršće je i prilično human film, koji podseća da čovek, uprkos svojim moćima i konfuziji u njemu i oko njega, neke granice ne prelazi jer u suprotnom faktički prestaje da bude ono što jeste.

5 коментара:

nasdvoje је рекао...

nisu ostali njihovi filmovi baš kao ovaj, čini mi se da je Milerovo raskršće uz možda O, brate gde si jedini film koji vole i oni koji ne vole braću Koen. a ja ću da ti pustim Fargo i O brate gde si :) ti su mi omiljeni

ves је рекао...

Od onih pre Lebowskog, gledala sam samo Blood Simple i Fargo (i dobri su i pored meni uzasno antipaticne Frances); i meni definitivno najvise leze O Brother i Lebowski, hehe. Ume i mene da nervira (zasluzen ili ne) hajp oko nekih ostvarenja, ali L. mi je zaista uzivancija.

Poslednja dva, No Country i pogotovo Burn after Reading su mi bila razocarenja, ovaj drugi sam cak, po prvi put u zivotu, gledala sa premotavanjima, koliko mi je bio glup i dosadan (sem dela kada Bred Pit biva upucan :D).

//stigla kuci, nemam Terorajzere :(

nasdvoje је рекао...

nemaš frke ves :*

Đorđe Kalijadis је рекао...

Odličan film! Meni su braća skroz OK. Blood Simple je ludilo; Fargo je već klasik; Lebovski je odličan ali nije remek delo; Barton Fink mi je bioo zanimljiv ali mislim da im je to najpretenciozniji film; O brate gde si? je meni bio najtanji ali ga vadi soundtrack i scene čarobnog i surovog juga; što se tiče Burn after Reading moram priznati da sam ga odgledao sa osmehom na licu - obavezno pokušajte uz dužno poštovanje prema Ves(uzgredni pozdrav za Ves;))

gassalascajape је рекао...

Fargo je, rekao bih, jos uvek nesto najbolje sto su napravili, uz Lebowskog. MAda, jos nisam gledao No Country :stid&sram:
Koeni su mi, kao i Kjubrik, jedni od onih rezisera cije filmove nikad nisam namenski gledao, vec se prosto desilo u jednom trenutku da shvatim da sam im pogledao vecinu opusa i da nesto od toga neizostavno spada u najbolje filmvoe koje sam ikad gledao.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.