Hejtopedija

Dee Monk - Samo želim da znam

Davno je narodni tribun Bata Trlaja izgovorio čuvenu sintagmu "Mala bara puno krokodila". Herojska vremena dizel akumulacije kapitala su prividno za nama, glavni eksponenti su samo zamenili krpice i nastavili po starom. Snaga tanatosa se primila u sve pore društva. Nekadašnje granice, iako naoko čvrste, su potpuno izbledele.
Da je došlo do prividne promene sistema vrednosti - došlo je, mada sama priroda privida ne daje preterano puno razloga za slavlje. Više nije bitno da budeš najbrži malokalibarski pucač, ali miris baruta i dalje preovlađuje. Sa fizičkog se prešlo na intelektualni milje, mada je grubost i dalje najpoželjnija odlika. Zbog toga pametni i dalje ćute. Ovo nije priča o njima, već o onima koji se za pametne izdaju.
Hejteri, bukači, kritizeri... nazovite ih kako želite. Lako ih je prepoznati. Da se poslužimo slikovitošću iz repertoara Ortege i Gaseta: iako je on pričao o Španiji pred građanski rat, njegova zapažanja važe i za Srbiju na korak od iste nesreće. U svakoj turbulenciji bilo kog društva zavladaju najglasniji a ne najumniji. Ortega i Gaset skreće pažnju na skupove. Tamo su uglavnom najglasniji ljudi te fele, a oni koji imaju šta da pričaju postiđeni ćute. U društvima sa nedefinisanim vrednostima, intelekt je žig.
Slično veliko španskom filosofu, i srpska učena glava Slobodan Jovanović, za koga Latinka Perović kaže da ga je slobodno čitala pod Titom, iako i vrapci na grani znaju da je bio zabranjen i žigosan kao izdajnik, se pozabavila problemom polu-intelektualca, kao najveće opasnosti u razvitku društva. Tendencije ka image buildingu i prevlasti vizualnog su poluintelektualcima išle u prilog - njima je naime jedino bitno da izgledaju kao intelektualci, a ne da to uistinu i budu. Snaga utiska tu lomi ruke činjenici.
Poluintelektualci su mahom kritizeri. Njihova kritika nikada nije konstruktivna. Uvek je oslonjena na vređanje i niske udarce. Na taj način dokazuje svoju prostačku prevlast, ma koliko bila zaodenuta civilizatorskim odorama. Zato što takve glave ne poznaju istinsku moć, tim više su je željne, i nemaju skrupula u težnji da do nje dođu, da je zaposednu i njom se diče. Znajući da u toj priči ipak nešto ne štima, kreću sa dokazivanjem - nametanjem svojih uzusa. To je najbolnija tačka.



Za razliku od vremena malopre pomenutih mislilaca, u današnje doba ne moraš izaći na ulicu da bi spoznao njihovo cenjeno "mišljenje". Iako su neprestano na internetu, i nemilice ga arče, omiljeni predmet njihove kritike je internet sam, nešto nalik levičarima kojima je muka od kapitalizma iako koriste baš sve njegove pogodnosti. U kritičkom izlaganju tuđeg neznanja, najlakše je nekome otpisati služenje Vikipedijom, valjda da se sagovorniku natrlja na nos nekakva nekompetentnost, da se čovek uvredi ili šta već, čudni su putevi kritizerski, odveć okrenuti ka otkrivanju rupa nego ka njihovom zapušavanju.
Na ovom mestu već govorimo o nihilizmu, jer u čitavoj ovoj storiji nema nikakvog višeg ideala, ako zanemarimo japaja narcisoidnost "sliku svoju ljubim" štofa i besprizorno pumpanje ega. U toj operaciji nema ničeg konstruktivnog, samo razgradnja kao krajni smisao i cilj. Istinski inteligentni ljudi nemaju običaj da svojim sagovornicima zameraju neznanje - njima je najveće zadovoljstvo da ga umanje tako što će ih uputiti i podučiti u ono što im je do sada bilo nepoznato. Ključ je u davanju, ne u uzimanju. Pomalo je to teško spojiti sa lešinarskom logikom neoliberalnog tipa, ali je zaista tako. Inače bi alavost bila preduslov za sreću. Nije.
Logikom davanja vođena je i Vikipedija, možda i najvredniji sajt na čitavom internetu. Obožavam da se njom služim, čitav enciklopedijski koncept slobodnog znanja za sve zainteresovane mi je prilično blizak. Vikipedija je pouzdano mesto od kojeg počinje svako istraživanje, i nezamenljiv metod provere određenih podataka. I sati praznog hoda, da ih tako nazovem nisu toliko prazni ukoliko su provedeni na vikipediji - skakutanje sa linka na link je praksa kojom se često bavim satima a da i ne primetim, a čak je i za to potrebna određena veština/intelektualne pretpostavke da bi se došlo do zanimljivih podataka. To bezinteresno zadovoljstvo mi ne mogu oduzeti čak ni oni kojima je jedini smisao života da drugima pokvare zabavu tako što će uspostaviti neku smešnu hijerarhiju znanja kojoj prvi nisu dorasli iako sami sebe ubeđuju u sopstvenu nadmoć. Preostaje im samo da se jedu u žalosti od svog neispunjenog života.