понедељак, 12. јул 2010.

Radio drama - prvo polugođe (2010)


Evo još koji dan pa ide letnja pauza kada će se na talasima Radio Beograda vrteti samo reprizne radio drame. Rezimiraću nekoliko naslova čije smo premijere mogli da čujemo u ovom prvom polugođu, a koje ćete naredne godine moći da čujete u repriznim terminima, pa ko voli nek izvoli.
Svoju drugu premijeru imao je skriveni biser, domaći Vudi Alen, Vlastimir Gligorijević čiju smo radio dramu "Hladnjača" mogli da čujemo prošle godine. Ovoga puta, opet u Maloj sceni (iako Gligorijević nikada ne piše čiste komedije, već više komedije apsurda, kako se naučno zovu) čuli smo njegovu dramu "Daleko bilo". Smeštena u osvit drugog svetskog rata, drama je ispričana iz ugla mlađeg sina domaćinske porodice Petrović koga pisac u didaskalijama opisuje prosto rečenicom „neće pa neće“ – on ne samo što odbija da ide u rat ("Oni znaju kako sam se hrabro borio u prošla dva rata. Al’ šta da radim kad me metak neće. Ja na njega, on na mene, i nikom ništa! Prosto me sramota bilo, mogu ljudi svašta da pomisle. Ne samo da nisam poginuo, nego me ni ranili nisu. Šta ću onda u ratu? Ja tamo ničemu ne služim“), već, kad mu brat ode, obljubljuje njegovu ženu, a otac ga izbacuje iz kuće. Služeći se preterivanjem koje nikada nije sasvim preterano da ode u lakrdiju, Gligorijević i u ovoj drami polusmorenim, elegantnim rezovima poslužuje najžilavije komade iz naše istorije.
U ovoj drami je posebno bilo zanimljivo videti kako će se reditelj, a bogami i slušaoci, izboriti sa prilično velikim brojem junaka što i nije zahvalno za radio zbog nemogućnosti razlikovanja glasova. Al, i tu je istorija pritekla u pomoć, pa kako se brzo i lako ginulo, tako smo i mi kresali spisak glumaca sve dok nisu ostali samo oni koji se izboriše i za život i za svoje replike.
Ove godine, Radio igra je bila mali bioskop, pa su se izdvojile dve priče koje vape da se odviju i zakovrčaju na bioskopskom platnu jer u sebi imaju harmoničnog ludila koliko nijedno filmsko domaće delo koje je nekako napalo na naše oči u proteklih par godina. „Lina od kamena tvrđa“, nastala po romanu Jovana D. Petrovića iz Petrovca na Mlavi, a u dramatizaciji glumice Vesne Stanković, veoma je lepa radijska verzija „Petrijinog venca“. Ako zamislite ovaj film, koji inače u velikoj meri ide iz prvog lica, iz ugla glavne junakinje Petrije, onda manje-više imate njenu radijsku sestru Linu. Približno isti broj muževa, rođene i izgubljene dece, režima i surovih životnih lekcija preturenih preko grbače čini ih skoro pa gorostasnim, epskim junakinjama. Pošto Linu samo čujemo, u najboljim segmentima svoje doduše neujednačene uloge, Vesna Stanković je svoju junakinju toliko učinila bliskom uhu i duši slušaoca da kad ona uzdahne pada lišće ispod prozora, a kad protiče radijsko vreme i jabuke u kuhinji požute i svenu.
Druga filmska radio igra došla je iz šinjela našeg prvoborca i ovogodišnjeg laureata, dobitnika nagrade „Vitomir Bogić“ za najboljeg mladog radiofonijskog umetnika Dramskog programa Radio Beograda, Ivana Velisavljevića. Dakle, em je mlad, em ima uši! I to kakve: u drami „Vašar osvete“, koja je svojevrsna pretpremijera njegovog filmskog scenarija i, nadamo se, igranog filma, zvecka noževima, trešti harmonikaškim besom, klopara drumovima Srbije u potrazi za raspevanim mrakom. Na blatnjavom tragu svoje vašarsko-kafanske papazjanije iz fenomenalne inverzije na biografiju Tome Zdravkovića „Ali ti mi dušu uze“, Velisavljević se u ovoj drami bavi žanrom osvetničke radio drame iznikle na autentičnom podneblju koje je zaista dušu uzelo ovim našim krajevima. Otuda smo srećni što ih, makar u dramskim formama i kroz duh mladih stvaralaca kakav je Velisavljević, i dalje pohodi i dušu nam vraća.
Među novim nadama Radio Beograda našli su se čovek-pesnik Boris Velkov i žena-zmaj Sonja Milošević. Iako se ceo Dramski program čuva drama u stihu kao đavo od krsta jer su uglavnom do zla boga dosadne, Borisova drama „Teško je satiru ne pisati“ jedan je od konkretnijih tekstova u svoj silnoj prozi koje sam se načitala za honorarno-uredničkim stolom. Na tragu T. S. Eliota, mrtav ozbiljan, Velkov u ovom vremenu kada se većina pisaca trudi da vam svoj jezik učini „neposrednim“, da vam „uđe u dušu“ i govori o „savremenim temama“ vagabundski deluje direktan i zabavan svojom dramom o izbijanju i posledicama revolucije u Napulju za vladavine kralja Dveju Sicilija, Ferdinanda I Burbona.
Sonja Milošević je uspela da svojom dramatizacijom romana Ljubomira Damjanovića „Malteški šišmiš“ za radio zainteresuje i narod van kruga redakcijskog stola Dramskog programa za kojim se mahom prizivaju duhovi, pa joj, pored predanog rada, treba priznati i ovaj gotovo misionarski potez.
Posebna mi je čast bila što sam imala priliku da na repertoar Dečje radio drame postavim radio dramu veterana i samoizgnanika ove kuće, Svetozara Vlajkovića. Drama „Som“ neka je vrsta „Vojceka“ za decu koja sa Vlajkovićevim ranijim radovima, nešto poznatijim javnosti – npr. scenariju za film Miše Radivojevića „Čavka“ deli starmalog, kontemplativnog dečjeg glavnog junaka, a sazrevanje, tj. upoznavanje sa svetom odraslih i njegovim pravilima tretira kao ozbiljnu dramu bez trunke patetike, ali i bez one usiljene blagonaklonosti odraslog autora koji se priklanja zamišljenoj nevinosti svog dečarca. Rediteljski, iako je režiju potpisala mlada umetnica Aleksandra Urošević, čiji rad sa decom cenim zbog šarolikosti (ona režira i kratke dečje filmove, i sa decom radi u Dečjem programu Radija), ova drama je možda pretrpela nesporazum sa tekstom, što je opet moja krivica jer nisam uspela da na neki bolji način posredujem između te dve strane il ih nekako radikalnije zavadim. Ovako je ostalo na pola, kao u nekom nesrećnom, a prećutnom braku. Ipak, rad na ovoj drami mi je omogućio da upoznam Vlajkovića čiju sliku iz mlađih dana sa šmekerskim cvikerima za sunce držim iznad stola.
Ako već niste pročitali roman Borivoja Petkovića „Kupanja moga oca“, jedan od zanimljivijih, iako ne idealnih, koji je izašao u skorije vreme, eto prilike da čujete radio dramu po istoj, u Velisavljevićevoj dramatizaciji. Iako se u Radio Beogradu zaista retko, uz izuzetke Zorana Ćirića, adaptiraju savremeni domaći romani (mi smo imali super sreću sa dramatizacijom priče Dejana Stojiljkovića „Lopuže poput nas“ koja i dalje važi za jednu od komičnijih radio drama i novogodišnjih programa koje sam čula/videla), Petkovićev roman je, uz „Leposavu“ Pavla Ćosića zaista neslučajno odabran da ga kao radio dramu čuju i neki, da tako kažem, dremljiviji slušaoci Radio Beograda kojima su ovi časovi više navika ili gastarbajterska nostalgija. Ova drama će im pružiti prisećanje na dane Titove smrti, u vreme kada je SFRJ nostalgija na svom vrhuncu, ali će im, što reče kolega Velisavljević, proturiti i Pankrte u uši. Kao i cičanje sa usana malih pankerki, debelo namazanih labelom, njihovim uzdasima koje evo, tek sada, mogu da ispuste na talasima Radio Beograda.
Kao neka vrsta vrhunca, ali ne zbog neke posebne genijalnosti ili veštine, nego zbog potpune istinitosti koja je ostvarena u tekstu, režiji i glumi koju ne pamtim kada sam poslednji put zatekla u pozorištu i na filmu, pominjem radio dramu „Vreme sporta i razonode“, nastalu prema priči Mihajla Spasojevića, stidljivog pisca koji sada živi u Americi. Eto, ta mora da se čuje, pa je ovde neću elaborirati.
U drugom polugodištu čućemo premijere radio drama „Don Kihot“ - nastala prema dečjoj verziji ovog čuvenog romana, koju je izdala Plava ptica, a pod perom Živojina Vukadinovića, zatim ono čemu se posebno radujem – „Priče o zanatima“ jednog od najduhovitijih i meni omiljenih domaćih pisaca, Bore Ćosića u dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Čućemo i jednu originalnu radio dramu koja me oduševila još pre par godina kada sam je prvi put pročitala u biblioteci FDU-a. Reč je o drami Ive Brdar „Vodostanje – ili poplava u čoveku“ koja kroz radijski izveštaj spikera koji čita poslednje vodostanje pred odlazak penziju neposredno i jednostavno opisuje stanje usamljenosti i poplavljenosti jednog ljudskog života.
U prvom polugođu 2010. i dalje smo imali iste probleme, samo pritiskom vremena uvećane – loši mikrofoni, još više osiromašena fonoteka, manjak novca, još komplikovanija birokratska stonoga kroz čije prste treba da prođe sva dokumentacija... Ali, eto, zato se valjda, zbog tih mravljih problema u velikoj košnici, i zovu mali ljudi iz radija.

5 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Pravi presek vremena! S merom, kritično, samokritično i objektivno.
Ako bi za sto godina neki istoričar rešio da se poduhvati ovdašnjeg stanja u kulturi sadašnjeg vremena, mislim da bi sigurno posegao za ovakvim tekstovima.
Ovo što ti radiš, po mnogo čemu je pionirski poduhvat, i već samo zbog toga zaslužuje sve pohvale. Na to ću dodati i lepo pisanje. Svaka čast!

nasdvoje је рекао...

jes dobro napisala, stiče se utisak da sve priča o nekim mitskim bićima :)

gassalascajape је рекао...

Ovaj, ovo ce mozda biti glupo pitanje, ali, kako se mogu cuti radio drame osim u doba njihovog emitovanja na radiju? Dakle recimo te koje su vec dozivele svoje premijerno pustanje.

Mislim recimo sve britanske koje su me interesovale nasao sam na ovom kul sajtu:
http://thebox.bz

nasdvoje је рекао...

nije glupo pitanje, al jeste odgovor: nikako :)
dakle, možeš ih čuti samo u vreme emitovanja na radiju ili u repriznim terminina. bilo je nekih predloga da se drame kače na internet, ali nisu prihvaćeni, jer je većinsko mišljenje da bi tako nešto kršilo autorska prava ljudi koji su na dramama radili. možda je nešto bliža ostvarenju ideja da se diskovi sa dramama prodaju u vidu nekakvih kompleta (po autorima), što bi bilo zanimljivo i kao školska lektira za decu (Hrvati to, recimo, rade, uz finansijsku pomoć njihovih ministarstava), al osnovna prepreka za tu varijantu je nedostatak para (i, generalno, volje ljudi s vrha RTS-a za dramski program radija).

gassalascajape је рекао...

"al osnovna prepreka za tu varijantu je nedostatak para (i, generalno, volje ljudi s vrha RTS-a za dramski program radija)."

Oj, Srbijo.... :|

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.