Naked on the Vague - Heaps of Nothing (Slitbreeze)

Da li ste mladi? Ne u smislu godina (svi starimo, i u tom smislu "mladost" nije neka posebna vrednost) već toga kako se osećate. Dakle, da li ste mladi?
U slučaju da izostaje jasan odgovor na ovo pitanje, stiže pomoć prijatelja u vidu postojanog indikatora. Njega ćemo za ovu priliku krstiti kovanicom "tolerancija na buku". Svako u svom muzičkom odrastanju prođe kroz "bučnu" fazu, koja vremenom biva sve manje i manje zastupljena u slušalačkom meniju, da bi na kraju bila potpuno odbačena nalik koži prilikom prirodom diktiranog "presvlačenja" zmije. Dok si lupio dlanom o dlan, eto te među ljubiteljima proverenih, umilnih, bezopasnih vrednosti. Nemaš grižu savesti, sve buke su, lišene smisla, ionako počele da liče jedna na drugu, da budu poligon za, da prostite, obično izdrkavanje. Same sebi cilj. Da li je baš tako?
Drugi album sidnejskog sastava Naked on the Vague daju nedvosmisleno odrečan odgovor. Buka koja krasi "gomilu ničega" nije besmislena. Ona vraća neprijatni, životni nemir u obliku egzistencijalnog vapaja, podsećajući da je svaki ovozemaljski red u smislu poretka samo bedno osmišljeni privid iza koga se pomalja sav onaj užas haosa postojanja koji nije bio predmet zazornih pogleda i nezainteresovanog odmahivanja rukom u vremenima radoznalog ozelenelog stasavanja. Naprotiv, tad je iznova služio kao materijal za građenje novog smisla na krhotinama besmisla jučerašnjice.
Preovlađujućem žilavom nonsensu, Australijanci suprotstavljaju noisense, u kome nema milosti za bubne opne. Polazeći od post-punkerskih vinjeta na tragu središnjeg opusa Pere Ubu i ranijih Sonic Youth, njima uspeva da iz sebe izvuku maksimum psihedeličnosti tvoreći viziju raštimovanog ali čvrsto strukturisanog šašavog mikrokosmosa koji svojim nabojem stiže do nedokučivog kutka transcendije.
Heaps of Nothing po svom trajanju nije dugačak album ali je kao slušalačko iskustvo prilično intenzivan. Kao takav, čini da vreme stane. Da li ste mladi?