Lionized
Kada je pred kraj 2006. godine tiho i nenametljivo na površinu izbačen debi virdžinijskih anonimusa Gifts From Enola, većina poštovalaca težeg post rok zvuka složilo se u oceni da je nova instrumentalna zvezda rođena, spremna da ruši barijere veštački postavljene između podžanrova ove muzike. Sa ove vremenske distance gledano, album Loyal Eyes Betrayed the Mind nije ništa izgubio na svojoj izbalansiranosti i energičnosti za sve ove godine.
Za razliku od ovog podneblja gde sve što štrči svojim kvalitetom biva zakopano u raku bez dna, ova američka dečurlija je brzo našla svoje mecene. No, kao što to obično biva, poboljšanje uslova nije ujedno značilo i ostvarivanje nagoveštenog potencijala. Split izdanje sa You.May.Die.In.the.Desert (2008) i prošlogodišnji LP From Fathoms nisu bili kompletni promašaji, ali se istovremeno od sadržaja na njima nije dizala kosa na glavi niti je zbog njih ubrzanije kucalo srce. Entuzijasti su polako počeli da dižu ruke, polako se mireći sa činjenicom da ono što je bio nagoveštaj nečeg grandioznog se u međuvremenu pretvorilo u zenit jedne karijere.
Srećom, ovakav scenario je izbegnut novim albumom bez imena, kojim bend otvara novu stranicu u svom opusu. Konačno su usaglašeni tehnički i inspiracioni nivoi na registrima sastava te ovaj skup pet pesama predstavlja dugo čekanu muzičku čaroliju, važnu kako bendu, tako i čitavom, pomalo posustalom žanru.
Uvodna Lionized u svojih osam i kusur minuta trajanja sama za sebe svedoči o evidentnoj sviračkoj zrelosti grupe. Numera funkcioniše kao džepna enciklopedija rukavaca glavne instrumentalne struje: abrazivni sludge motiv polako diže pesmu, koja se zatim razigrava u stoner ključu koji znalački mutira u momente garnirane gitarskim spacey i rege/dub vinjetama te šaputavim glasovima i starinskim džez semplom umesto epiloga. Ovako zgusnut sadržaj čini da na papiru podugačka numera prođe za tren.
Scenario slične spektakularnosti proteže se kroz čitavo trajanje ovog izdanja, koje zajedno sa ovogodišnjim ASIWYFA minijem predstavlja vrhunac ponude u kategoriji "kratko ali slatko" (iako tehnički GFE potpisuje LP izdanje, istina je da preslušavanje istog prođe brzo kao EP, nalik Red Sparowes) Posebno raduje i saznanje da je nađeno funkcionalno mesto vokalima unutar struktura pesama, te ljudski glasovi ne remete kućni red na način na koji su to činili na prethodnom izdanju benda. Među ravnopravno bravuroznim komadima, posebno se ističe, delikatno kontemplativna Alagoas, koja otvara sezonu saobraćaja na kultnom koridoru autsajdera Slint-Rodan dok ne otperja svojim soničnim putem, dok kraj ploče oličen u numeri Rearview dokazuje da je teže krilo globalne instrumentalne scene itekako spremno za reformska iskušenja u bližoj budućnosti. Gifts From Enola potpisuju zreo i superioran album (prvi tiraž razgrabljen, duša me boli kad ovo vidim), dokazujući ono što je još od debija visilo u vazduhu - da su, ako ne još uvek veliki, zasigurno važan bend.
Alagoas
Za razliku od ovog podneblja gde sve što štrči svojim kvalitetom biva zakopano u raku bez dna, ova američka dečurlija je brzo našla svoje mecene. No, kao što to obično biva, poboljšanje uslova nije ujedno značilo i ostvarivanje nagoveštenog potencijala. Split izdanje sa You.May.Die.In.the.Desert (2008) i prošlogodišnji LP From Fathoms nisu bili kompletni promašaji, ali se istovremeno od sadržaja na njima nije dizala kosa na glavi niti je zbog njih ubrzanije kucalo srce. Entuzijasti su polako počeli da dižu ruke, polako se mireći sa činjenicom da ono što je bio nagoveštaj nečeg grandioznog se u međuvremenu pretvorilo u zenit jedne karijere.
Srećom, ovakav scenario je izbegnut novim albumom bez imena, kojim bend otvara novu stranicu u svom opusu. Konačno su usaglašeni tehnički i inspiracioni nivoi na registrima sastava te ovaj skup pet pesama predstavlja dugo čekanu muzičku čaroliju, važnu kako bendu, tako i čitavom, pomalo posustalom žanru.
Uvodna Lionized u svojih osam i kusur minuta trajanja sama za sebe svedoči o evidentnoj sviračkoj zrelosti grupe. Numera funkcioniše kao džepna enciklopedija rukavaca glavne instrumentalne struje: abrazivni sludge motiv polako diže pesmu, koja se zatim razigrava u stoner ključu koji znalački mutira u momente garnirane gitarskim spacey i rege/dub vinjetama te šaputavim glasovima i starinskim džez semplom umesto epiloga. Ovako zgusnut sadržaj čini da na papiru podugačka numera prođe za tren.
Scenario slične spektakularnosti proteže se kroz čitavo trajanje ovog izdanja, koje zajedno sa ovogodišnjim ASIWYFA minijem predstavlja vrhunac ponude u kategoriji "kratko ali slatko" (iako tehnički GFE potpisuje LP izdanje, istina je da preslušavanje istog prođe brzo kao EP, nalik Red Sparowes) Posebno raduje i saznanje da je nađeno funkcionalno mesto vokalima unutar struktura pesama, te ljudski glasovi ne remete kućni red na način na koji su to činili na prethodnom izdanju benda. Među ravnopravno bravuroznim komadima, posebno se ističe, delikatno kontemplativna Alagoas, koja otvara sezonu saobraćaja na kultnom koridoru autsajdera Slint-Rodan dok ne otperja svojim soničnim putem, dok kraj ploče oličen u numeri Rearview dokazuje da je teže krilo globalne instrumentalne scene itekako spremno za reformska iskušenja u bližoj budućnosti. Gifts From Enola potpisuju zreo i superioran album (prvi tiraž razgrabljen, duša me boli kad ovo vidim), dokazujući ono što je još od debija visilo u vazduhu - da su, ako ne još uvek veliki, zasigurno važan bend.
Alagoas
Постови
Нема коментара:
Постави коментар