Vladimir Popović - Željko Cvijanović - novinar u civilu (YUCOM, 2007)

Odmah na početku, izvinjavam se na mutnoj slici, bolje na internetu nema, a ne znam šta treba učiniti pa da pdf postane jpg ili neki njemu bliži srodnik. No, ako sam, priznajem, informatički mahom nepismen, na literarnom frontu se još uvek dobro držim. U napadu znatiželje bacih se na štivo koje se nalazi u ponudi LDP biblioteke, pa pošto nije bilo moguće čitati intrigantan naslov predsednika ove stranke (u međuvremenu sam ga nabavio na drugom mestu, eno ga čeka na desktopu da bude otvoren), odabrao sam knjigu koji potpisuje jedan od njegovih najpoznatijih saboraca. Ostalo je istorija, knjigu sam bukvalno progutao za nekoliko sati.
U samom uvodu knjige, Popović piše da je rešio da se baci na istraživanje karijere Željka Cvijanovića pošto su "Cvijine" kritike na njegov račun, dok je obavljao funkciju šefa Vladinog Biroa za informacije (ili tako nešto, dosovska terminologija se "kolje" sa titoističkom po stepenu neinventivnosti), bile najžešće. Naizgled nebitna, ova odlika čitavog rukopisa je odlučujuća u proceni njegovih dometa - iako ogrnuta moralističko-ideološkim plaštom bezgrešnosti, Popovićeva knjiga nastaje kao plod povređene sujete jedinke nespremne na kritiku.
Iz ovog izvora nastaje detaljan, prilično opširan uvid u Cvijanovićevu novinarsku, životnu i doušničku karijeru - prati se trag ovog Sarajlije još od jedenja sendviča ukrašenih majoneznom svastikom na čuvenom naci-žuru Isidore Bjelice do prelaska u paljanski tabor Radovana Karadžića po izbijanju rata u susednoj državi. Cvijanović je tu obavljao funkciju sličnu Popovićevoj za vreme Đinđićeve vlade, što je po piscu ove knjige neoprostiv greh, iako na kljakavim nogama može da se govori o mogućnosti postojanja moralne osude, od čega ni sam Cvijanović ne beži, već prelazi u kontranapad.
Po dejtonskom odlaganju (ne bih se usudio reći epilogu, istorija nas uči da je u Bosni sve privremeno, a samo nemir večan), Cvijanović se seli u Beograd gde pomalo radi i blamira se sa Tijanićem u dnevniku "Građanin", a zatim postaje urednik Blic Newsa. Taj list doživljava krah, baš kao i nekolicina ostalih na čijem se čelu nalazio - Evropa, Standard itd, ali prema navodima ove knjige Cvijanović zahvaljujući svojim vezama u obaveštajnim službama i druginm centrima moći ne zna za krizu, uspevajući da iznova otpočne neki novinarski poduhvat. pa je u ovom trenutku na čelu Novog Standarda. Celokupan žurnalistički opus ovog novinara je sa metodološke tačke gledišta korektno obrađen, iscrpan i prepun zanimljivih, meni dosad nepoznatih činjenica.
Ono što je rak rana publikacija tzv. levog krila u Srbiji nije zaobišlo ni ovo delo - njihov problem nije ono što je napisano, već ono što je prećutano.Malo je onih koji bi ostali nekažnjeni kada bi im se moralistički sudilo za devedesete, na način na koji se sudi Cvijanoviću u ovoj knjizi. Svi smo, neko manje, neko više krivi. Slično svojim saborcima, Popović izbegava suočavanje sa ovim neprijatnim faktom tako što se postavlja na pijedestal moralnog sudije, a da nije baš najjasnije kojim kvalifikacijama zaslužuje taj položaj, sumnjam da je prošlu deceniju proveo u četiri zida kontemplirajući o pravdi. Da se razumemo, njegovi intervjui u čuvenoj emisiji Insajder su bili vrlo inspirativni i provokativni za razmišljanje, ali uz otklon da ništa na ovom svetu ne može biti crno-belo na način na koji Popović to želi da predstavi. Pošto se slična ambicija iskazuje i na stranama ove knjige - onda više ne govorimo o činjenicama, već o ideologiji.
A ideologija, slepa i bezobzirna, međ' svoje skute prima i patološku bezobzirnu mržnju prema svima koji misle drugačije od Popovića, kao što su Aleksandar Tijanić ili Ljiljana Smajlović, kojoj se za razliku od dvojice pomenutih kolega ne može spočitati šurovanje sa ratnim rukovodstvima Srba sa ove i one strane Drine. Pitanje je o čemu se tu zapravo radi, osim što je Srbija postala bojno polje obračuna i egoističkih razmetanja pojedinaca, dovoljno moćnih da svoju ličnu sudbinu predstave kao pitanje od opšteg interesa.
Stoga je ključno pitanje, ko stoji iza Vladimira Popovića, onako kako on stoji iza istraživača koji su radili na ovoj knjizi u cilju zaštite od mogućih neprijatnosti? Nepoznat široj javnosti do početka bavljenja pomeutom funkcijom, Popović nije neko ko je iza sebe imao armiju birača pa došao na vlast, te je njegova moć bila ( a i dalje je) u disproporciji sa podrškom koju uživa. To dovodi do zaključka da ljudi poput njega, u ime demokratije ruše tu istu demokratiju. Dakako, Popović nije jedini u čitavoj toj priči. Bilo bi interesantno, služeći se istim postupkom, pročitati nešto sličnu na temu biografije Latinke Petrović, na primer, ali znam da su to pusti snovi. Pogotovo što Popovićev optužujući manir liči na onaj koji se vezuje za cenzorsko doba "berićetne" vladavine prve srpske komunistkinje - u njemu mesta za razmenu mišljenja, debatu i kritiku nema - samo društveno-politički podobna pesmica koju je nužno naučiti naizust.
Oni sa dobrom memorijom mogu da računaju na zaposlenje u dobrostojećim firmama (na koje inače odlazi lavovski deo zapadne "pomoći" Srbiji) kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava, gde ih pri popunjavanju formulara očekuju i pitanja tipa "Da li smatrate da se u Srebrenici dogodio genocid?" Ako date poželjan i jedini civilizacijski moguć odgovor, možda i dočekate privilegiju da učestvujete u organizaciji Dana Sarajeva, manifestaciji zamišljenoj tako da se Beograd kroz suze (čitaj gradski budžet, koji sa obe ruke već deceniju drži Radmila Hrustanović, još jedan neviđeno "popularan" predstavnik večite vlasti) kaje što je ćutao dok je etnički (PR)očišćeno Sarajevo bilo pod opsadom, iako je najbliže istini da jedini Beograd u to vreme nije ćutao, na obraz svih novonastalih i međuvremenu umivenih balkanskih prestonica. Svaka čast svima onima koji prihvataju takva pravila igre uspešnosti, priznajem da nemam stomak za tako nešto, pa ću ostati gladan sve uzvikujući: "I posle Tita - Tito!"
Što se tiče pomenutih novinara, čitanje njihovih tekstova nije mandatorno. Ja ih na primer pažljivo čitam, ne redovno, ali kad mi se ukaže prilika, zašto da ne. Kako Cvijanovića, tako i večitog direktora RTS (kod koga mi se sviđa njegovo pisanje, čega nažalost nema previše u poslednje vreme, a sve ostalo ne - od ponašanja do direktorovanja, iako sam očigledno usamljen u toj oceni čak i u najbližem okruženju, takva pozicija mi ne pada teško i argumentovano je branim, uprkos podsmehu). Njih dvojica, uz Smajlovićku (sa kojom sam imao čast da profesionalno sarađujem - ona je među retkim nekadašnjim kolegama a da mirne duše mogu da joj uputim takav kompliment) u mojim očima predstavljaju novinarsku elitu u Srbiji. Sa njima ne moram da se složim, kao što se i ne slažem uvek, a da zbog toga ne strahujem od nametanja "civilizacijske krivice", kojoj sam kao građanin ove tzv. zemlje svakodnevno izložen od svih onih koji bi da mi, sa elementima psihičke šikane, nature obrazac ispravnog sagledavanja situacije, za šta se apstrakt može naći upravo u ovoj knjizi. Možda je njih malo (u mojoj okolini nije), ali su veoma glasni.