Taxidermia (György Pálfi, 2006)

Priznajem da sam gledajući mađarski film Taxidermia već nakon dvadesetak minuta krenuo da razmišljam o stanju u srpskom filmu, o hordama "revolucionarnih" i "šokantnih" autora i ostvarenja koji (budimo iskreni) ne zaslužuju ni pominjanje u istoj rečenici sa ovim komšijskim kolosom. U trenutku gledanja filma, mislio sam na Život i smrt porno bande, a onda sam pogledao Srpsko smeć... tj. Srpski film, koji me uverio da je Đorđevićev film ipak trenutni vrhunac srpske kinematografije, dakako ne na onom nivou koji bih ja lično kao gledalac voleo i želeo da vidim (: ne baveći se odnosom manjine i većine sa ugodnih pozicija manjine, već pričajući o većini jezikom manjine, za šta je potrebno biti (i) pripadnik većine).

Taxidermia ima sve to, jer u sebi poseduje onu ludičku, razigranu i umetničku crtu koja je kadra da prikaže fantaziju realnijom od realnosti, stavljajući tu istu realnost na stub srama bez ijednog suvišnog gesta ili prenagljenog postupka. Pálfi od samog početka ove celuloidne nadrealnosti zna šta radi, dižući estetiku ružnog na pijedestal razorne nacionalne političko-istorijske kritike.
Taxidermia je film o tri generacije jedne porodice, o tri sistema (fašističkom, komunističkom i demokratskom) i tri različita pogleda na život u kome se smenjuju fantastični likovi i ništa manje istripovana okolina. Kao i svako dobro delo, i ovo ima svoje uzore (ja sam lično prepoznao sladostrasnost Bigasa Lune i Kusturičinu sklonost ka nesvakidašnjem) ali ne iscrpljuje svoju vrednost na tom momentu, već dalje gradi svoje, originalne adute.
Pamtljiv scenario ("Ne okreće se pička oko sveta, već se svet okreće oko pičke") i žanrovski preokreti (od SF pohote preko socijal-realističke satire/drame do post-modernog horora) pletu nerazmrsivu mrežu oko gledaoca kojem u pojedinim scenama (prevashodno u drugoj priči koja se bavi proždrljivošću kao sportskom disciplinom) ne preostaje ništa do da pojačano fiziološki reaguje na ono što vidi u karambolu telesnih bizarnosti i neusiljene perverzije, da mu bude muka i da mu se povraća, ali da pritom ne obara pogled već da nesmetano uživa u svakom kadru. Prosto rečeno, Taxidermia je častan predstavnik evropskog filma u njegovoj najboljoj inkarnaciji - originalan, ubedljiv, proživljen, promišljen i beskompromisan.
Da u stvaranju ovog dela nije bilo esencijalnih improvizacija svedoči i podatak da muziku potpisuje (i) Amon Tobin, a sve pohvale idu i na račun kostima, maske i specijalnih efekata koji nisu tu radi onanije vizualnog orgazma (khm khm), već strogo u funkciji priče. Uostalom, dugokosija polovina nasdvoje je još odavno sve u vezi sa ovim filmom promislila bolje i stručnije od mene, mada čak i ako bih prihvatio ponuđenu tezu o "sažvakanosti satire", ostaje zadovoljstvo što stomak po degustaciji ovog mađarskog specijaliteta nikako ne ostaje prazan, iako se konstantno prevrće.