Severna Koreja

’Aj što sam ove noći žedan kao pas, potreba za tečnošću neće prestati dok se ne naločem vode i od nje me zaboli sve veći trbuh. Posle mnogo godina sreo sam ljude iz osnovne. Počeo sam uzdržano, sa jednom ’ladnom nes kafom, ali sam se brzo opustio u domaćinskoj atmosferi. Pio sam dobre domaće rakije od dunje, i posle je neutralisao gulašem u lepinji. Još kao deca smo znali da kad pojedeš jedno čudo te vrste - dugo dugo nisi gladan. Moj brat se jednom, nenaviknut na slušanje iskusnijih, zajebao i uzeo dve. Kao, malo mu je bilo. Posle je onu drugu bacio, jer je jedna lepinja bila dovoljna da jedva diše.
To je taj kraj, mesto naše mladosti, parče popločane kaldrmisane zemlje gde se leti jedva čuo maternji jezik a sve vrvelo od preplanulih stranaca koji su došli da spiskaju mukom zarađeni keš. Nas, klince, je bolelo uvo za sve to, mi smo samo bili u fazonu „samo da su klupe slobodne“ kako bismo igrali fudbal, uvek i stalno. Tamo gde su matorci sedeli tamo su nama bile golovi, a jedina smetnja bili su pogane restorandžije koje su nas terale zato što smo im kvarili posao, a lihvarska šljaka im je bila takva, „da bi ti i šamar naplatili“, kao što jednom prilikom reče moja majka.
Vremena su se promenila, i mi smo u međuvremenu porasli pa nas je prijatna julska noć zatekla u bašti jednog klaustrofobičnih bircuza kojima Beograd obiluje. Priče koje su se kotrljale od usta do usta vratiše nas u vreme kad smo bili mali a ceo svet nam ležao na dlanu.
Učiteljica mog razreda je bila mlada, čak je otišla na porodiljsko u drugom razredu osnovne, pa je menjala jedna još mlađa koleginica, zbog koje smo svi čekali fizičko. U školi je bilo tri odelenja, i naša razredna je bila dobra sa učiteljicom drugog razreda, pošto su bile vršnjakinje. Brzo smo upali u rivalstvo sa tim odelenjem na zajedničkim časovima fizičkog. koje se zaoštravalo preko fudbala i „između dve vatre“.
Treće odelenje je vodio stari iskusni kadar – gospođa Bronzić. Likom je podsećala na matori krompir, sva je bila nepravilno okruglasta a godine su je dizajnirale tako da je lagano plašila malu decu. Meni prvom nije bilo lagodno kada bih je video. Svom odelenju brzo je zavela diktaturu – njena deca nikada nisu izlazila na odmor, nikada sa njima u nižim razredima osnovne nismo imali zajedno fizičko. Neke ortake smo znali iz parka sa kojim smo, mi sa Kaldrme, vikendom često ratovali kesama za led punim vode. U Bronzićkin razred je išao i Keki, kapiten pionira Zvezde koji je u parku često izvodio svoje majstorije sa loptom. Njegova fudbalska veština mi je ledila krv u žilama.
Gazeći po tetrapacima sokova u cilju postizanja glasnog praska i jureći se sa devojčicama po školskom dvorištu iskreno smo žalili vršnjake iz Bronzićkinog odelenja i zahvaljivali se nebesima što imamo sreću da uživamo u našem poimanju slobode. Iz njene učionice nisu stizale nikakve informacije – bila je to Severna Koreja naše generacije. Mislili smo da im je teško, ma neizdržljivo, i da ih matora učiteljica non stop maltretira. Nismo imali pojma.
Nisam ni ja znao do sinoć, dok mi nisu pričali kakve su se tu ljubavi rađale, kako su po učionici putovala romantična pisma, kako je životni dah pulsirao uprkos našim nezrelim pretpostavkama. Mislili smo da su ubijeni u pojam, a njima uopšte nije bilo loše. Žalili smo ih a nismo imali pravo na to. Sa žaljenjem uvek treba početi od sebe, sve ostalo je sujeta.
Kako smo došli u peti razred i oprostili se od naših učiteljica, našem odelenju je zapalo da imamo fizičko sa Bronzićkinom decom. Ono drugo odelenje smo manje-više redovno razbijali u svemu, ali protiv Kekija koji bi uzeo loptu i sve nas žive preševao kako bi lagano dao gol – nije bilo nikakve šanse. Slavili smo retke pobede kao da smo uzeli Ligu šampiona. Nadali smo se da ćemo više sreće imati u rukometu, ali i tu je Keki bio superioran. Jednom se razboleo, pa smo ih zgromili 9-0, i da ne bih sad opisivao kolika je to sreća bila, dovoljno je što se toga sećam kao da je juče bilo, a desilo se odavno.
Tako je bilo samo još dve godine, pošto je od sedmog razreda sprovedena odluka da se od tri odelenja naprave četiri kako bi se relaksirala nastava. Od četrdesetak učenika po odelenju došli smo do prihvatljivije brojke od tridesetak. Prvo smo svi zapenjeno protestvovali. To je trajalo tri dana, pa smo se lagano prilagođavali novim okolnostima. Stopili smo se svi među sobom – više ti ortaci nisu bili samo oni iz starog odelenja, već i (n)ovi iz novog, a oni stari koji nisu bili u novom imali su neke svoje nove ortake sa kojima sam i ja brzo našao zajednički jezik. Postasmo jedno veliko društvo gde je obesmišljena pripadnost odelenju i konačno stavljena ad acta. Bilo je tu dosta ex-Korejanaca, mogli smo da ih osmotrimo izbliza i uverimo se da od svih onih bronzićanskih pretpostavki ama baš nijedna ne pije vodu. Bili su ljudi baš kao i mi. Postali su ortaci. Za ceo život.
Sve to mi je prolazilo kroz glavu između dva gutljaja rakije dok sam sedeo u društvu ljudi sa kojima sam nekad davno sedeo na časovima, pravio šou na njima, blejao u dvorištu, bežao iz škole, sastajao se sa devojkama po mračnim ulazima i napuštenim dvorištima devastiranog centra grada. Mnogo je godina prošlo od tada, ali nekim slikama vreme ništa ne može. Dunjevača može, ali razblažićemo je vodom.

*Posvećeno narodima Severne Koreje, Kube, Vijetnama, Mjanmara, Sirije, Iraka, Irana i Afganistana, kao i državljanima svih ostalih napaćenih zemalja koje kolonijalno-imperijalni, pljačkaško nastrojeni Zapad, prerušen u međunarodnu zajednicu sažaljeva, dehumanizuje i podsmeva im se, mereći ih sopstvenim aršinima nadobudne samozaljubljenosti i kratkovidosti.
Posvećeno mojoj okupiranoj zemlji, mojoj generaciji i našoj uništenoj mladosti koju, avaj, ne bih ni za šta menjao.


Aegukka