четвртак, 22. јул 2010.

Odluka (koja to nije)

Međunarodni sud pravde doneo je danas popodne odluku da jednostrano proglašena kosovska nezavisnost ne krši norme međunarodnog prava. Odgovor je formulisan tako što je sud većinom glasova (10-4, Kina nije htela da glasa) utvrdio da ne postoji odredba u međunarodnom pravu "koja izričito zabranjuje takvu akciju."
Jasno kao dan, lakonski rečeno, sudije su shvatile postavljeno pitanje u dramatično suženom obliku, vidljivo izbegavajući da se pozabave suštinom problema, (čime se postavlja pitanje smisla njihovog bavljenja ovim poslom), a ovakav ishod je jednodušno ocenjen kao velika pobeda Kosova. Veliko je pitanje da li je to baš tako. Prvo, odluka suda je savetodavne prirode te nema obavezujuću snagu, mada joj se ne može osporiti određeni uticaj, koji u ovom trenutku nije moguće potpuno proceniti jer ovakvih slučajeva u istoriji ove institucije do sada nije bilo. Ali, pošto je odluka takva kakva je, to u prevodu na svakodnevni jezik znači da su države te koje će svaka za sebe donositi odluku da li će priznati, ispostavilo se legalno jednostrano proglašenje nezavisnosti. Kao što je bio slučaj i do sad.
Povlačeći analogiju sa nekim prethodnim odlukama koje su takođe išle u prilog nezavisnosti Kosova, teško je da će se nešto na ovom polju izmeniti. Evropski parlament je nedavno doneo rezoluciju kojom je pozvao sve države članice EU koje do sad nisu priznale Kosovo da to smesta učine. Tri puta više poslanika je glasalo "za" u odnosu na one koji su bili "protiv", ali to nije izmenilo stavove pet EU zemalja koje nisu priznale Kosovo, već su jedna za drugom dan kasnije samo potvrdile svoje ranije formulacije. Nema razloga da tako ne bude i sada, i nijedan sud savetodavnog tipa to ne može promeniti. Teško je zamisliti da u mesecima pred nama problemima ophrvana Grčka, podeljeni Kipar ili regionalno nestabilna Španija odjednom promene svoju tvrdu politiku, o Rusiji, Kini i Srbiji da se i ne govori. I tu nema reči o ljubavi, već o jasno profilisanim, zdravim razumom lako shvatljivim interesima. Najkraće rečeno, jedni će nastaviti da udaraju u klin, a drugi u ploču, Srbi na Kosovu će i dalje imati prometne restrikcije, a pokrajina u celini uobičajena isključenja struje i vode.
Kosovo je do sada priznalo 69 zemalja, od čega je velika većina to učinila odmah po jednostranom proglašenju nezavisnosti. I najveći zagovornici ove odluke nevoljno priznaju da poželjni ritam shvatanja "faktičkog stanja na terenu" nije postignut pa se nadaju da će sudska odluka dati novi zamah njihovim državotvornim zamislima. Njihov cilj je dostizanje magične brojke od 100 priznanja, cifre koja predstavlja svojevrsnu psihološku barijeru posle koje može da se utvrdi da većina sveta vidi Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu. Teško je u ovom momentu prognozirati šta će se zaista dogoditi (nisu isključena još neka priznavanja malih i nebitnih država što je preovlađujući neveseli kosovski standard/trend u prethodne dve godine), ali, ponavljamo, najverovatnije je da će sve biti po onoj staroj narodnoj "tresla se gora, rodio se miš". Sam sud svojom lakonštinom umnogome doprinosi razvijanju ovakvog scenarija u kome se zamrznuti sukob nimalo (ili veoma malo) (ne) odmrzava, uprkos povećanoj temperaturi koja prirodno dolazi sa pitanjem statusa Kosova. To važi i za ostala secesionistička područja u svetu.
Osim svoje međunarodne dimenzije, odluka Međunarodnog suda pravde nužno ima i svoj unutrašnjepolitički aspekt. Boris Tadić i Vuk Jeremić, kao najeksponiraniji nosioci vlasti u kosovsko-metohijskom problemu, podgrevali su do ključanja optimizam pred donošenje odluke suda u toj meri da je, kako se sad ispostavlja, to prelazilo u neuku aroganciju. Obojica su podsećali na samouverenog učenika koji se hrabro javlja da odgovara da bi se ubrzo ispostavilo da baš i nije najbolje spremio gradivo, već je na šarm hteo peticu. Preterano samopouzdanje kojim se odlikovalo spinovanje javnosti je bilo posve neutemeljeno, pa se čini da su predsednik i ministar spoljnih poslova i sami počeli da veruju u ono što su njihovi mediji predstavljali kao "jedini moguć" i "verovatan" ishod parnice. I kao što su do donošenja odluke precenjivali njen značaj, tako sada ne bi trebalo da je potcenjuju, što je, poznajući njihov rezon, vrlo moguć scenario. Pošto i jedan i drugi grade poverenje birača na poštenju, aktivizmu i pravilnim procenama, haška odluka će sigurno okruniti njihov, krizom već erodirani imidž spasilaca Srbije.
Na temeljima ove situacije će, sasvim legitimno, pokušati da profitira opozicija, mada se čini da osim poena verbalne prirode i ograničenog roka trajanja na ovom polju nije moguće izvući neku korist. Desničari Vojislava Koštunice će sa punim pravom pitati zbog čega se nije išlo na tužbu neke od država-priznanica, jer u tom slučaju sud svakako ne bi bio u mogućnosti da zaobiđe jasniji odgovor na kosovsku secesiju kao što je to učinio sud u Hagu. U tom smislu, Koštunica je bio spreman da mnogo više rizikuje, i samim tim više izgubi ali i, s druge strane gledano, dobije jer bi čitava priča dobila na jasnosti i dinamici, za koju nijedna od zainteresovanih strana nije trenutno spremna. U svakom slučaju, on sasvim sigurno još neko vreme neće biti u prilici da kreira stav Srbije po ovom ili bilo kom drugom pitanju. Za utehu mu ostaje određena moralna satisfakcija koju za sada neće moći da pretoči u konkretnu političku dobit.
S druge strane, nosioci "građanske" opcije će intenzivirati svoj stav o bankrotstvu tadićevske politike u odnosu na južnu srpsku pokrajinu, predlažući da se radikalno okrenemo drugim životnim temama i brzopoteznom rešavanju brojnih egzistencijalnih problema. Pitanje je koliko ovaj put ima utemeljenje u realnosti jer polazi od niza pogrešnih pretpostavki. Ako je Kosovo izgubljeno, kao što simpatizeri ove politike tvrde, iluzorno je očekivati da Srbija može munjevito da reši ovaj problem tako što će ga priznati. Time Kosovo i Metohija ne bi otišlo na neki drugi kontinent, već bi ostalo tu gde jeste, u okruženju Srbije, a veliko je pitanje kako bi ovakav manevar doveo do smanjenja nezaposlenosti, povećanja investicija ili pojačanog ino-turizma, još jedne bitne stavke u agendi ovog političkog usmerenja. Za rešenja svih ovih pitanja ne postoje artikulisane strategije i nacrti rešenja iz ovog tabora, te se sve svodi na žučno ali jalovo kritizerstvo koje se zalaže za brzopoteznost istovremeno izostavljajući sadržaj tih "brzih poteza", čime dolazimo do zaključka da je reč o idealističkoj magli koja se pragmatično predstavlja. Trampa teritorije za ubrzane evropske integracije je opcija koja je na dugačkom štapu, a primeri iz bliže prošlosti opominju da je Srbija u transakcijama tog tipa vazda davala nešto, a zauzvrat dobijala veoma malo ili ništa. Da ne pričamo kakve bi implikacije eventualno priznanje Kosova imalo na preostali kljakavi suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, procena je da takvim činom ne bi bila stavljena tačka na državne nedaće Srbije, već bi bio otvoren krug novih bez opipljivijih rezultata na drugim poljima delovanja što je besumnje veća katastrofa od ove sa kojom se suočavamo danas. To važi i za opciju podele Kosova, koja posle Ćosića i Đinđića ima i sve više pristalica u nezvaničnim stranim krugovima.
Iz svega rečenog jasno je da će aktualna vlast unekoliko morati da modifikuje svoju politiku, jer iako joj vladajuća pozicija nije ozbiljnije ugrožena (niti će biti još neko vreme), ona se nalazi pred ozbiljnim izazovima sopstvene regeneracije jer se igranje na kartu futurističke svežine, svojevrsnog marketinškog keca iz rukava vladajuće garniture, sve više percipira kao provaljeni blef. Njena aktivnost će biti uslovljena spoljnim potezima i još žešćim pritiscima globalnog hegemona i većina članova evropske porodice naroda. Biće potrebno dosta veštine i mudrosti da se pogoršana pozicija preokrene u svoju korist. Na najvećem iskušenju biće Tadićeva politika "i-i", koja, i laicima je jasno, svakim danom zadobija obrise kristalno jasnog "ili-ili" koje se lako može pretvoriti u "niti-niti" , što vodi u malodušnost (tačka na kojoj se sapleo razočarani Koštunica), kojoj nije mesto ni u jednoj iole ozbiljnoj politici.
Odluka je na predsedniku - on će u najkraćem roku morati da odgovori na pitanje da li mu je po svaku cenu milija vlast ili njegova politika ima opštije berićetne kapacitete koji prevazilaze verbalni nivo. Realnost sa kojom se mora suočiti je da ni na jednom polju njegova politika nema rezultate za ponos, osim možda na sportskom, ali to je više uprkos nego zahvaljujući politici države na čijem je čelu. To nije smetalo miljeniku stranih ambasadora Draganu Markoviću Palmi da požuri da oda priznanje predsedniku "za veoma dobar rad" u prethodne dve godine, izražavajući ogromno poverenje u njegove državničke sposobnosti. U slučaju da se Tadić potpuno okrene propagandi, koju čvrsto drži u šaci, ili radikalizmu, za šta nema realnu potporu, kao stubovima svog samoodržanja, kupiće sebi još koju gladnu godinu na vlasti ali će istovremeno potpisati sopstvenu političku smrt, nalik svojim prethodnicima koji su se gadno opekli igrajući se tom zaslepljujućom vatrom.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.